Srpska spoljna politika sada ima za cilj da zatvori Pandorinu kutiju, uz pomoć Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ima nešto što bi se moglo nazvati balkanskim u tome. Možda bih to mogao da osvetlim jednom zgodom.
Pre neku godinu sam u Sofiji, usred zime, ušao u glavnu poštu da bih proverio nešto na internetu. Trebalo je da sačekam na red. Jedan čovek je sedeo na klupi i nešto žurno zapisivao. Po izgledu je bilo jasno da je tu jer je toplo. U jednom času se okrenuo prema meni i zapitao me: „Da li Australija proizvodi automobile?“ Trebalo je da kažem da nemam pojma, ali sam nekako naslutio da bi on želeo pozitivan odgovor. Da, rekoh, neke japanske marke. On je bi presretan i odmah žurno to saznanje stavio na hartiju. I to je to. Gladan i smrznut čovek brine svetske brige.
Grejanje siromašnih u Bugarskoj je zanimljiva tema. Ljudima na Balkanu nedostaje sve, ali ne problemi. Način na koji se oni rešavaju ili, mnogo češće, ne rešavaju je takođe zanimljiva tema. Njenim razmatranjem se možda može uočiti ključna balkanska osobina: nesposobnost rešavanja sopstvenih problema i trajni neporazumi sa svetom. Uzmimo dva skorašnja primera.
Objavljeno je mišljenje londonskog suda o zahtevu za izručenje Ejupa Ganića Srbiji. To je neprijatno čitati. Ako se ostave delovi koji kao da su izvučeni iz nekog romana Erika Emblera, ostaju tri ključna zaključka: prvo, Srbija nije poduprla svoj zahtev nikakvim novim dokazima, a dve prethodne istrage, koje su nesporno meritorno razmotrile sve postojeće dokaze, su zaključile da nema osnova za podizanje optužnice; drugo, londonski sud je našao da su dokazi koje je izneo predstavnik srpskog specijalnog tužilaštva nepouzdani; treće, sud je zaključio da mu jedino preostaje da odluči ili da je srpsko tužilaštvo izuzetno nestručno ili da se upustilo u političku manipulaciju – i opredelio se za ovo drugo.
Ima u tih dvanaestak stranica još dosta toga što zaslužuje pažnju. Čiju, međutim? Ministarstvo pravde bi da se svađa, a specijalno tužilaštvo bi da se žali. Neki drugi koji se pominju kao akteri u obrazloženju londonskog suda imaju sve najgore da kažu o motivima toga suda. Koji je, da se podsetimo, nekoliko meseci sakupljao dokaze i trošio vreme da bi zaključio da mu nije predočeno ništa na osnovu čega bi mogao da zaključi da bi trebalo da odobri zahtev za izručenje kako bi se Ganiću sudilo u Beogradu (sudija zapaža da nije čak jasno da li je reč o suđenju ili tek o isleđivanju – u ovom drugom slučaju, kaže sudija, nema osnova za izručenje Ganića).
Dakle, u Srbiji se niko ne smatra odgovornim za ne baš mali gubitak ugleda istražnih i pravosudnih organa. Nije zainteresovana ni javnost. Ovo poslednje ne čudi kada se ima u vidu skorašnja reakcija jednog njenog dela na prebijanje jednog čoveka u autobusu za Zemun. Zašto je ovo poređenje na mestu? Zato što specijalni sud i ministarstvo pravde terete londonski sud da ne doprinosi pravdi u slučaju u kojem je stradalo nekoliko desetina ljudi.
Nisu, dakle, oni svojom nestručnošću i politikanstvom onemogućili sprovođenje pravde i to ne samo u ovom slučaju. Jer će od sada mnogi sudovi u svetu da otvore dvostruke oči kada dobiju zahtev od srpskog tužilaštva ili ministarstva pravde. Svi građani Srbije, javni interes štaviše, su ugroženi ovim ponašanjem srpskih vlasti. I nikom ništa.
Ovim je, moglo bi se reći, otškrinuta Pandorina kutija bar kada je reč o ljudima koji traže pravdu u Srbiji ili od Srbije. Kada je već o toj kutiji reč, šta piše u predlogu rezolucije koji je Srbija podnela Generalnoj skupštini Ujedninjenih nacija? Pre toga, kako je došlo do nje? Srpske su vlasti zatražile od skupštine da odobri politiku koja je dovela do negativnog ishoda na Međunarodnom sudu pravde i da odobri da se sa tom, neizmenjenom, politikom nastavi. Skupština je to i učinila. Dakle, nema potrebe ni da se politika menja niti da se njeni nosioci pozovu na odgovornost. Štaviše, skupština ih je oslobodila i buduće odgovornosti, jer je nju ona preuzela ovlašćujući izvršnu vlast da nastavi sa dosadašnjom politikom.
Predlog rezolucije su, dakle, pisali oni koji su sastavili pitanje postavljeno Međunardonom sudu pravde. Zanimljivo je da je malo onih, ako se uopšte mogu naći, koji tvrde da je Međunarodni sud dao pogrešan odgovor, a nije mnogo veći ni broj onih koji misle da je pitanje valjano postavljeno, jer se moglo lako predvideti kako će glasiti odgovor ako Sud odluči da na njega odgovori. Autori pitanja nemaju dobro objašnjenje zašto su ga upravo tako formulisali osim što kažu da bi na svako drugo odgovor bio još nepovoljniji. Isti se pristup može videti i u tome kako je napisan predlog rezolucije.
U njemu se ne navodi mišljenje Suda, koje je motiv podnošenja predloga rezolucije. Umesto toga, traži se od Generalne skupštine da zauzme stav o neprihvatljivosti jednostranih secesija kao načina rešavanja teritorijalnih sporova, na osnovu čega bi, ako bi rezolucija bila prihvaćena, srpska strana izvela tumačenje da je neprihvatljiva i secesija Kosova, iako od Suda nije traženo mišljenje ni o secesijama uopšte niti o ovoj konkretnoj secesiji a ni o teritorijalnim sporovima (iz straha, da podsetim, da bi Sud izneo mišljenje koje bi išlo Kosovu u korist). Pošto nije traženo, nije uopšte jasno ko je i gde utvrdio da je reč o secesiji ili da postoji teritorijalni spor? No, ako bi se dovoljan broj, ili čak većina, zemalja članica Ujedinjenih nacija uplašilo od sadržaja Pandorine kutije i poverovalo da ju je Međunarodni sud otvorio, oni bi mogli da pohrle da je usvajanjem ove rezolucije zatvore.
U neskladu sa tim, predlog rezolucije traži da se otvore sva pitanja između Kosova i Srbije, uključujući valjda i teritorijalni spor, i da se ne zatvaraju sve dok se ne nađe uzajamno prihvatljivo rešenje. Trebalo bi, dakle, da se većina na Generalnoj skupštini više uplaši od mišljenja Međunarodnog, sopstvenog, suda, i da ga ovom rezolucijom dezavuiše, nego što bi trebalo da ih plaši otvoreni teritorijalni spor na Balkanu. Uz to, većina ne bi nikako mogla, pred prizorom otvorene Pandorine kutije, da racionalno razmotri mišljenje Međunarodnog suda i donese zaključke u skladu sa njim – recimo da pozdravlja mišljenje, nalazi da je u skladu sa naporima međunarodne zajednice u ovom konkretnom slučaju od 1999. godine i pozove na normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova.
Onaj siromašak u Sofiji je hteo da dobije potvrdu da Australija proizvodi automobile, jer je od toga nekako zavisila njegova predstava o svetu, pa je bio spreman da traži saglasnost gde god je mogao da je nađe. Slično i srpske vlasti, samo drugim metodama i sa drukčijim posledicama.
Peščanik.net, 30.07.2010.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
