Mentalitet srpskog političkog establišmenta je ravan psihološkom sklopu razmaženog deteta koje nikako da razume da se racionalnost pre svega sastoji u učenju na greškama. Od samog trenutka kada je došao na vlast Slobodan Milošević se svojom manijakalnom politikom nepovratno otisnuo u svoj sopstveni sunovrat. Svaki izazov sa kojim se suočio je doveo do političke odluke koja bi ga uvek za korak približila onom što je bilo neizbežno – njegovom ličnom padu i fijasku države na čijem je čelu bio dugih mračnih trinaest godina.
Ponavljala se ili ne, istorija je odlučila da u pripovest srpske nacije unese ne samo elemenat farse već i otužnog balkanskog splina. Ničeg novog nema pod post-koštuničinim suncem u Beogradu: Vuk Jeremić kao živa legenda otrcanog i propalog šablona palanačke politike nas je na to uverljivo podsetio nakon mišljenja Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova. Kao i ranije, ova politika nužno vodi u poraz; ovaj put, u poraz hrli zvanično proevropska vlada.
Kada je Demokratska stranka preuzela vlast nakon izbora maja 2008. godine, niko se nije začudio kada je jedan od dva ključna cilja koja je nova vlada Mirka Cvetkovića proglasila bila borba – pravnim i diplomatskim sredstvima – za očuvanje Kosova. Tek par meseci nakon što je Beograd goreo posle proglašenja nezavisnosti Kosova, rekli su nam da je bilo politički nemoguće da se tema Kosova gurne u drugi plan. Pitanje evropskih integracija će biti pravi prioritet Tadićevoj DS, dok je Jeremićeva uloga u novoj političkoj konstelaciji da figurira kao mehanizam odbrane pred nasrtljivim snagama prošlosti oličenim u Koštunici i Nikoliću.
Međutim, da li su nas protekle dve godine uverile da je to zaista tako? I pored već epski opevane vizne liberalizacije i početka procesa ratifikacije SSP-a (prvog koraka ka uspostavljanju okvira za evropske integracije), na polju EU integracija se gotovo ništa nije uradilo. Mladić, koji odzvanja kao ključni test za ubrzanje integracija već punih šest godina, je sudeći prema državničkim izjavama zvaničnika već politički isporučen, dok se u praksi verovatno čeka da neko pokuca na vrata BIA-e i preda Dabića 2 u bukagijama. To se naravno neće desiti. Srbija se ne miče u procesu evropskih integracija, koju god frazu gospodin Đelić uspeo da prevali preko usana.
Nemajući hrabrosti da makar malo potresu političku ustajalost hrabrim rezovima, Tadić i vladajuća DS su se okrenuli oprobanom scenariju: kosovskom opijatu. U slučaju proevropske vlade Mirka Cvetkovića, ova priča bez smisla i kraja neće doneti čak ni neko malo odahnuće ili prolazne političke poene. DS je došla na vlast na evropskoj agendi, ne na obećanju da će udarati našim konkretnim glavama o apstraktni kosovski zid. Koštunica je to pokušao, i, začudo, ljudi su rekli ne.
Inercija po kojoj se (ne)krećemo u evropskim integracijama je obrnuto srazmerna snazi inicijativa Vuka Jeremića vis-à-vis Kosova. Svemu što možemo da se nadamo je da će hladni tuš mišljenja Međunarodnog suda pravde dovesti do toga da će se prozirni, jeftini papir od koga je sačinjen obrazac po kojem Jeremić autistično ponavlja svoje mantre – ubrzo raspasti.
Niče je jednom primetio da je ironija jedna od retkih osobina koja mediokritetskom umu donosi makar privid dubine. Ako bi se najednom ispostavilo da se u protekle tri godine samo šalio, Jeremić bi se promptno kvalifikovao za prvoklasnog komedijaša, gotovo istinskog umetnika.
Peščanik.net, 24.07.2010.
KOSOVO