U poslednjih nekoliko nedelja lako se moglo prevideti da Amerikanci sve više prihvataju gejeve i lezbejke kao ravnopravne građane. Ovog meseca, bili smo svedoci samoubistva Tajlera Klementija, osamnaestogodišnjeg brucoša univerziteta Ratgers, koji se bacio sa mosta Džordž Vašington nakon što ga je njegov cimer snimio u zagrljaju sa partnerom i to emitovao na internetu. Njegovo samoubistvo se desilo posle još nekoliko samoubistva u septembru: Bilija Lukasa Grinburga iz Indijane, 15 godina, i Seta Volša iz Tehačapija u Kaliforniji, koji je imao samo trinaest godina. Dan pre Klementijevog, još jedan trinaestogodišnji dečak iz Hjustona, Teksas, Ašer Braun, izvršio je samoubistvo iz istoga razloga. Po svemu sudeći, tri dečaka su bili žrtve anti-gej maltretiranja. U subotu, devetog oktobra, čitaoci Times-a su na naslovnoj strani mogli da pročitaju priču o otmici tri muškarca u Bronksu, koje je otela i potom mučila banda pod nazivom Latin King Goonies. Banda se okomila na ova tri mladića, od kojih dvojica imaju sedamnaest godina, jer ih je obeležila kao homoseksualce.
A zatim su sledili komentari Karla Paladina, republikanskog kandidata za guvernera države Njujork, koji je u govoru pred ortodoksnim jevrejskim rabinima izjavio da deci ne treba „ispirati mozak“ idejom da je homoseksualnost „jednako ispravan i uspešan izbor“. Kada je dobio priliku da pojasni svoju izjavu u emisijama Dobro jutro Ameriko i Danas, Paladino je za gej parade rekao da su „odvratne“ i optužio svoga protivnika, Endrua Kuoma, da je vodio svoju decu, koja imaju dvanaest i petnaest godina, na gej paradu u Njujorku. Izneo je i svoje neslaganje sa istopolnim brakovima. I bez uspostavljanja veze između linčovanja tri homoseksualca i neumerenih izjava političara, lako je prepoznati da korišćenje reči „odvratno“ otkriva nešto ružno i fundamentalno, neku vrstu identiteta jedne ideologije.
Ipak, postoji mnogo dokaza da je stavova kao što je Paladinov sve manje i manje. Jednim delom ovo je rezultat smene generacija. Mnogo su veće šanse da će tinejdžeri i mladi ljudi prihvatiti istopolne brakove nego ljudi koji pripadaju starijim generacijama. Delom je to rezultat pravca u kome ljudi razmišljaju kada su u pitanju prava homoseksualaca: ako i menjaju mišljenje, obično je to od protivljenja ka podršci. Nedavno istraživanje koje je sproveo Robert P. Džons, iz Javnog instituta za istraživanje religije, pokazuje da je tokom poslednjih pet godina jedan od četiri stanovnika Kalifornije počeo da daje veću podršku pravima homoseksualaca (samo osam procenata su više protiv). Tanka većina od 51% kaže da bi glasala da se gejevima i lezbejkama dozvoli pravo na brak. (Tokom 2008, Predlog 8, referendum u Kaliforniji koji je zabranio istopolne brakove u toj državi, usvojen je sa 52%). Istraživanja javnog mnjenja takođe pokazuju da Amerikanci postaju sve kritičniji prema politici američke vojske Ne pitaj, ne govori (Don’t ask, don’t tell). Anketa koju su sproveli ABC News i Washington Post ranije ovde godine, pokazuje da 75% Amerikanaca smatra da gejevima i lezbejkama treba dozvoliti da slobodno služe vojsku. (Po rezultatima iste ankete iz 2001. takav stav imalo je 62% ispitanika, a 1993. svega 44%).
Razumevanje prava na brak i druga građanska prava obično ide zajedno sa prihvatanjem ideje da homoseksualnost nije izbor, već nešto blisko „urođenome“, čime ona postaje bliža rasi ili polu, a manje „izbor“ neodgovornog načina života, kao što bi se moglo pretpostaviti iz Paladinovih izjava. A i veza između religioznosti i stavova o pravima homoseksualaca postaje manje predvidiva. Mladi evangelisti su mnogo otvoreniji od starijih kada su u pitanju prava homoseksualaca, a Džons anketa pokazuje da solidna većina latino-katolika u Kaliforniji podržava pravo homoseksualaca na brak, ali kada su u pitanju latino-protestanti, taj procenat pada na samo 20.
Međutim, kako prihvatanje prava homoseksualaca nadvladava – a činjenica je da nadvladava – bićemo svedoci sve žešćih opstrukcija od strane ljudi koji ovo još uvek ne mogu da prihvate. Jasno je da je tolerancija naišla na nekoliko neočekivanih prepreka, od kojih su neke malo ozbiljnije. Po nekim podacima, broj krivičnih dela počinjenih iz mržnje, uperenih protiv homoseksualaca, povećao se u poslednje dve godine. To je ohrabrilo neke protivnike istopolnih brakova da se okrenu tvrdoj retorici. Trećeg oktobra, Boj K. Paker, koji je u svojoj 86. godini drugi po značaju vođa mormonske crkve, izjavio je da „neki misle da su rođeni predodređeni i da ne mogu da nadvladaju ono što oni smatraju prirodnom naklonošću prema nečistom i neprirodnom“. (Obratite pažnju na reči kao što su „nečist“ i „neprirodan“ kojima se opravdava mržnja.) Senat još uvek nije ukinuo Ne pitaj ne govori zakon, uprkos presudi federalnog sudije Virdžinije A. Filips da je ovaj zakon neustavan, i njenog naloga vojsci izdatog prošle nedelje da prekine sa njegovom primenom. (Obamin kabinet odlučio je da se žali na ovu odluku, jer želi da Kongres, a ne sud, ukine ovaj zakon).
Jedna od neočekivanih prepreka nije povezana sa samom homoseksualnošću, već sa narušavanjem privatnosti kao takve. Ovo je zamka u koju je upao Klementi, a možda i neki drugi tinejdžeri samoubice. Klementi je živeo u svetu gde snimiti svog cimera u najintimnijem trenutku i onda taj snimak emitovati bez njegovog znanja predstavlja samo razliku u stepenu, ako ne i u vrsti opšteg online ponašanja. Najverovatnije da je cimer delimično bio motivisan činjenicom da je Klementi gej. (On je postavio sledeći komentar na twitter-u: „Uključio sam veb kameru. Video sam kako se muva sa nekim likom. Kul.“) Ali ono što je on uradio, uz pomoć prijateljice koja je takođe brucoš, ne bi bilo lakše odbraniti ni da je snimao Klementija u intimnom trenutku sa devojkom.
Problem je u kulturi eksponiranja koja je prestigla napore da se spreči surovost na internetu. Maltretiranje se hrani slabošću, besom i, u novije vreme, sistematskim potcenjivanjem privatnosti. (Uzgred, Paladino ima problem sa određivanjem granica. Priznao je da je prosleđivao email poruke koje su sadržale snimke zoofilije i prepričavao rasističke viceve koje neki ljudi smatraju isto toliko odvratnim koliko i on gej parade.) Mladim ljudima koji tek istražuju svoj identitet i svoje želje potrebna je zona privatnosti u kojoj mogu da budu ono što jesu, možda u društvu drugog ljudskog bića, bez brige da će neko o tome pisati na twitter-u, to snimati, pisati blogove o tome, i bez osećanja obaveze da oni sami to treba da čine – jer postoji i nešto što se zove narušavanje sopstvene privatnosti. Jer i život koji niko ne posmatra u potpunosti je vredan življenja.
Margaret Talbot, The New Yorker, 25.10.2010.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 23.10.2010.
Srodni link: Projekat “It gets better”
LGBTQIA+