Čak i u današnje vreme je prilično rasprostranjeno gledište po kome su novozavetna jevanđelja zapravo biografije Isusa Hrista, pisane po ugledu na druge antičke životopise kulturnih heroja, svetaca, čudotvoraca, filozofa i drugih znamenitih ličnosti. Pa ipak, kada je o jevanđeljima reč, ostaje nejasno zašto ti dokumenti, za razliku od klasičnih biografija ili docnijih, srednjovekovnih žitija svetaca, ne sadrže neke važne detalje iz života Isusa Hrista: podatke o prvih trideset godina njegovog života, ili, pak, više detalja o njegovoj porodici, školovanju, učenicima, eventualnoj pripadnosti nekom od jevrejskih religijsko-političkih pokreta i sl. Jevanđelje po Marku, na primer, ne započinje s prikazom Isusovog rođenja, već odmah opisuje Isusovo krštenje i početak njegove javne delatnosti. Jevanđelja, u stvari, svu pažnju usmeravaju na Isusove propovedi, čudesa, stradanje, smrt i ostavljaju utisak dosta nepotpunih, nedovršenih biografija, pa se stoga teško mogu svrstati u taj književni žanr.
Da li je, s druge strane, pisanje istorije primarni cilj jevanđelista, i ako jeste, koliko su njihovi izveštaji pouzdani? Novozavetni tekstovi (a među njima dakako i jevanđelja), kao spisi s religijskom sadržinom i namenom, ne spadaju, po mišljenju većine istoričara, u isti rang literature kao na primer Tacitovi Anali ili Josifove Jevrejske starine. To posebno pada u oči kada uzmemo u ruke delo kao što je Jovanovo jevanđelje. Autor tog spisa najviše je zaokupljen teološkim aspektima Isusove ličnosti i ne pokazuje ni najmanju zainteresovanost za istorijski kontekst njegove delatnosti.
Neki autori su još dosta davno ukazali na mogućnost da se suština jevanđeljske književnosti bliže odredi uz pomoć centralne, kulminativne tačke celokupne pripovesti o Isusu Hristu – teme o njegovom stradanju i smrti. Zbog toga se katkad i jevanđelje definiše kao priča o stradanju Isusovom (pasija) s manje ili više proširenim uvodom. Tu se svakako najviše uzima u obzir činjenica da sva novozavetna jevanđelja imaju jasno prepoznatljivu osnovu u predanju: ona naime proizilaze iz najranijih propovedi Isusovih učenika i sledbenika o njegovoj smrti i vaskrsenju. I doista, bez tog temeljnog činioca hrišćanske tradicije ne bi se mogla zamisliti ne samo dela pripisana Marku, Mateju, Luki i Jovanu, već, štaviše, ni docnija povest ove religije. Jer značaj predanja o Hristovom stradanju, smrti i uskrsnuću je glavna osobenost hrišćanstva, ono što ga tako jasno izdvaja od drugih svetskih religija.
Pa ipak, neposredan uvid u sadržinsku raznovrsnost tih najstarijih hrišćanskih spisa upućuje na to da je tu pre reč o nekakvoj zasebnoj, originalnoj, dotad nepoznatoj vrsti religijske literature. Taj žanr, uostalom, ima i svoje odgovarajuće ime – jevanđelje (to euangelion). Tako se, na primer, u Mateja i Luke nalaze izveštaji o Isusovom čudesnom začeću i rođenju, dok Marko i Jovan tom predanju ne pridaju nikakav značaj. S druge strane, Jovan otpočinje svoj spis jednom izvornom himnom o Hristovom otelovljenju, inkarnaciji, koju ne susrećemo ni u jednom drugom novozavetnom delu. Markovo jevanđelje, opet, više naglašava Isusovu delatnost u Galileji, njegova čuda, izlečenja i mesijansku tajnu.
Zahvaljujući savremenim naučnim metodama, stručnjaci za biblijsku literaturu su u stanju da prepoznaju tekstualne i književne celine koje su prethodile sastavljanju novozavetnih jevanđelja. Tako su, na primer, oni uspeli da identifikuju jedan hipotetički izvor Isusovih govora u sinoptičkim jevanđeljima koji je danas poznat kao dokument Q.Q je, naime, prvo slovo nemačke reči Quelle (izvor), i koristi se kao skraćenica za naziv tog dokumenta.
Taj Izvor, u kome su se vrlo rano, u zasebnoj formi, sačuvale Isusove besede, identifikovan je na osnovu poređenja iste ili slične književne građe koja se nalazi u Matejevom i Lukinom jevanđelju, a ne vodi poreklo iz Marka. Naučnici su, naime, i pre otkrića ovog Izvora znali da su Matej i Luka u svojim redakcijama koristili veće delove Markovog jevanđelja. Jevanđelje po Mateju sadrži, na primer, oko 90% teksta koji se nalazi u Marku, ali i građu iz drugih izvora koji nisu bili poznati Marku. Interesantno je, međutim, da Luka, kao i Matej, ima tu dodatnu građu, s tim što se njegova redakcija te građe donekle razlikuje od Matejeve. S pravom se stoga pretpostavilo da su i Matej i Luka preuzeli taj zajednički tekst iz nekog drugog dokumenta. Dosta ekstenzivna, a često i doslovna podudaranja između Mateja i Luke ne bi se tako lako mogla objasniti kao rezultat njihovog naslanjanja na usmenu tradiciju. Pažljivim poređenjem ta dva sinoptička teksta i načina na koji oba autora koriste isti pisani izvor, stručnjaci za Novi zavet uspeli su da u najvećoj meri rekonstruišu spomenuti Izvor.
Jedna od najupadljivijih karakteristika tog dokumenta je svakako to što je on sastavljen isključivo od Isusovih izreka i govora. Izvor, na primer, ne sadrži nikakvu narativnu građu, nikakve priče o Isusovom rođenju, njegovim čudesima, smrti i vaskrsenju. Ne spominju se tu poimenično ni njegovi učenici, kao ni epitet Mesija, odnosno Hristos. U poređenju s drugim jevanđeljima, Izvor je teološki nerazrađen spis, što može ići u prilog njegovom ranom poreklu. Taj dokument upoznaje nas s jednom vrlo autentičnom, izvornom zajednicom Isusovih sledbenika koja se malo podudara s onim što bi se, na osnovu docnijeg učenja Crkve, očekivalo od prvih hrišćana. Ti sledbenici, dakle, ne nazivaju Isusa – Hristom, ne spominju njegovo vaskrsenje, a ne pripisuju ni nekakav poseban značaj njegovoj smrti. Otuda Q, kao svojevrsno „pre-hrišćansko“ jevanđelje, predstavlja važnu sponu između Isusovog jevrejskog nasleđa i ranohrišćanskog pokreta koji nam je poznat iz samih novozavetnih dokumenata. Taj Izvor se obično datira oko sredine prvog veka.
Jevanđelja po Marku, Mateju i Luki nazivaju se sinoptičkim jevanđeljima zbog toga što prikazuju Isusov život i učenje na sličan način, koristeći pritom i sličnu građu, nasleđenu iz tradicije. Ta tri jevanđelja su bliska po svom sadržaju, redosledu i rečniku. Pretpostavlja se da su napisana u periodu od 65-90.g. n.e. Najstarije od njih je Markovo jevanđelje, dok su Matej i Luka napisani nešto docnije. U sadržinskom smislu, Matejevo jevanđelje ima najviše podudarnosti s Markom. Učenjaci koji se bave Novim zavetom odavno su već uočili da je skoro celo Jevanđelje po Marku sadržano u Matejevom i Lukinom spisu. Od ukupno 661 Markova stiha, Matej je preuzeo i redaktorski obradio preko 600, dok se u Luke nalazi nešto manje od polovine građe iz Marka. Vidimo, dakle, da je pisac Matejevog jevanđelja usvojio skoro 90% Markovog teksta, ali pored tog značajnog narativnog korpusa koji je ušao u sastav njegovog dokumenta, Matej je, zajedno s Lukom, preuzeo i oko 240 izreka koje se ne nalaze u najstarijem sinoptičkom jevanđelju. Te izreke potiču, naime, iz drugog izvora, iz napred spomenute zbirke Isusovih govora danas poznate kao Q. Sva ta sadržinska preplitanja učinila su da tri sinoptička jevanđelja liče jedno na drugo, da imaju sličan vokabular i redosled narativnih epizoda. Pa ipak, mogu se tu, isto tako, opaziti i izvesne razlike u redosledu koje nam pomažu da utvrdimo i međusoban odnos tri sinoptičara.
Tako, na primer, kada Marko i Matej imaju drukčiji redosled teksta, Luka se, po pravilu, slaže s Markom. U slučajevima kada se Luka ne slaže s Markom, Matejev redosled teksta se, po pravilu, poklapa s Markovim. Najzad, Matej i Luka se podudaraju samo onda kada se po svom redosledu slažu i s Markom. Iz tog odnosa se jasno vidi da je Markovo jevanđelje tu najstarije, te da su i Matej i Luka imali pred sobom baš taj dokument dok su sastavljali vlastite izveštaje o Isusu Hristu. Pošto su i Matej i Luka, pored Markovog jevanđelja, koristili u velikoj meri i dokument Q, mnogi naučnici danas usvajaju hipotezu o dva izvora sinoptičkih jevanđelja. Prema toj hipotezi, Matej i Luka u svojim redakcijama koriste, nezavisno jedan od drugog, dva starija dokumenta: jedan od tih dokumenata je Markovo jevanđelje, koje pretežno sadrži narativni materijal, dok je drugi izvor dokument Q, koji je isključivo sastavljen od Isusovih govora i nije, na žalost, sačuvan kao zaseban spis. On se, međutim, relativno lako može rekonstruisati na osnovu paralelnog, uporednog čitanja Matejevoj i Lukinog jevanđelja. Uzmimo, na primer, jednu izreku iz Matejeve Besede na gori: „Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi“ (Mt 5.6). U Luke ta ista izreka glasi: „Blago vama koji ste gladni sad; jer ćete se nasititi“ (Lk 6.21). Uporednom analizom redakcije ove dve rečenice otkrivamo da dvojica evanđelista nešto drukčije upotrebljavaju istu Isusovu izreku iz Q. U Mateja je, recimo, veći naglasak stavljen na njegovu, inače omiljenu, temu o pravednosti, dok Luka više ističe neposrednost i aktuelnost Isusove poruke: on se, naime, direktno obraća svom čitaocu koji je „gladan sad“. Ta razlika nije, svakako, slučajna. Ona je rezultat različite redakcijske obrade jedne iste, tradicionalne izreke koja potiče iz zajedničkog pisanog izvora. Taj izvor je u ovom slučaju Q, a sama izreka je u originalu, pre Matejeve i Lukine obrade, verovatno glasila: „Blago gladnima jer će se nasititi.“ U svakom slučaju, treba imati u vidu da ni Matej ni Luka ne usvajaju pisane ili usmene izvore svoje predaje bez odgovarajuće redaktorske obrade, koja je najčešće motivisana njihovim teološkim preokupacijama ili ideološkim interesima.
Pripovest o Isusovom čudesnom rođenju i ranom detinjstvu (koja se u hrišćanstvu svake godine iznova aktuelizuje u vreme Božića) može se, od svih novozavetnih tekstova, jedino naći u Mateja i Luke. Ali njihovi izveštaji o tome su međusobno sasvim nezavisni. Oni imaju funkciju prologâ, mada je sasvim izvesno da su te uvodne literarne celine nastale nezavisno i kasnije od osnovnog teksta tih jevanđelja. Zanimljivo je da nijedan drugi odlomak iz celokupnog Novog zaveta ne upućuje ni neposredno, ni posredno na bilo koje detalje iz te dve pripovesti. To je baš zbog toga što su ovi prolozi nastali docnije, pa su naknadno pridodati osnovnom i starijem korpusu jevanđelja. Da te dve celine nekim slučajem nedostaju, to se uopšte ne bi primetilo iz ostatka teksta. Po svemu sudeći, umetanje tih prologa u Mateja i Luke imalo je za cilj da nejevrejsku, „pagansku“ publiku impresionira mythosom o čudesnom začeću, misterijom Isusovog rođenja i tajanstvenim događajima koji su pratili rađanje Sina Božjeg. U ovoj fazi nastanka jevanđelja, te pripovesti su, sasvim sigurno, već bile dobro poznate onim pristalicama hrišćanstva kojima je, jednu generaciju ranije, propovedao apostol Pavle u grčkim i maloazijskim gradovima gde su se osnivale i prve nejevrejske hrišćanske zajednice.
Najstariji sačuvani fragment rukopisa jednog novozavetnog teksta jeste odlomak koji sadrži svega četiri reda iz Jovanovog jevanđelja. Taj fragment se, s prilično pouzdanja, može datirati oko 125. godine. Iz toga se, naravno, može zaključiti da ni izvorni dokument nije bio napisan nakon tog okvirnog datuma. S druge strane, crkvena predaja oduvek je Jovana stavljala na četvrto mesto među kanonskim jevanđeljima, pa to daje osnova za verovanje da on nije mogao biti sastavljen mnogo pre kraja prvog veka. Najzad, i u Jovanovom spisu, kao i u Mateja, nailazimo na sličan spor s predstavnicima ranog judaizma, farisejima, pa pošto se ta polemika nije mogla odvijati pre razorenja Drugog hrama (70.g.), većina učenjaka danas veruje da je Jevanđelje po Jovanu sastavljeno približno oko 90. ili 100. godine.
Još je teže odrediti mesto nastanka tog važnog dokumenta. Jovanovska tradicija vezuje se obično za Efes, prestonicu Male Azije iz Pavlovog i Isusovog vremena. Tako, na primer, episkop Papije iz Hijerapolisa tvrdi, prema Eusebiju, da su u Efesu sahranjeni i apostol i prezviter po imenu Jovan. S druge strane, znamo da je najstariji fragment četvrtog jevanđelja pronađen u Egiptu, a ne u Maloj Aziji. Štaviše, odavno su primećene i neke zanimljive veze između ovog dokumenta i aleksandrijskog judaizma i hrišćanstva iz prvog i drugog veka. Tu bi, između ostalog, trebalo ubrojati izvesne podudarnosti između Jovanove i Filonove koncepcije o Logosu, kao i činjenicu da je Heraklion, predstavnik valentinske gnostičke škole iz Aleksandrije, napisao prvi, najstariji komentar ovog jevanđelja. U određivanju mesta u kome je bilo napisano Jovanovo jevanđelje treba se, dakle, odlučiti između Efesa i Aleksandrije, mada je taj spis mogao biti sastavljen i u nekoj drugoj jevrejskoj ili hrišćanskoj opštini.
Hrišćanska predaja vezuje ovo delo za učenika „koga Isus ljubljaše“ spomenutog u epilogu Jovanovog jevanđelja (Jn 21.20). Istom učeniku pripisuju se i novozavetne poslanice pod Jovanovim imenom, kao i Otkrivenje, Apokalipsa. S obzirom na godine, bilo bi prirodnije očekivati da je sva ta dela napisao prezviter Jovan, a ne stari Isusov apostol, brat Jakovljev. Problem je, međutim, u tome što se svi ovi tekstovi, iako pripisani istoj ličnosti, ne podudaraju po jeziku, stilu i nekim drugim, čisto formalnim, karakteristikama. Sasvim je, dakle, moguće da je i neka treća, anonimna osoba, imala udela u sastavljanju bar nekih od tih spisa.
Jovanovo jevanđelje se veoma razlikuje od sinoptičkih izveštaja o Isusu Hristu. Četvrti kanonski pisac, na primer, ne ispoljava nikakav interes za Isusovu biografiju ili genealogiju, pa u njegovom prologu, za razliku od Matejevog, ne nalazimo priče o Hristovom rođenju i ranom detinjstvu. Umesto toga, Jovan nam nudi jednu originalnu teološku proklamaciju u vidu himne o Logosu, prema kojoj Isusovo ishodište nije na zemlji, u Vitlejemu ili Nazaretu, nego na nebesima, pored Boga. Tek kada taj božanski Logos postane telo (1.14), Jovan Krstitelj, zemaljski prorok, moći će da posvedoči za njega. Jevanđelista, međutim, ne navodi uopšte da je Jovan krstio Isusa, pa time kao da hoće da istakne Hristovu nezavisnost i superiornost u odnosu na tog pustinjaka. On nešto docnije u jevanđelju čak eksplicitno tvrdi da Isus treba da raste, a Krstitelj da se umanjuje (Jn 3.30). U Jovana pak ne nalazimo ni priču o Isusovom iskušenju u Judejskoj pustinji. Logos je, naime, toliko blizak Bogu da sotoninoj kušnji tu jednostavno nema mesta. Najzad, ovo jevanđelje ne sadrži ni pripovesti o Isusovim isterivanjima zlih duhova.
Jovan, dalje, izlaže Hristovo učenje na bitno drukčiji način od sinoptičara. Marko i Matej tvrde, recimo, da je Isus uvek podučavao koristeći analogije i parabole, dok Jovan ne navodi nijednu parabolu sinoptičkog tipa. Umesto toga, jovanovski Isus drži duge govore filozofskog i hristološkog karaktera u kojima je najčešća tema njegova vlastita ličnost. Izostavljene su tako iz četvrtog jevanđelja sve one reinterpretacije Mojsijevog Zakona (Tore) kojima Matej i Luka posvećuju toliko pažnje. Nema tu, dakle, etičkih imperativa koji se tiču opraštanja neprijateljima, pravilnog ponašanja subotom ili rasprave o razvodu, ali Jovan zato ističe jednu „novu zapovest“, a to je neograničena međusobna ljubav. Neobično je, isto tako, da u Jovana ne nalazimo ni neke tipične eshatološke odlomke iz prva tri jevanđelja, kao što su, na primer, proricanje uništenja Hrama ili predviđanje Isusovog drugog dolaska, njegove parusije. Umesto ponovnog dolaska, Isus svojim sledbenicima poručuje da se uzdaju u Svetog Duha, Utešitelja.
Iako Jovan, poput sinoptičara, nastoji da predstavi hleb i vino kao životvorne simbole, on ne zadržava (ili ne poznaje?) tradiciju po kojoj evharistija ima značaj zajedničkog komemorativnog rituala u kome se, tokom tajne večere, uspostavlja novi zavet, savez između Hrista i njegovih apostola. Napominjući samo da je ova večera pripremljena uoči Pashe, Jovan evharistiju nadomešćuje Isusovim poniznim činom: pranjem nogu svojim učenicima. Najzad, u skladu s idejom da Hristos, kao božanska ličnost, ne može doživeti nikakvo iskušenje, Jovan ne spominje Isusovu agoniju pre njegovog hapšenja u Getsimanskom vrtu. Čak je i Isusova smrt, nešto dalje, predstavljena kao uzvišen, gotovo trijumfalan čin: umesto njegovog ambivalentnog obraćanja Bogu i pitanja zašto ga je ovaj ostavio, Jovanov Isus, neposredno pred svoju smrt, tek kratko konstatuje – „svrši se“ (19.30). U skladu s njegovom prvosvešteničkom molitvom iz Jn 17.1, smrt Hristova predstavlja pravi trijumf, ona je tu zamišljena kao čin kojim Mesija treba da proslavi samog sebe, ali i svog Oca na nebesima.
Ranohrišćanska jevanđelja se teško mogu jednoznačno odrediti pomoću nekog već poznatog tipa religijske literature: niti se ona sama, po svojoj strukturi i sadržini, međusobno podudaraju, niti se ijedno od njih, pojedinačno gledano, može svesti na neki prepoznatljiv književni žanr. U svakom slučaju, počevši od druge polovine drugog veka, hrišćani su jevanđeljima počeli nazivati jedan broj pisanih dokumenata, u koje spadaju i tekstovi autora koji su pseudonimno pripisani Marku, Mateju, Luki ili Jovanu. Od tog momenta i jevanđelje postaje osobena književna vrsta, specifičan žanr koji prepoznajemo samo u hrišćanskoj religijskoj literaturi.
Iz knjige Religije sveta – budizam, hrišćanstvo, islam, Dino Abazović, Jelena Radojković, Milan Vukomanović, Beogradski centar za ljudska prava, 2007.
Peščanik.net, 24.12.2010.
