Pretpostavljam da je spor oko smisla sledećih rečenica: „Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda“. Kako razumeti ove rečenice i spor koje su izazvale?
Prvo, jedan način da se razume rečeno jeste da se, da uzmem samo jedan primer koji mi prvi pada na pamet, asocira na kraj filma „V for Vendetta“. Drugi način je da se za poređenje uzme ono što je Dostojevski rekao da bi učinio, kada bi saznao da neko sprema da digne u vazduh carski dvor. Ili se, možda, podsetiti Čaplinovog filma „Monsieur Verdoux”. Lista je zapravo nepregledna. Recimo, bar jedan od autora poznatih stihova o Dabić Raši i Gotovini se pozivao na poetsku pravdu u pomenutom Čaplinovom filmu. Šta reći, možda ima smisla dodati, o svima onima koji se, recimo kao trenutni ministar policije, identifikuju sa Če Gevarom, bilo sa slikom ili sa cigarom, a o nepreglednom moru svakojakih dela o socijalnim i nacionalnim revolucijama, uključujući i veličanje atentatora i bandita raznih vrsta i da ne govorimo. U mnogima se dizanje u vazduh ljudi, zgrada, pa i čitavih gradova prikazuje kao civilizacijski iskorak. Drugi opet vole, da se vratim filmovima, poetsku pravdu u Bunjuelovom filmu „Viridiana“, a neki opet onu u filmu „The Wild Bunch“.
No, ono što funkcioniše u bilo kom vidu, dobrog ili lošeg, poetskog, proznog ili drugog umetničkog dela ili tek novinskog napisa, ne mora da se uklapa u moralni traktat. Kako sam saglasan sa Kantovim shvatanjem da cilj ne opravdava svako sredsto, ne bih se složio sa tvrdnjama, ako bi o tome bilo reči, da bi dizanje u vazduh bilo koga ili bilo čega predstavljalo civilizacijski iskorak. Ali, poetska pravda je nešto drugo. Usled te razlike, imamo i slobodu mišljenja, govora, izražavanja, štampe i svake druge vrste saopštavanja i komunikacije. To nije višak slobode, to je sloboda. Može da boli ili nervira, ali tako i treba da bude.
Drugo, iz komentara se može zaključiti da se u prvoj rečenici vidi poziv da se u vazduh dignu srpski zvaničnici okupljeni na jednom mestu i jednim povodom. To bi bilo tačno samo ukoliko bi oni bili nedvosmisleno identifikovani sa pljačkašima, jer bi na njih, „one koji su… opljačkali“, trebalo da se usmeri socijalni gnev, kada bi ga uopšte bilo. Ovako kako je napisano, mislim da bi bilo nemoguće zaključiti da se misli na nacionalističke vođe, jer se kaže upravo suprotno, da nije reč o odgovornosti za zločine počinjene iz tih pobuda, o tome se govori na drugom mestu u tekstu, već o socijalnoj odgovornosti. Iz navedene rečenice se ne može zaključiti da je u oba slučaja reč o istim ljudima, tako da je identifikacija neosnovana. Može da se nagađa otkuda tolika greška u tumačenju ove ključne rečenice, ali tome nisam ni sklon, ni vičan.
Treće, potpuno je nejasno gde se nalazi osnova za pretpostavku da su oružje i pronađeni vojni materijal imali za metu upravo mesto na kome su nađeni ili ljude koji se tu okupljaju? Ako mi nešto nije promaklo, ministar policije je do sada izjavljivao da se ništa ne zna osim da je jedna osoba, Bole iz navedenog teksta, prijavio da je uneo sve to i smestio ga tamo gde je nađeno. Pretpostavljam da se nadležni ministri i ostali interesuju ne samo za to sa kojim je ciljem prikupljano oružje, već i kada je uneto. Jer, primera radi, ako je uneto pre nekog vremena, nameće se pitanje kako za to nisu znali oni koji bi trebalo da se brinu za bezbednost, ne samo mesta gde je oružje nađeno i ne samo ljudi koji se na njemu okupljaju, već uopšte? Jer od odgovora na to pitanje zavisi i odgovor na to ko bi trebalo da bude zabrinut za svoju bezbednost? Jer, ako meta tog naoružanja nije bila na mestu na kojem je naoružanje i nađeno i ako to nisu, dakle, bili ljudi koji su se okupili malo pošto je oružje nađeno, nema osnova da se navedena rečenica tumači kao da se odnosi upravo na to mesto i na te ljude. Šta ako je, primera radi, reč o trgovini?
Zašto sam ja sve ovo napisao? Samo da ilustrujem da oni koji se zalažu za slobodu mišljenja ne traže previše slobode. O ovom se tekstu, kao i o svakom drugom umetničkom ili bilo kakvom drugom proizvodu ili napisu može razumno raspravljati i to, razumno raspravljanje, dovoljno je sredstvo odbrane od poestkih i drugih sloboda i zahteva za pravdom. Inače se veoma lako i brzo ulazi u stanje manjka slobode. Prvi primer toga je ograničavanje slobode mišljenja, izražavanja i delovanja državnih službenika, zapravo ljudi koji primaju platu iz budžeta. Odjednom se prihvata da je ministar policije nadležan za smenjivanje upravnika biblioteke. To što ga vlada postavlja i plaća ne znači da su mu ograničena prava i slobode. Ali, tako obično biva da ograničavanje slobode mišljenja i izražavanja vode ograničavanju drugih sloboda. Usled toga je važno stalno isticati da nema viška slobode, postoji samo njen manjak.
E sada, ne mogu a da ne napravim digresiju. Svi oni koji napadaju liberale, neoliberale, tržišne i druge fundamentaliste, jer sa nepoverenjem gledaju na državu i vlast uopšte i misle da su svi ti liberalni argumenti odavno dignuti u vazduh, mogli bi da razmisle da li zaista ne postoji taj put u ropstvo? Jer, danas poetska pravda, sutra upravnik biblioteke, a prekosutra…
Peščanik.net, 21.01.2012.
SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
