Dvadeset godina od varvarskog čina razaranja Bosne i ubijanja Sarajeva, u Beogradu je obeleženo knjigom Bosanski rat akademika D. Ćosića.
Može i tako, jer mi se ne umemo stideti i na promocijama se o tome obilato praznoslovi. U novinama beogradskim tek mala vest o tome i sve nekako stidljivo. A na vašaru koji zovu predizborna kampanja o tome ni reči – u nekom tamo pariskom Le Monde-u na prvoj strani u boji – a retko šta je u tom listu u boji – brojka 11.541. Negde podalje, u specijalnim dodacima o Bosni, imamo i slike bojovnika-ratovođa pa i dičnog nesuđenog našeg kandidata za Nobelovu nagradu. A u Sarajevu stoje one kao krv crvene stolice – zloslutni beleg jednog vremena – za koje sada mnogi kažu da su stigle od proizvođača iz Srbije – iz same Stare Pazove – i tome se neki čude. Nije čudno, i tenkovi i minobacači su stigli odavde svojevremeno. Niko se ne stidi toga što je u Sarajevu urađeno, jer u ovom trenutku mi stida i nemamo i nije ga kod bestidnika moguće ni očekivati. Hodaju politički lideri po Srbiji i šta sve ne obećavaju a brojni su izabrali i cveće kao svoj simbol – legendarni doktor K. hoda zakićen različkom, drugi nose ružu i tako dalje. Negde u pesmi J.J. Zmaja u njegovim elegijama stoji cveće:
Snivo sam te, a ti puna cveća
Među cvećem lekovita bilja
Bilo stitka, ljubice i krina
Odoljena, čubra, devesilja.
I stoga još reč ili dve o cveću. U šarenilu poljskog cveća čudesne lepote ima jedan cvet – sličan različku po raskošnoj lepoti – sa širokim i raznobojnim laticama, a u sredini je kao krv crvenilo, sitno kao zrnce, i taj se cvet zove Stidak. Veruje se u narodu da je taj cvet nekada buktao crvenilom, ”ali od kako se u narodu stid izgubio ostalo je samo to majušno crveno zrnce u sredini”. Etnolozi su to zabeležili i to se poklapa s ovom našom bestidnošću i u novinama i u knjigama i glupim besedama na promocijama. Nas stid nadživeti neće jer ga nemamo u ovoj zemlji. Svuda u svetu položeno je cveće u znak sećanja na žrtve sarajevske i zapaljene su sveće – i ateisti koriste ove simbole kada se sećaju dvadesete godišnjice varvarstva počinjenog u Sarajevu.
U Beogradu cveća i sveća nema mnogo ni u Crkvi ni pred njom, a o crkvenim medijima i da ne govorimo, jer stida ni tamo nema.
Svaka duša zaslužuje pomen i na zaupokojenoj liturgiji slušamo dirljive one zlatouste didaskalije od kojih se čoveku razum muti i zanemi, jer svi ćemo jednom tamo. Prati nas onaj glas tužan i bolan da ćemo stići „v mjeste prisnje mjeste žlatnje idježe njest pečali i vozdihanija jako usi čelovjeci pojdut tam”. To je jezik naših starih i drevni književni jezik naš. Ne, u Beogradu ni u Crkvi nema sveće za 11.541. dušu, a među njima su hiljade i pravoslavnih nevino umorenih u Sarajevu, i još neka hiljada dece sarajevske. Svi su ubijeni granatama i mecima Karadžićevih i Mladićevih bojovnika bez straha i stida ljudskoga. A koga sve na pomenima i Nediću i Ljotiću nismo opojali i vencima posmrtnih počasti zasuli – i neka smo i oni su bili žive duše – a u ovom trenutku naša Crkva ćuti, a imala bi i čega da se seća i čega da se stidi. I mnogo onoga zbog čega bi imala da se pokaje. Ne – to ovde u palanačkoj crkvi niko neće čak ni na dan i godišnjicu mučeničkog i razorenog Sarajeva. A artiljerijski hici pod komandom pomračenih umova nisu razlikovali ko je koje vere i nacije i u smrti su svi ostali zajedno u Sarajevu i oko Sarajeva, sve do Tuzle ili sve do Drine i podalje i širom Bosne ubijane ali još žive. Postoji jedno opravdanje – cinično veoma – da se tako čini jer to je dan sramote i naše i hrvatske, i to bi dobro bilo da je tako – no nije. Na čelu države se sada nalazi žena, a i ženama Sarajeva se imalo šta poručiti – no mi stida nemamo ni onoliko koliko je ono crveno zrnce u sredini cveta koji smo pomenuli. Traje i valja se Srbijom vašar predizborni i svi obećavaju ono što sigurno ispuniti neće. A nekom tamo ispreko Drine M. Dodiku nije jasno šta se to u Sarajevu događa ovih dana. Tu je i najnovija vest – pušten je iz pritvora onaj tajanstveni Bole Stanišljević koji je nedavno bio nestao kao jaje s groba. I nećemo saznati ni ko je Bole bio nekada i šta je činio ni šta je potom hteo da bude, jer mnogi neće da znaju ni danas šta je to u Sarajevu bilo pre punih dvadeset godina. Vašar predizborni traje. A među kandidatima su i perjanice iz partije S. Miloševića koji je zajedno sa pesnicima i akademicima – uz sadejstvo popova – stajao na čelu one kolone koja je ubijala Sarajevo i osakatila Srbiju.
A stolice u Sarajevu su boje krvi i krvi mučenika koji su zaista nevino postradali pre dvadeset godina.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 10.04.2012.
SARAJEVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
