Građanin/građanka vaskrse

U predizbornoj kampanji (de facto predsedničkoj, ali na svim nivoima vlasti), svako se pokazuje onakvim kakav nije, lepo je poentirala Nadežda Milenković. Ali, pokazuje se i kakav bi želeo da bude, verovatno i kako zamišlja šta je to što građanima Srbije fali.

Boris Tadić brine, podstiče uspešne, bodri posustale, u selu Jabučje pored Lajkovca uči kako se farbaju jaja i oštro upozorava na glib neizvesnosti koji nudi bolje stojeći oponent Nikolić. Što bi rekao slogan iz slavne prošlosti stranke sa kojom je vrhuška DS-a sklopila pakt istorijskog pomirenja: „Sa nama nema neizvesnosti“. Eto prve novine u predizbornoj taktici vlasti koja podseća na paniku: poboden je polemički barjak a iz škrinje je izvučen plesnivi ćitap, pa se T. Nikoliću spočitava sve po spisku: i vojvodstvo od zarđale kašike i protivljenje okončanju bombardovanja 1999. i bulevar Ratka Mladića i antihaški protesti, ni same urednice Peščanika ne bi smislile bolje.

Kad smo kod zastave, zavijorila se još jedna, na steni, zastava Istine (ljubav i sloboda stižu u drugom krugu). Čedomir Jovanović je konačno postao Đura Jakšić („Ja sam stena, al` krvava“) & Klint Istvud: zastava naših očeva, sa Ivo Džime (ne znam samo da li američka ili japanska verzija), postala je pobodeni steg preokreta: građanine, postani patriota. Ko ne razume zastavu, ne razume Srbiju, što bi rekao Toma Marković.

Ivica Dačić se vraća korenima, takoreći lipanjskim, čvrst i jasan kakav ga je bog dao, čvrst kao ona Miloševićeva masivna piksla što bi poletela u žaru polemike u Užičkoj ulici i jasan kao ratluk, kako mu je vrhovni nekada tepao. On je odavno pobio zastavu, posred masovne grobnice, sad stiska petlju^[1] i daje besu: za Srbiju i socijalnu pravdu, za odbranu Kosova i Er Esa, pa iz reciprociteta hapsi Albance na administrativnoj liniji uz prokupačku besedu: „Zvali su me iz Evropske unije da ih odmah pustim, rekao sam im: da, kada pustite Srbe na Kosovu. Tako se brani Srbija, a ne stalnim popuštanjem i padanjem na kolena“. Kakva se to trauma zapatila kod socijalista o padanju na kolena i klečanju? Mogli bi da se posavetuju sa prof. Žarkom Trebješaninom, poznavaocem psihoanalize i devijacija Sretena Ugričića^[2] , a on bi mogao da konstatuje da je Dačić „slične stavove već pokazivao“. Tj. opsesiju klečanjem i saginjanjem. Očito da ih ni uniforma nije korigovala, štaviše…

Kad smo kod zaboravljenog Ugričića, koji ostrakiran čami u budžaku Narodne biblioteke Srbije, ovih dana javiše agencije da je tužilaštvo u Banja Luci odustalo od optužnice za terorizam protiv Božidara Stanišljevića, kolekcionara oružja iz hale Borik. Pa šta ovo bi, kako nema terorizma a ljudi najureni zbog podrške terorizmu? Gde su sad tabloidni hajkači i balegari? Zašto šuti Šutanovac, ministar vojni a antropolog koji je našao da je Nikolaidisovo pisanje bilo „nečovečno“? Gde je odlučna&socijalno pravedna izjava Ivice Dačića da ako nema optužnice za terorizam, takav, nepostojeći terorizam se ne može podržavati ni sa mesta upravnika biblioteke ni iz zatvora. Hoće li Dačić vratiti Ugričića u kancelariju upravnika NBS, u dekretu sa mašnicom, sa sve izvinjenjem i, dakako, bez klečanja, pita i Teofil Pančić, Kolumbo za medijsko spinovanje o slučaju Nikolaidis, koji je onomad odbranu Nikolaidisa posmatrao kao rđavu uslugu dotičnom, tumačenja njegove kolumne neodgovornom i aljkavom rabotom a samu kolumnu kao glorifikaciju nasilja.

Kad smo kod kolumnizma, svakako legalističkog, kome treba dva i po meseca da shvati da je cela priča bila maloumni fabrikat iliti medijski spin, autor je obznanio da je raspisivanjem predsedničkih izbora doveden u nezavidnu situaciju i da se oseća kao ucenjeni intelektualac. I vaistinu, eto nas pred večitom dilemom o izboru manjeg i većeg zla, dilemom koja nipošto nije medijski spin, pred kojom strepi i Latinka Perović. Njima nasuprot, na svom Rozinanteu jezdi Vesna Pešić, koja nije za manje već za veće zlo, za Karića, Velju i Vulina a protiv Palme, Mrke i Jelene Trivan, kad smo već, kako dučićevski veli, (kod Kneza) na balu. Zapravo, Vesna Pešić logično radikalizuje, ili kapitalizuje poziciju belih listića, a na tragu zapleta iz, recimo, meksičke telenovele: Na stranu vaša delegitimizacija partijskih elita, ako već hoćete da otkinete od usta svojima, LDP-u i demokratama, sa ciljem da ih kaznite, što ih ne kaznite tako bar da ih zaboli. Manite maljevičevsku konceptualu i podarite glas Nikoliću, zlom Tadićevom blizancu – razbijte im jedinstvo sviju vlasti, pa neka kasnije kohabitiraju do mile volje. Vesna Pešić još ne pominje glasačku tehnologiju koju je patentirao Nenad Čanak pre izbora iz 2000. godine: Ruku pod guzicu, pa glasaj za Koštunicu. Ovo sa rukom ispod debelog mesa beše zato da ruka utrne a da glasač oseti što manju nelagodu glasajući za Koštunicu koji u ono vreme ne beše manje zlo nego sušto kontekstualno dobro. Nosioci ideje o belim listićima neka samostalno procene treba li na vlastitoj ruci sedeti duže za Uređivača grobnih mesta nego za doktora Kalaša.

Kad smo kod utrnuća udova, takoreći kod telesne nirvane, uistinu, ne vidim razloga za očajavanje. Druga velika promena koju detektuje ova predizborna kampanja je pojačani građanski aktivizam. Analitičari ne sede s mirom kraj svojih tastatura niti pristaju da budu samo rotirajući gosti za jedno veče kada će u TV studiju komentarisati izborne rezultate. Znameniti Đ. Vukadinović, naoružan programskim zahtevima za povratak smrtne kazne, za kastraciju i za gašenje medija koji šire ideje secesionizma, želi da se uvuče u skupštinu na mala vlaška vrata; Zoran Dragišić, dobri brat blizanac M. Lazanskog kandidovao se na listi Partije radnika i seljaka. Ni muftija Zukorlić, koji u jednoj svojoj izjavi naočito kaže da računa na podršku žena, ne sedi s mirom (božjim), već kao Mirko iz Maratonaca poručuje Ljajiću i Ugljaninu: Hoću svoj deo, nećete da me prevarite.

Sve partije su listom za departizaciju (elem, njihovi kandidati će morati da se iščlane iz partije da bi dobili mesta u upravnim odborima), naprednjaci pominju redukovanje broja poslanika u Narodnoj skupštini na pola, drugi pominju smanjenje broja ministarstava u vladi itd. Centralno pitanje savremene participativne demokratije zapravo je: šta posle izbora, kako uticati na vlast koja će se ionako formirati uz manje ili veće preinačenje volje birača. Mimo potpisivanja peticija i demonstracija, možda je vreme za pojedinačne inicijative i strateške sporazume sa svima kojima su one bliske. Evo prve: vratite Sretena Ugričića na mesto upravnika Narodne biblioteke Srbije. I druge: inicirajte promenu Ustava i smanjite broj poslanika na 125. To važi za sve nivoe vlasti: što manje partijskih trutova – lakše budžetu, lepše građanima Srbije. Treća: umesto departizacije koja ne ukida uticaj partija na odlučivanje, uvedite obavezan konkurs za direktore javnih preduzeća i ustanova i obaveznu javnu raspravu o programima kandidata. Četvrta: ukinite nadoknadu za članstvo u upravnim odborima javnih preduzeća. Peta: put do Banja Luke za svakog političara koji predstavlja Srbiju mora ići preko Sarajeva. I tako redom.

Jer, da parafraziram jednog sve življeg mislioca, do sada su se nezavisni mediji trudili da kritikuju (što veće što manje zlo), vreme je da nude alternative. Ne kao stranke, već u formi građanskih inicijativa i vaninstitucionalnog pritiska na vlast. Znam, o svim tim inicijativama će i dalje odlučivati pripadnici partijskih elita, odnosno „izabrani predstavnici naroda“. Ali, dok se političari ne razvlaste i dok institucije ne sklope novi društveni ugovor sa građanima odlučnim da direktno utiču na donošenje političkih odluka, preostaje polje javne kritike i javne rasprave.

Peščanik.net, 16.04.2012.

Srodni link:

TEMA – BELI GLAS