Boris Tadić nas je tokom vikenda, prilikom istorijske posete farmi muznih krava, valjda neposredno posle pregleda štala i provere uslova u kojima krave borave, dakle baš odatle, ispred štale, obavestio o svojim namerama u vezi sa raspisivanjem predsedničkih izbora. Njegove namere nisu jasne, ‘odluku ću doneti sutra ili naksutra’, nemojte da me pritiskate, vidite da sam zauzet. Da li će vanredni predsednički izbori u Srbiji biti raspisani ili ne, zavisi, dakle, isključivo od volje Borisa Tadića. Kao i mnogo puta do sada, postupak koji se tiče čitavog društva, predstavljen je kao privatna stvar predsednika, a mi smo pozvani da sačekamo odluku koju negde u dubini svoje radne sobe okružen timom stručnjaka upravo sada donosi. Predsednik, doduše, ima pravo na ostavku, ali uzimajući u obzir da će se isti čovek ponovo kandidovati za funkciju na koju upravo daje ostavku, jasno je da se radi o političkom računu i zloupotrebi procedura.
Šta nije u redu sa tom slikom, sve i da zaboravimo ove muzne krave? Rečju, sve. Da vas ne zamaram elaboriranjima o nizu pravila demokratskog procesa koja se na ovaj način krše, kao i činjenicom da bi raspisivanje vanrednih izbora ipak moralo da prati i neko suvislo obrazloženje, to je očigledno. Međutim, kako je postalo neprirodno, nepristojno i zabranjeno zahtevati obrazloženje za postupke bilo kog javnog službenika u Srbiji, a Boris Tadić je upravo to, javni službenik, sasvim je moguće da će Tadić izbore raspisati i bez obrazloženja, na o-ruk. Postupci Borisa Tadića i politika aktuelne vlade, tj. Tadićeve administracije, kako je to jednom lepo rekao Vuk Jeremić, trenutno su najveća pretnja za demokratiju u Srbiji od njenog uvođenja, kako se to kod nas kaže. Ovim se nedavnim postupcima samo zaokružuje višegodišnja uzurpacija još jedne institucije u Srbiji, institucije Predsednika Republike (kako to gordo zvuči). Neko će reći, pa da, ali ta je institucija urušena onog časa kada je Boris Tadić de fakto postao i bog i batina, i predsednik i premijer, i tužilac i sudija, sve u jednom. I to je tačno, ali je takođe istina (sic!) da su mu i ostali politički akteri u tome dosta pomogli. Zamislite opoziciju u bilo kojoj modernoj državi da u stavu mirno ćuti pred ovakvim bahatim ponašanjem? Jedini razlog za prećutno klimanje glavom jeste šansa koju lideri ostalih stranaka u ovome vide. Ona se ogleda u nadi da će i oni sami možda biti u prilici da postanu predsednici ili da će na drugi način biti u prilici da zgrnu moć, vlast i uticaj, pa nisu ludi da sada cepidlače oko toga jeste li to demokratski ili ne. Jer ako krenu u osporavanje takvog modela ponašanja, onda unapred i sebe osuđuju na poštovanje pravila, a jasno je da im to nikako ne odgovara.
Sve to zajedno ide na ruku Borisu Tadiću čiji postupci više nikoga ne iznenađuju. Pred njim stoji jedno umorno, lenjo, nemotivisano biračko telo koje nije u stanju da reaguje i odbrani ono za šta smo se borili i s druge strane, orkestrirana nezainteresovanost medija uz ćutnju političkih stranaka kojima ovakav sistem odgovara. Ako je to već tako, nemojmo se onda zavaravati da živimo u demokratiji. Priloge za tu tvrdnju nije teško naći, od tzv. nezavisnosti tzv. reformisanog pravosuđa do realne moći vlade ili – još komičniji primer – uticaja parlamenta. Poredak u parlamentarnoj demokratiji se, između ostalog, zasniva na odvojenosti grana vlasti uz sistem njihove međusobne kontrole i ograničenja. To je ono kad skupština kontroliše vladu, sudstvo strogo nadgleda poštovanje zakona, premijer je najmoćnija politička ličnost, a predsednik strogo poštuje Ustavom propisana ovlašćenja koja su u velikoj meri protokolarnog tipa. Kada dođe do urušavanja neke od grana vlasti, recimo pravosuđa, ceo sistem pada u vodu i više se ne može zvati demokratskim. Isto je i kada parlament postane igračka vlade, ili kada sama vlada postane fiktivno telo, lutkarska predstava kojom zapravo rukovodi predsednik države, kao u našem slučaju.
Današnja Srbija je nedemokratska država. Za demokratiju nije dovoljno fingirati izbore, koje raspisuješ kad ti padne na pamet. Sve ovo imaće za posledicu i to da građani Srbije izgrade još čvršće nepoverenje u odnosu na demokratski oblik vladavine (istraživanje CeSID-a s kraja 2009. godine kaže da je procenat pristalica demokratije u Srbiji pao sa približne polovine na 41 odsto). Kada budemo dotakli to dno, vrlo će se lako i formalno promeniti prazna terminologija kojom nas sada zamajavaju. Trenutno živimo u državi kojom vladaju pojedinci, moćnici, oligarsi i gazde koji građane tokom kampanje posećuju na farmama, njivama i građevinskim skelama, pa onda uplakani odlaze džipovima u nepoznatom pravcu. Njima je i ovog puta potrebno da glume demokratski proces, osvoje vlast i tako potvrde dogovor o raspodeli plena koji su prethodno međusobno napravili. Možda im uskoro ni taj čudni ritual, kako je Staljin tokom pregovora u Potsdamu tumačio Čerčilov izostanak zbog izbora u Britaniji, neće biti neophodan.
Ako je ovakvo ponašanje u interesu vladajuće koalicije na čelu sa Demokratskom strankom, ali i drugim strankama koje bi sa olakšanjem dočekale potpuno ukidanje tih zamornih formalnosti demokratske procedure, kako je moguće da tiha stranka, koja je nastala na potpuno suprotnoj tradiciji i koja se navodno zalaže za neke druge vrednosti, Liberalno demokratska partija, na svom čelu ima autoritarnog predsednika i po onome što smo do sada uspeli da shvatimo, ni u njoj, kao ni u ostalim strankama, ne čuje se glas drugi ljudi, već samo vođin, koji se uzima kao sveta istina. Tačno je, u debeloj senci lidera nazire se neka grupa ljudi, budućih narodnih poslanika i gradskih odbornika koji se stapaju sa pozadinom, ali je sasvim nejasno služe li oni bilo čemu drugom do za slikanje i učestvovanje u predizbornim skupovima. Još jedan potpuno neverovatan detalj koji dolazi od strane LDP-a je poziv predsednika stranke političkim protivnicima da pomognu i povedu – ‘Tadiću povedi, Nikoliću pomozi’ – koga/kome, gde, zašto i kako, nije poznato. Na nivou poruke, potpuno je nejasno šta je pesnik hteo da kaže, sem ako se ne radi o istovremenom udvaranju Demokratskoj stranci i Srpskoj naprednoj stranci. Imajući samo to u vidu, zanimljivo je pitanje kakva je onda to opozicija, šta je tu alternativno, ako od stranaka sa kojima se nadmećeš na izborima tražiš da povedu i pomognu. Zar oni u svom dosadašnjem političkom delovanju nisu pokazali da ne vode gde treba i ne pomažu kome treba? Zar to upravo nije razlog postojanja vaše opcije, koja umesto takve politike nudi neku bolju?
Ono što se očekivalo od ove opozicione stranke, koja se još uvek tako predstavlja, je da stalno daje pozitivan primer, u svemu, od sopstvenog unutrašnjeg funkcionisanja do konkretnih rešenja za nagomilane probleme društva. Očekivalo se takođe da oštro kritikuje vlast ukoliko za to postoje razlozi, bude promoter demokratske tradicije, čuvar demokratskih vrednosti i glasni branilac naših prava i sloboda. Ta očekivanja su u prethodne četiri godine izneverena, a u dosadašnjem toku kampanje nismo imali prilike da čujemo čak ni deklarativno zalaganje za našu stvar od salvi nerazumljivih monologa, začudnih i zbunjujućih spotova i izjava za koje je nejasno kome su upućene i šta uopšte znače. Samouništavanje jedine opcije na političkoj sceni koja je morala da građanskoj, demokratskoj ideji moderne Srbije stalno drži glavu iznad vode, uz njeno istovremeno pristajanje da saučestvuje u urušavanju svih institucija od strane ovih koji imaju najveću moć i vlast, u velikoj je meri i razlog za neke od nas da glasaju poništavanjem izbornog listića.
Demokratija u Srbiji je ugrožena sa svih strana. To nije čudno, demokratija je inače osetljiva, ona je uvek i svuda ugrožena, čak i u najuređenijim društvima, i nikada se ne ostvaruje u potpunosti, uvek se mora ulagati veliki napor da se njene tekovine čuvaju i održe. Naša demokratija je postala privid, iluzija, fejk demokratija, koju niko ni ne pokušava da odbrani. Sada je došlo vreme kada se to nedvosmisleno vidi. Na čelu svih stranaka nalaze se totalitarne ličnosti koje nisu u stanju da ispoštuju demokratski proces ni u sopstvenim strankama, gde je na snazi strahovlada, što otvara pitanje na osnovu čega da očekujemo da će ga ostvariti na nivou države. Kampanja za koju su se svi opredelili, a koja se žanrovski može odrediti kao one man show ili stand-up, kako hoćete, samo govori u prilog tome. Građanima i muznim kravama ostaje da sačekaju 6. maj kada će se, ako predsednikova natalna karta i biznis plan tako dozvole, možda glasati i za šefa krda.
Zato je ta slika sa farme dodatno zanimljiva. Vođe stranaka građane posmatraju baš tako, kao jedno veliko krdo koje neodređeno muče u prazno, a sada samo treba smisliti način da se krdo motiviše, privoli na svoju stranu i natera da odglumi demokratski proces. U tom smislu, građanska akcija poništavanja izbornog listića biće ne samo poruka da su svi isti, već i odbrana ono malo demokratije što je ostalo u Srbiji, kao i zahtev za ponovnim uspostavljanjem i poštovanjem pravila, institucija i procedura na kojima se temelji moderna država.
Peščanik.net, 03.04.2012.
BELI GLAS
