Vukovar, foto: Alexandra Boulat/SIPA
Od svih pravnih mera suočavanja sa prošlošću u Srbiji, u pravnoj i pravosudnoj realnosti žive samo rehabilitacija i selektivna denacionalizacija (vraćanje crkvama nacionalizovanih dobara). Sve druge mere, primenjive ili primenjene u uporednom pravu – od lustracije, preko obeštećenja žrtava, opšte denacionalizacije, komisije za pomirenje – do otvaranja dosijea tajne policije, u Srbiji nisu našle dovoljno „političke volje“ niti dovoljno zastupnika, iako za primenu nekih od pobrojanih mera postoje pravni osnovi u obliku zakona koji su na snazi.
Prvi Zakon o rehabilitaciji u Srbiji donesen je 2006. godine (Sl. glasnik RS 33/2006), a zakonski tekst koji je danas na snazi je izmenjeni i dopunjeni tekst prvog Zakona (Zakon o rehabilitaciji, Sl. glasnik RS 92/2011). Verujem da se može odbraniti teza koju dugo zastupam, da je rehabilitacija u javnosti Srbije shvaćena i doživljena kao ideološka, a ne kao pravna mera; da se sudske odluke o rehabilitaciji političkih osuđenika recepiraju kao legitimizacija ideologije i/ili nacionalne politike koju su ti osuđenici zastupali, a takođe i kao revizija istorije, a ne kao ispravljanje, ublažavanje ili otklanjanje pravosudnih grešaka.
Na primer, istoričar Miodrag Janković u Pressu od 13. marta 2012, povodom predstojeće očekivane rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića, izjavljuje: „Sudili su mu i preko njega sudili srpskom narodu, tome malome nacionu koji još uvek rađa svetitelje.“
Istog dana, u istom glasilu: „Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković kaže za Press da bi rehabilitacija generala Draže Mihailovića značila rehabilitaciju istorijske istine: – A istorijska istina glasi – da Srbija u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini nije imala saradnika okupatora, već prvog antifašističkog gerilca u Evropi.“
Ponovo, u istom glasilu, istog dana: “Istoričar i književnik Predrag Ostojić kaže za Press da će rehabilitacijom Draže Mihailovića biti ispravljena velika istorijska i ljudska nepravda: – Dražina rehabilitacija trebalo je da usledi mnogo ranije. General Mihailović je za ceo svet bio simbol otpora protiv okupatora. Ono što su komunisti uradili nastojeći da ga prikažu u sasvim drugačijem svetlu nije moglo da poništi njegovo delo koje je srpski narod nosio u srcima. Dan kada Draža Mihailović bude rehabilitovan biće dan kada se Srbija konačno vratila svojim korenima. Takođe, taj dan će predstavljati značajan korak ka pomirenju među Srbima – smatra Ostojić.“
„Istoričar Jovan Pejin smatra da je rehabilitacija Draže Mihailovića posle priznanja statusa boraca Jugoslovenske vojske u otadžbini još jedan značajan korak ka novoj državnoj politici Srbije.“
Kao pravni institut, međutim, rehabilitacija ima drukčije značenje i posledice. Njime se ne rehabilituje političko mišljenje ili istorijsko držanje osuđenog. Njome se ispravljaju sudske i administrativne greške koje su posledica povrede načela pravne države i ljudskih prava. Pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su „lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“ (čl. 3 st. 1 Zakona o rehabilitaciji – dalje: ZR). Drugim rečima, ovo pravo imaju žrtve tzv. političkih suđenja. U pokušaju (koji je verovatno osuđen na neuspeh) da odvojim pravne od političkih aspekata očekivane rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića, nastojaću da (1) predstavim teorijska shvatanja o pojmu političkog suđenja i da odaberem kriterijum koji je, sa pravne tačke gledišta, upotrebiv u praksi sudskog odlučivanja o rehabilitaciji; (2) prikažem prakse krivičnih osuda donesenih posle Drugog svetskog rata prema licima u sličnom položaju kao Mihailović, u nameri ispitivanja eventualnog postojanja evropskog standarda u tadašnjem vremenu i (3) ustanovim današnji odnos evropskih država prema osudama izrečenim u prošlosti.
1. Pojam političkog suđenja
Problem predstavlja, najpre, činjenica da ZR ne sadrži zakonsku definiciju političkog suđenja, a potom i to da nema saglasnosti povodom teorijskog pojma političkog suđenja.
U literaturi se nailazi na izuzetno široke definicije, koje su u praksi gotovo neupotrebljive. Jedan primer takvog definisanja počiva na stavu Bekera (Becker) – (prema: Sokol (1971), The Political Trial: Courtroom as Stage, History as Critic, New Literary History, JSTOR 468335), prema kome su, u izvesnom smislu sva suđenja politička, jer potiču od suda kao državnog organa, a sudije su deo datog državnog sistema. Na tom stavu zasnovano je shvatanje političkog suđenja kao krivičnog suđenja koje ima političke implikacije. Tako, Belknap definiše političko suđenje kao ono koje je namenjeno tome da pogodi strukturu, funkcionere ili mere državne vlasti, ili čije je rezultat posledica političkog sukoba ili suđenje koje proističe iz težnji pojednih društvenih grupa koje imaju kontrolu nad političkom vlašću da upotrebe sud da bi oslabile svoje političke protivnike, ili da sačuvaju sopstveni društveni ili ekonomski položaj (Belknap, ed. Introduction, American Political Trials,1994). Praktično prihvatanje ovakvog poimanja političkog suđenja dovelo bi u današnjim okolnostima u Srbiji, na primer, do zaključka da je suđenje napadaču na političara Velimira Ilića, političko suđenje. Takav zaključak bi bio podoban da, naročito u okolnostima snažne kontrole političkih vlasti nad pravosuđem (a danas je u Srbiji tako), sva suđenja označi kao politička, što nije do kraja zasnovano na realnosti, a svaku debatu o pravnoj rehabilitaciji Mihailovića učinilo bi pravno iluzornom.
Veliki broj autora zastupa tezu da je za pojam političkog suđenja ključna politička motivacija države da sudi određenim pojedincima. Kao istorijski primeri političkih suđenja navode se suđenje Sokratu, Jovanki Orleanki, Tomasu Moru, Galileju. Politička motivacija jeste priznati ratio legis krivičnog zakonodavstva u brojnim krivičnim delima, kao što su izdaja, terorizam, ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje itd, iz čega bi, prihvatanjem ovog stanovišta proizilazilo, da je svako suđenje za ova krivična dela političko, jer je motivacija samog zakonodavca takva, a sa druge strane, dovelo bi do teškoća pravnog dokazivanja, inače očigledne političke motivacije javnih tužilaca, sudova kao i njihovih nalogodavaca za progon određenih krivičnih dela koja su, sa stanovišta motivacije zakonodavca, politički neutralna. Na primer, u nedavno okončanom krivičnom slučaju Marka Miloševića, optuženog za politički neutralno krivično delo (nanošenje telesne povrede), zastarelost je prouzrokovana odbijanjem javnog tužioca da preuzme krivično gonjenje, i postupanjem suda. Ma kako bila očigledna politička motivacija da ovaj slučaj zastari, koju neki današnji političari nisu krili (na primer, M. Mrkonjić), dokazati političku motivaciju sudija i tužilaca neće biti jednostavno, kad se uzmu u obzir pojedini procesni propisi. Zbog toga, prihvatanje političke motivacije, kao odlučujuće činjenice za definisanje pojma političkog suđenja, ne mogu smatrati upotrebivim za praktične sudske svrhe.
Na tzv. tipološke definicije nailazi se uglavnom u ambicioznijim pravnim leksikonima (npr. Bilsky, Political Trials, Enc. Univerziteta u Tel Avivu), u kojima se određuje više tipova političkog suđenja, u zavisnosti od političkog obeležja krivične stvari, koji se u konkretnom slučaju pokazuje kao dominantno: političko suđenje je ono koje se ili odnosi na politička pitanja (tzv. politička krivična dela), ili ono u koje su umešani političari, ili suđenje koje služi ostvarenju određenog političkog cilja. Kao primeri tipova političkih suđenja se određuju stranački organizovana suđenja, krivični progoni političkih ili verskih disidenata, suđenja pripadnicima manjinskih grupa (nezavisno od kriterijuma, tj. nezavisno da li se radi o etničkim, verskim ili jezičkim manjinama), koje se suprotstavljaju odlukama državne vlasti, i suđenje vođama poraženog režima ili vlasti, kao i režimu u celini, posle revolucija, državnih udara ili prevrata. Ako bi se prihvatio prvi tip – stranački (partijski) organizovano suđenje, to bi značilo da je svako krivično suđenje u jednopartijskim (komunističkim, fašističkim, drugim autokratskim) sistemima bilo političko, jer na izbor sudija, zakonsko uređenje postupka i krivičnog zakona odlučujući uticaj ima politička stranka na vlasti, a to nije u skladu sa realnošću, jer su se, na primer, tzv. porodična ubistva procesuirala slično i sa sličnim rezultatima i u demokratijama i u autokratijama. Sa druge strane, krivični progoni političkih ili verskih disidenata, redovno su imali i imaju karakteristike političkih suđenja i u demokratijama i u autokratijama. Isto važi za suđenje pripadnicima manjinskih grupa, ako se procesuiraju za dela suprotstavljanja odlukama državne vlasti. U ovakvoj tipologiji pojam političkog suđenja znači neopravdano sužavanje samo na disidente i samo na manjine. Suđenja vođama poraženih političkih režima se redovno percepiraju kao politička, čak i onda kada im se sudi za politički neutralna krivična dela, kao što su ubistva i pljačke, što ovaj konkretni tipološki pristup čini pravno nepouzdanim i nedovoljno određenim.
Jednu od relativno preciznih definicija ponudio je Pozner (Posner): „Brojna politička suđenja je teško okarakterisati kao takva, jer ona podrazumevaju zakonodavstvo koje pogađa pojedince zbog njihovih političkih pogleda ili zbog mirnog izražavanja njihovog političkog stava. Ali, upravo zato što je „političko suđenje“ jedan epitet, ono je bilo pripisano širokoj skali upitnih sudskih praksa i kontroverzama koje imaju malo toga zajedničkog, što rezultira teškoćama definisanja ovog pojma. Ipak suštinsko značenje je relativno jasno. Na osnovu ovakvog definisanja, političko suđenje postoji onda kada vlast koristi sudski proces protiv svojih protivnika (uključujući spoljnog neprijatelja i unutrašnje disidente), koji nisu povredili formalni zakon koji je na snazi ili koji su povredili samo onaj formalni zakon koji zabranjuje političko suprotstavljanje vlasti (E. A. Pozner, Political Trials in Domestic and International Law, Duke Law Journal, Vol. 55:75, 2005). Valja napomenuti da ova definicija potiče od američkog autora koji suđenje nemačkim nacistima u Nirnbergu smatra političkim suđenjem (str. 83), priznajući, međutim, ovo suđenje za pravno značajno zato što je omogućilo upoznavanje javnosti sa „hiljadama arhivskih dokumenata kojim je dokazano kako su nacisti organizovali i sproveli holokaust“. Budući da je istina vrednost sa stanovišta liberalizma, dokumentovanje zločina je, shodno tome, dužnost liberalnog društva. Pozner napominje da su isti ovi argumenti upotrebljeni kao podrška organizovanju ad hoc međunarodnih krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu (str. 135). Inače, navodeći primere političkih suđenja, Pozner, pored suđenja u Nirnbergu (kao i brojnih drugih) i suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju svrstava među politička (str. 83). Ovakav pristup on zasniva na svom poimanju legalizma (za koji tvrdi da ga shvata „pre kao instrumentalni nego kao ideološki“), debatujući sa tezama Džudit Sklar (Judith Shklar), koja je poznata po svojoj široko prihvaćenoj pravnoj obradi suđenja u Nirnbergu. Njene osnovne teze su: (a) ovo suđenje je promovisalo vladavinu prava time što je primenilo zakonske forme na novonastali skup pravno relevantnih okolnosti; (b) Nirnberško suđenje je služilo ostvarenju važnih vanpravnih, tj. političkih ciljeva time što je omogućilo da se diskredituje nacizam u Nemačkoj i probudilo je nemačku uspavanu pravnu tradiciju; (c) najzad i najznačajnije, ovo suđenje je dovelo do kritike „legalizma“ kao ideologije po kojoj je vladavina prava svrha samoj sebi, a ne sredstvo za ostvarenje vrednosti liberalnog društva (Shklar, Legalism: Law, Morals and Political Trials, 1964). Zbog toga Sklar zaključuje da politički zahtev uspostavljanja demokratije opravdava odstupanja od samosvrhovitog legalizma u slučaju Nirnberškog suđenja. Brojni pravni pisci su prihvatili ovaj pristup (označen kao kontekstualan), za tranzicionu pravdu, pod uslovom da su garantovana prava na odbranu optuženih. Osnovna karakteristika na kojoj Pozner zasniva stav da je Nirnberško suđenje bilo političko suđenje sastoji se u tome što se nacističkim vođama sudilo za zločine koji, u vreme kada su izvršeni, nisu bili predviđeni kao krivično delo. Istovremeno, njegov pristup (u ovom članku) ne obuhvata antisemitske zakone koji formalno jesu bili na snazi u vreme izvršenja zločina, a koje su okrivljeni koristili kao pravno „opravdanje“ utvrđenog holokausta. Da je ova argumentacija prihvaćena, to bi značilo promovisanje principa nekažnjivosti i nepoštovanja prava žrtava, što bi protivrečilo osnovnim ljudskim pravima, pre svega pravu na život. Isto tako, ovako postavljeni liberalni filozofski osnov ne obuhvata stav prema Hitlerovom Volksgemenschaft: „Nacionalni socijalistički pokret prizvala je žudnja za istinskom zajednicom nemačkog naroda… Taj pokret pruža nam nešto što se ne može iskazati rečima, to se može samo osetiti… Sudbina je pred nas postavila veliki zadatak da uklonimo koren stradanja nemačkog naroda: unutrašnje podele.“ (Govor Adolfa Hitlera na prvom mitingu NSDAP u Nirnbergu, prema: Dimitrijević, Dužnost da se odgovori – masovni zločin, poricanje i kolektivna odgovornost, Beograd, 2011). Mnogi nacionalisti autokratske provenijencije u mnogim nacijama, u unutrašnjim podelama videli su i vide osnov „stradanja“ sopstvene nacije. Taj pristup nije zaobišao Srbiju. Naprotiv. Negiranje legitimnosti političkih podela znači negiranje demokratije, jer se višestranačje doživljava kao opasnost koja vodi nacionalnom stradanju.
Suočavamo se, ovim povodom, sa gotovo istom matricom poimanja legalizma u Srbiji. Naime, legalizam nije shvaćen samo kao pravni pojam, niti se u političkom govoru uopšte tretira kao pravni. Legalizam je u Srbiji postao ideologija, zvanično ugrađena u pravni poredak počev od prve vlade Vojislava Koštunice. Ideologija srpskog „legalizma“ dovela je do toga da se samo rehabilitacija praktikuje kao pravna mera suočavanja sa prošlošću, jer se njome obezbeđuje ideološko i političko opravdanje onih delova prošlosti i istorije Srbije koji su neposredno prethodili Drugom svetskom ratu i nastajali tokom tog rata, a koji su se odnosili na državno paktiranje i saradnju sa nacizmom i fašizmom. Istovremeno, legalizam kao ideologija je bio izgovor da se ne primene druge mere suočavanja sa prošlošću, a među njima posebno lustracija i otvaranje dosijea tajne policije, jer su ove mere, u ključu „legalističkog“ tumačenja, navodno u neskladu sa vladavinom prava i pravnom državom, budući da omogućavaju retroaktivno dejstvo zakona (što nije tačno ni za lustraciju ni za otvaranje dosijea, jer su u bivšoj SFRJ i u SRJ bili makar formalno ratifikovani međunarodni dokumenti o ljudskim pravima, koji su pravno obavezivali državne vlasti, ma kako autoritarne one bile). Ili, kako je to kratko opisala nekadašnja istočnonemačka aktivistkinja za ljudska prava Berbel Bolej (Bärbel Boley): Očekivali smo pravdu, a dobili smo pravnu državu (prema Vodinelić, Prošlost kao izazov pravu, Beograd, 2002). Pravna država se, u ovom razočaranom iskazu, doživljava kao princip nekažnjivosti teških povreda ljudskih prava.
Prihvatajući teze Džudit Sklar o legitimnosti Nirnberškog suđenja, istovremeno neću zanemariti ni Poznerovu definiciju, jer smatram da je primenjiva u praktične pravosudne svrhe.
Najzad, jedna od upotrebivih definicija pojma političkog pravosuđa jeste „korišćenje pravnih mogućnosti sudskog postupka za političke ciljeve na način koji obezbeđuje da se područje političke akcije proširi ili obezbedi“ (Kirchheimer, Politische Justiz, Berlin, 1965).
Koristiću se, u daljem tekstu, kriterijumima iz Poznerove i Kirhajmerove definicije.
Najzad, ostaje i pitanje da li je političko pravosuđe u savremeno doba dopušteno (ne legalno, ne legitimno, već upravo dopušteno). U tom pogledu pravi se razlika između država sa konsolidovanom demokratijom, tranzicijskih država (prelazak iz autoritarizma u demokratiju) i postratnih država. U demokratskim državama ono se smatra dopuštenim samo u slučajevima neposredne opasnosti po većinu građana, kao i onda kada se raspravlja o odgovornosti najviših državnih ličnosti (npr. impeachment u SAD jeste primer dopuštenog političkog suđenja). U tranzicijskim državama politička suđenja se smatraju ograničeno dopuštenim: „Tranzicijske države se suočavaju sa delikatnim problemom. Na jednoj strani, one moraju da udovolje zahtevima suštinske pravde prema starom režimu i da eliminišu uticaj ostataka tog režima putem zadržavanja značajnih položaja u vojsci, upravi i ekonomiji. Sa druge strane, tranzicijske vlasti moraju da izbegnu optužbe da koriste tranziciona suđenja da bi postigle isto što i stari režim: eliminisanje političkih protivnika putem pervertiranja sudskih postupaka“ (Posner, str. 133). Za postizanje ovih suprotstavljenih ciljeva lustracija se smatra boljom merom od krivičnih suđenja, premda se ni krivična suđenja ne isključuju.
2. Krivična suđenja posle Drugog svetskog rata
U ovoj tački prikazaću krivična suđenja nacionalnih sudova u evropskim državama koje su bile pod nacističkom ili fašističkom okupacijom, a okrivljenima je na teret stavljana kolaboracija, izdaja i/ili odgovornost za ratne zločine. Naglašavam da se neću baviti krivičnim suđenjima pred međunarodnim sudovima. Cilj ovog prikaza jeste da se utvrdi kako su evropske države konsolidovane demokratije krivičnopravno reagovale na odgovornost za kolaboraciju i počinjene zločine istaknutih funkcionera, vojnih oficira i političara koji su organizovali vlast ili učestvovali u oružanim sukobima sa pokretima otpora, pod okupacijom sila osovine. Ovaj prikaz ima pravni značaj, jer omogućuje utvrđivanje standardnog držanja evropskih zemalja prema licima koja su bila u istoj ili sličnoj krivičnopravnoj poziciji kao Mihailović.
Francuska
Jedno od najpoznatijih suđenja uporedivih sa Mihailovićem, bilo je suđenje Anri Filipu Petenu (Henri Philippe Pétain), poznatom kao maršal Peten, koji je bio predsednik Višijske Francuske od 1940 – 1944. Značajni pravni akti koje je doneo ili preduzeo Peten bili su: potpisivanje primirja sa nacističkom Nemačkom 22. juna 1940; formiranje režima u Višiju koji je bio smešten u tzv. slobodnoj zoni u istoimenom gradu; iako je višijski režim vršio akte državne vlasti pre svega u južnim delovima Francuske poznatim kao „slobodna zona“, neki akti vlasti su preduzimani i u okupiranoj zoni u severnim delovima; donošenje dvadesetak ustavnih zakona među kojima su pravno najznačajniji Loi constitutionnelle od 10. jula 1940, kojim je zakonodavna i izvršna vlast poverena Petenu, ustavni zakon od 30. jula 1940. o ustanovljavanju Vrhovnog suda, umesto ranijeg Kasacionog, Petenovo proklamovanje Francuske države (umesto ranijeg zvaničnog naziva Republika Francuska) i izrada nacrta novog ustava Francuske od 30. januara 1944. Sam Peten je nosio službenu titulu Šef francuske države (chef de l’État français). Većina pravnih i faktičkih akata višijskog režima pokazivala je jasnu kolaboraciju sa nacistima. Ona se najpre ogledala u progonu Jevreja i Roma. Još u julu 1940. godine, uspostavljena je komisija za reviziju državljanstva, sa zadatkom da ispita opštu naturalizaciju (sticanje državljanstva) iz 1927. godine. Na osnovu rada ove komisije oko 15.000 lica, uglavnom Jevreja je lišeno francuskog državljanstva. Tada je počela internacija Jevreja koji su bili strani državljani, a potom i ostalih. U kratkom vremenu otvoreno je toliko koncentracionih logora da je do kraja višijskog režima žandarmerija stalno zapošljavala novo osoblje (Rajsfus, Drancy, un camp de concentration très ordinaire). Vlada u Višiju donela je nekoliko antisemitskih zakona i drugih akata. Još 1940. ukinut je zakon o zabrani antisemitizma u javnim glasilima, zakon o Jevrejima zabranio je njihovo zapošljavanje u državnoj i lokalnoj administraciji (Cité nationale de l’histoire de l’immigration). Režim je imao svoje oružane snage – Légion Française des Combattants i Amis de la Légion. Prva grupacija se sastojala od veterana iz ranijih ratova, druga od kadeta – nijedna nije sudelovala u borbama, ali su podržavale Petena. Žozef Darnan (Joseph Darnand), koji je formalno, a ne samo faktički bio SS oficir, oformio je Service d’Ordre Légionnaire (Služba legionarskog reda – SOL), koja se uglavnom sastojala od Francuza koji su podržavali nacistički režim, a na nju se vojno oslanjao sam Peten. SOL je povremeno sudelovao u borbama protiv pripadnika francuskog Pokreta otpora. Na području građanskih prava, kao jedan od značajnijih pravnih akata, bio je uveden delikt mišljenja (délit d’opinion), dotadašnja francuska istorijska politička krilatica Liberté, Egalité, Fraternité (sloboda, jednakost, bratstvo), bila je službeno zamenjena novom: Travail, Famille, Patrie (rad, porodica, otadžbina). Pravni i socijalni put ka „novom poretku“ bio je otvoren.
Posle oslobođenja Francuske od nacističke okupacije, 7. septembra 1944, Peten je, zajedno sa članovima kabineta, prebačen u grad Sigmaringen, na teritoriji Nemačke. Od tada do sredine 1945, Petenov režim je delao kao vlada u egzilu. U aprilu 1945, Peten se dobrovoljno vratio na teritoriju Francuske.
Počev od oslobođenja 1944. godine, u Francuskoj je primenjena denacifikacija, odnosno pročišćavanje (épuration). U istorijskoj obradi razlikuju se tzv. divlje i pravno pročišćavanje (épuration sovage, épuration legale). Prvo se sastojalo u egzekucijama bez ikakve administrativne ili sudske odluke, kao i u javnom odsecanju kose i brijanju glava žena koje su održavale odnose sa okupacionim vojnicima i oficirima. Prema nekim podacima (Wikipedia), za koje se kaže da potiču od procena policijskih perfekata, izvršenih u vremenu od 1948 – 1952, bilo je oko 6.000 divljih egzekucija.
Pravno pročišćenje je organizovala i sprovela privremena vlada Šarla de Gola (Charles de Gaulle), na osnovu uredbi (ordonances) o pročišćenju. Najvažniji pravni akti na osnovu kojih se sprovodilo pravno pročišćavanje bili su Zakon o izdaji iz 1939. godine, kao i Uredba o nacionalnoj degradaciji iz 1944. Ova poslednja je delovala retroaktivno. Suđenje Petenu je održano u julu i avgustu 1945. pred Visokim sudom, koji je bio ad hoc sudsko telo namenjeno suđenju najvišim funkcionerima višijskog režima. Sudom je predsedavao predsednik Kasacionog suda, a jedan od članova je bio predsednik krivičnog odeljenja tog suda. Petenu je suđeno za izdaju, a on se branio pre svega prigovorom da Visoki sud, budući da je ad hoc konstituisan, nije ovlašćen da mu sudi. Osuđen je na smrt streljanjem, većinom od jednog glasa, ali je de Gol ovu kaznu zamenio doživotnim zatvorom, na osnovu Petenove duboke starosti i na osnovu njegovih zasluga iz Prvog svetskog rata. Sam de Gol je u svojim Ratnim memoarima iskazao izvesne primedbe na suđenje koje je, po njegovom mišljenju, trebalo ograničiti na nacionalnu bezbednost i na odbranu, a u koje su bile uključene i političke posledice delanja režima u Višiju. Pored Petena, bio je procesuiran značajan broj čelnika višijskog režima. Nekoliko meseci posle Petenovog, održano je suđenje Pjeru Lavalu (Pierre Laval), koji je u vreme višijske Francuske, u jednom periodu bio premijer. Laval je bio optužen za zaveru protiv bezbednosti države i za kolaboraciju sa neprijateljem. Ovo suđenje se označava kao visoko kontroverzno, jer je održano na brzinu, branioci okrivljenog Lavala upoznali su ga tek pošto je suđenje otpočelo, porota se prema okrivljenom otvoreno neprijateljski držala, a on nije uspeo da do kraja iznese svoju odbranu. Osuđen je na smrt streljanjem i kazna je izvršena, posle njegovog neuspelog pokušaja samoubistva. Žozef Darman, komandant SOL, uhvaćen je u Italiji, izručen Francuskoj, osuđen na smrt streljanjem i kazna je izvršena. Pravosudni posao povodom nasleđa režima u Višiju, nastavljen je u osamdesetim godinama XX veka, posle hapšenja Klausa Barbija i Morisa Papona (Klaus Barbie, Maurice Papon). Tada je ponovo pokrenut postupak protiv Renea Buskea (René Bousquet), osnivača i čelnika milicije višijskog režima, koji je 1945. godine bio osuđen na pet godina gubitka građanske časti. Dok je čekao donošenje presude zbog zločina protiv čovečnosti, Buske je ubijen 1993. godine. Klaus Barbi je osuđen na kaznu doživotnog zatvora zbog zločina protiv čovečnosti koji je izvršio osnivanjem logora u jednom hotelu u Lionu i mučenja, ubijanja i seksualnog zlostavljanja pritvorenika u tom logoru, a Moris Papon je osuđen na kaznu od 10 godina zatvora zbog deportacije Jevreja. Pravna sudbina Paponovog slučaja, poprimila je značajne obrte. Više puta je tražio oslobađanje daljeg izdržavanja kazne, ali je tadašnji predsednik Žak Širak (Jacques Chirac) to čak tri puta odbio. Papon je pokrenuo postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, tvrdeći da je njegova žalba protiv presude odbačena zbog tehničkih, a ne suštinskih razloga. Evropski sud je utvrdio povredu i obavezao Francusku da Paponu isplati naknadu troškova sudskog žalbenog postupka, ali ne i naknadu štete koju je tražio. Godine 2002. Papon je otpušten sa izdržavanja kazne na osnovu duboke starosti (tada je imao 92 godine). Prevremeno puštanje Papona na slobodu smatra se kontroverznim zbog povrede jednakosti pred zakonom, jer neki drugi osuđenici za druga (politički neutralna) krivična dela, koji su bili u istim uslovima kao i Papon (poodmakle godine, teške bolesti), nisu bili prevremeno pušteni iz zatvora.
Norveška
Jedan od najpoznatijih osuđenika posle Drugog svetskog rata bio je Vidkun Kvisling (Vidkun Quisling), čije je prezime postalo pojam nacionalne izdaje i kolaboracije. Kvisling je bio vođa Nacionalsocijalističke partije Norveške (Nasjonal Samling), koji je prvi put pokušao da stupi na vlast pučem, pokušanim na dan nacističke invazije na Norvešku (9. april 1940), pošto su kralj i vlada napustili norvešku teritoriju. Stupio je na vlast kao predsednik marionetske vlade, na koju je deo svojih ovlaščenja preneo nemački komesar Rajha, Terboven. Kvislingova vlast je bila uporediva sa Pavelićevom vladom u NDH. Delujući kao prava marionetska nacistička vlast, Kvislingova vlada je prvo naredila popis, a potom deportaciju Jevreja u Norveškoj. Većina ih je upućena u koncentracioni logor u Bergu, a nešto manji broj u grad Hird, u kome su bile stacionirane paravojne formacije norveške nacističke partije. Režim i sam Kvisling održavali su bliske odnose sa Hitlerom, obećavajući i vojnu pomoć posle bitke za Staljingrad. Pošto se predao predstavnicima norveškog Pokreta otpora, Kvisling je uhapšen, a suđenje je otpočelo u avgustu 1945. godine. Kvisling je bio optužen za nekoliko krivičnih dela: pokušaj državnog udara, kolaboraciju sa neprijateljem, pokušaj tajne i nelegalne promene norveškog ustava i za ubistvo jednog političkog protivnika. U toku suđenja, njegovo pravo na odbranu je bilo poštovano – zastupao ga je jedan od uglednih krivičnih advokata. Glavni motiv odbrane se sastojao u tome što je on tvrdio da je delao „u najboljem interesu Norveške“. Osuđen je na smrt streljanjem i kazna je izvršena u oktobru 1945. godine (Dahl, Quisling: A Study in Treachery. Cambridge University Press, 1999). Njegovo suđenje se procenjuje kao model poštenog i pravičnog suđenja. Ovo suđenje je bilo deo dobro organizovane akcije pravnog pročišćenja u Norveškoj. Pravni osnov za ovu akciju postavila je norveška izbeglička vlada. Sve radnje i akti koji su podržavali okupacione nemačke stranke, smatrane su izdajom, a kao izdaja okvalifikovano je i samo članstvo u norveškoj nacionalsocijalističkoj partiji. Takođe, javni akti podrške ovoj partiji i/ili nacistima smatrani su krivičnim delom. Dobrovoljna služba u okupatorskim jedinicama, posebno u bezbednosnim snagama, kao i ratni zločini, uključujući mučenja i ubistva, kvalifikovani su kao ratni zločini (Quisling`s Fate, Evening Post, 4. jun 1945). Prema Wikipediji, ukupno 45 lica je bilo osuđeno na smrt u okviru akcije pravnog pročišćavanja, za krivična dela izdaje i ratnih zločina. Svi osuđeni na smrt su streljani. U toku akcije pravnog pročišćavanja, na čelu, najpre policije a potom tužilaštva, stajao je Sven Arncen (Sven Arntzen), u toku Drugog svetskog rata istaknuti vođa norveškog Pokreta otpora, zadužen za organizaciju policije Pokreta.
Ujedinjeno Kraljevstvo
Iako britanska ostrva nisu bila pod nacističkom okupacijom, posleratna suđenja zbog izdaje ili drugih srodnih dela, nisu zaobišla ni ovu zemlju. Sa stanovišta posleratnih suđenja, mogu se izdvojiti tri grupe slučajeva kolaboracije: tzv. Lord Haw – Haw, British Free Corps i kolaboracionisti sa ostrva u Lamanšu. Izrazom Lord Haw – Haw označavana su lica koja su na engleskom jeziku, sa teritorije Nemačke, emitovala nacističku propagandu na radiju koji se čuo na teritoriji UK. Među njima je bilo onih koji su nemačkog porekla, ali i drugih (C.D. Lauri, Goebbel`s Iowan, Annals of Iowa, 1994). Najpoznatiji među njima bio je Vilijam Džojs (William Joyce), poreklom Irac, rođen u SAD. Britanske snage su ga uhapsile u Flensburgu, na teritoriji Nemačke. Optužen je za veleizdaju, a suđeno mu je u Londonu, u Old Baiely-u, Visokom krivičnom sudu. Branio se time da je američki državljanin, iako je imao britanski pasoš i da je optužen za radnje koje je činio na teritoriji druge države, tvrdivši da kao strani državljanin za delo koje je izvršeno u inostranstvu, ne može biti procesuiran pred britanskim sudom za delo izdaje. Javni tužilac je, međutim, tvrdio da dogod ima britanski pasoš, on se nalazio i nalazi pod britanskom diplomatskom zaštitom, te samim tim duguje minimum lojalnost kruni. Kao dokaz pred sudom, izvedeni su snimci radio-emisija na kojima je Džojs širio nacističku propagandu. Osuđen je na smrt vešanjem, a presudu su potvrdili i Apelacioni sud i Dom lordova (koji je imao funkciju vrhovnog suda). Pogubljen je početkom 1946. godine. Ostali koji su uzeli učešća u ovakvoj propagandi, a uhvaćeni su, bivali su osuđeni na vremenske kazne. Free Corps se sastojala od britanskih vojnika ili vojnika iz dominiona, koji su zarobljeni u Nemačkoj, a potom regrutovani u ovu jedinicu. Održano je nekoliko suđenja, a okrivljeni su ili osuđeni na vremenske kazne zbog pomaganja neprijatelju, ili su im oduzeti činovi koje su stekli u britanskoj vojsci. Slično, uz neke osude na smrt, bilo je i sa vojnim oficirima na ostrvima u Lamanšu, koji su sarađivali sa nacistima.
Grčka
Tri najpoznatija osuđenika za kolaboraciju u postratnoj Grčkoj bili su Georgios Colakoglu, Konstantinos Logotetopulos i Joanis Ralis. Pošto je nacistička nemačka vojska zauzela Solun i pošto je otpočelo povlačenje grčke vojske, zajedno sa još nekoliko generala, Colakoglu je imao odlučujuću ulogu u smeni komandanata nekoliko korpusa i potpisao je predaju komandantu jedne od SS brigada koje su sudelovale u invaziji na Grčku. Krajem aprila 1941. godine, Colakoglua su sile osovine postavile za premijera kolaboracionističke vlade. Taj položaj je držao do kraja 1942, kada ga je zamenio drugi kolaboracionista, Konstantinos Logotetopulos. Posle oslobođenja Grčke, Colakoglu je bio uhapšen i osuđen na smrt. Kazna je zamenjena doživotnim zatvorom. Logotetopulos je u Colakogluovoj vladi najpre bio ministar obrazovanja, da bi krajem 1942. godine bio postavljen za premijera. Bio je osuđen za kolaboraciju na doživotni zatvor, ali je sa izdržavanja kazne otpušten 1951. godine. Joanis Ralis je bio jedan od najistaknutijih predratnih grčkih političara koji je sudelovao u kolaboracionoj vlasti za vreme nacističke i fašističke okupacije Grčke. Bio je sin značajnog grčkog političara Dimitriosa Ralisa. Posle Logotetopulosa, postavljen je za premijera. U vreme njegovog mandata formirana je vojna sila vlade pod okupacijom („Bezbednosni bataljoni“), koja je imala paravojni karakter i stajala pod dominacijom nemačkog Vermahta (Wehrmacht). Ovi bataljoni vodili su borbe protiv grupa grčkog Pokreta otpora, pre svega protiv prokomunističkih grupacija EAM i ELAS. Prema podacima Crvenog krsta (Wikipedia) za vreme marionetske vlade u Grčkoj živote je izgubilo oko 250.000 ljudi. Ralis je bio osuđen na doživotni zatvor i tokom izdržavanja kazne je umro.
Pored postratnih suđenja u navedenim državama, slična su se održavala u brojnim evropskim državama konsolidovanih demokratija – u Holandiji, Belgiji, Danskoj, ali i u komunističkim državama. Jedno od takvih u komunizmu bilo je i suđenje Dragoljubu Mihailoviću.
Kratka analiza pravnih aspekata pokazuje sledeće:
– U nekim državama krivična suđenja su održana za dela koja u vreme izvršenja nisu bila predviđena kao takva (Francuska, Norveška, donekle i Grčka).
– Osuđenici su bili najviši vojni oficiri (Francuska, Grčka) ili visoko pozicionirani političari (Norveška, Grčka).
– Osuđenici su odgovarali ili pred ad hoc sudskim telima (Francuska, Norveška) ili pred redovnim sudovima (UK).
– Među osuđenima bilo je onih koji su za delo izdaje osuđeni zbog verbalne nacističke propagande (UK).
– Osuđenicima su izrečene najteže kazne – smrtna kazna ili kazna doživotnog zatvora.
Očigledno je da su postratna suđenja za izdaju i kolaboraciju i/ili ratne zločine bila smatrana tranzicijskom pravnom merom, neophodnom za denacifikaciju društva i države zahvaćene kolaboracijom sa nacističkim ili fašističkim režimima.
3. Današnji odnos država konsolidovane demokratije prema postratnim suđenjima
Sva napred opisana suđenja sprovedena su u državama koje su danas članice EU (izuzev Norveške) i koje su sve članice Saveta Evrope. Sve države članice Saveta Evrope potpisale su i ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Gore opisana suđenja koja su okončana izricanjem i izvršenjem smrtne kazne, po današnjim standardima ne bi bila uklopiva u Evropsku konvenciju koja ne prihvata predviđanje i praktikovanje smrtne kazne. U svima njima, danas bi se suđenje moralo odvijati pred redovnim sudom, ustanovljenim zakonom, tj. nedopušteno bi bilo suđenje pred ad hoc sudovima. Danas se u svim ovim državama ne bi moglo suditi za krivična dela koja kao takva nisu bila predviđena zakonom u vreme kada su izvršena. Međutim, ni u jednoj od opisanih država nije izvršena rehabilitacija postratnih osuđenika niti ima znakova da se ozbiljno razmišlja o tome. Štaviše, bilo je akata kojima se ishodi postratnih suđenja i u današnje vreme, potvrđuju. Jedan od najznačajnijih takvih akata bila je odluka francuskog Državnog saveta (Conseil d`Ètat) najvišeg organa upravnog pravosuđa, iz februara 2009. godine, da prizna odgovornost Francuske za deportacije Jevreja za vreme višijskog režima. Ova odluka je prva zvanična odluka, objavljena u službenom glasilu, kojom se priznaje odgovornost Francuske, kao države, za radnje jednog njenog kolaboracionističkog režima. Štaviše, Švajcarska, država koja nije imala postratna suđenja uporediva sa gore opisanim, krajem 2011 godine, okončala je postupak rehabilitacije 137 lica koja su u toku Drugog svetskog rata pomagala Jevrejima da izbegnu nacističke progone. Odluku je donela parlamentarna rehabilitaciona komisija. Samo jedna žena od svih ovih lica doživela je svoju rehabilitaciju, izvršenu 2004. godine (nju je švajcarski Vojni sud 1945. godine osudio na 15 dana lišenja slobode zbog pomoći da petnaestoro jevrejske dece koja su ostala siročad, ilegalno uđu u Švajcarsku). Jedna od retkih evropskih država koje su ozbiljnije stavile na dnevni red rehabilitaciju kolaboracionista bila je Belgija u vreme krize vlade. Radikalna desničarska partija Vlaams Belang, koja se već preko dvadeset godina bezuspešno zalaže za ovu rehabilitaciju, približila se njenom ostvarenju 2011. godine, dok je trajala politička kriza dugotrajnih pokušaja izbora vlade. Za sada nije uspela u tome.
4. Primena kriterijuma i standarda na rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića
Kao što je gore citirano, ZR Srbije sadrži samo oskudne odredbe o uslovima za rehabilitaciju. Ponavljam, pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su „lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“. U dosadašnjem razvoju postupka, sud je sa velikom pažnjom ispitivao „lišenje života“, tj. utvrđivanje smrti Dragoljuba Mihailovića. Da li će istu pažnju posvetiti i ostalim uslovima za rehabilitaciju? Koji će od teorijskih kriterijuma primeniti – motivacioni, tipološki, Poznerov (formalna predviđenost u zakonu) ili koncept Džudit Sklar o primeni principa pravne države na novonastale okolnosti, poštovanje prava na odbranu? Iz dosadašnjeg toka postupka, ništa od ovoga se ne može zaključiti. Izuzev da se izvode dokazi saslušanjem istoričara koji iznose saznanja o tvrdnjama iz ranije tajnih dokumenata stranih bezbednosnih službi. Međutim, u pravosudnom smislu reči, ovakav pristup je vanpravni, tj. usmeren na ispitivanje mogućnosti da se revidira istorija, a ne da se ispitaju povrede načela pravne države i ljudskih prava.
Šta bi, međutim, valjalo ispitati, da bi se utvrdilo da li su ispunjeni pravni uslovi za rehabilitaciju?
1) Koji sud je sudio? Suđenje je sproveo i presudu doneo Vrhovni sud FNRJ – Vojno odeljenje u veću od troje sudija (nije bilo sudija porotnika). (Vidi http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf, odeljak o objavljivanju presude). U pitanju je redovni najviši sud, čiji zadatak obično nije da sudi u prvom stepenu. Ista praksa primenjena je prilikom suđenja Džojsu, a suprotna – suđenje od strane ad hoc suda u Petenovom slučaju.
2) Za koja dela je osuđen Dragoljub Mihailović? Presuda je izrečena za krivična dela izdaje, direktne kolaboracije sa nemačkom nacističkom okupacionom silom, priključivanjem ovoj sili u izvođenju vojnih akcija protiv partizanskih jedinica, indirektne kolaboracije sa marionetskom vladom Milana Nedića, za delo raspirivanja nacionalne mržnje i razdora, za terorizam i za naređivanje ubijanja i za ubijanje partizana i ne-Srba (videti tač. 1 – 8 izreke presude koja se odnosi na D. Mihailovića, http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf).
3) Na koje zakone se pozvao sud? To je bio Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, tj. zakon koji je donesen pošto su krivična dela koja su mu stavljena na teret, bila izvršena, te je ovaj zakon delovao retroaktivno. Međutim, sud će u rehabilitacionom postupku biti dužan da ispita da li činjenični opisi odgovaraju biću, na primer, krivičnog dela izdaje i kolaboracije iz Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, čiji paragraf 105. glasi:
„Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina.
Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“
4) Kako je poštovano pravo na odbranu? Ovde valja napomenuti da je D. Mihailović imao dva advokata.
5) Kada je suđenje održano? Odmah posle rata, početkom 1946. godine.
Što se tiče ubijanja nesrpskog stanovništva, kao i pripadnika partizanskih jedinica, sud koji odlučuje o rehabilitaciji, morao bi da ima u vidu Hašku konvenciju o pravilima i običajima rata, koja je važila u Kraljevini Jugoslaviji, naročito čl. 1. Aneksa ove Konvencije o pravilima i običajima rata na zemlji (komandna odgovornost i način vođenja ratnih operacija), čl. 3 – 12 (ratni zarobljenici) i čl. 22 (ograničenja u nanošenju povreda sukobljenih strana).
Na osnovu uvida u dostupne dokumente, suđenje D. Mihailoviću jeste imalo neke odlike političkog suđenja, najpre kad je reč o tome na koje zakone se sud pozvao prilikom donošenja odluke, s tim što se mora imati u vidu i Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine kao i Haške konvencije iz 1907. Ono je imalo sve odlike postratnog suđenja. Držanje suda i kvalitet odbrane, pokazali su više poštovanja prema pravičnosti suđenja, nego što je to bio slučaj sa, na primer, suđenjem Pjeru Lavalu u Francuskoj ili Vilijamu Džojsu u UK. Francuska i UK posle Drugog svetskog rata su bile demokratske države. Srbija (i FNRJ) je bila komunistička država i to je jedina differentia specifica u odnosu na suđenja u Francuskoj, Britaniji, Norveškoj i Grčkoj. Ta se razlika naročito potencira banalno zlom primedbom da su Mihailoviću sudili pobednici. Međutim, oružani sukobi obično završavaju nečijom pobedom, odnosno porazom, a sasvim retko pomirenjem. I de Gol je kao pobednik organizovao suđenje poraženom Petenu. Postratna suđenja zbog kolaboracije i izdaje su upravo, po definiciji takva. Takođe se tvrdi da je, budući održano pred komunističkim sudom, ovo suđenje ujedno bilo partijsko, najviše zbog visoke partijske uloge javnog tužioca, Miloša Minića. Podsećam još jednom da je javni tužilac u postupku protiv Kvislinga bio Sven Arncen, prvi policajac i bezbednjak norveškog Pokreta otpora, što bi bilo uporedivo samo sa eventualnom tužilačkom ulogom Krcuna Dragovića.
Posebnost suda, retroaktivnost i pravo na odbranu u slučaju Mihailovića su, ipak, imali manje devijacija u odnosu na prosek, nego što je to bio slučaj u Francuskoj i Britaniji. Ni u jednoj od obuhvaćenih država nije došlo do rehabiliticije postratnih osuđenika za dela izdaje, kolaboracije i/ili ratnih zločina.
Prihvatiti rehabilitaciju D. Mihailovića, mimo standarda postratnih suđenja u konsolidovanim demokratijama, samo zato što je suđenje sproveo komunistički sud, kome se odmah nužno imputira primena ideoloških kriterijuma u suđenju, ili primeniti današnje standarde pravičnog suđenja na jedno postratno suđenje, bilo gde da je održano, značilo bi sprovođenje političkog suđenja. Jedno je političko suđenje u postratnim uslovima, a sasvim nešto drugo, politička rehabilitacija u državi koja je zasnovana makar na formalnoj parlamentarnoj demokratiji. Prvo se, na osnovu komparativne prakse toleriše, drugo ne.
Neću kriti – protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića iz osnovnog razloga koji sam iznela na početku ovog teksta: rehabilitacija je u nas, iako to nije tako zakonski postavljeno, shvaćena kao ideološka i politička mera revizije istorije, a ne kao pravna mera. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića i iz „političkih“ razloga – smatram da je bilo dovoljno dokaza i pred komunističkim sudom da je izvršio teška krivična dela. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića zato što bi ona legitimisala nekažnjivost i omogućila proširenje ideje nekažnjivosti na ratne zločine iz devedesetih. Ipak, nastojala sam da primenim legitiman komparativni i kontekstualni pravni pristup. Na sreću, njegov rezultat se poklopio sa mojim političkim stavom. Možda je bilo i obrnuto – prihvatila sam komparativni i kontekstualni pristup, zbog mog političkog stava. Ali, ne vidim zašto komparativni i kontekstualni pristup imaju manju pravnu vrednost od ideološkog legalizma i pravne države shvaćene kao svrha samoj sebi.
Peščanik.net, 01.04.2012.
REHABILITACIJE U SRBIJI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
