Baš je glupo kada ljudi ne glasaju onako kako bi trebalo. Kao nedavno Grci. To tako ne ide, možemo ovih dana čuti, Grci i njihovi političari su jednostavno toliko glupi, toliko neuviđavni ili toliko bezobrazni da bi dopustili da budu spaseni pod uslovima naših posebnih prijatelja – tržišta.
Zato pritegnimo ekonomske šrafove još čvršće i pustimo ih da biraju sve dok nam se rezultat ne svidi; ili bi možda bilo bolje da ih odmah izbacimo iz našeg divnog evro kluba – preovlađujući su stavovi u Berlinu i Briselu.
Čitavu stvar možemo posmatrati i iz drugog ugla. Trenutni haos u Grčkoj možemo shvatiti kao prvi pravi prepoznatljivi nagoveštaj eskalirajuće borbe između demokratije i kapitalizma. Jer ako rezultat izbora bude sličan onom u Grčkoj onda je demokratski kapitalizam došao do svojih granica. To je pobuna protiv ekspertokratije, pobuna protiv vlada koje više ne moraju da uživaju poverenje svojih građana već samo naših posebnih prijatelja – tržišta.
To se odnosi na premijera Grčke Lukasa Papademosa, kao i na italijanskog premijera Marija Montija. Njihov dolazak na vlast možemo posmatrati kao neku vrstu državnog udara naših posebnih prijatelja – tržišta. U svakom slučaju oni ne poseduju nikakav demokratski legitimitet, ali zato uživaju poverenje naših posebnih prijatelja.
Nažalost su Papademos, EU i MMF tokom pregovora o različitim paketima za pomoć pored mnogobrojnih zahteva upućenih Grcima zaboravili jednu stvar: uzdržavanje od novih izbora. To bi naime bilo dosledno sprovođenje stava, koji glasi: pustite nas da sve iskušenjima i greškama podložne političare zamenimo trezvenim ekspertima i da umesto demokratije uvedemo tehnokratiju.
Teško da se takav stav u jednoj još uvek kakvoj takvoj demokratiji i pred njenom javnošću može uspešno braniti. Dakle: „Možemo li mi primorati druge narode da se odreknu demokratskog suvereniteta i da u narednim decenijama teže samo tome da se pokažu kao dobri dužnici koji će dugoročno osigurati svoju solventnost prema njihovim poveriocima?“, postavlja kristalno jasno pitanje sociolog Volfgang Štrek. „Ko će objasniti građanima da njihova politički stečena prava imaju drugorazredni značaj u poređenju sa pravima imaoca državnih obveznica?“
Ovo je konflikt o kome je danas reč, koji se odigrava u Grčkoj, Italiji, Portugalu, Irskoj, Španiji… Kad je poslednji demokratski izabran premijer Grčke, Jorgos Papandreu, pokušao prošle jeseni da sa EU i MMF-om ispregovarane uslove za stabilizaciju dobijanjem kredita u vrednosti od nekoliko desetina milijardi evra u zamenu za implementaciju strogog programa štednje legitimiše referendumom, istog trenutka su ga opozvali Angela Merkel i Nikola Sarkozi.
Plašili su se odgovora i smatrali su Papandreuov predlog naivnim. Ali da li je budala onaj ko želi da narod odluči o egzistencijalnim pitanjima? Nije li on demokrata? Ili su budale oni koji veruju da se može imati demokratija koja je protiv naroda? To neće proći, što su već pokazali i rezultati izbora u Grčkoj.
Dakle, elite bi morale ljudima objasniti zašto je podvrgavanje ovakvim ili onakvim neprijatnim uslovima neophodno. Možda za to postoje dobri razlozi osim pukih interesa profita internacionalnih finansijera, razlozi zašto se interesi naših posebnih prijatelja – tržišta više vrednuju od interesa građana jedne zemlje. Mora da postoje dobri razlozi kojima bi se trebalo objasniti zašto je još više deregulacije, liberalizacije i privatizacije pravi put iz krize, krize koja je upravo i proistekla iz deregulacije, liberalizacije i privatizacije.
Grčka je takođe krivicom, njenih korumpiranih, vlašću opsednutih i neodgovornih elita postala najslabija evropska karika. Zato pokušaj da se kapitalizam liši demokratije počinje baš ovde, u njenoj kolevci. Ono što shvatamo kao Grčki haos je u stvari borba koja se tiče cele Evrope.
Preveo Miroslav Marković
Holger Schmale, Frankfurter Runschau, 11.05.2012.
Srodni link:
- Frankfurter Runschau: Grčke i nemačke greške
Peščanik.net, 12.05.2012.
