Da prizovem naslov svog prethodnog teksta: da li su opšti izbori u Srbiji dali očekivane rezultate? Najvećim delom da, ali uz neka nimalo zanemarljiva iznenađenja. Drugi krug izbora za predsednika bio je neizbežan, ali ne i Tadićeva liderska pozicija u prvom krugu. Naprednjaci su osvojili najveći broj glasova, ali uz tesniji rezultat nego što se očekivalo. Kao što su svi konstatovali, hit izbora 2012. predstavlja uspeh koalicije oko SPS-a, tačnije udvostručen broj glasova koji su dobili u odnosu na parlamentarne izbore 2008. godine. Ipak, u tzv. pobednike izbora treba ubrojiti demokrate u Vojvodini i neočekivano ubedljiv uspeh Dragana Đilasa na beogradskim izborima, kao i „anarho-pokret“ nevažećih listića koji je umalo dobacio do cenzusa (u Beogradu, mada se relativno visoko kotirao i na predsedničkim i parlamentarnim izborima). U one koji se mogu radovati izbornim rezultatima treba ubrojiti i Dveri kao novoformiranu stranku koja nije prešla republički cenzus, ali je to učinila u Novom Sadu i (ne)očekivano izbila u prednji deo tabele u Čačku i Kraljevu. U gubitnike izbora, bez onog tzv., spada LDP koji nije prošao cenzus na beogradskom nivou, pa iako će imati čak sedam poslanika više nego pre 4 godine u Narodnoj skupštini, očekivanja su bila znatno veća. Jednako su gubitnici i naprednjaci koji su podbacili na svim nivoima, ali im je hendikep najjači na nivou izbornih rezultata u Beogradu. To važi i za URS u Beogradu i Vojvodini. Oni su pobedili u nekoliko opština, ali uglavnom tamo gde su im lokalni partneri već držali vlast (Kragujevac, Zaječar, Pirot…). Istina, za mnoge sâm URS-ov prelazak republičkog cenzusa predstavlja uspeh, a u iznenađenja se može ubrojati i rezultat njihovog predsedničkog kandidata koji je osvojio više glasova od stranke, čemu je zapravo kumovala njegova uniforma i bekgraund specifičnog odnosa sa Ratkom Mladićem.
Sve Tadićeve bebe
Nema ubedljivog objašnjenja za vanserijski izborni bum SPS-a. Tetošenje kojim su ga obasipale demokrate i njihovo dosledno tolerisanje otvorenih Dačićevih provokacija, u poslednje spadaju predizborna hapšenja osmorice Albanaca na jugu Srbije i Dačićeva izjava o ispravljanju nepravdi koje su petooktobarske promene donele na ekonomskom planu, svakako su bile plodno tlo za nesmetano bujanje podrške bivšem Miloševićevom portparolu. Njegovo distanciranje od Vlade Mirka Cvetkovića u kojoj je i sam sudelovao, te iritantna retorička agresivnost, forsiranje kosovskog na račun evropskog puta i isticanje nacionalne samodovoljnosti, očito je urodilo plodom. Ako imamo u vidu srodnu retoriku za kojom je u nekoliko navrata posegao još jedan izborni trijumfator, Dragan Đilas – recimo o Đulijaniju i belim listićima – može se sa žaljenjem konstatovati da dobar broj birača u Srbiji poklanja svoj glas onima koji vlast shvataju kao demonstraciju sile. Uz dodatak da Đilasov uspeh pokazuje da birači u Beogradu cene finiširanje obećanih gradskih projekata (bulevar, most…) nezavisno od načina i cene koštanja njihove realizacije.
Uz peripetije do očekivanog
Što se postizbornog raspleta tiče, on deluje složenije i neizvesnije nego što se očekivalo. Efekat levka ili slivanja glasova većine drugih kandidata na Tadićev raboš u strahu od Nikolića nije tako izvestan; u prvom redu to se odnosi na Dačićeve i glasače Zorana Stankovića. Što se formiranja Vlade tiče, mislim isto kao i pre izbora: neće se bitnije promeniti njen sastav, uz ulazak LDP-a, ali će glavna nepoznanica biti cena tog koalicionog paket aranžmana sa socijalistima. Ako Dačić otvoreno podrži Tadića u drugom krugu, nezavisno od toga hoće li ga njegovi birači slediti u tome, logično deluje da mu Tadić pokloni premijersku fotelju, ali i nekoliko drugih uticajnih i lukrativnih resora. Treba reći da bi za demokrate takav scenario bio ne samo potvrda postizbornog poraza, već i suštinski ulazak u period mini kohabitacije. Ako se imaju u vidu ustavna ovlašćenja predsednika Vlade, te Dačićev sve neskriveniji nacionalizam u definisanju nove Vladine platforme, demokratima će u novoj Vladi biti bitno sužen manevarski prostor. Istini za volju, i da je koalicija oko DS-a ostvarila bolji rezultat, oksimoronska taktika „I Kosovo i Evropa“, i to baš tim redosledom, ne bi se izmenila, ali bi se mogla očekivati njena fleksibilnija realizacija. Ovako, prve Dačićeve izjave kojima na fonu nacionalne politike preferira URS a ne LDP kojem spočitava viđenje Republike Srpske kao „genocidne tvorevine“, ne govore da će Dačić sprečavati da LDP uđe u novu Vladu ili tražiti da se LDP odrekne suštinske ideje Preokreta, već da će insistirati da LDP dobije minimalni broj marginalnih resora. Ako, kako se čini, SPS bude zatezao oko LDP-a a DS oko ulaska URS-a, mada se Dinkić mentalno priprema za opozicioni status, možda je najsuvislije da ove dve stranke dopuste da DS i SPS uz manjine formiraju tesnu vladajuću većinu a onda nastoje da koriguju njihov rad u parlamentu. Naravno, sve ovo pod uslovom da penzioneri i Palma u svemu budu sledili Dačićeve aspiracije i interese socijalista. Prvo odmeravanje snaga DS-a i SPS-a biće na pitanju kada dogovoriti sastav nove Vlade: pre drugog kruga, na čemu insistira SPS ili posle izbora za predsednika Srbije, na čemu insistira Tadić.
Za Forum „belih listića“
Uspeh, ili pre uspon, „belih listića“, za koje Đilas izjavljuje da ne razume zašto neko nije sedeo kod kuće već je potegao do biračkog paravana sa flomasterom i „zadnjim“ namerama, nije povod za radost. Da ih je dobio Preokret, njegova pregovaračka pozicija bila bi jača a Dačićev ucenjivački potencijal manji, mada ne bi bio poništen. Ovako LDP može da u novoj Vladi bude tek marioneta sa zadatkom da fiksira stabilnosti Vlade. Zanimljivo, Čedomir Jovanović ne želi da prihvati da su beli listići vid radikalne javne opomene koje su mu uputili njegovi dojučerašnji birači. To zapravo ukazuje na suštinski problem – predsednik LDP-a pati od ozbiljnog nedostatka samokritičnosti i iracionalno se odriče od vlastitog biračkog tela umesto da mu se ponovo približi, ne razumevajući poruku da birači nisu zadovoljni političkim kompromisima koje je LDP napravio sa demokratama i pre svega sa Đilasom na gradskom nivou. Taj bagatelišući stav, kao i činjenica da se kazna ne može odbornički kapitalizovati, zagovarače belih listića treba da pokrene na akciju. Samo „kažnjavanje“, tj. izborno uskraćivanje podrške, nije dovoljno. Štaviše, ako sve ostane na tome, glasanje iz protesta zadržava karakter kratkovide destruktivnosti. Moralni lideri belih listića, Vesna Pešić, Srđa Popović, Vesna Rakić-Vodinelić i druge javne ličnosti, mogu početi da razmišljaju o iniciranju makar Foruma koji bi javno iznosio ne samo kritike i analize, podstičući s vremena na vreme istragu političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, već bi mogao da predlaže i podržava političke inicijative i konkretna kadrovska rešenja. Tri do četiri posto „konceptualnih“ birača sasvim sigurno je inspiraciju za svoju odluku našlo u stavovima ovih ličnosti koje sada imaju moralnu obavezu da nešto učine sa tom implicitnom podrškom koju su dobili.
Lupa-evolucija
U zbiru, izborni rezultati pokazuju da je srpska politička scena podložna pozitivnoj ali nepodnošljivo sporoj evoluciji. Koliko god da je redukovan broj minornih stranaka, politički spektar je postao diferenciraniji. Levica je i dalje u defanzivi, novoformirane stranke tog bloka nemaju izgleda na dug život, dok se desnica prestrojava – radikali padaju, DSS se postojano osipa (iako su neki očekivali vidljiviji pad, čak i krah desnih botaničara), Nova i Jedinstvena Srbija opstaju tek na domaćem tlu dok se Dveri se uspinju, mada im ovi zvezdani trenuci mogu predstavljati labudovu pesmu. Naprednjaci su, kako je lepo konstatovao prof. Žarko Korać, gubitnički zaglavljeni između nacionalizma i evropejstva, samim tim i zakočeni u svojoj unutrašnjoj reformi za koju se ne zna ni u kojoj meri je iskrena ni da li bi njihova dalja profilacija ka stranci desnog centra doprinela osipanju ili obnavljanju njihove političke snage.
Kako se činilo i pre izbora, demokrate neće imati ni volje ni snage, posebno sada sa izborno podgojenim Dačićem, da ubrzaju put ka evro-integracijama, uvedu bolne ekonomske restrikcije i pozabave se sistemskim pitanjima, od reforme državne uprave do redefinisanja obrazovnog programa i menjanja kulturnog modela. Dakle, sledi nam još trčanja po živom blatu a po smernicama dosadašnje državne politike, sa dodatkom još jeftinijeg nacionalnog populizma i socijalne demagogije.
Peščanik.net, 08.05.2012.
BELI GLAS
