Gde ja stadoh, ja produžih

Radio emisija 01.06.2012, reportaža sa skupa Intelektualci i politika – izbori 2012; Srđa Popović.

Svetlana Lukić: Juče je novi predsednik Srbije sa ženom, decom i unučićima trijumfalno ušao u zgradu na Andrićevom vencu. Nikolići su još uvek u neverici, deda i unuk posebno, žena, doktorka, već razmišlja kako da poboljša zdravstveni sistem a sin, koji se u rodnom Kragujevcu kandidovao za gradonačelnika, kako da nasledi oca u srpskoj Ovalnoj sobi. Što da ne, Verko od Kragujevca ne može doveka, a nasledne demokratije su uvele mnoge nama slične i prijateljske države, poput Azerbejdžana. Ali ne treba ići do Bakua ili Tašmajdanskog parka da bi se videlo šta to znači; Boris Tadić je u Srbiju uveo novu vrstu nasledne demokratije, nasleđivanje samog sebe, ili, gde ja stadoh, ja produžih. Čak je i mitskoj ptici Feniks potrebno najmanje 500 godina da iz pepela ustane podmlađena i spremna za novi životni ciklus; Borisu Tadiću je bilo dovoljno 48 sati da iz poraza vaskrsne, spreman da “preuzme odgovornost” i postane predsednik vlade. Time je još jednom ponizio građane koji su mu pre nekoliko dana jasno poručili da sa svojom svitom može da ode na kapućino u neki dorćolski kafić, iz koga, da je bilo sreće, nikada nisu ni trebali da izađu.

Boris Prvi-Drugi i njegovi Raspućini izbore su shvatili kao Englezi dijamantski jubilej Elizabete II, kao žurku sa gutačima vatre, konjima, glumcima, i pevačima… na kojoj će kraljevsko visočanstvo obnoviti zavet svome narodu. Umesto žurke, Tadić je doživeo ono što se naziva “Čaušesku momenat“. Dok su po istočnoj Evropi padali moskovski štićenici, Nikolae Čaušesku je poželeo da svima pokaže kako ga ne voli samo Elena i Sekuritatea, nego i ceo rumunski narod, pa je naredio da mu se organizuje miting podrške. A onda je i njega narod izneverio, desilo se nezamislivo, masa je počela da zviždi, kamere su se okrenule prema tribini na kojoj je stajao šokirani i poniženi vođa. Nekoliko nedelja posle toga streljan je pred kamerama, uz neki rumunski plot. Srećom, čak se i kod nas, možda samo privremeno, odustalo od prislanjanja uz plotove, ali je Tadić dobio više nego jasnu poruku da treba da ode na đubrište istorije, a ne u Nemanjinu 11. S obzirom na ekonomsku i socijalnu katastrofu koja nam se tek sprema, imaće mnogo razloga da se plaši plotova svakoga jutra kada se samozadovoljno nasmeši sebi u ogledalu i pomisli, pa ja u stvari nisam izgubio, dobio sam, postao sam premijer, a u Srbiji, na moju sreću, još uvek važi parlamentarni sistem.

Predsednik Hrvatske vlade Zoran Milanović juče je zvanično objavio da je njegova država u recesiji, i dodao kako se on i njegova vlada neće izvlačiti na to što su sve negativne trendove nasledili od Jadranke Kosor. Naši prijatelji iz Hrvatske prevrću očima kada im kažemo da mi takve izjave možemo samo da sanjamo. Premijer Tadić će, kada ga suoče sa brojkama koje pokazuju ekonomski slom, reći, nisam ja kriv, to sam nasledio od nesposobnog Mirka Cvetkovića i njegove grozne vlade.

Dok je trajala predizborna kampanja, ombudsmani, poverenici, komesari, komisije, agencije, komore i predkomore su ćutale, kao da je ceo život stao, navodno nisu želeli da se mešaju u predizbornu kampanju. Slutim da je među njima bio i Fiskalni savet, nezavisna stručna institucija koju je formirala država. Čim se odlepio poslednji selotejp na glasačkim kutijama, počeli su alarmanto da nam šalju poruke kako se bližimo slomu – javni dug je već na 50% BDP-a, a ako izostane povećanje PDV-a, za nekoliko meseci dostići će 55 %. I nama laicima je jasno da to znači dalji pada dinara, dalje smanjenje zaposlenosti, standarda, rast inflacije… Ljubomir Madžar nastavlja u apokaliptičnom tonu upozoravajući da u tom slučaju država neće moći niti da vrati dugove, niti da isplati plate u javnom sektoru, a ni Krkobabić i sin neće moći da pomognu svom glasačkom telu i obezbede im isplatu penzija. To dalje znači da ljudi neće moći da plaćaju račune za vodu, struju, poreze… a to se zove raspad sistema. Stručnjaci iz Fiskalnog saveta predlažu budućem premijeru da pod hitno poveća PDV sa 18 na 22%, zamrzne plate i penzije ne samo ove nego i iduće godine, a posle, ko preživi, pričaće. U lice nam se kezi grčki scenario na koje su neki ekonomisti već upozoravali; među njima nije bio Aleksandar Vlahović, nekadašnji ministar a sada predsednik Saveza ekonomista, koji se juče setio da savetuje drastične mere. U međuvremenu se bavio drastičnim merama koje su uvećavale njegovo inače drastično bogatstvo, zbog čega je od nekih zlobnika davno dobio nadimak Aca lopov. Ne bi bilo čudno da takvi kao što je on postanu novi Tadićevi savetnici. Možda će novom grčkom premijeru njegovi savetnici sugerisati da vrati drahmu, a našem će predložiti kreativno i jedino moguće rešenje – da ubuduće, umesto da BDP-om, kao i ostali, merimo ekonomski napredak ili propast, preuzmemo recept brunejskog kralja koji je jednog dana odlučio da napredak svoje himalajske državice meri GHN-om, ukupnim nacionalnim zadovoljstvom.

Mediji koji su od Tadića dobili nešto od onih 34 miliona evra koje je potrošio na svoju kampanju, još uvek odrađuju svoj deo ugovora, i ne prestaju da nas plaše kako su u Briselu zgroženi Nikolićevom pobedom. Juče je, međutim, Dežer, prenoseći poruku iz Brisela, pričao samo o zabrinutosti i strahu od našeg ekonomskog kolapsa.

Svetski mediji su juče preneli vest kako je novi srpski predsednik nacionalista položio zakletvu, svi su čuli kako je juče na inauguraciji rekao da će čuvati teritorijalni integritet Srbije, sa sve Kosovom, ali tu zakletvu je položio sa rukom na Ustavu koji je pisao sa Tadićem. I dok i manje i veće zlo iz ovog tandema odbijaju da priznaju postojanje kosovske države, podstičući time ljude da se, kao što je to slučaj jutros, na prvu sirenu upute ka barikadama na Jarinju, što po definiciji znači pucnjavu, ranjavanja, helikoptere i bodljikave žice, dotle oni koji stvarno žive na svetoj zemlji, i to na najsvetijem mestu, Visokim Dečanima, znaju da manastirske zidine i svoj pravoslavni narod mogu najbolje da odbrane time što će sarađivati sa postojećim vlastima. Ove nedelje je čuveni sajber monah, Sava Janjić, starešina Visokih Dečana, zajedno sa nekolicinom sveštenika, otišao kod gradonačelnika Dečana i zatražio kosovska dokumenta.

Juče je 2000 – 3000 ljudi veselo ispratilo Tomislava Nikolića u Skupštinu gde je položio zakletvu; lider građanske Srbije Čedomir Jovanović im se koketno smeškao i mahao. A tog trenutka, na 500 metara odatle, nekoliko Žena u crnom stajalo je na Trgu republike podsećajući na maj 1992. godine kada su vlasti bosanskih Srba u Prijedoru preko lokalnog radija naredile nesprskom stanovništvu da obeleži svoje kuće belim zastavama ili čaršafima, i da prilikom izlaska iz kuća stave bele trake oko rukava.

Usledile su masovne egzekucije, otvarani koncentracioni logori Omarska, Keraterm i Trnpolje. Konačni ishod ove epizode zaokruživanja srpskih zemalja bilo je eliminisanje 94 odsto bosanskih muslimana i Hrvata sa teritorije opštine Prijedor, a bilo ih je više od 50.000. Naredbu o obeležavanju nesrba i njihove imovine u Prijedoru izdao je „Krizni štab opštine Prijedor“. Predsednik štaba Milomir Stakić, osuđen je u Haškom tribunalu na 40 godina zatvora zbog ubistva više od 1.500 ljudi, uključujući ubistvo oko 120 muškaraca u logoru Keraterm. Stakić je odgovoran i za pogubljenje 200 ljudi na Korićanskim stenama. Još 27-28 njegovih saboraca iz 90-ih osuđeni su u Hagu zbog zločina u Prijedoru. Ima nečeg bolesnog i bogohulnog u tome što Prijedorom danas vlada Dodikov čovek. Taj Marko Pavić je zabranio da se u njegovom gradu obeležava Dan belih traka, i svi su poslušali. Na skoro pusti trg izašao je i stao, sa belom trakom oko rukava, jedan čovek, Emir Hodžić.

A onda na sve to dođe Arkanov prijatelj, Siniša Mihajlović i iz fudbalske reprezentacije izbaci Adema Ljajića jer nije, sa rukom na srcu, pevao Bože pravde. A onda Rasim Ljajić, omiljeni srpski Bošnjak, izjavi kako je Adem pogrešio, ali da voli fudbal i Srbiju, i moli da mu se pruži šansa da se popravi i zaigra za “orlove”. Kažu da juče ni Tomislav Nikolić, kao ni polovina poslanika, tokom inauguracije nisu pevali himnu; da li to znači da “Bože pravde, spasi srpski narod, srpski rod…” moraju da pevaju samo nesrbi, Bošnjaci pre svega, da bi dokazali lojalnost državi koja je, ako ništa drugo, u Bosnu slala oružje iz koga su ubijani njihovi sunarodnici, a onda i bagere i kamione da se izvrši tzv. asanacija terena, odnosno da im se sakriju kosti?

Ako budućnost ima svoje glasnike, i šalje nam ih ovih dana u liku Nikolića, Tadića, Siniše Mihajlovića, Aleksandra Vlahovića, Rasima Ljajića… onda iz sve snage treba uživati u svakom narednom sunčanom danu.

U Beogradu je ove nedelje održan okrugli sto u organizaciji novoosnovanog Političkog foruma koji čine ljudi i žene koji su ovih dana od Demokratske stranke, LDP-a, mnogih analitičara, mnogih novinara, intelektualaca optuženi da su svojim zalaganjem za tzv. beli listić krivi za Tadićev poraz, odnosno Nikolićevu pobedu. Kao što znate bivši predsednik je u noći poraza u svom obraćanju ožalošćenoj naciji poručio da su mu nož u leđa zabili intelektualci. Čak i katolička crkva smatra da je pametno da kada nekoga želi da kanonizuje treba da sasluša i u Vatikan primi tzv. đavoljeg advokata koji bi rekao koju lošu reč za budućeg sveca. Boris Tadić tu đavolju rabotu nikada nije prihvatio. Na ovoj javnoj debati koju je organizovao Politički forum govorili su između ostalih Nataša Kandić, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, bivši premijer Zoran Živković, Vladimir Pavićević, Jelena Milić i Branka Prpa. Na početku slušate gospođu Natašu Kandić.

Nataša Kandić: Politički forum je ad hoc okupljanje pojedinaca koji su zainteresovani za uspostavljanje vladavine prava i izgradnju demokratskog društva u našoj državi. Ja ću sad da navedem nekoliko pitanja koja po mom mišljenju zaslužuju i traže upravo tu jednu kritičku debatu u odnosu na aktuelnu političku situaciju, izborne rezultate. Ja se nadam da se slažete da je reforma izbornog sistema i te kako važno pitanje. I u kontekstu upravo održanih izbora videli smo Izborni zakon, zatim videli smo kako izgleda, naročito u ovoj konkretnoj situaciji, partijsko viđenje dobre države i dobrih građana. Videli smo takođe nova tumačenja apstinencije kao neodgovornog građanskog postupanja. Beli listići su takođe jedno važno pitanje, da li je to protestni glas kojim građani izražavaju svoje nezadovoljstvo uzurpacijom državnih institucija ili delovanje neodgovornih intelektualaca, nekadašnjih boraca za građansko društvo u vreme Miloševića koji su izgubili demokratsku orijentaciju i danas stvaraju neprijatelje da bi imali protiv koga da se bore. Tu je i pitanje inteligencije, intelektualaca, nacionalnih, partijskih aktivista na državnim pozicijama i ovih takozvanih neodgovornih intelektualaca. Kritika neodgovornih intelektualaca iz ugla predstavnika nekih nevladinih organizacija. I konačno smatram da je pitanje da li građani imaju pravo da se pitaju da li je za njih i državu dobro da premijer bude čovek koji je izgubio na predsedničkim izborima ili je to pitanje isključivo u nadležnosti političkih stranaka. Evo, sada dajem reč Vesni Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Postaviću jedno pitanje na koje očekujem da dobijemo zajednički odgovor. Šta je zapravo protestni glas u Srbiji na poslednjim izborima? Pod protestnim glasom ne podrazumevam samo tzv. bele listiće, nego podrazumevam i svesnu apstinenciju, pre svega u drugom krugu predsedničkih izbora. Postavlja se, dakle, pitanje šta znači taj protestni glas, da li je to farsa koja je dovela nepoželjnog čoveka na čelo ove države. Druga škola, tako da kažem, počiva na tome da zapravo je reč o jednom subverzivnom gestu. I da li je subverzivno ponašanje građanina dopušteno ili je ono, pak, kažnjivo? Da li moramo da čekamo gotovo deset godina da se u teatarskom vidu pojavi subverzivna predstava koja se zove Zoran Đinđić, ili kao građani imamo pravo da subverzivno delujemo ako smatramo da nećemo i da nema smisla da se više pravimo da imamo pravi izbor. Da li je to možda racionalan i legitiman odgovor kojim građanin sublimira i izražava svoje nezadovoljstvo spram neracionalnog odgovora koji bi na Balkanu mogao kratko da se svede na motku, naravno ne čistu, ili je to izraz političkog legitimiteta koji se pojavio u mnogim drugim evropskim državama? Ja samo podsećam na značaj koji se protestnom glasanju pridaje u recimo jednoj nerazvijenoj demokratiji kao što je švedska, možda još manje razvijenoj demokratiji kao što je to švajcarska. Sada dajem reč Vladi Pavićeviću.

Vlada Pavićević: Usmeriću se na dve tačke koje su izuzete iz analize belog glasa kojima sam se ja bavio, a koje su nastale kao deo mog razmišljanja nakon što su organizovani izbori, a nakon čega je zapravo krenula velika hajka na zagovornice i zagovornike belih listića. A u mnogim nastupima se moglo osetiti da ta hajka jeste usmerena ka intelektualcima za koje se tvrdi da su navodno izdali jednu opciju ili čak jednog čoveka. Šta je to što nužno karakteriše delovanje intelektualaca? Jedna stvar je neophodna, a to je kritički pristup. Ja sam imao nekoliko važnih tačaka na osnovu kojih sam utvrdio ovu dijagnozu, da ovde imamo posla ne samo sa uzurpatorima, nego sa rušiteljima demokratije. Ja sam izdvojio samo nekoliko tačaka. Jedna veoma dobro poznata svima, najviše je o tome pisala upravo Vesna Rakić-Vodinelić, pravosuđe, kao jedna tačka koja je za funkcionisanje demokratskog sistema možda i najvažnija. Druga stvar, mi smo čitali izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o stanju medija u Srbiji, gde se jasno može videti da je ako ništa drugo potpuno nejasna vlasnička struktura tih medija, što nama govori da taj deo funkcionisanja javnosti pod nekom vrstom kontrole ili nadziranja. I treća stvar koja je meni bila tu najupečatljivija tiče se nečega bez čega savremena demokratija ne može da živi, a to je pitanje vladavine prava. Mi smo se našli u jednoj paradoksalnoj situaciji da nam politički akteri koji najviše zagovaraju proces evropske integracije saopštavaju kako nas oni vode tim procesom bezbolno, govore nam kako smo osvojili status kandidata, a pri tome ruše prvi princip procesa evropske integracije, a to je vladavina prava i to najviše preko delovanja upravo predsednika republike, koji je i sam u jednom intervjuu na RTS-u 2011. godine u junu saopštio da on prosto mora tako to da radi, jer time pokazuje odgovornost prema građanima koji su glasali za njega, zaboravivši da mi merimo njegovu odgovornost kao predsednika republike upravo prema tome koliko se drži principa vladavine prava. I on je sam nama poručio – to mene ne interesuje.

Pitanje je za nas šta onda mi da radimo u toj situaciji. Da li ćemo mi onda da zaista pristanemo na to da nam se jedan deo elite predstavi kao zlo i kaže nam – jeste, mi smo zlo, jer mi nikada iz Demokratske stranke nismo čuli polemički ton u odnosu na ove nalaze, već je saopšteno – tačno je, loši smo, ali je uvek dodatak bio – ali nismo najgori, postoje gori od nas. Dosta je bilo, i više u Srbiji ja mislim ne treba da prihvatamo situaciju u kojoj moramo da glasamo za zlo. Ja mislim da na to intelektualac koji ima kritički pristup ne može da pristane.

Vesna Rakić-Vodinelić: Dajem reč Vesni Pešić koja će govoriti o uticaju intelektualaca ili onih koji su kao takvi označeni na gubitak izbora Borisa Tadića. Izvoli, Vesna.

Vesna Pešić: Moje ime je pomenuto u javnosti, da sam ja kriva za to što je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore, a ja ću u stvari da pokušam da govorim u čemu je moja zasluga što je on izgubio izbore. Pokušaću da objasnim zašto sam to radila. Zbog toga sam ja sad dužna da obrazložim zašto sam ja takvo mišljenje zastupala. Ja sam to mišljenje zastupala zato što mi se učinilo da je ovde došlo do jedne promene filozofije u našem društvu ili političke filozofije. Da bi politika bila politika odgovornosti, znači da se bazira na nekoj empiriji, na rezultatima glasanja, na onome što je neko postigao, što je ostvario, znači na nečemu što neko čini. Ja sam primetila da ovde taj empirijski momenat izmešten u neku drugu sferu, kao da u stvari vraćamo neku vrstu božijeg mandata, da više ta empirija nije važna, nego da se vraćamo na to da vlast, kralj kao nekada što je bio, potiče od boga i da mi unapred znamo ko sme to da bude, a ko to ne sme da bude. Ja moram da kažem da i ta kampanja koju smo videli, koja je bila tako napadna i za koju sada kažu da je bila loša, pa ona i jeste bila loša zato što je predstavila da unapred postoji neko ko to mora biti. Čemu onda izbori ako je ta filozofija promenjena, ako su mesta u politici unapred data, ako su onda izbori samo nekakva fasada, a unapred znamo ko će to da bude.

U takvoj situaciji onda naravno nema smisla govoriti o smenjivosti vlasti. Ja sam mislila šta je razlog tome, kako se legitimira takva vlast koja je unapred bezecovala svoj položaj i ne može da odstupi. Ja sam došla do zaključka da naše stranke se samo zovu političke stranke, da su one u stvari postale određeni klanovi gde svaki taj klan ima šefa bande, da su to interesne grupacije i da naravno one uopšte ne podležu ovim pravilima o kojima mi govorimo. Postoji jedan glavni klan, to je Demokratska stranka, a zatim još nekoliko sitnih klanova koji su unapred napravili jedan dogovor kako će da glasaju, da se predstavljaju kao da se sami takmiče nezavisno jedan od drugog, a da posle toga saberu te glasove i da kažu – evo, mi smo ti pobednici. Ja sam onda došla do zaključka da se ta tvrdoća toga da se unapred zna ko je to u stvari bazira na tome, kao kad bi sad neko pitao i kazao – a što Al Kapone, pa kakvi su izbori za Al Kaponea. Nema više izbora, Al Kapone mora da pobedi. To je moja glavna teza bila, a tu sam tezu izvela iz toga kada sam posmatrala kako za ove četiri godine, da ne kažem osam, ali četiri, proevropska vlada neće da podnese nijednu nezavisnu i kontrolnu instituciju. Tri grane vlasti su nestale i ja sam to obrazložila, znači i tim defektom da predsednik države može da zadrži funkciju predsednika stranke kad se desi da takav predsednik dobije većinu u parlamentu, da praktično dobije nelegalno ogromnu količinu vlasti. I naravno da onda stavlja lažnog predsednika vlade, napravila se neka vrsta dvora, ali to samo liči na dvor i liči na kralja, ali nije kralj nego Al Kapone, zato što kralj mora da se pozove na boga, a ovde boga nema nego se pozivamo na novac i na interese.

Kad sam došla do takvog zaključka svaku sam situaciju iskoristila da kažem da takva situacija u Srbiji ne može da opstane, da mi moramo svim sredstvima da se borimo i da kažemo – tog Al Kaponea nećemo više glasati. Pa kažu, ali šta onda, znači ti možeš da kažeš da može da se glasa i za Nikolića? Pa da, strateški može i za njega zato što moramo da razbijemo taj komplot koji su oni napravili na vlasti, pa da unesemo bar to, da napravimo jedan procep i da kažemo – dobro, hajde onda bar da napravimo kohabitaciju. Ja mislim da se to da li sam bila u pravu da zastupam takvo jedno gledište može videti iz toga kako je reagovala Demokratska stranka posle toga, kad je ustanovila da je Boris Tadić izgubio izbore. Znači, iz reakcije, a ne iz uzroka mi sad možemo da vidimo kakva je bila reakcija. Reakcija je u potpunosti to potvrdila zato što se sutradan našao poslovni odbor te stranke, pa kako, ti ćeš morati da budeš premijer. I mi smo se našli apsolutno u jednoj situaciji da budemo jedina zemlja na svetu koja i dalje hoće da se zove demokratska, da imamo predsednika koji je izgubio izbore, a sutradan mu se nudi viša funkcija nego što je imao. I sad, ne samo to, nego je katastrofalno je obavljao tu funkciju. Znači, sad smo mi došli u situaciju apsurda, odjedanput jedna rigidna DS u kojoj je očigledno centar toga zaista Al Kapone, Boris Tadić, kaže – aha, pa ne možeš ti da odeš, šta će biti s nama, šta će biti s našim parama. Prema tome, time što oni nijednog momenta se nisu zapitali šta su oni radili u ovom društvu ja mislim da je to najveći problem. I ja bih čak i predložila da mi uputimo javnosti jedan apel i da tražimo da Boris Tadić kao gubitnik ovih izbora, koji je loše vodio vladu, ne može da dobije sledeću vladu jer je to velika bruka i sramota za Srbiju.

Vesna Rakić-Vodinelić: Naš sledeći govornik je Zoran Živković, koji će govoriti o budućnosti DS-a.

Zoran Živković: Prvo, DS nije izgubila na ovim izborima, politika DS-a nije izgubila nego je izgubila politika Borisa Tadića. A Boris Tadić ne vodi politiku DS-a nego vodi neku svoju politiku. Ovo je jedna politika koja je imala za cilj da se napravi efikasna organizacija koja će učiniti sve da njen predsednik postane najomiljenija ličnost u ovoj državi, što je uspelo u jednom trenutku. DS je sada ostvarila 700 i nešto hiljada glasova manje nego na prošlim izborima, na parlamentarnim, 800 hiljada je Tadić imao manje nego u drugom krugu 2008. U Vojvodini je 150 hiljada glasova manje nego na prošlim izborima, a čak i u Beogradu je za 60 i nešto hiljada glasova manje. Prema tome, da se malo suočimo sa tim podacima, a ne sa nekom igrom procenata, koja je isto legitimna, odnosno legalna, ali ne daje pravu sliku o tome šta se desilo na ovim izborima. Pitanje je gde je otišlo 800 hiljada ljudi, zašto oni nisu glasali ponovo za Borisa Tadića. Zašto govorimo danas o DS-u? Od nje se najviše očekuje, od većine intelektualaca u ovoj državi, pa i od većine građana u ovoj državi koji se i dalje većinski opredeljuju za EU, za vladavinu prava, demokratsko društvo itd. Alternative su LDP, koji je nažalost pokazao da je on ustvari kandidat za G17 plus. Alternativa je bila i G17 plus, koja se sad izgubila u toj promeni imena i pitanje je koliko poslanika na toj listi Regiona Srbije kontroliše Dinkić, a koliko su to poslanici nekih drugih interesnih grupa. Prema tome, moramo da govorimo o DS-u.

Ono što treba da uradi DS sada to je da bude svesna svog poraza i svoje krivice za taj poraz. Najbolje sredstvo za suočavanje sa istinom u jednoj političkoj stranci je odlazak sa vlasti, odnosno odlazak u opoziciju. Neće propasti Srbija ako DS ne uzme učešće u sledećoj vladi. Znači, svašta smo istrpeli, pa istrpećemo i taj kratki nedostatak učešća DS-a u budućoj vlasti. A to bi bilo jako korisno i za Srbiju i za DS. Prvo, Srbija će onda da vidi realno šta to znači kad nemate DS i taj potencijal koji ona ima, a ne koristi ga na valjan način. A isto tako videćemo u toj DS ko će ostane, prvo u predsedništvu DS-a ako DS ode u opoziciju. Koji su to motivi koji su naterali mnoge ljude da uđu u poslednjih 5-6 godina u tu stranku? Čitam da bi sad bilo dobro da dođe do smene generacija u DS-u, da ode Tadić, a da dođe neki novi uspešni, jedan je pobedio u Beogradu, drugi je pobedio u Vojvodini. Taj koji je pobedio u Beogradu nije rekao ni dan danas koliko mu koštaju mostovi, koliko koštaju bulevari, ko kontroliše koji medij, koji su to uspesi. Ja bih voleo da to vidim, a da to nisu poslovi koje inače svaki gradonačelnik treba da radi u svom mestu, pa zavisi od toga koliko ima para, toliko će i da asfaltira itd. S druge strane, taj pritisak na medije koji se vrši iz vrha DS-a je takav da je mene sramota kao člana DS-a. I da li će se to promeniti ako umesto Tadića dođe neko od tih koji se sada prizivaju da dođu? Ko da bude na vrhu DS-a, da vodi Srbiju napred kroz DS, teško.

Jelena Milić: Mislim da je krajnje neobično da u svoj ovoj raspravi koja je išla svih ovih meseci o belim listićima njihovi glavni promoteri i zagovornici nisu uzimali u obzir spoljnopolitički faktor. Jedan od mojih omiljenih autora krimi romana još pre jedno deset godina je napisao – vreme je da koka kola dobije mesto u Savetu bezbednosti. To je ta konstelacija snaga, o kakvoj mi to idealnoj demokratiji pričamo? Šta se dešava sa Grcima, ko odlučuje o njihovoj sudbini? To su velike svetske teme, a mi smo se sad uhvatili priče o svevlašću Borisa Tadića. Mislim da je premisa o svevlašću bila pogrešna, mi smo o tome mnogo puta pričali javno kao Centar za evroatlanske studije. Daj bože da je imao svevlašće pa da ga onda kritikujemo, ali se bojim da je pola metodologije i uzurpacije nekih delova institucija bilo rezultat toga što on nije kontrolisao sve delove sistema, uključujući i činjenicu da smo dobili načelnika Generalštaba čije su jedinice počinile ratne zločine. Pa bi mu u tom smislu možda i opravdala neke stvari. On jeste izgubio 800 hiljada glasova, ja bih primetila da je možda deo izgubio i zbog toga što ga je nacionalistički deo DS-a kaznio što je uhapsio Ratka Mladića. Uvela bih i to kao mogućnost.

Takođe bih primetila da je njemu zapadna međunarodna zajednica napravila pritisak da smanji aktivnosti svoje stranke na severu Kosova, što on jeste uradio za razliku od Tomislava Nikolića. On jeste možda dopustio lošu reformu pravosuđa, ali nije udaljio Srbiju od procesa evropskih integracija. Moj problem sa celom kampanjom belih listića je samo u tome što nisam videla dobru alternativu. Drugi mehanizam za koji bih se uhvatila, iako je možda 70% onoga što su rekli i identifikovali u redu. I na kraju ovog kratkog izlaganja samo bih se zahvalila Peščaniku na prevodu intervjua Tomislava Nikolića, za nas koji ne govorimo ruski, ono je blago. Uhvatila sam sebe da sam bila maliciozna jer sam se radovala onim glupostima o priznavanju Abhazije i Osetije i o tome da je Hag jedno zlo koje nam je nametnuto. Sad mi je žao što onaj tekst nisam napisala pre prvog kruga podrške Tadiću, evo, par dana je već prošlo, mislim da ćemo ga praviti od blata za neke stvari.

Zoran Živković: Moje pitanje ljudima koji se s pravom zgražavaju nad Tomislavom Nikolićem i nad tim šta on priča po ruskim i nekim drugim medijima, pitanje je ko je oprao SPS pre par godina. Ko je oprao SPS deklaracijom o pomirenju i ko je napravio Srpsku naprednu stranku? Znači, ja da vam kažem, DS i Boris Tadić ili obrnuto, izaberite kako god hoćete. I to svi znaju i nemojmo sada… kao što znamo za ono glasanje za novi Ustav, referendum o onom Ustavu pokraden je uz saglasnost svih stranaka osim nekih časnih tada izuzetaka, osim LDP-a. Prema tome, to kako je napravljen SNS pitajte u kabinetu i dobićete podatke precizne. Ko je postavio načelnika Generalštaba – predsednik države, vrhovni komandant lično, na predlog ministra, ali on direktno. Dozvoli da ja nešto malo znam o tome.

Vesna Rakić-Vodinelić: Dajem sada reč Branki Prpa.

Branka Prpa: Moram da kažem da me u praćenju svega ovoga što se desilo u izbornoj noći poprilično fascinirao jedan termin koji je upotrebio Boris Tadić, a on se zove politički intelektualci. U definiciji intelektualca, na pitanje šta je intelektualac Levi odgovara – intelektualac nije čovek, to je društvena dimenzija. Sam pojam naravno nastaje oko Emila Zole i manifesta intelektualaca i Drajfusove afere, prema tome, nije moguć taj pojam bez njegove društvene dimenzije. Drugim rečima, političke dimenzije. I ono što vidimo prethodnih dana jeste pokušaj delegitimisanja intelektualaca u polju politike, što je zaista neverovatno, a pošto to dolazi iz redova DS-a i onih koji su njoj bliski, upravo iz nečeg što je istorija DS-a, dakle, oba puta DS stvaraju srpski intelektualci. I prvu, sa Ljubom Davidovićem i Milanom Grolom i drugu sa Zoranom Đinđićem i Mićunovićem. Dakle, oni ljudi sada dovode u pitanje celu ideju partije koja postoji na ovom prostoru od 1924.

Ima još jedna stvar koju bih htela ovde da predložim kao temu, a to je što mi više ne možemo da govorimo o političkoj eliti, mi možemo da govorimo o političkoj klasi. Mi imamo, dakle, grupu ljudi koja preko politike sebe definiše na novi način, u nekakvog socijalnog stratuma, a to je klasa. Dakle, postoji način da se preko političke delatnosti bogatite, odnosno da se klasno definišete. I treća stvar, mi smo zemlja kojoj je ukinut nauci poseban resor, ali mi smo zemlja čiji predsednik države ide na sahranu dede jednog čuvenog sportaša. Mi smo zemlja u kojoj niko ne pominje suštinski jedinu kreativnu oblast društva, a to je kultura. Delegitimisanje te oblasti kao kreativne oblasti zapravo govori o rastućem totalitarnom obrascu. U totalitarnom obrascu ne trebaju misleći ljudi, u totalitarnom obrascu ti neprestano dokazuješ očigledno. I to je ono što mi kao praksu možemo jasno da registrujemo.

Nataša Kandić: Imamo iz dela civilnog društva, iz određenih nevladinih organizacija kritiku da su intelektualci doprineli pobedi Tomislava Nikolića sa sledećim objašnjenjem – da su ti nekadašnji borci za građansku Srbiju došli u situaciju da gube svoj status, da imaju sada rezerve prema uređenju Srbije na principima Evropske zajednice. I da jednostavno tako gube svoju nekadašnju demokratsku orijentaciju i moraju da pronalaze neprijatelje kako bi imali protiv čega da se bore. Ono što treba primetiti, da mi imamo polako nestanak kritičnih nevladinih organizacija i njihovo nasuprot tome angažovanje u političkim partijama, bilo da je to DS, bilo da je to LDP. I onda odatle ide kritika tih nekadašnjih, tako nas nazivaju, ta kvazimoralna žandarmerija, ili smo borci iz Miloševićevog režima koji su izgubili potpuno orijentaciju gde se nalaze i čime se bave.

Vladimir Pavićević: Najpre je gospodin Stojanović rekao da je sad jedna opaska Borisa Tadića o izdaji intelektualaca, političkoj inteligenciji izazvala ovoliku jednu buru i da se to dešava, međutim, ja bih tu hteo da se vežem za jednu tačku koju je gospodin Stojanović propustio. Najpre, nije samo Tadić to radio, nego su se potpredsednici stranke ređali u smišljanju ovih dovitljivosti i nekih opaski kako da nazovu bele listiće. Umesto da nakon prvog, a i drugog kruga izbora uđu u jedan proces introspekcije, preispitivanje toga šta se dešavalo pa je DS izgubila te izbore. Ja mislim takođe da bi gospodin Stojanović mogao istu sugestiju da uputi i ljudima unutar stranke ili koalicije čije ideje je i on zagovarao tokom ove kampanje, budući da ni tu ne primećujem da postoji bilo kakav kapacitet za introspekciju, odnosno preispitivanje. Druga stvar, beli listić po mom sudu ima tu vrlo jasnu poruku – hoćemo novo viđenje i način vođenja politike. Treća stvar, beli listići su jasno saopštili da nakon deklaracija o pomirenju jednih i drugih nema više mesta tim argumentima u kampanji. Došlo je na red demokratsko pitanje i na osnovu demokratskog pitanja ću da se opredeljujem za jedne, druge ili za beli listić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Hvala vam svima što ste došli. Ja verujem da će Politički forum prvi put kada se bude ponovo pojavio u javnosti staviti ozbiljno na dnevni red pitanje izbornog sistema u Srbiji i s njim veoma tesno povezano pitanje nekih elemenata Ustava Srbije sa pokušajem da vidimo da li je moguće pod postojećim okolnostima Ustav Srbije promeniti i učiniti ga nekako aktom u koji će se ipak koliko toliko verovati. Hvala vam još jednom.

• The Bryan J. White Trio – Shout (Tears for Fears Cover)

Svetlana Lukić: U drugom delu Peščanika govori advokat Srđa Popović.

Srđa Popović: Hajde odmah da kažem dve-tri reči o tim belim glasovima. Ne treba precenjivati to što se dogodilo, ne treba ni potcenjivati, ali ja mislim da je to poslužilo ljudima da prvi put nekako osete ili da steknu iluziju da se za nešto pitaju, da o nečemu odlučuju. Ponuda je bila takva da nije nikoga motivisala, i to se vidi iz ogromne apstinencije. Ova diskusija o belim listićima je pokušala da im artikuliše ono što oni osećaju sami. Ne, ta vlast se, sto puta smo to već izgovorili, pretvorila u jednu političku klasu koja ima svoje sopstvene partikularne interese da se ništa ne menja, svi smo se dobro namestili, korupcija radi. Sad je samo pitanje da obavimo tu neku kampanju u kojoj ćemo se truditi da ne kažemo ništa, jer to može da odbije nekoga ako se izjašnjavamo o pojedinim problemima ili ne daj bože o rešenjima. Mi ćemo samo isfingirati jednu kampanju, ljudi će glasati kao što uvek glasaju i mi smo obezbeđeni za sledeće četiri godine, koje će biti teške i tu možda je vrlo dobro da sada ugrabimo ponovo te glasove i da sada obezbedimo svoju vlast još za četiri godine, a posle nam ne mogu ništa. Takva je njihova logika i ljudi su to razumeli i to je, mislim, bilo značajno da se to artikuliše i da to neko osećanje ravnodušnosti koje postoji prema samom tom fenomenu izbora i akterima dobije neku argumentaciju.

Svetlana Lukić: Kad ste rekli da se politički akteri nisu izjašnjavali ni o čemu praktično, to je i logično, s obzirom na to da o kojoj god temi da se izjašnjavaju oni ne mogu da zadovolje obe strane, tako da kažem, a oni su gađali celo biračko telo. Meni se učinilo da su oni prinuđeni da vode ispraznu kampanju.

Srđa Popović: To se videlo, recimo, ja sam bio zadovoljan dijalogom Dodika i Čede Jovanovića kad se govorilo o tome kako je nastala ta Republika Srpska i da ona stvarno ne bi mogla nastati da nije bilo tog genocida. Da li ćete vi to sad da zovete genocidna tvorevina ili ne, to je semantičko pitanje. Čim je počela kampanja on se ućutao, ne pada mu na pamet da to pominje, a sad vidim nedavno je i demantovao da je to ikada i rekao, jer sada treba da učini sebe prihvatljvim SPS-u da bi nekako ušli u vlast. A svi su to radili, ja pominjem ovo kao baš nekako drastičan primer, kažete nešto što je tačno, pa onda morate da ućutite o tome, pa na kraju da ga demantujete. Bilo je mnogo drugih stvari o kojima je moglo da se nešto progovori, kao što je na primer korupcija. Vidite sada, čim su prošli izbori pojavi se ovaj Fiskalni savet i kaže nam da smo praktično bankrot. Je li to neko pomenuo u kampanji? Je li to neka opozicija? Pa nije, zato što nema nikakve opozicije. Postoje tu ti dogovori, ako ti počneš o ovome, ja ću da počnem o onome, pa sad ti gledaj šta ti je u interesu. I oni su tako fingirali neku borbu i naravno, nadali se da će to proći onako kako to uvek prolazi.

E sad, rezultati su bili u stvari iznenađenje za sve, besmisleno je reći da su beli glasovi sad odlučili, vidim da ima nekih koji su i tako to shvatali, da nekoga kažnjavaju, da nekoga smenjuju, da nekog spreče da pređe cenzus. Nije se uopšte o tome radilo, radilo se samo o tome da se javnost osvesti o situaciji u kojoj se nalazi, da naš osnovni problem u stvari ne može da se reši kroz tu parlamentarnu borbu stranaka, da su stranke neka pena na tom moru realnog života i da se ovde radi o nečem drugom. To je artikulisala po meni dobro Zagorka Golubović kad je kazala – kriv je narod, što zvuči strašno naravno, jer sledeće je – hajde da menjamo narod. Jasno je kuda to ide. I mislim da se ona i povukla kasnije, da je to bila emotivna neka izjava. I naravno da se tu ne radi ni o kakvoj krivici, ali se radi o tome da se ovo društvo ne menja i da problem koji imamo i kao država proističe iz toga što je ovo, ja i dalje mislim, jedno duboko bolesno društvo koje vuče korene iz tih traumatskih devedesetih godina. I koje je u toliko lošem stanju da ne može da podnese ni lečenje. Za mene je sve vreme, od kada se Milošević pojavio do danas, glavno pitanje taj nacionalizam koji je divljao devedesetih, koji nam je i natovario te ratne zločine, i mi kao društvo ne uspevamo da se time bavimo. Nigde vi više nećete naći da iko priča o nacionalizmu. Zašto? Pa, zato što kao u sobi osvetljenoj crvenim svetlošću crvena svetlost izgleda bela. Ovde je toliko nacionalizma da se niti prepoznaje, niti može s njim da se diskutuje, ko će tu s kim da diskutuje kad su svi prožeti time?

Danas sam čitao jedan zanimljiv tekst, piše čovek – ja se radujem kada naši sportisti gube. To što je napravljeno od ovoga Novaka Đokovića, meni je krajnje nesimpatično kako se on ponaša na terenu, šta on priča, kako on dozvoljava da bude iskorišćavan. Vidim da od svog tog patriotizma porez plaća u Monaku. Meni je njega i žao, on je čovek koji ima izuzetne sposobnosti, koji je izuzetni teniser i uživanje je gledati ga, ali vi stvarno osetite u sebi – jao, ako sada pobedi, pa kad ga primi Jeremić, pa kad ga poljubi Tadić, pa patrijarh… Šta se desilo? To je jedna sprega napravljena između njega kao vrlo uspešnog sportiste, medija i njegove publike i vlasti. Oni su njega prosto uterali u tu ulogu, a njegovo ponašanje se meni ne sviđa, to je kad ja vidim da on steže tu pesnicu, pa onda kada pobedi sve baca, pa diže pogled u nebo kad promaši neki udarac. Vi vidite da je to veliki prostakluk, on se ponaša u skladu sa tom figurom koju su mu napravili, kao da je on neki vitez koji će osvetiti sad tamo sve srpske poraze. On je neki osvetnik. Tako ga i prima publika, to je jedan deo emocija koji se investira u te njegove pobede i tu njegovu igru. A onda vi vidite medije koji gube svaki razum kad je to u pitanju. Sećam se nekih naslova – Đoković ponizio Njujork, osvojio Njujork. Vi vidite da je to nešto što nema nikakve pre svega veze sa sportom i ja mogu slobodno da kažem da se on vrlo nesportski ponaša. I u mnogim tim turnirima na kojima on učestvuje vi vidite da on nema simpatije publike. Onda se to shvata ovde kao srbofobija. Pa nije, ne umeš da se ponašaš. Meni je žao i njega, jer je on teško zloupotrebljen. Ja ne znam koliko on razume tu ideologiju koju brani kad diže tri prsta, kad se busa u grudi. Ja ne znam da li on razume koliko je zloupotrebljen ili mu imponuje što ga grli predsednik, što ga grli Jeremić, što ga prima patrijarh. On je mlad čovek, doživeo je neverovatan uspeh, možda on ne vidi kako je zloupotrebljen. Mnogi će mi možda reći – pa šta povezuješ sada njega sa nacionalizmom. Ne, taj nacionalizam je prodro tako duboko, mi ga više uopšte i ne vidimo, o njemu više ne pričamo, a on je ta aždaja koju Srbija mora da upokoji jedanput. Postepeno je on naravno i splasnuo, to je sada taj resantimanski nacionalizam, više naravno on nije u stvarnosti opasan, ali koji uništava nas, jer taj otrov kola našim sistemom neprestano. A normalizovan je tako da uopšte više nije nikakva tema.

Svetlana Lukić: Da, onda bi protivnici belih listića rekli – pa da, ali upravo ste doprineli da pobedi čovek koji je simbol najgore vrste nacionalizma.

Srđa Popović: Tu se vidi koliko je politički nezrela ta vlast i ta stranka, govorim o DS-u naravno, koja je doživela ovde jedan veliki šok u stvari, koliko se oni pre svega trude da dokažu da su ti beli listići ili beznačajni, ili bili presudni. Gubi se neka najnormalnija perspektiva zato što su to očigledno traumatski doživeli i ne umeju o tome da razmišljaju. Pa naravno da su odlučujući bilo glasovi koji su dati Tomi Nikoliću, on ih je pobedio, kakvi beli listići. Naravno, vrlo je bila važna i ogromna apstinencija koja je postojala, što znači jedan veliki broj ljudi koji u toj DS više ne vide odbranu od tog nacionalizma. I na kraju tek imate te bele listiće koji nisu ništa drugo nego samo artikulacija apstinencije. E, to njima smeta. I sada, video sam neki insajder LDP-a piše o tome kako je u LDP-u zabranjeno da se govori o belim listićima, jer se, kaže, time samo diže važnost tim marginalcima. Ma, nema potrebe da se plaše, beli glasovi su marginalni, mi smo marginalni, Peščanik je marginalan, ja sam marginalan. Otkuda njihova ta detinjasta uvređenost i ta potreba da skrivaju i od sebe svoj poraz?

Ove izjave Tadićeve o inteligenciji, nije poslušao Čedu da to treba ignorisati, nije izdržao one prve večeri. To naravno da je isto dosta besmisleno, nikakvi intelektualci njega nisu srušili, ako je do toga, ti državni intelektualci su daleko brojniji, daleko moćniji, daleko zastupljeniji u tim mejnstrim medijima. I neverovatno je da je njemu palo na pamet da se požali na intelektualce. S druge strane, ja mislim da i ti beli listići i ti subverzivni intelektualci ne bi iz toga trebalo da izvlače zaključak da oni stvarno ugrožavaju tu vlast. Oni predstavljaju jedan slabo čujan glas u javnosti. Ja mislim da je transformacija društva ovde u stvari naš suštinski problem. Prepreka našem ulasku u EU je nacionalizam i sve vrste njegovih ispoljavanja. Dobra posledica, ja mislim, poraza Borisa Tadića ili pobede Tome Nikolića, možete to i tako da zovete, potpuno je svejedno, ta mala promena koja se dogodila je po meni značajna i korisna po društvo. Posle one kampanje, to je idila jedna bila, odjedanput vi sad vidite da takoreći svi znaju da su ti analitičari govorili gluposti, da su mediji bili kontrolisani, ti namešteni rezultati ispitivanja javnog mnjenja koji su trebali da nas uvere da je DS naš fatum i da je Boris Tadić naš fatum i da ne pokušavamo ništa. Sve se to promenilo, preko noći se promenilo. Odjedanput svi znaju istinu, ona je naravno naknadna pamet neka, ali došlo je do jednog provetravanja. I o tim stvarima prosto je počelo da se govori, na žalost Tadićevu koji je večno obećavao stabilnost i sigurnost, što znači nemoj ništa da menjaš, nemoj da talasaš, nemoj da se mrdaš. To je odjedanput nešto pokrenulo, to je jedno osećanje da je vlast smenjiva na kraju i da je birač dobio nekakvo dostojanstvo.

Dobro je, a i to je naknadna pamet, da odjedanput smo shvatili da su ovlašćenja predsednika Republike protokolarna, a to smo znali i poslednje četiri godine i niko nije smeo da pisne o tome. I ja mislim da će se tu jastrebovim okom pratiti da li Toma Nikolić prekoračuje tu granicu ili ne, i ja mislim da će i on sam da se prilično pripitomi, jer su mu već poručili oni na koje on mora da računa, a to je EU i SAD, da će biti pod lupom. I on će se truditi da pokaže da može da bude isto onako pitom i isto onako učtiv i pristojan kao što je bio i Boris Tadić. I ja vidim mnoge pozitivne posledice od izbora Tome Nikolića. Nisam se slagao nikad sa onima koji su zagovarali da se za njega glasa, to nikad ne bih ja rizikovao, jer on je čovek neozbiljan, nestabilan, njegova mišljenja se u stvari ne mogu ni naslutiti. Ali sve to nije važno ako će ga držati u njegovim ustavnim ovlašćenjima.

Kažu on se promenio, pa ne, on je promenljiv. Ja ne znam da li on ikakva uverenja ima sem toga da pobedi na nekim izborima, on ili njegova stranka. Sećam se kako su Miloševića svojevremeno proglasili faktorom stabilnosti i mira na Balkanu, što znači da su mu dali priliku. E sad, ta zver nije mogla protiv svoje prirode, pa je onda dobio Kosovo i dobio je intervenciju. Ali bila je želja s one strane da mu se pruži ruka i da mu se da šansa. Toma Nikolić nije Milošević, on je mnogo prilagodljiviji čovek i mislim da ima neke dobre političke instinkte, tako da ja mislim da mnogi mogu da budu iznenađeni kako će se on ponašati. Nevolja s Tomom Nikolićem je za mene što je on slika i prilika tog nacionalizma, šta god da radio i govorio to je konstanta, to je jedina konstanta kod njega. I on je kao takav i biran. Postoji to u politici kad za nekog kandidata se kaže – izgleda kao jedan od nas, kao neki komšija, dakle, neko ko nije onako plemeniti aristokrata, uzvišen, iznad nas kao Boris Tadić. Nije nikakav Džordž Kluni. To je nevolja, što on na jednom simboličkom nivou ne šalje dobru poruku.

Svetlana Lukić: Ja sam bila malo iznenađena reakcijom nekih poznanika te noći kad je bilo jasno da će pobediti Toma Nikolić, kakva je panika nastala. Bila sam potpuno zatečena tom reakcijom, pod jedan, iz racionalnih razloga, zbog toga što ta stranka, odnosno njihovi birači su na vratima vlasti praktično deset godina, to je ogromna stranka, nije to ni iz čega nastalo. A drugo, kad kažete nešto za Ivicu Dačića, oni kažu – ali ne, pa Ivica Dačić nije bio glavni u SPS-u. Pa ni ovaj nije bio glavni, bio je Šešelj glavni tamo. Pa onda kažete – čekajte vi iz LDP-a, pa prve paravojne jedinice je napravio Vuk Drašković. Nisam razumela baš toliki gnev, odnosno toliko očajanje, estetsko gađenje i slično.

Srđa Popović: Hajde da počnemo od najbanalnijih stvari. Imate ovde vi jedan veliki krug ljudi, više nego u jednoj normalnoj zemlji, čija je sudbina, čija je materijalna egzistencija, čiji je društveni uspeh, poslovni uspeh direktno vezan za DS i koji su odjedanput bili ugroženi, šta ću sad, gde ću sad, taman sam se ovde udenuo, a oni odoše. Ali možda je i važnije to što je DS uspela, u kreiranju te situacije manjeg i većeg zla, da stvori jednu neshvatljivu ideju u parlamentarnoj demokratiji, da radikali, odnosno Toma Nikolić ne smeju da pobede, da bi to bila katastrofa, to nas to vodi u rat je čak rečeno, da bi to bio neki mega zločin. A idu s njima u izbornu trku, pa što ideš uopšte u izbornu trku sa takvim čovekom, što nisi zabranio onda tu stranku.

Svetlana Lukić: Pravio si Ustav sa tom strankom.

Srđa Popović: I ne uzima se u obzir ogromna podrška koju oni imaju, a to gura jedan veliki deo populacije u neku ilegalnu zonu, to su neki neprijatelji ove zemlje, otpadnici. To je bilo politički strašno trapavo, ja mislim da je ta prva reakcija došla odatle i ja mislim da će se ona smirivati.

Svetlana Lukić: Prve večeri kada je onako očajan izašao da prizna poraz Boris Tadić je rekao da mu ne pada na pamet da bude predsednik vlade. Šta mislite sada o ovom saltu koji je napravljen?

Srđa Popović: Ja sam video da je dobio mnoge pohvale za svoje držanje posle poraza, što ne mogu uopšte da shvatim. On je te prve večeri izašao rešen da ničim ne pokaže da mu je poraz teško pao. To je nemoguće sakriti i to se nije moglo sakriti. I to se videlo iz te jedne usiljene veselosti i jedne neumesne brbljivosti koju je pokazao to veče, koja je tipična za ljude koji dožive neko vrlo neprijatno iznenađenje, koji su u stvari vrlo uznemireni. Toliko da jednog trenutka se obratio novinarima i kazao im – pitajte me još. On je u tom trenutku bio ojađen perspektivom da ga više niko neće ništa pitati. I kada je tamo na izlasku izrekao tu rečenicu da sigurno neće biti premijer, on je u svom narcizmu mislio da je time sad on kaznio glasačko telo koje ga neće više imati takvog kakav je. To je bilo detinjasto. On se sutradan verovatno osvestio, sredina u kojoj se on nalazi mu je panično kazala – pa jesi li ti lud, a šta ćemo mi svi, mi se svi vozimo na tvojim skutima, ne dolazi uopšte u obzir, ti moraš da se kandiduješ za premijera. Onda je on odlučio da će ih pustiti da ga neko vreme mole, ali to nije dovoljno, jer mi ostali ne znamo da ga oni mole, nego treba mediji da ga mole, analitičari da ga mole, treba svi da kleknu, pa će on pristati, kako on voli da kaže, oni ne kažu da se oni bore za vlast, oni to nikad ne kažu, nego – prihvatiće odgovornost. Tako da će on rado opet prihvatiti odgovornost.

Sam taj čin kad ste vi poraženi na izborima, njegova stranka je poražena na izborima i on je poražen na izborima, da vi sada tražite načina da se vratite nekako na scenu je prostački. To je legalno, u redu, ali to jeste politički prostakluk. Spin koji oni sada tome daju, da su oni možda izgubili izbore, ali da je njihova koalicija dobila izbore, a njihova koalicija je dobila izbore jer je poražavajući uspeh SPS-a obezbedio da ta koalicija opet ima većinu. I sada, ne samo što je proglasio nacionalno pomirenje, ne samo što je ubacio tu stranku u Socijalističku internacionalu, ne samo što je govorio o dva bola, nego sada se zaklanja iza uspeha SPS-a i tvrdi da je on dobio u stvari, pošto je njegova koalicija dobila, da je i on u stvari pobednik. To liči na Pavkovića, kako bih kazao, onaj njegov sportski odgovor da on nikad ne odustaje.Taj čovek uopšte ne razume da politika i sport nisu ista delatnost. Kad on počne da prenosi te svoje sportske metafore u politiku vi samo vidite jednoga dečaka koji ne razume da se ovde ne radi ni o njegovom imidžu, ni o njegovom sportskom ponosu, ovde se radi o jednom društvu i budućnosti tog društva. Vi vidite da on u stvari ne razume delatnost kojom se bavi.

Svetlana Lukić: Kakve uopšte reperkusije može da ima ovakav izbor, ovakvi rezultati na odnose sa susedima?

Srđa Popović: Mislim da je Boris Tadić bio vrlo uspešan u stvaranju te percepcije da on želi da menja odnose sa susedima, delimično, jer ako je u pitanju Republika Srpska i ono besomučno grljenje i ljubljenje sa Dodikom koji rastura Bosnu i Hercegovinu, svakako da to nije doprinosilo nikakvim dobrosusedskim odnosima. On je to pokušavao da kompenzuje tim gestovima, neko nemušto priznanje ratnih zločina, ali onda napravi drugi korak i pristane na to da ona rezolucija o Srebrenici izgleda onako skaredno kako je izgledala. I naravno, u okruženju, s obzirom na takvu percepciju koju je on dosta uspešno stvorio, on je u stvari iluzionista, stvara percepcije, on ništa ne menja u stvarnosti, to je njegov modus operandi. Oni se razumljivo sada plaše dolaska Tome Nikolića, opet s obzirom na to kako ga je Tadić demonizovao sve ovo vreme i pretio njime. Nije on samo nama govorio kako je ovaj veće zlo, on je to i kada je odlazio u Hrvatsku i čak i u Republiku Srpsku i na Kosovo, on je stvarno podgrevao tu demonizaciju naprednjaka. I što je naravno opet protivrečno, jer on je pomogao, on ih je takoreći i napravio, pomogao im je da se izdvoje iz radikala i sve nas inicijalno uveravao da su se oni promenili. I mislim da je u tome vlast ovde, kad kažem vlast mislim svaka vlast, uvek uspevala, da stvari tako zakomplikuje, da ispreplete takve protivrečne postupke i da stvara tako protivrečne percepcije da siroti građanin apsolutno zbunjen na kraju diže ruke da uopšte išta o tome misli. Ponaša se onako kao da je svaka vlast od boga i trpi. Tako da ja ne isključujem da Toma Nikolić pokuša, opet kažem, bar inicijalno, s njim se nikad ne zna, da se pokaže kao veći Tadić od Tadića i da ih sve zapanji svojom širokogrudošću i dubinom promena koje je doživeo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan đavolji Peščanik, pozdravljaju vas obe Svetlane.

Emisija Peščanik, 01.06.2012.

Peščanik.net, 05.06.2012.