Intervju sa britanskim politikologom Kolinom Kraučom (Colin Crouch), tvorcem provokativne teorije o „postdemokratiji“ iznesene u knjizi „Postdemokratija“ (2004).
Gospodine Krauč, sedimo ovde u vašoj kući u Umbriji i razgovaramo o stanju zapadne demokratije, za koju tvrdite da zapravo više ne postoji.
Pa dobro, sve manje…
Ali zar sama činjenica da otvoreno i slobodno govorimo nije izraz demokratije koja funkcioniše?
Ja ne kažem da više nema demokratije. Ali kažem da se krećemo ka stanju koje zovem postdemokratija. Pod tim podrazumevam stanje u kojme sve institucije demokratije i dalje postoje – i biće čak delimično i ojačane – ali je iz njih isparila politička energija. One su samo prazne ljušture.
Šta podrazumevate pod političkom energijom?
Problemi koji se danas postavljaju pred politiku – bilo da je to zaštita prirodne sredine, smanjenje resursa, kontrola nad globalizovanom ekonomijom – ne mogu se više rešiti instrumentima nacionalne demokratije. Tako više ne ide, besmisleno je. Iz toga nastaje frustracija koja vodi gubljenju političke energije.
Parlamenti su, na primer, tek prazne ljušture?
Nigde još u zapadnoj Evropi nismo došli do tog stadijuma, ali skoro sve zapadne demokratije idu u tom pravcu. U najvećoj meri u Italiji gde je Berluskoni izabran demokratski, ali je moć podeljena među nekolicinom.
Kada kažete da energija isparava, to znači da je ipak nekad postojala. Da li je ikad postojalo idealno stanje demokratije?
Model demokratije je uvek bio ideal koji je polazio od izuzetno zahtevnih pretpostavki. Za to se moraju steći veoma srećne istorijske okolnosti. U Severnoj Americi i zapadnoj Evropi se do te tačke dospelo nakon Drugog svetskog rata, kada nisu samo pobeđena dva antidemokratska pokreta – nacionalsocijalizam i italijanski fašizam, nego je istovremeno došlo i do dinamičnog ekonomskog razvoja. U tim situacijama ima entuzijazma, ljudi su spremni da učestvuju u formiranju takvog sistema; to svakako odudara od sadašnjeg vremena.
Po čemu konkretno?
Vidite, u zapadnim demokratijama se još uvek održavaju izbori. Ti izbori čak u većini slučajeva vode do formiranja vlade. Ali političke sadržaje, na koje se poziva na izborima, više ipak ne određuju građani, nego visokospecijalizovani PR-timovi.
Šta je loše u tome?
PR-timovi kontrolišu političke rasprave. I oni biraju, naravno, probleme koje partije još i mogu da reše. Ali to nisu važni problemi. Partije se ne usuđuju da se upuste u važne probleme, jer u njihovom rešavanju neće uspeti.
Sve je dakle krivica partija?
Ne, nikako. Sama demokratija otkazuje! Jer sve upućuje na to da ona funkcioniše samo na nacionalnom nivou. Ako se njeno uvođenje pokuša na nadnacionalnom nivou, kako bi se rešili problemi u svetu, ona ne funkcioniše. Evropska unija, koja sigurno nije naročito demokratska, najbolji je primer za to. Demokratija ima velike teškoće da zahvati preko nacionalnih nivoa. To potvrđuju i odluke G-8 koje malo obavezuju.
Možda je u slučaju onoga što nazivate postdemokratijom prosto reč o tome da je ljudima muka od politike?
Ne, jer govorim o nedovoljnosti sistema koji više ne funkcioniše u promenjenim uslovima. U 20. veku smo se navikli na to da u strankama vidimo glavnog nosioca naših političkih želja. Danas su partije upućene na to da simuliraju konflikte.
U Nemačkoj se godinama sporimo o sitnim stvarima, naime o tzv. poreskim olakšicama na putovanje kolima do posla.
Poznata mi je ta rasprava. To je dobar primer. Stranke moraju nekako da se pokažu nejedinstvenim, kako bi izbori uopšte imali smisla. Stranke moraju da iznađu razlike u mišljenjima da bi došli do glasova. I do službi. Međutim, društvo svoje sukobe odavno ima na onim mestima koje partije ni ne pretpostavljaju.
Gde?
Sve se više ljudi okuplja u društvenim pokretima ili nevladinim organizacijama – izvan formalnih demokratskih institucija. Tamo će se pre shvatiti istinski problemi nego u uskim partijskim korsetima. Istovremeno vidimo masivno pomeranje moći od političkog ka ekonomskom sistemu. Ekonomija je u poziciji da se globalizuje na način na koji politika nikad neće moći. Globalna firma se nalazi izvan dohvata demokratije. Ona se ne može obuhvatiti formalnim demokratskim sredstvima. Otuda demokratski sistem čini mnogo manje nego što smo od njega zapravo morali da zahtevamo.
Ali demokratija se ubraja u fundamente zapadnog političkog shvatanja.
To je tačno. Zapad je zaokupljen time da poseduje demokratiju i čak je, kao u slučaju Iraka, spreman da ubija da bi je doneo. Mi smo veoma samozadovoljni i ponosni na to čudesno dostignuće.
Možda i s pravom, uprkos svemu?
Da, može se tako reći. Ali ono što delimo kao demokratiju, to za dotične zemlje znači uglavnom samo: sada imamo izbore. Ništa više. To je naravno napredak. Ali je to što njima izvozimo istovremeno veoma ograničeno razumevanje demokratije. Verovatno je za naše samorazumevanje neizostavno održavanje iluzije o funkcionalnoj demokratiji. Čega bismo se inače mogli držati?
Nikad više zemalja na svetu nije važilo za demokratske kao danas: 1987. je prema ispitivanju istraživača iz Freedom House-a bilo 66 demokratija na svetu, danas ih je 121.
Ali moramo se zapitati: da li su ti formalni politički sistemi podržani jakim civilnim društvom? Da li je tako u Rusiji? Nije.
Ko ispunjava taj politički vakuum kada demokratske institucije zakažu?
Pogledajte globalne koncerne: mnogi među njima za sebe formulišu poslovni moral, „corporate social responsibility“. To znači da sami sebi nalažu društvenu i političku odgovornost.
Na primer?
Farmaceutska firma koja kaže: ako pravimo posao u Africi, onda imamo odgovornost za to da tamo ne podržavamo rad dece.
Što je već napredak.
Da, ali nema ništa zajedničko sa demokratijom. To nije demokratska politika. Kada firme donose takve političke odluke, kreću se izvan demokratije. To ne znači da su antidemokratske, nego izvandemokratske.
Sami ste do nedavno bili član Laburističke stranke i političke probleme posmatrali s leva. Na nedovoljnost demokratije se tradicionalno više ukazuje sa desne strane.
To je tačno, i meni su, što me je zastrašilo, stigla pojedina bodrenje s desna. Ali morate imati na umu: kada danas govorimo o demokratiji, mislimo uglavnom na neoliberalnu demokratiju kako je SAD definiše. To, međutim, nije poželjno stanje.
Šta ga odlikuje?
Učešće stanovništva u političkim događajima redukuje se na izlazak na izbore. Država nadaleko odustaje od intervenisanja u kapitalističke ekonomske strukture, a lobiji dobijaju što je moguće veće slobodne prostore.
Naspram toga je do pre nekoliko decenija stajao model egalitarne demokratije, prema kom bi država trebalo da se meša u pogledu socijalne ravnoteže. Može li se reći da je taj model propao, imajući u vidu i socijalne rezove u skoro svim zapadnoevropskim zemljama?
Taj sistem je nastao iz veoma specifične istorijske konstelacije, koji se pre svega oslanjao na jasno definisane klase. U postdemokratiji u kojoj sve više moći ide ka elitama izvan demokratskih institucija, šanse za raspodelu blagostanja su uistinu loše.
Da li će demokratija preživeti?
Pitanje je zapravo: da li demokratiju vidimo samo kao formalni proces izbora iz kojih se biraju šefovi vlada? Ili u njoj vidimo i kulturu rasprave, dopuštene kritike, kulturu građanskih prava i brigu o neravnopravnosti svake vrste? Sa ovim poslednjim će biti teško.
Der Spiegel, 04.08.2008.
Prevod Dejan Aničić
„Postdemokratija“ uskoro u izdanju Karposa
Peščanik.net, 28.07.2012.
