O lustraciji, kao o načinu obračuna s prošlošću, o njenom kašnjenju i zakonskim oblicima koje je ona dobila u Makedoniji, izjasnila sam se odavno, dok su još svi bili konsensualno optimisti. Kada nema vladavine prava i postoji niska politička kultura (palanačka svest), nije teško prognozirati da će se lustracija pretvoriti u svoju suprotnost. Umesto pročišćenja, nama se dešava pomračenje uma. Potvrdilo se da osuda bivšeg sistema i njegovih saradnika uopšte nije lagana stvar: sistem možeš promeniti (dekretom, ustavom, okvirnim sporazumom), ali ljudska/moralna supstanca ostaje ista. I često se pokaže da stvar nije samo u sistemu; on je često samo izgovor iza kojeg se kriju pojedinci. Pogledajte današnju partizaciju, poslušništvo, ogovaranje i praćenje protivnika, pa će vam postati jasno da cinkarenje nije vezano za samo jedan oblik političkog uređenja.
U ovih nekoliko dana, od kada je počela puna implementacija najnovijeg Zakona, već je jasno da ćemo se najmanje suočavati sa prošlošću. I u odnosu na novi zakon smo selektivni: jednu prošlost (konfliktnu) smo zaboravili i amnestirali, a ova druga se prekopava. Žrtve ne samo da nisu doživele rehabilitaciju (osim što su neke od njih dobile spomenik ili voštanu figuru u muzeju), nego se zloupotrebljavaju i koriste kao novčić zа potkusurivanje u političkoj borbi. U političkoj gladijatorskoj areni, ako nema hleba, ima u izobilju igara sa ljudskim sudbinama. Suočavanje sa prošlošću ima za cilj otkrivanje istine o učinjenim nepravdama i o fenomenologiji jedne vlasti, ali sve je uzalud ako se pri tome ne nauče neke važne lekcije, kao – ne ponovilo se, upamtilo se ali i oprostilo. Lustracija nije kazna i ne sme biti supstitut za kazneno pravo. Ona treba da pročisti duše, a ne da seje mržnju (da se izrazim u pomalo religioznom smislu, budući da i poreklo same reči ima takvu konotaciju).
Model naše lustracije je u početku bio mek, da bi novim zakonom postao tvrđi, ali u obe varijante je samo trebalo da spreči da ljudi sa saradničkim dosijeom budu nosioci javnih funkcija. Govorilo se da ovim treba da raskrstimo s komunističkom prošlošću, ali uspostavilo se je naš komunizam bio jako žilav i da je trajao sve do 2006. godine, kada je na vlast došla sadašnja garnitura. Oduvek sam znala da mi Makedonci kasnimo u istorijskom smislu, bilo da se radi o ustancima, revolucijama ili reformama, ali ovo je bilo otkrovenje posebnog tipa. Paradoks je u tome da vlast koja je navodno odlučila da preduzme ovaj korak, umesto da raskrsti s komunizmom, samo ga usavršava. Mnogi iz moje generacije će se setiti kako smo nekada, bez obzira da li smo studirali medicinu, fiziku ili pedagogiju, morali polagati i predmet koji se zvao ONO i DSZ (Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita – što je bilo i oficijelno ime bezbednosne doktrine po kojoj smo navodno učestvovali u ovoj sferi kao „radni ljudi i građani“). No, ja tek sada doživljavam neverovatno iskustvo: DSZ doživljava pravu reinkarnaciju kroz sveopšte narodno angažovanje u lustracionom pothvatu.
Na makedonskoj televiziji se danonoćno (24/7) okreću pozivi građanima da dostave dokumenta koje možda poseduju, a iz kojih se može utvrditi da je neki njihov poznanik, rođak, sused, bio saradnik službi bivšeg režima. Ni Olimpijadu ne možeš pratiti, a da te na kajronima ne podsećaju da su naše igre u toku. Zar ovo nije otvoreni poziv za regrutaciju nove generacije cinkaroša (kodoša, kako ih mi nazivamo)? Osim toga, u državno-propagandnom stilu je i poruka građanima da ne veruju ekspertima ili onima koji im prepričavaju o čemu se radi, nego da se sami uvere u verodostojnost dokumenata uvidom u njih na licu mesta ili preko interneta. Navodno, tek će tada „razumno“ zaključiti da su doušnici zaista doušnici. Smučilo mi se da ponovo nabrajam sve slabosti zakonskih rešenja, ali u Komisiji sede ljudi koji nemaju ni dva grama moralnog kredibiliteta, а već i vrapci znaju ko je od njih iz koje partije. Opozicija je ovih dana upozorila da planira da povuče „svoje“ članove, na šta su se neki novinari jako obradovali, a da nisu ni pomislili da komisija za lustraciju nije ni smela da se sastoji od partijskih miljenika. Оvde pravdu dele ljudi koji i sami krše pravo: predsedniku je odavno prošao mandat, a sada su istrčali da objave dosijea na internetu ne poštujući zakon koji jasno kaže u kojim se slučajevima dokumenti ne objavljuju (kada je lustrirani preminuo, kada nije nosilac javne funkcije i kada je dobrovoljno prekinuo vršenje funkcije od kako je primio rešenje o lustraciji).
Оno što užasava nisu samo zakonske odredbe i njihova implementacija. Daleko strašniji su kolateralni efekti, koji se već naziru i koje će ostaviti duboke ožiljke. Suština zakona je trebalo da bude u približavanju pravdi, ali i u njegovoj celishodnosti. Teško je videti kakvu to pravdu donosi ovaj zakon i kome, a još je manje jasan cilj koji želi da se postigne. No, zakon je samo mali deo većeg mozaika. Duh ovog zakona je plastično prikazan u onom jadnom muzeju VMRO žrtvama komunizma, u koga su projektovane ne samo kolektivne, nego i lične traume i frustracije, koje će sada biti ostavljene u amanet budućim generacijama, da niko ne bude nevin, od sada do večnosti. Čitavi narativ koji ćete čuti prilikom posete muzeju (kојi nije ništa drugo do 3-D slikovnica ili istorija za dummies), zasniva se na mučeništvu, izdaji i, svakako, na „pravednoj ruci VMRO-a“. Kazna je tu – božja/partijska volja i pravda. To podseća na stari vic: „Jedan Makedonac – komita, dvojica – družina, а trojica – družina sa izdajicom). Muzej šalje poruku i ona se reprodukuje naokolo. To je poruka zastrašivanja da nijedan izdajica neće biti pošteđen. Kао i svaka druga, i pravda VMRO-a je slepa, pa se tako i kod saradnika i kod njihovih žrtava nalaze ljudi koji su bili na strani makedonske (ili albanske) stvari. Sada izdajice i patrioti samo menjaju mesta. Sam pojam „službe bivšem režimu“ dobija mitski lik boga Janusa. S jedne strane, to je otelotvorenje zla, a s druge, arhivskim zapisima i svedočenjima doušnika se veruje kao da su oličenje apsolutne istine. Osim toga, identitet tadašnjih naredbodavaca je zaštićen, dok su samo dobrovoljci saradnici ogoljeni pred javnošću zajedno sa svojim ličnim podacima (koje bi država morala da štiti).
Umesto normalizacije i pomirenja, nailazi novi talas mržnje i deoba. Nikako da shvatim medijsko uplitanje dece (i daljih rođaka) žrtava i lustriranih. Prva vest u večernjim vestima MTV je bila „informacija“ da je web-strana Komisije potukla sve rekorde u posećenosti, kao da se radi o novom muzičkom spotu ili porno sajtu. U isto vreme, podsećanje da će odmah nakon vesti biti prikazan stari igrani film sa pokojnim Ristom Šiškovim u glavnoj ulozi (što nije slučajnost ako se zna da je lustrirani Vladimir Milčin bio onaj koji ga je pratio).
Sve to postaje tako degutantno. Pratim komentare: dominira zluradost i znatiželja, kao kad komšija viri iza plota (to posebno pogađa decu i porodice lustriranih, što je već indikacija o pridruženoj osveti i novоj nepravdi). Lustracija je samo trebalo da spreči da bivši saradnici obavljaju javne funkcije. Onda, koja vajda od lustriranja bivših i preminulih, i to selektivno i u malim dozama? Оd onoga što je do sada bilo servirano, videli smo ono što nam je već u svojoj knjizi o svom ocu na bazi njegovog disidentskog dosijea napisala Jasna Koteska: podaci iz praćenja „оperativno obrađenih osoba“ su najčešće banalni, do bola, i najstrašnija je ta savesnost i pedantnost saradnika. Kо će time sada da se bavi kada je javnost ostrvljena, pa na internetskom stubu srama prebrojava da li na spisku ima više Makedonaca ili Albanaca, da li su više s leva ili s desna? Lustracijski cirkus mora prestati, što ne znači i prekid nastojanja da se pogledamo, kao društvo, u vlastito ogledalo. Ali časno i bez muzejskih ili srceparajućih interpretacija (kao one da je nekome srce puklo od stida)… А pitanje o tome da li su naši slavni pesnici, naučnici, režiseri i ostali bili samo bedni denuncijanti je jedno drugo veliko pitanje, na koje nam je potreban odgovor. Da neće biti lako, dovoljno je setiti se primera nobelovca Gintera Grasa.
Nova Makedonija, 13.08.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 20.08.2012.
