Kada je prošle godine iz bezbednosnih razloga zabranjena Parada ponosa, u jednom delu javnosti ova odluka je doživljena kao “kapitulacija” države pred nasilnim ekstremistima. Ipak, utisak je da je najšira javnost uglavnom prihvatila argument po kome je bezbednost važnija od ustavom zagarantovanog prava na javno okupljanje. Ukoliko se pažljivije analizira bezbednosni diskurs ključnih aktera, moguće je uočiti razliku između dve narativne strategije koja je do sada prolazila neopaženo.
Sa jedne strane, predstavnici LGBT zajednice i deo liberalne javnosti insistirao je na tome da nasilni ekstremisti predstavljaju pretnju ne samo za najavljeni skup već i za samu državu. Još pre otkazivanja, Goran Miletić iz organizacionog odbora Parade, upozoravao je da su javni skupovi protivnika Parade uvijeni “u masku verskih skupova, šetnji, ali iza kojih se može kriti nešto što može biti pretnja po bezbednost“ (Press 27.9.2011). Nakon zabrane, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa bio je još eksplicitniji kada je napisao: “Hajde da im više ne tepamo ,’pokret’, otačastveni ili narodni, navijači, ekstremisti, huligani, ekstremna desnica, klerofašisti….Na delu je terorizam.” (Politika 4.10.2011.)
Sa druge strane, država je čitavu temu stavila u potpuno drugačiji narativni okvir. Umesto pozivanja na ‘bezbednosne pretnje’, predstavnici države su u slučaju Parade ponosa upotrebljavali rečnik ‘bezbednosnih rizika’. Tako je već u avgustu 2011. ministar Ivica Dačić izjavio da “Ukoliko neka društvena grupa ili organizacija želi da organizuje neki javni skup, MUP je u obavezi da taj javni skup obezbedi. Sigurno je i da ovog puta postoje ozbiljni bezbednosni rizici pri organizaciji Parade ponosa” (Pravda 16.8.2011.). Sindikat policije, koji se takođe u međuvremenu usprotivio organizovanju Parade, saopštio je da ona ne bi trebalo da se održi jer “postoje bezbednosni rizici po građane i policiju” (Politika 31.8.2011.). Zajedno sa organizacijom Dveri oni su pozvali državu da pokaže “svest o bezbednosnom riziku i da odustanu od održavanja Parade ponosa” (Press 23.9.2011.). Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, takođe je smatrao da je “Činjenica da parada nosi određene izazove i rizike” (Press 17.8.2011.). Konačno, zbog velikog bezbednosnog rizika sazvana je i vanredna sednica Saveta za nacionalnu bezbednost koji je doneo odluku da se svi ‘skupovi’ zabrane. Narativ o bezbednosnim rizicima bio je očigledno centralna osa državnog diskursa o Paradi.
Iako na prvi pogled može delovati kao nebitna semantička razlika, referisanje na bezbednosne rizike umesto na bezbednosne pretnje, razotkriva ne samo fundamentalne principe na kojima počiva ‘borba’ države sa nasilnim ekstremistima, već ukazuje i na razloge zbog kojih je ova borba do sada bila neuspešna. Pretnja podrazumeva jasno definisanu opasnost i obavezu države da istu otkloni. Za razliku od toga, rizik se uvek odnosi na mogući scenario izazivanja nenamerne štete u budućnosti koji se ne može sa izvesnošću predvideti niti u potpunosti otkloniti. Ono što država može da radi kada su u pitanju bezbednosni rizici, jeste samo to da ih procenjuje, smanjuje verovatnoću da se oni materijalizuju, kao i da se pripremi da kada do toga dođe, šteta bude što manja. Ne radi se dakle samo o nebitnoj semantičkoj razlici između dva termina, već o elementarnoj epistemološkoj razlici između dva načina spoznaje opasnosti, iz kojih posledično proizilaze različite praktične politike bezbednosti.
Razume se da određene opasnosti zaslužuju da budu tretirane kao bezbednosni rizici. Zemljotresi, poplave, požari i industrijske katastrofe predstavljaju neke od primera bezbednosnih rizika koje je jako teško predvideti, a nemoguće u potpunosti otkloniti. Jedino što država ovde može da učini jeste da proceni njihovu verovatnoću, kao i da sprovodi mere predostrožnosti kako bi se ova verovatnoća i naneta šteta umanjili. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su pretnje i upotreba nasilja, koje su u Srbiji prethodnih godina orkestrirale dobro poznate ekstremno-desničarske organizacije, tretirani kao bezbednosni rizik. Zbog čega je država ove organizacije izbegavala da označi kao bezbednosnu pretnju i da u skladu sa tim angažuje svoje obaveštajne, policijske i pravosudne ustanove kako bi je otklonila? Umesto toga, konkretne organizacije i dobro poznati pojedinci koji u njihovo ime javno i otvoreno prete nasiljem, označavaju se bezbednosnim rizikom i na taj način pretvaraju u depersonalizovanu verovatnoću. Kako je moguće da se nakon masovnog nasilja 2010. godine koje je evidentno bilo veoma dobro koordinisano iz centara koji nikada nisu sankcionisani i razmontirani, država i dalje ponaša kao da ima posla sa šumskim požarom? Da li se radi o koketiranju sa biračkim telom za koje se pretpostavlja da je naklonjenije stavovima ovih nasilnih grupacija, sprezi političko-bezbednosnog aparata sa političkim podzemljem, ili pak o pukoj nemoći države da se sa ovom opasnošću uhvati u koštac? Da li će neko snositi odgovornost za političke posledice ovog fijaska unutrašnje bezbednosne politike?
Umesto da dobijemo odgovore na ova pitanja, opet nam se uoči najavljene Parade ponosa serviraju magloviti narativi o velikim bezbednosnim rizicima. Premijer Ivica Dačić je pre neki dan ponovio priču da “Ako bude bezbednosnih rizika i procena da će doći do velikih nereda, sigurno je da će policija preduzeti određene mere, imajući u vidu da nije samo šetnja u pitanju već manifestacija od nekoliko dana” (Blic 15.9.2012). Kao i prošle godine, opet se dakle strateški zloupotrebljava narativ rizika kako bi se zamaglila pretnja, a država unapred amnestirala od odgovornosti za eventualni neuspeh u njenom otklanjanju. Ako se ovako nastavi, ne bi me čudilo ako bi se zaštita Parade ponosa prenela u nadležnost Sektora za vanredne situacije, a u pomoć pozvali ruski kanaderi da gase požar koji su na ulicama grada Beograda razbuktali vetar i “bezbednosni rizici”.
Peščanik.net, 18.09.2012.
LGBTQIA+