Radio emisija 21.09.2012, govore: Vladimir Gligorov i Goran Miletić

Svetlana Lukić: Dobar dan vam žele Svetlane Vuković i Lukić, ovo je prvi Peščanik posle dužeg vremena. I ovog septembra kao i nekih prethodnih postavilo se pitanje da li ima smisla da se uopšte vraćamo. Razum nam govori, a verovatno i vama, da više nema šta pametno da se kaže, da se sve najvažnije u našim životima već dogodilo i da je partija šaha izgubljena.

Svaki ozbiljniji igrač šaha bi već odavno oborio kralja ili kraljicu, šta se već obara u tim trenucima, i time obznanio da tu partiju predaje, odnosno da šansu za pobedu mora da potraži u nekoj novoj partiji. Zato ljudi i vole sport, između ostalog – ili si sa štitom ili si na njemu. Nema tog mrcvarenja, igra ima kraj, kad si izgubio konje, topove i lovce to je kraj. Ustaješ i sedaš za neki drugi sto, ne mrcvariš ni sebe, ni protivnika, ni publiku šetkajući pione po šahovskoj tabli. Dok su vladali Tadić i njegov dvor i svi ti demokrati po varošima i gradovima srpskim, imali ste neodoljiv utisak da visite nad provalijom zakačeni o paučinu. A sve vreme smo se ponašali, i nadali se čak, da će on i njegovi satrapi koji su nas nad provaliju i doveli, nekim alhemijskim zahvatom tu paučinu pretvoriti u čekrk i izvući nas na svetlost.

Desilo se ono što zakon fizike i nalaže, ta nit je pokidana i sada smo u slobodnom padu. Ako se gleda sav taj svet na vlasti i u opoziciji – izgleda da će to potrajati zauvek, makar mereno našim kratkim ljudskim životima. Sada imamo sve vreme ovog sveta da ustanovimo, ako to ikoga zanima, gde je bila ta tačka, odnosno tačke preko kojih smo prešli ne znajući da smo krenuli na put bez povratka. Gde je bio, kako to zovu astrofizičari i astronomi, horizont događaja? Sve što pređe tu liniju nikada više neće moći da se vrati. To je predvorje crne rupe, potpuno nepoznatog sveta u kome se ni izbliza ne zna kakvi zakoni tamo vladaju. Dobra vest je to što smo mi u toj crnoj rupi već bili devedesetih godina, savladali smo neke veštine koprcanja kojih se ovih dana valja prisetiti. Kako se beše preživljava ponedeljak, kako petak, kako kraj meseca. Koliko smo beše ono benzina kupovali da nam lopovi ne bi obili rezervoare, gde kriješ ono malo novca za tzv. crne dane ukoliko ti obiju stan? Kako da sačuvaš novčanik u gradskom prevozu, od koga da se sklanjaš na ulici? Država više ne postoji, na njene uobičajene funkcije više ne možemo da računamo.

Da vidim toga koji će u stanju uračunljivosti da prijavi krađu benzina, guma, obijanje stana, nasilničko ponašanje komšija i da očekuje da mu policija pomogne. Ko je taj koji će u stanju uračunljivosti da tuži državu zbog uskraćivanja nekog prava ili da tuži nekoga od koga nije u stanju da naplati urađeni posao, a da mu sud ne kaže da je idiot. Milionima se već broje ljudi koji su u ovoj zemlji postali parije. Takozvana država i njene takozvane institucije su jasno stavile do znanja da sa tim milionima ne žele da imaju nikakve veze. Neka se valjaju po blatu, neka se pljačkaju, prebijaju, ubijaju, ali neka ne očekuju da će se država u to mešati. Ona se meša samo ako neko naruši ugled Srbije, kao što to na primer narednih dana nameravaju da učine pripadnici LGBT populacije.

Viši sud u Beogradu je oslobodio nekog čoveka koji je učestvovao u napadu na američku ambasadu u kome je, ako se sećate, jedan čovek izgoreo. Sud je našao da optuženi nije izazvao požar, i to bi možda bilo moguće popiti, ali ostatak presude je takav da vam pamet pomeri. Da ne bi mnogo naljutili Amerikance, i to pred dolazak Hilari Klinton, on je ipak osuđen na godinu dana jer je u toj vatri nekako uspeo da ukrade jaknu i rukavice nekom službeniku ambasade. A šta su olakšavajuće okolnosti za tog deliju koji je jurišao na američku ambasadu i rukavice? To što je te večeri bio, kako je sud rekao, smanjene uračunljivosti. Ko mu je popio mozak baš te večeri? Kada pogledate, ovo objašnjenje suda je u stvari tačno. Koštunica, Kusturica, Toma Nikolić, razni popovi i pojci su tog dana palili najniže strasti kod tog sveta koji je došao da brani Kosovo. Da li će neko pred nekim sudom odgovarati što je tog čoveka doveo u stanje “smanjene uračunljivosti”? A šta je sud našao kao otežavajuću okolnost, pa je zbog jakne i rukavica osudio čoveka na godinu dana? To što je narušio ugled Srbije. To me podseća na kineske sudove koji osuđuju neke lopove na smrt, jer su nesrećnici na ulici slučajno oteli aktn tašnu nekom službeniku zapadne ambasade i time, kako je govorio njihov sud, narušili ugled Narodne Republike Kine.

Širom sveta muslimani su van sebe zbog uvredljivog filma o Muhamedu. Sličan protest je ovih dana u toku i na društvenim mrežama u Srbiji. Pre neki dan smo pomislile da je počeo još jedan napad na sajt Peščanika, kad ono, neki ljudi su dolazili da pročitaju tekst holandske novinarke koja je još pre nekoliko nedelja objavila tekst o Đokoviću i Federeru. U odsustvu pametnijih tema, na primer prebijanja njihovog tehničkog urednika usred dana od strane policajaca u civilu i to ispred redakcije Blica, ova novina je rešila da napravi skandal i podigne tiraž na besraman način prepričavajući tekst i optužujući holandsku novinarku da mrzi sve što je srpsko, pogotovo Novaka Đokovića. To je izazvalo histeriju među patriotima, jer tamo gde je muslimanima Muhamed, našoj pravoslavnoj braći nije Isus Hrist nego Novak Đoković. A kada to dirneš, neka ti je bog u pomoći.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je Vladimir Gligorov.

Vladimir Gligorov: Ova Vlada je u suštini došla da bi DS otišla, ali oni praktično nemaju nikakav odgovor, za sad još uvek studiraju situaciju. Po običaju, svaki drugi dan najavljuje se neka nova ideja, maltene se javno proverava to šta im pada na pamet. Što se tiče političkih ambicija, meni se čini da ovo nije konstrukcija koja može da bude trajna. Čini mi se logičnim da će se relativno brzo ponovo proveriti situacija da bi, pretpostavljam da će to biti ideja, Srpska napredna stranka, jer to bi trebalo očekivati s obzirom na ovo što se događa sa demokratima – da bi SNS prošla još bolje na sledećim izborima, da bi mogla da dobije valjan mandat. U tom kontekstu vidim i ovu kampanju protiv korupcije, lopovluka itd, s obzirom da je u ovim drugim stvarima teško postići neki uspeh. To bi trebalo da obezbedi to poboljšanje stanja, pre svega ovih iz SNS-a. Što se tiče ovih drugih, mislim da je logika kojom se rukovodi Dinkić, odnosno to udruženo regionalno društvo, da oni prirodno teže da ostanu na vlasti dok god mogu, budući da u normalnim okolnostima oni ne bi bili tu. To je u suštini skup raznih lobi grupa, a to koliko su odgovornosti zahvatili za ceo privredni sistem neće naročito dobro da se završi. Što se tiče socijalista, ja uopšte ne mogu da vidim političku perspektivu te stranke. U ovom poslednjem deljenju oni su bolje prošli zato što su neki ljudi bežali od demokrata, ali nisu hteli među naprednjake, a neki koji su mislili da naprednjaci neće pobediti glasali su za socijaliste da bi ojačali tu stranu u koaliciji koja se očekivala. Tu imate u stvari koaliciju sa dve lobi grupe, penzionerima i ovom regionalnom strankom. Ideološki tu nema ničega, tako da je teško videti kako će oni dalje da opstanu. Dobro, postoji taj neki ruski faktor, to može da održava nešto, da vi budete preko cenzusa i da funkcionišete u tom nekom smislu, ali to nije neka perspektiva. Da ne pominjemo, šta ja znam, Ljajića i nešto što je sasvim neobjašnjivo sa bilo koje tačke gledišta. Znači, kad uzmete tu konstrukciju i tu kompletnu bezidejnost teško se od njih nešto može naročito očekivati u političkom smislu.

Što se tiče ekonomskog dela, nijedna od ovih stranaka nema ni želju ni spremnost da bog zna šta rizikuje da bi išla u neku ozbiljniju reformu. Tu se pretpostavljam polažu ozbiljne nade u MMF, ali ako želite da se izvučete iz rupe u kojoj ste se našli, tu MMF pomaže da ne kopate rupu dalje, ali ne i kako da izađete napolje, to je na vama. Šta se može dogoditi u tim okolnostima kada socijalni i svaki drugi pritisak može biti dosta složen, jer ako ne možete da obezbedite zaposlenje većini mladih ljudi, a i priličnom broju ljudi koji već duže vreme čekaju i nikako da dobiju posao, onda se naprosto postavlja pitanje koja je svrha života u takvoj državi, koja je svrha tog društva. Ako u društvu ne možete da nađete mesto za sebe, to društvo, što se vas tiče, nije vaše društvo. To je dramatična situacija. Ja ne vidim da ova vlada, kao što nije ni prethodna, uopšte ima razumevanje za te probleme.

Pogledajte ovaj Nacionalni savet za privredni oporavak, to je veoma indikativno. Tamo sede dva-tri profesora ekonomije i sa njima ovi koji su kao nacionalna preduzetnička elita. Vi ne možete očekivati od tih ljudi, koji svi imaju, osim tih profesora koje niko neće slušati, svoje individualne i privatne, eventualno strukovne interese, ne možete očekivati da će oni dati predloge koji ne rešavaju njihove probleme. Zašto bi oni tu priliku propustili da rade za nekog drugog, a imaju toliko sopstvenih problema koje mogu da reše? Ali vi vidite da je to kao ideja zapravo nakaradno, dakle, to je jedna apsolutna bezidejnost i neki tip vrhunske neodgovornosti.

E sad, da li vi to možete da nadoknadite time što ćete pričati od jutra do mraka o tome da hapsite ili otkrivate kriminalnu demokratsku vlast? Naravno, nema ničeg lošeg u tome da razrešite te kriminalne stvari, ali vi ne živite od prošlosti nego od budućnosti. Vi ne možete promeniti prošlost. Dobro, svako treba da plati svoje dugove, to je u redu, ali ne možete živeti od toga. Morate imati neki program za to ko će da plati ovo za sutra i prekosutra. Vi mislite da je glavna stvar da idete od jednog do drugog političara, iz jedne velike zemlje u drugu veliku zemlju da vam oni daju pare.

Čini mi se da je zamišljeno da se javnost bombarduje time da oni nešto rade, a u stvari, čak i ako od toga bude ponečega, to je sve jako, jako malo. Uzmimo da vam neko obeća, šta ja znam, da će da uloži milijardu u energetiku, to je milijardu evra na recimo deset godina, znači to je 100 miliona godišnje. Nama za investicije svake godine na ovom nivou treba dohotka verovatno negde oko 7,5 milijardi. To uglavnom morate da generišete, bar recimo 4/5 toga treba da generišete kod kuće, ta investicija mora da dođe iz domaćih izvora. U ovom trenutku ništa ne ukazuje da se na to misli ili da se radi u tom pravcu. Tako da gledano na duže vreme, recimo naredne dve-tri godine, sasvim je moguće da će privredni rast u proseku biti negde u negativnom delu, minus 1, minus 2, ako bude sreće da bude nula. To praktično znači da će otprilike od 2008. do recimo 2015, to je ogromno parče vremena, u najbolju ruku prosečna stopa rasta biti oko nule. To znači da ste vi izgubili 7 puta 4, 28 milijardi u realnom, ne nominalnom, realnom, to je ogromno. Tako da je veliko pitanje kako to država može politički i socijalno da izdrži i šta sve može ljudima na vlasti u takvim okolnostima da padne na pamet.

Tako je bilo osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, tako je bilo devedesetih godina za vreme Miloševića, kad je sebe doveo u ćorsokak. To su vrlo rđave implikacije, da tako kažem, ovoga što se sad događa. E sad, uzmimo da dođe do novih izbora, tu nema ni kadrova ni ideologije. Napredna stranka nije stranka sa ideologijom, to je stranka koja je pobegla od sopstvene ideologije, bili su radikali, ta ideologija bila je takva kakva je, ali je neke ideologije bilo. Sada nemate ni ideologiju, ni program, ništa. Ovi drugi, DS potencijalno uvek mogu da budu najveća stranka u Srbiji, ali s obzirom da oni obično beže kad god se približe tome da bi mogli biti u poziciji da nešto urade, oni uglavnom pobegnu na nečiji tuđi teren pa onda igraju za nacionaliste ili za nacionalnu buržoaziju ili igraju za neku individualnu ambiciju, i to je to. S obzirom na to koji se ljudi nude da preuzmu tu stranku teško je videti da bi to moglo naročito dobro da izađe.

Dodatni je problem to što u Srbiji nema jakih nepolitičkih institucija, nema institucija građanskog društva, nema profesionalnih organizacija itd, koje bi mogle kad su već ovi neodgovorni da ipak nešto urade. Da prenose tuđa znanja ako ništa drugo, da štite i unapređuju sopstvenu profesiju, ako je reč o profesorima ili učiteljima. Vi ne možete tek tako da gledate kako se sve rastura, ipak nešto može da se održi, čak i ako je ta politika takva kakva jeste. Toga nažalost nema. Politizacija manje više svega je totalna, individualnih rešenja je malo, osim onih koji vode napuštanju zemlje. Ne vidim da tu može bog zna šta da se postigne, niti vidim da bilo ko na tome radi.

Mislim da je tu problem predsednik vlade koji nije predsednik vlade. Ne bih rekao da ima dva predsednika vlade, možda je u njihovim glavama tako. Dačić je zadržao mesto ministra unutrašnjih poslova, što je vrlo neuobičajena kombinacija, i ne vidim nijedan razlog zašto bi u bilo kojoj zemlji to bilo, sem ako to nije neka zemlja sa političkom upravom. Čak i u zemlji sa vojnom upravom to nije slučaj. U osnovi, to je vlada gde je predsednik Vučić, ali to tek treba da bude i u formalnom smislu, sa opet tom situacijom da i jedan i drugi u stvari ne kontrolišu apsolutno najvažniji deo vlade, a to je ekonomija, znači finansije i privreda. U prethodnim slučajevima, Koštunica je bio predsednik vlade. On se nije u mnogo šta razumevao, ali to je sad druga priča, pored toga bio je opsednut tom temom kojom je opsednut, ali to je sad druga stvar. Kad je reč o ovom prethodnom stanju stvari, bila je ideja da se u stvari stvori predsednički sistem, bez obzira na to što po Ustavu to nije moguće. Znači, vi ste imali predsednika vlade samo zbog toga što to tako mora da bude u parlamentarnim demokratijama, a u stvari je vlast bila kod predsednika države, sa tom lukavom idejom da on odlučuje o svemu, a odgovornost snosi neko drugi. Sada je druga situacija, ovo je prosto cena koja je očigledno bila potrebna da se plati da bi socijalisti mogli da obrazlože to zašto sa jednog broda prelaze na drugi. Zašto zemlja hoće ili zašto partije hoće da uvek imaju jednu ili drugu vrstu neprirodnih odnosa to je teško objasniti. Zašto biste vi kad ste izgubili izbore, kao što je bio slučaj sa Tadićem, sutradan pristali da budete mandatar? To nije u prirodi stvari, morate to da prepustite nekom drugom. Zašto bi potpredsednik Vlade bio istovremeno i ministar vojni, plus da pod svojom ingerencijom ima i sve službe bezbednosti, i vojnu i civilnu i tajnu i javnu i sve ostalo?

Da bi se raščistili problemi sa korupcijom, treba da imate policiju, sud, tužilaštvo, a ne da imate nekoga ko je u stvari predsednik vlade, pritom je i ministar vojni i uz to kontroliše sve službe da bi jurio lopove. To je neprirodno. Imate ministra spoljnih poslova koji u suštini ne može da obavlja taj posao, on je izabran da ne obavlja taj posao. Imali ste prethodnu situaciju gde je ministar spoljnih poslova bio u stvari lični ministar spoljnih poslova predsednika države. To je neprirodno. Sada opet imate ministra spoljnih poslova od koga se ništa ne očekuje, potpuno je nejasno šta on treba da radi. Ja ne znam ko bi njega citirao, može da bude izuzetno dobar diplomata, ali jasno je da je on tu stavljen zato da bi neko drugi to radio. Zašto biste vi to hteli? To je neispunjeno mesto, neko bi zaista mogao i biti ministar spoljnih poslova, kao što bi neko zaista i mogao biti predsednik vlade.

Ili uzmite ovo sa tim nesretnim nezavisnim agencijama. Nezavisne angencije su vrlo korisna stvar, imate nekoga ko će da vrši nadzor. Vi ih osnujete, ali im ne prenesete nadležnosti, tako da on prima platu, često nema prostor, jer u krajnjoj instanci mu to baš i nije potrebno, a posao ostaje i dalje u nekom ministarstvu. I onda kažete ovi su teret, ništa ne doprinose i ne rade svoj posao, nego ćemo to da vratimo u ministarstvo, odakle nikad nije ni otišlo. Što je najgore, vi ste ideju da imate nezavisne institucije upropastili. Oni su videli kako je to izgledalo kad je Tadić to radio, to je konstrukcija koja je izgubila legitimnost na samom početku, posle se stvar prosto otaljavala. Tako je i sada, potpuno je jasno da ovo ne može imati legitimnu podršku, ali dobro, interesi to podržavaju do jednog momenta. Zašto biste hteli da konstantno imate manje-više nelegitimne vlade? Uvek možete da obrazložite zašto u stvari niste principijelni, nego uvek imate neki viši razlog koji se uglavnom svodi na vaš lični razlog.

Najsvežiji primer je kad čujete Tadića kako kaže da je hteo da bude principijelan, ali su ga ovi nadglasali. Kako može neko da vas nadglasa u stvari u kojoj vi treba da nešto radite? To po prirodi stvari ne može biti na glasanju, taj pragmatizam gde vi kao navodno radite za neko više dobro, u ovom slučaju dobro vaše partije, a u stvari to godi vama iz nekog razloga koji je vaš lični. Jasno je i jednima i drugima, i sad vidimo to kao rasplet u stranci, da je to potpuno neprincipijelno. Zašto biste vi to radili? Vi ste imali te ljude koji su bili svi za demokratiju, i onda je došao Milošević i onda odjedanput kažete – mi ćemo biti principijelni kad on svrši posao za nas. Jeste, bilo bi možda bolje drukčije, ali ovaj će to da uradi, mi ćemo te principe privremeno da stavimo ad akta. I onda se čudite kada stvar iziđe nakrivo. Uzmite Ustav koji se donosi sa sadržajem i na način koji je potpuno neprincipijelan, samo zato da biste u njega ugurali da je Kosovo pokrajina u Srbiji. Sad na stranu što to nije istina, nego onda sve i svašta zajedno, đuture, sa tim proturite u Ustav. Niste doneli uputstvo za upotrebu veš mašine, nego Ustav, a razlog je da postignete jedan politički poen koji je u neskladu sa stvarnošću, neostvariv je. Kao želja, ambicija, kao, što bi rekli, bol, sve to mogu da razumem, ali kao ustavno načelo, kao nešto što definiše osnovne ustanove, to je prosto besmisleno.

Uzmite privatizaciju NIS-a, ako se vratite i čitate opravdanja videćete da su to sve politička opravdanja. Zašto biste prodaju nečega politički opravdavali? Nemam ništa protiv toga da prodate NIS Rusima, Marsijancima, bilo kome, ko da veću cenu, molim lepo. Kažete dostojanstvo, kako vi možete da imate dostojanstvo na tom osnovu? Ili hoćete da donesete rezoluciju o Srebrenici. Pa dobro, ako ne možete da donesete rezoluciju, nemojte, pa imate neke konsekvence. Ako donosite rezoluciju onda donosite rezoluciju o tome o čemu hoćete da donesete rezoluciju, a ne da to bude u fusnoti. I onda kažete dostojanstvo. Kako možete da očekujete da će neko da vas poštuje ako radite takve stvari? To je jedan pragmatizam koji je besmislen. Dobro, to ne košta mnogo, jer svi znaju da je to neozbiljno, ali zašto biste vi hteli da radite neozbiljne stvari, šta će vam to? To je sve zajedno potpuno nepotrebno. To nije pitanje samo postojanja institucija kojih nema. Zašto biste se vi kad ste izgubili izbore trudili da napravite neku koaliciju, a jasno je da ste izbore izgubili i ne možete tvrditi da niste. Izgubio je predsednik, izgubila je vlada, pa dobro, dajte drugima šansu da probaju da nešto urade, ali nemojte gubiti obraz.

Vidite kako se sada ta stvar odvija. Imate izgubljene izbore, pa onda imate izgubljen obraz predsednika partije, pa sada će i sa tog položaja da bude oteran protiv svoje volje. Tako, imate jednu, drugu, treću, četvrtu stvar, ja nisam stručnjak za to, ali stalno čitam te stvari. Imate neke vojnike koji su negde ubijeni, imate uostalom te nerešene slučajeve novinara, Slavka Ćuruvije, čovek je ubijen, očigledno je zašto, očigledno je od koga, jasno je da ljudi znaju. Zašto biste vi hteli da se to vuče i da nema kraj na neki normalan način, da onaj koji je kriv za naređenje, da se sve to raščisti. Ista stvar je sa Đinđićem. Zašto bi jedno društvo htelo da ne zna kako je do toga došlo? To uopšte nije tako beznačajna stvar, da je običan čovek pa je važno, ali predsednik vlade. Kako je moguće da vi hoćete da živite u okolnostima kada to možete znati i znate da možete znati, a nećete? To ne razumem. I onda, vidite, i ta neprirodnost i taj način opravdanja, uz onda to što ovde uvek funkcioniše, šta god da ne uspete vi možete da prebacite krivicu na nekog drugog.

Uzmite recimo ovo oko položaja Vojvodine, to je možda vrhunski primer besmisla. Reč je o tome da se uspostavi neka normalna autonomija, to znači da Vojvodina može da ima određena ovlašćenja i određeni identitet u odnosu na istoriju koja postoji. Znači, nije u odnosu na neku izmišljenu istoriju. Nigde u Evropi, koliko ja znam, niko nema problem sa tim da ljudi ističu istorijske zastave, čak i ako su to zastave nekih tuđih država, to je istorija, to je izraz nekakvog kontinuiteta nečega. Vi sad imate Ustavni sud koji kaže da oni ne mogu da imaju glavni grad. Šta znači glavni grad? Glavni grad znači da je tu sedište ustanova. Ako mogu da imaju ustanove moraju imati neko mesto gde se te ustanove nalaze. E ne, može da postoji samo jedan glavni grad. Zašto bi vama bio problem da to na neki normalan način definišete? Zna se tačno šta bi mogla da bude autonomija. Sad čitam da je to autonomija u unitarnoj državi. To je očigledno besmisleno, ali vi onda kažete – jeste, ali time se štiti jedinstvo, patriotizam itd. Pa je l’ vi sve to možete da štitite i na prirodan način? Ne morate vi da izmišljate besmislice, možete da izmišljate i prave razloge. Znači, gde god pogledate, vi nemate normalan odgovor na normalne probleme.

Problem u DS-u je, pored svih ostalih problema, problem promene vlasnika. Demokratskom strankom je upravljala kombinacija ljudi koji su bili članovi stranke i koji nisu bili članovi stranke. Sve je to na kraju krajeva išlo iz tog jednog kruga, dobro, oni su se povremeno i svađali međusobno, to je normalno, neki su tu očigledno zalutali, kao recimo ja. Naročito posle neuspešnog Đinđićevog pokušaja da to nekako izvuče i da stranku sa nekim svojim ljudima koji su izvan tog kruga pretvori u neko svoje preduzeće, da to praktično promeni, i ciljeve i funkciju cele te priče, što nije uspelo – vrlo bi bilo važno u jednom trenutku znati zašto i kako i ko je sve bio umešan u to. To se posle vratilo, da tako kažem, restauriralo se vlasništvo i sad je to taj problem. Tu se pojavljuje mogućnost da to preuzmu sasvim drugi ljudi. Partija je vlasništvo svih onih koji se upišu, to je otvoreno društvo. I čim ste se upisali vi možete da budete predsednik stranke, prema tome, ta smena je normalna. E sad, naravno, drugo je ako vi mislite da je to u suštini vaše vlasništvo, da ste vi tu zaslužniji od drugih jer ste stariji, jer ste ranije došli, pa ste vi druge doveli, i to je znači taj argument – ja sam doveo Đilasa.

Svetlana Lukić: I ne samo to, nego kaže – ja sam ga spremao za predsednika.

Vladimir Gligorov: Eto, to je neprirodno. To vam govori o tome da se tu pojavljuje identifikacija koja nije identifikacija sa ideologijom. Ja, znate, živim u Austriji, i tamo, tako je bilo i gde god drugde da sam živeo, u Švedskoj, Francuskoj, Engleskoj i u Americi, svuda imate partijske sisteme. Rukovodeći ljudi u partijama, oni se identifikuju sa partijom, ali ne kao da je to njihovo preduzeće. Oni su identifikovani sa tom partijom zbog ideologije, zbog ciljeva kojima se teži, zbog karijere, suprotstavljanja drugoj partiji, hiljadu motiva tu postoji, ali ne zato što je to nešto što su oni osnovali pa je njihova svojina. To prosto ne može tako.

Kad smo mi osnivali DS, bilo je pitanje, a šta ako se svi upišu, pa i oni koje ne volimo? Što je tačno, to može da se desi, zapravo jednim delom se to i desilo. Odjedanput su počeli da dolaze ljudi za koje je bilo očigledno da su tu došli da sve to pokvare. To jeste jedna opasnost, to se i događalo. Komunisti su to radili, meni je moj otac govorio ko je sve od njegovih kolega bio zadužen u kojoj partiji da bude, to je ta infiltracija. Znači, to može da bude, ali u načelu to je stranka, jedna demokratska struktura gde ljudi mogu da se ne samo upišu, nego i da nametnu svoje viđenje. E sad, kad vi kažete – to ne može, jer to je u suštini moja partija, onda to više nije partijski sistem. Sa te tačke gledišta ovde se sve to doživljava kao, što bi se reklo, neprijateljsko preuzimanje, neko vam preuzima firmu. Očigledno je na primer da su ove rasprave potpuno lične prirode, niko ništa ne govori o tome šta nude i jedan i drugi, nego se samo raspravlja o tim dvorskim stvarima.

Ako Tadić hoće da se održi, očekivali ste da će reći – ovo sam radio, ovo želim još da radim. Pa i ovi drugi treba to da kažu, i Đilas, ako je on protivkandidat, šta ja znam ko je sve, neka kažu – ovo mi hoćemo da radimo, hoćemo da radimo u ideološkom, programskom, političkom smislu. Znači, sa tim i tim koalicionim partnerima, sa tim i tim drugim društvenim subjektima, bilo da je to u civilnom društvu, bilo da je to u profesionalnom društvu, bilo da je to u inostranstvu, svejedno. Morate da se predstavite kao neko ko može da vodi tu partiju i ko može sutra da vodi i državu. A ne da kažete da bi to trebalo vi da budete, a ne neko drugi ili obratno, da ste vi tu od pamtiveka, pa je prema tome to vaše. Ljudi će glasati po tome za koga misle da ima veće šanse da pobedi. Pretpostavljam da će to biti ovi koji su bolje prošli na izborima, jer na kraju krajeva, to će biti jedini kriterijum, drugog nema, ne nudite ništa drugo. E sad, da li je to u oktobru ili u novembru, ovi misle da ako je duže vreme da imaju veće mogućnosti da se pripreme, da prikupe snage, što bi se reklo. A ovi opet drugi misle da na brzinu mogu sve to da obave, jer sad je ovaj slab itd, ali to je sitno, to ništa ne znači. To vas ne kvalifikuje bukvalno ni za šta.

To je ono što u DS-u zabrinjava, dolaze neki novi ljudi za koje nemamo pojma šta u stvari hoće, koja su njihova ideološka opredeljenja, koje su, na kraju krajeva, njihove političke sposobnosti, ne u smislu da oni mogu da saberu dva i dva ili da izgrade put, nije reč o tome, nego političke sposobnosti u smislu da rešavaju ključne političke probleme unutrašnje i spoljašnje. Srbija nije u situaciji da menja i predsednike vlade i predsednike partija po tome da li će da izgradi put ulevo ili udesno. Bilo bi dobro da je tako, ali nije. Tako da je to sve opet u skladu sa tim kako stvari idu.

Svetlana Lukić: Za nekoliko dana sledi još jedan pokušaj održavanja Parade ponosa, tačnije stajanja u parku Manjež. Pošto je Vučić oteo svu vlast Dačiću, njemu je ostalo samo da oštri zube na Paradi ponosa. Da li zbog te nemoći pred Vučićem ili zato što ima viška alkohola u krvi, Dačić je na brutalan i primitivan način prethodnih dana pokušavao nešto da bulazni o bezbednosnim rizicima. Slušate Gorana Miletića iz organizacionog odbora Prajda.

Goran Miletić: Sve se trenutno svodi na tu famoznu šetnju i na to šta će država da uradi. Dakle, koliku će asistenciju država da pruži koja je po zakonu na to obavezna. Da li će se to na kraju zaista desiti ne znamo, za sada nema nikakvih najava da se to neće desiti, ali naravno, iz iskustva 2009. i 2011. godine sećate se, država je to bukvalno uradila poslednjeg dana, zabranila paradu dekretom, vrlo komunističkim. Informacija koju imam je da se ni 2010. do poslednjeg dana nije znalo da li će je biti ili neće biti. To da se sve u poslednjem trenutku odlučuje, uz potpirivanje priče o nekakvom problemu sa bezbednošću, dovoljno govori kako stvari stoje, tako da ne očekujem da ćemo pre te nedelje imati neke sigurnije informacije.

Sve što se sada dešava je testiranje od strane predstavnika vlasti da vide kakva će biti reakcija. Ako kažu ovo, ako kažu ono, pa kao ko odnese prevagu u tom nekom testiranju njegova će biti na kraju. Dakle, to je jedan odvratan način da se manipuliše građanima. I sada tu dolazi do pitanja ko će bolje da se organizuje, ko će bolje da stvori neku kritičnu masu i slično. Ispada da nam ljudska prava ne zavise od toga šta piše u Ustavu i zakonima i šta mora da se uradi zbog međunarodnih standarda i svega ostalog, nego zavisi, eto, od neke navodne moći, ali opet je i to fejk. Jedna od stvari koja se potura je da su huligani, klerofašisti i fašisti, svi oni zajedno, da su jači od države, što apsolutno nije tačno. Policija se ove godine naročito, a bogami i ranijih godina, ponaša kao da je konsultant za bezbednost.

Ivica Dačić kaže – pa nebezbedno je. Pa nije njegovo da nam bude konsultant za bezbednost, da uradi procenu bezbednosti, da nam prezentuje da, eto, to je nebezbedno, nego da bezbednost podigne na veći nivo, jer je to njegov posao prema Ustavu i zakonu. I Vučićeva i Dačićeva obaveza je upravo to, a ne da procenjuju. Ako nam treba procena bezbednosti imaćemo konsultanta, što smo imali 2009. godine, da nam kaže kakve su pretnje, koliko ih ima itd. To je najmanji problem, a oni treba da se bave time da se to unapredi. I naravno, igraju se ping ponga, što je vrlo zanimljivo, dakle, Dačić kaže da će za sve biti zadužene službe bezbednosti, što je Vučićev resor, a Vučić kaže da će za sve biti zadužena policija. Što se nas tiče, obojica su odgovorni, jer njima dvojici to piše u opisu posla, čak i Tomislavu Nikoliću, koji je predsednik Srbije i koordinator Saveta za nacionalnu bezbednost. I u slučaju da se opet pribegne metodologiji zabrane kroz Savet, on će biti odgovoran, kao što je prošle godine bio Tadić. Ljudima iz međunarodne zajednice ponovna želja da se nešto kao Prajd zabrani deluje potpuno neverovatno. To nije nešto obično pa da oni pritisnu – hajde, donesite taj zakon, pa morate tu reformu i tako dalje, ovo je toliko bazična stvar da oni više ne znaju šta da im kažu.

Svetlana Lukić: Način na koji je recimo Ivica Dačić odgovarao na pitanja je začuđujuće bahat. Prethodnih godina se trudio da bar proba da obrazloži tu sumanutu tezu koju je imao sve vreme, ali sada samo što ne kaže – valjda smo to skinuli s dnevnog reda, ne, u Srbiji neće biti Parade ponosa i nemojte više da me gnjavite.

Goran Miletić: Mislim da on ima još opasniju tezu, kad kaže da to nije pitanje ljudskih prava. Dakle, automatski ti negira da je to ljudsko pravo, nego je to pitanje bezbednosti. A onda poentira sa onim što je zaista najopasnije – država će da utvrdi možeš li ti to ili ne možeš. Ni u jednoj civilizovanoj državi ne može država da odlučuje da li imaš pravo da govoriš, misliš, da izađeš na ulicu, da li imaš pravo na fizički integritet ili život. To država ne može da ti odlučuje. Ako nešto nije bezbedno i preti nekom ugrožavanjem zdravlja, bezbednosti, tu policija i bezbednosne službe moraju da rade. Ono što takođe zabrinjava je da oni su imali taj neki njihov odbor za ljudska prava u SPS-u, ne znam tačno kako se zove, i zaključili su da treba podržati LGBT zajednicu, ali da posebno treba da vode računa o posledicama koje će Prajd izazvati u Srbiji, što je meni potpuni nonsens.

Valjda treba voditi računa o posledicama koje nasilnici izazivaju u Srbiji. Ako imaš nasilnike koji lome grad, biju ljude, a ne kazne se, koja je to posledica za ovu Srbiju? I ono na čemu stalno insistiramo je da se privedu huligani od prošle godine. Stalno pitam Dačića – pa, ko je priveden, jeste li nekada priveli nekoga, jeste li uhapsili, procesuirali – nikoga, zero. Dakle, zabranili ste, a nula njih je uhapšeno. Ove godine je novina, ako je ta informacija tačna, da je policija počela da poziva huligane da potpišu izjavu kojom kažu da su svesni pravnih posledica ukoliko budu radili neke stvari koje nisu baš tako lepe na ulicama. I sad ljudi kažu, pa to je bezveze, ali ja kažem dobro, to olakšava tužiocima i sudovima posao, jer su oni potpisali da shvataju da će tog dana biti Prajd i ukoliko tog dana bilo šta urade, dakle, shvataju svoju odgovornost.

Svetlana Lukić: Taj argument koji si rekao zvuči potpuno sumanuto, to znači da bi oni mene kao građanina trebalo da zovu ujutru i da kažu – hajde, potpiši da nećeš da ukradeš ništa napolju, ako budeš ukrala ja ću da te privedem.

Goran Miletić: Jeste, to u nekoj civilizovanoj i normalnoj državi zvuči sumanuto. Sad, opet, postoje izuzeci koji se javljaju u svim civilizovanim državama, koji su vezani za određene grupe i taj postupak možeš pravno da pravdaš. To je kad imaš one navijače koji stalno prave takve stvari, i sad da bi se država, od Velike Britanije pa nadalje, izborila sa takvim stvarima ona preduzima takve korake. Ali ako on stalno pravi takve stvari on može da ga pozove i da mu traži da to potpiše. Tako imaš Mladena Obradovića, 1389, ti znaš te ljude, to su isto radili i vama u Aranđelovcu i Pančevu i stalno se pojavljuju, pa ima o tome pun dosije, i onda on njega zovne to da potpiše. Dakle, on je unapred upozoren, to će državi da olakša. Ja želim zaista da vidim da se to desi, ako on sutra izađe i to uradi. To je ono što me plaši, da će opet da bude kao neka priprema, a da na kraju nećemo imati nikakve rezultate.

Međutim, potpuno mi je neverovatno ponašanje tih nekoliko ljudi koji sede u parlamentu, naši stari znanci, i evo, juče se oglasio prvi od njih, ovaj Marjan Rističević, koji je opet nešto rekao povodom Prajda. I pazite sad njegovo shvatanje ljudskih prava, on je rekao da skupština nije kurir Prajdu. Dakle, on je narodni poslanik izabran od strane naroda, i sad ti ako hoćeš da komuniciraš s njim on pominje neku kućnu adresu. Pa, neću da pišem Marjanu Rističeviću na kućnu adresu, niti bih smeo da imam njegovu adresu, niti me zanima. A on ne dozvoljava da se mi kao građani Srbije obratimo njemu i njegovih 249 kolega na adresu parlamenta, što je jedina adresa gde mi treba da mu se obratimo i da imamo komunikaciju. Dakle, on zabranjuje jednoj grupi ljudi koja se njemu ne sviđa da uopšte komunicira s njim. Sad više nije ne smeš da se okupljaš, ne, idući korak, ne smeš ni da komuniciraš, sledeće je valjda ne smeš ni da misliš. Pored Rističevića tu je i gospodin Drecun, tradicionalno, i Palma, imate još nekoliko likova koji su zaista krajnje problematični.

Svetlana Lukić: Videla sam da je Apelacioni sud zapravo poništio presudu Draganu Markoviću Palmi koji je eksplicitno vređao LGBT osobe, kada je govorio o njima kao o bolesnicima.

Goran Miletić: To je Srbija danas, ja ne znam šta ćete jasnije od toga. Opravdanje da on navodno nije dobio poziv meni deluje zaista kao naučna fantastika. I verovatno ćemo imati razvlačenje postupka u narednih ne znam koliko meseci ili godina. Slična stvar je bila kada je poverenica donela za Amfilohija, gde je on slično rekao, dakle, Sodoma, Gomora, bolesnici i slično, i sad ona donese odluku da je on kriv posle našeg poziva da konačno, posle nekoliko meseci donese tu odluku. Ona donese, ali odmah idući dan daje izjavu na naslovnoj strani da ga neće tužiti ukoliko ne sprovede njene preporuke, iako ona ima tu moć da tuži.

Svetlana Lukić: Kad si pomenuo policiju, da se podsetimo samo neshvatljivih saopštenja raznih sindikata policije.

Goran Miletić: Ove godine nemamo sindikate policije, ove godine imamo veterane. Sad su krenuli dvostrukom linijom, vrlo je zanimljivo. Prva linija su veterani, veteranska linija, neće oni nikakvo zlo da nam nanesu, nego se okupljaju da skrenu pažnju na svoje probleme. Ja zaista kažem – da, sloboda okupljanja je zagarantovana i treba da izađu na ulicu i da ukažu na svoje probleme. Ali otkud sad odjednom to, tri nedelje pred Prajd zakazivati skup negde u gradu. Mi imamo to iskustvo još iz 2010. godine, kada su na suđenjima svi ti fašisti, klerofašisti, govorili da su krenuli na moleban, na skup pčelara, na ovo, na ono, tako da ja smatram da će to opet biti zloupotrebljeno. Druga linija kojom se krenulo, dakle, ugašen je list Pravda, koji i dalje na svom sajtu objavljuje po dva teksta dnevno, ali ne izlaze štampano, koji je ranije koliko se zna bio pod kontrolom SNS-a. I izađe neki čudan tekst gde kaže da će se, zaboga, gejevi pobiti među sobom. To odmah dovodi, dakle, do logičnog poziva na zabranu.

Svetlana Lukić: Na kraju se ispostavilo kao da je u pitanju to da li će to Dačić lično dati ili neće, kao da je to postala njegova lična stvar.

Goran Miletić: Pa da, zato on i kaže – ja ću da ti dam ili neću da ti dam. Nema tu ljudska prava i slično. Ja sam uvek pitao ove iz političkih partija, dobro, zamislite za bilo koju partiju sutra da neko odlučuje da li ima ili nema pravo da se okupi. A to ne može, ali za Prajd može, da uvek tamo neka osoba ima pravo da odlučuje. Evropski sud lepo je rekao, sudovi su razmatrali te prajdove, svi se oni pozivaju na moral ili bezbednost, oni su rekli – ne, ne, za bezbednost za takve nepopularne grupe, gejevi su u tim društvima nepopularne grupe, Moldavija, Rusija, Poljska, dužnost države je da osigura njihovu vidljivost. I mora da im se osigura vidljivost i iskazivanje identiteta bez obzira koliko su nepopularne. Ima sličnih slučajeva u Turskoj za Kurde, bilo je u Bugarskoj isto za Makedonce, gde su, slučaj Ilinden koji ja stalno pominjem, gde su se Makedonci organizovali, pa su im prvo branili da naprave organizaciju, a kad su konačno napravili organizaciju Ilinden onda su im zabranili da se okupe, jer to je vređanje bugarske nacije, to je šokantno, 99% je kaže protiv. Dođe evropski sud i kaže mogu oni da budu nepopularni, neprihvatljivi koliko hoćeš, ali imaju pravo da se okupe i da iskažu svoj identitet. Dakle, bez obzira da li je to nacionalni, etnički, seksulani identitet ti to moraš da omogućiš. Potpuno mi je neverovatno da ljudi, počev od Dačića pa nadalje imaju ideju da oni mogu da odlučuju da li ja nešto hoću ili neću i da ne shvataju da neke stvari nemaju veze sa nečijom preferencijom, ljubavlju ili neljubavlju. Ako pristanemo na to da se oko Prajda ovako odlučuje i manipuliše, kao hoćeš-nećeš, šta je sledeće? Da li je sledeće ovo da ne šaljemo Rističeviću pisma, a da li je treće posle da ne smem ni da mislim?

Na duže staze Prajd je postao nešto što nije trebalo da bude, naša intencija nije bila da time dokazujemo da li u Srbiji imaš ili nemaš ljudska prava, nego je bila da se skrene pažnja na probleme jedne društvene grupe. Svaka društvena grupa iskazuje svoj protest na taj način, radnici, osobe sa invaliditetom, Romi, svako to radi, ali se nikome ne preti fizičkom eliminacijom ako izađe na ulicu, i to na sat vremena, subotom ili nedeljom. Kažu – pa moje dete to gleda, pa nemoj da budeš tu ako ne želiš da ti dete to gleda, odlučuješ sam, nemoj da budeš tu. Dakle, i sad se prelama preko toga, Prajd bi trebalo da bude nešto veselo, šareno, a sad smo oko Prajda svi stisnuti i što ti kažeš, sedeli bismo i ćutali preplašeni, samo da ne bude milion evra štete, što reče Đilas. Ali bih voleo da se pojavi neko od tih koji kažu – ej ljudi, ako vam je stalo do milion evra, to su nasilnici napravili. Napiši nešto, uradi nešto protiv tih koji lome, nemoj protiv mene, ja ne lomim.

Mi poštujemo sva pravila, što je rekao jedan iz gradske uprave u Beogradu, kaže – sve ove dozvole imate jedino maraton i vi. Arhitekta mora da ti crta binu, mislim, tako neki nonsensi, onda čitavi elaborati, mi moramo da podnesemo tri elaborata za skup. Ovde se testira bazična stvar, dakle, država, jer država zaista postoji zbog građana. Prajd je postao neka vrsta milosti koju tebi neko udeljuje, i tri tačkice, ne znam zaista kako da završim zato što je sve ovo nekako postalo neverending story. Nismo došli u situaciju da kao u Zagrebu dođemo do toga da je to već treća, četvrta godina, pa se posle smanjuje tenzija… Pa dođeš do neke osme, devete, desete godine, nasilnika više ni nema, neko dobaci nešto tamo s druge strane ulice i to je sve.

Svetlana Lukić: Upravo ta vrsta voluntarizma je jako frustrirajuća, ili si osvojio neko pravo, poslata ti je poruka od strane države da nećeš biti diskriminisan, ili nisi.

Goran Miletić: Država je kao boss, ona je kao boss i Ivica Dačić to kaže: država će da odluči. U stvari, država treba da odluči da nema nasilja, to je njen zadatak, ona treba da odluči da nasilje mora da se progna iz javnog prostora. To treba da odluči. Pa Ustavni sud je rekao da ne možeš da zabranjuješ, hajde sad da se pravimo naivni da 2009. nisu znali, ali evo, sad im je Ustavni sud rekao – ne možeš da zabraniš. Imaš Evropski sud koji te obavezuje onako direktno, ne možeš, dakle, da zabraniš. Imaš zakone koji su jasni, koliko god da su stari ti zakoni o okupljanju građana. Ne, oni se uglavnom bave načinima na koji će da izdejstvuju zabranu na neki novi način u sadejstvu sa spinovima i neformalnim centrima. Dakle, 2009. je bio predlog da se Parada izmesti na Ušće, nemoj da se lažemo. 2011. je kao Savet za nacionalnu bezbednost zabranio, jer je, kažu, ugrožena nacionalna bezbednost. Strani advokati i pravnici kažu, pa čekaj, ako se radi o nacionalnoj bezbednosti, to je onda revolucija. Savet za nacionalnu bezbednost treba da se zabrine samo u slučajevima kad dođe dođe do toga da ovi hoće da ulete u parlament i vladu, hoće novi 5. oktobar, tada je Savet za nacionalnu bezbednost nadležan. Kažu oni meni, pa takva je bila situacija prošle godine. Ja kažem dajte mi neki podatak koji mogu da prezentujem medijima, da kažem, evo ovako je bilo. Oni kažu – kupovali su stare gume i stara vozila, hteli su da ih pale. Pa, kažem, čekaj, znači taj neko ko kupuje stara vozila je pretnja za nacionalnu bezbednost?

Na kraju dolazimo do toga da u stvari ti koji su protiv Prajda, a to je ceo konglomerat, ne mogu više ni da se odluče, čas je država svemoćna, čas je država nemoćna, čas su ovi huligani svemoćni, čas im se preti, čas je to nemoralno što mi hoćemo na ulicu, čas je u stvari samo imovina u pitanju. Dakle, čak ni ti koji su protiv ne mogu da se odluče u čemu je u stvari problem sa Prajdom. A mi svi zajedno znamo, čak i oni građani koji ne vole LGBT zajednicu, mi svi jako dobro znamo da nema oko toga nikakvog problema. Prajd uopšte nije problem, nego eto, treba ti neka nova španska serija.

Svetlana Lukić: Hajde da na kraju porazgovaramo o ponašanju ili odsustvu ponašanja institucija, pojedinaca, političkih stranaka kojima je i u opisu posla da štite ljudska prava. Pominjao si poverenicu za ravnopravnost građana, tu nam je ombudsman, tu je LDP, koja se deklarisala kako se deklarisala, zatim DS. Da ne nabrajam sve aktere od kojih se očekuje da stanu u vašu zaštitu, jer su se tako prijavili ovoj javnosti, ne kao velikosrpski nacionalisti ili homofobi. Ovo je situacija kada i po logici stvari političke stranke, pogotovo ako su u opoziciji, koriste svaku situaciju da se zalažu za neke stvari koje su fundamentalne u njihovim programima. Da ne kažem da su neki ljudi plaćeni na radnom mestu kao što je odbrana i zaštita ravnopravnosti građana i ljudskih prava.

Goran Miletić: To je zaista zaglušujuće ćutanje. Ovo su trenuci kada ljudi treba da brane ono što se tiče njih, inače sutra i njih neće imati ko da brani. Potpuno mi je jasno da se tu kalkuliše, svako uzima digitron pa gleda hoće li tu ili neće da ispadne dobar. Svi ti koje si pomenula deklarativno izdaju saopštenje, od poverenice pa nadalje, i svi će oni da izađu sa saopštenjima. Tu treba nastupiti jače i odlučnije, jer predsednici nove vlade sada testiraju kolika će biti reakcija javnosti. Ta reakcija postoji, ali ona je jako mlaka. Ljudi se pitaju što bih se ja borio za Prajd. Ja sam izlazio na ulicu za Rome i za bilo koju drugu grupu i izaći ću uvek, i to treba da bude dužnost svih nas.

To je zapravo poenta svakog Prajda, svako dođe sa nekim svojim obeležjima i na taj način iskazuje podršku. Možda je to, čini mi se, dobar put za Srbiju, da dođu, da vidimo koje su to partije došle, ko je došao, jer ja takođe dolazim u ličnom svojstvu. To je lepo što me ti lično podržavaš, ali znaš, kad mi stavimo logo Peščanika na sajt Prajda to je ipak nešto što znači. I ove godine kad smo pitali neke ljude dajte da stavimo vaš logo na sajt, nisu svi hteli. Čini mi se da i na Peščaniku dosta često pokrećeš tu temu, a to je da je reakcija javnosti na neke stvari prilično mlaka. I Prajd je jedna od tih stvari, ali jeste, ljudi moraju da shvate, koliko god im se možda Prajd ne sviđao, da to jeste ključno, jer je to esencija demokratije. Ako nemaš pravo da izađeš na ulicu, sledeće je da nemaš pravo da misliš. I zato mislim da upravo tu mora da se stane, da se lupi šakom o sto i kaže – e, stvarno, sad ste preterali sa tim zabranama. Nadam se da nećemo čekati na Prajd devet godina, kao što smo čekali Zakon protiv diskriminacije. Najkonzervativniji ljudi u ovoj državi se pozivaju na taj zakon, čini mi se da su i Dveri počele da se pozivaju na Zakon protiv diskriminacije, svima je to sada nesporno, a nije uvek bilo tako.

Ukoliko se ove godine ponovi scenario od prošle godine to će biti jako, jako loše. Neki momci su napali dečka u parku mesarskim čekićem, što bi rekla Biljana Srbljanović – nekoliko klipana, od 16 do 22 godine, napali su jednog, ubili boga u njemu. I naravno, sad to vlast koristi da bi napala Prajd, kao, ta vaša priča o Prajdu dovodi do toga. To je neverovatna podmetačina. Deset dana kasnije, iako se policija zaklinje da će da ih uhapsi, nema hapšenja, a tabloidni mediji dobijaju informacije kako policija zna ko su ti momci. Oni znaju, ali ih ne hapse.

Prajd traje od 30. septembra do 7. oktobra. Organizovaćemo međunarodni forum u Medija centru gde će doći međunarodni gosti, od švedske ministarke za EU, Jelka Kacina, evropskih parlamentaraca i to 5. oktobra, 12 godina kasnije. Ne znam, možda se novim vlastima to ne sviđa. 6. oktobra, na dan oslobođenja Beograda, treba da imamo tu šetnju. Da li će Beograd biti slobodan tog dana, ja zaista ne znam.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, doviđenja do sledeće nedelje.

Emisija Peščanik, 21.09.2012.

Peščanik.net, 24.09.2012.

LGBTQIA+

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija