Burno je bilo na „istorijskim frontovima“ u subotu, 6. oktobra 2012. godine. Na dva različita mesta u Srbiji mogla se čuti ista rečenica: „Srbija je posvećena negovanju istorije i tradicije“. Tradicija se tog dana negovala na Oplencu, gde su, u kripti crkve Svetog Đorđa, položeni posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, njegove žene i sina. Gotovo istovremeno, istorije se sećalo u Jajincima, u spomen parku u kome je održana komemoracija onima koji su na tom mestu streljani tokom Drugog svetskog rata. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić govorio je na oba mesta, šaljući poruku da su nam oba jednako važna. Problem je u tome što ta dva mesta sećanja šalju međusobno suprotstavljene poruke, što se na njima neguju sukobljene tradicije i slave dve različite, nepomirljive istorije.
U čemu je ta suprotnost? Hajde da se prvo malo preslišamo. Knez Pavle je podržao pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Zbog toga je 1945. godine bio osuđen. Posle političkih promena 2000. godine tumačenje tog događaja u potpunosti je promenjeno, a glavnu reč u srpskoj javnosti dobili su oni koji su mislili i koji misle da je pristupanje Trojnom paktu bilo najmudrije rešenje u tom trenutku. Oni kažu da bi, da je na tome ostalo, Jugoslavija bila sačuvana od užasa koje joj je doneo rat. Puč koji se dogodio dva dana po potpisivanju Pakta, 27. marta, proglašava se u postpetooktobarskoj Srbiji za nerazborit, iracionalan i samoubilački čin. Zahvaljujući takvoj sistematskoj pripremi, javno mnjenje dočekalo je rehabilitaciju kneza Pavla 2011. godine s gotovo nepodeljenim odobravanjem. Polaganje njegovih posmrtnih ostataka na Oplencu bio je samo poslednji gest proizašao iz takve revizije istorije.
Ako sad nastavimo s preslišavanjem, setićemo se da je u Jajincima, tokom Drugog svetskog rata, streljano između 68.000 i 80.000 ljudi. Dovođeni su tu na egzekuciju iz logora na Starom Sajmištu, Banjici, iz Topovskih šupa i Milišićeve ciglane. Beograd je tada bio jedinstveni grad na mapi Evrope – koji je imao 4 logora. U njima su bili sakupljeni gotovo svi Jevreji iz okupirane Srbije, koja je sa izuzetnom efikasnošću, za pola godine, postala „Juden frei“. Ubijeni su jer je ključna ideologija Trećeg rajha bila rasizam, ubeđenje da postoje više i manje vredni životi i da „niže rase“ zagađuju svet. Jevreji su ubijeni jer je nacistički sistem ostvario svoju ključnu ideju da „bolji“ ljudi imaju pravo da života oslobode one „manje kvalitetne“. Bila je to suština ideologije nacističke Nemačke.
U Jajincima su, pored Jevreja, ubijeni i svi oni koji se s tom ideologijom nisu slagali, koji su mislili da se vredi i mora boriti protiv tih ideja, da su te ideje suprotstavljene čovečnosti. Oni koji su mislili da je savez s nosiocima tih koncepcija kraj ljudskosti. U Jajincima su, dakle, pale žrtve Trećeg rajha, ključnog nosioca Trojnog pakta. I da skratim – u Jajincima su ubijeni politički protivnici kneza Pavla. Oni koji se nisu slagali da mudrost može biti u savezu sa zlom. Koji u taj pakt nisu poverovali.
Znam da oni koji danas slave kneza Pavla žele da kažu da jajinačkih žrtava ne bi ni bilo da je pakt koji je on podržao ostao na snazi. Šta to, u stvari, znači? Na prvom mestu oni time izražavaju poverenje u Hitlera, veru da bi se on držao slova ugovora i da bi Jugoslavija i njeni građani izašli netaknuti iz Drugog svetskog rata. Zatim kažu da je to sasvim u redu. Kažu i da su tri tajne note koje su išle uz Protokol o pristupanju Trojnom paktu sasvim ispravne, a naročito ona kojom Nemačka, Italija i Japan obećavaju Jugoslaviji izlaz na Egejsko more i luku Solun. I to se računa da je sasvim u redu. Veruju, pritom, i da bi građani Jugoslavije mirno gledali transporte nacističkih trupa, koji su, takođe, bili predviđeni tajnom notom. I, na kraju, kažu suštinu: da je bilo mudrije biti uz zločince nego postati njihova žrtva.
Šta su onda značila ta dva sećanja održana 6. oktobra 2012? Koja je bila njihova poruka? Da li je to nacionalno pomirenje koje se godinama propagira? I šta je onda poruka nacionalnog pomirenja? Da li obe strane mogu biti u pravu? Čini mi se, ipak, da ovakvo nacionalno pomirenje ima jedno jasno značenje: rehabilitaciju saveznika Trećeg rajha i poruku žrtvama da su, uz svo žaljenje, pale za pogrešnu stvar. Jer, jajinačkim žrtvama jasno je poručeno da je trebalo da se malo primire i da mudro, s knezom Pavlom, generalom Nedićem i Dražom Mihailovićem, sačekaju da se rat nekako završi. I da nije bilo mnogo važno kako će se taj rat završiti. I da su i fašizam i antifašizam za nas podjednako dobri. I da je samo važno da mi u tome što bolje prođemo. I da za taj cilj nećemo birati sredstva ni stranu istorije na kojoj ćemo se naći.
Zato možemo da kažemo da je 6. oktobra 2012. godine još jednom postalo jasno da Srbija pouzdano i čvrsto korača na pogrešnoj strani istorije.
Tekst je posvećen sećanju na profesora Vojina Dimitrijevića, istrajnog borca protiv rehabilitacije fašizma.
Peščanik.net, 08.10.2012.
VOJIN DIMITRIJEVIĆ NA PEŠČANIKU
REHABILITACIJE U SRBIJIREVIZIJA ISTORIJE
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
- Prošlost dolazi - 30/11/2023
- Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023
