U prošlu sredu, 3. oktobra, par sati pre nego što je organizatorima Parade ponosa 2012. uručeno ovogodišnje rešenje o zabrani, dve grupe nevladinih organizacija objavile su zajedničko saopštenje sledeće sadržine:
Javni poziv Koalicije protiv diskriminacije i
Koalicije za pristup pravdi vladi Republike Srbije
Održavanje Parade ponosa trenutno je najvažnije pitanje koje se može postaviti u vezi sa ljudskim pravima u Srbiji. Da li su pripadnici LGBT zajednice građani trećeg reda, da li su oni jedina grupa kojoj se konstantno, iz godine u godinu, negira pravo na okupljanje i izražavanje mišljenja, da li je državna vlast slobodna od obaveze poštovanja i zaštite njihovih prava garantovanih Ustavom zemlje?
Koalicija protiv diskriminacije i Koalicija za pristup pravdi zahtevaju od vlade Republike Srbije da javno odgovori na ova pitanja. Već čitav niz godina, najodgovorniji predstavnici nadležnih državnih organa ističu istu tvrdnju: održavanje Parade je pitanje koje se tiče bezbednosti, a ne ljudskih prava.
Ovaj proizvoljan i izveštačen politički stav koji ljudska prava suprotstavlja pravu na ličnu bezbednost ljudi, ima za cilj da u javnosti prikrije podudarnost političkih ideologija onih koji pribegavaju nasilju u društvu i koji se zovu huligani i onih kojima je povereno da se u ograničenom vremenskom periodu brinu o zaštiti od nasilja u društvu i koji se zovu aktuelni predstavnici državne vlasti.
I jedni i drugi ne žele održavanje Parade ponosa zbog toga što su prema njoj već razvili lični politički animozitet. Jedni prete nasiljem, dok drugi tvrde da je pretnja nasiljem za njih zastrašujuća, te da zbog toga oni nisu u mogućnosti da je otklone.
Ovaj veoma harmoničan ljubavno-politički odnos između jednih i drugih se svake godine iznova konstituiše, i to bez obzira na napore organizatora Parade, zahteve međunarodne zajednice, proteste nevladinih organizacija, izjave i govore uglednih pojedinaca, odluku Ustavnog suda Srbije, bez obzira na pravni poredak zemlje, na ideje pravde i jednake slobode, reklo bi se bez obzira na sve.
Koalicija protiv diskriminacije i Koalicija za pristup pravdi zahtevaju od vlade Republike Srbije da ove godine donese hrabru odluku i izađe iz začaranog kruga nasilja koje rađa jalovu politku. Oduprite se nasilju, stanite u odbranu prava i sloboda kao osnovnih vrednosti društva, pokažite zube političkim ekstremistima, i sami znate da vi to možete, samo kad hoćete! U suprotnom, zadržaćete položaj saučesnika u kršenju ljudskih prava.
***
Kao član organizacije-potpisnice ovog teksta, koristim priliku da iznova afirmišem stavove koje delim sa prijateljima iz obe koalicije, stavove za koje se zna da ćemo ih ponovo koristiti i sledećeg oktobra, najverovatnije i onog tamo oktobra, a verovatno i onog tamo oktobra… U tom smislu, čini se da mi, aktivisti koalicija, bukvalno i dosledno postupamo u skladu sa onom starom i dragom izrekom koja nas uči da je ponavljanje majka.
Ipak, postoje još dva razloga zbog kojih sam prihvatio ponudu da napišem esej za Novi magazin, lukavo smerajući da se tom prilikom okoristim za sebe i druge. Prvo, saopštenja/pozive naših koalicija po pravilu gotovo niko ne čita – oni se objavljuju u alternativnim javnim glasilima na internetu, a baš se čitaoci ovih glasila često tretiraju kao niko u društvu u kome žive.
Dakle, ako uzmemo kao primer upravo gornje saopštenje/poziv, i uporedimo medijski prostor koji smo mi zauzeli sa onim prostorom koji je pripao istovremeno objavljenom i istovetno adresovanom saopštenju/pozivu SPC, u kome se kaže da su nadležni organi vlasti dužni da zabrane Paradu ponosa, sa lakoćom zaključujemo da na tržištu političkih ideja u Srbiji za sad daleko bolju prođu imaju naši direktni konkurenti. Uz veru u moć mudrih izreka, očekujem da će se doštampavanjem našeg, a na račun njihovog, ova neravnoteža donekle ispraviti.
Drugo, u javnosti se sve više spočitava da je nepovoljan tržišni položaj naših ideja nastao upravo u ili-ili odnosu konkurencije. Tako se kaže da bi bilo dobro za celo društvo kad bi zagovornici i organizatori Parade razumeli da je potrebno napustiti ekstremističke pozicije, odnosno da je kompromis sa većinom nužan i moguć, kad bi u određenom periodu, dok većina ne shvati, odustali od uživanja nekih svojih prava i sloboda, kad bi se protiv diskriminacije LGBT zajednice borili sredstvima koja ne bodu većinu, a ne organizovanjem javnog protesta na ulici, ili kad bi oni, a sa njima i svi mi, barem imali malo više sreće.
Ove otrežnjujuće reči dobronamernog dela većine zaista pomažu – one nama, aktivistima koalicija, skreću pažnju na to da ponavljanje nekad ne uspeva da ostvari svoju materinsku funkciju ni u pubertetu, nekad ni nakon sticanja punoletstva, a nekad možda nikad, ali da je i pored toga, i to makar radi očuvanja ideala mudrosti, potrebno iznova reći: Održavanja Parade ponosa trenutno je najvažnije pitanje koje se može postaviti u vezi sa ljudskim pravima u Srbiji. Da li su pripadnici LGBT zajednice građani trećeg reda…
Uz živo sećanje na dasu i šmekera koji nam je ulivao osećaj sigurnosti zbog toga što se iz ličnog ubeđenja decenijama bavio pravima i slobodama čoveka,
Novi magazin, 11.10.2012.
Peščanik.net, 11.10.2012.
LGBTQIA+
