Radio emisija 19.10.2012, govore Dubravka Stojanović i Nenad Dimitrijević.

Svetlana Lukić: Svakog jutra kada otvoriš novine, svake večeri dok gledaš neki Dnevnik, osećaš se kao pacijent kome psihijatar pokazuje Roršahove mrlje, koje same po sebi ništa ne predstavljaju, a ti u njima treba da nađeš neki smisao, da prepoznaš neki smisleni oblik… Prevaziđen je strah od loše dijagnoze i skoro da nema nikoga ko u tim crnim, belim i crvenim mrljama vidi ptičice, cveće, zaljubljeni par koji se drži za ruke… bilo kakvu nadu. Nova srpska vlada i novi predsednik su pokidali onu paučinastu nit kojom su nas njihovi prethodnici vezivali za Evropu. Srbija je definitivno odustala i od simuliranja reformi. Ostao je samo pokušaj novih vlasti da se izmoli još neki milion evra humanitarne pomoći od neke evropske zemlje, da se očuvaju šengen vize i da se nekako dokopaju makar dela novca iz predpristupnih fondova. U budžetu EU za 2014-2020. za Srbiju je predviđeno 1,5 milijardi evra. Najveći deo tog novca ostaće neiskorišćen, jer se on ne dobija na Dačićeve lepe oči, nego na projekte koje ovi polupismeni hohštapleri nisu u stanju da napišu.

“Gazimestanski ton”, kako jedan sveprisutni profesor-analitičar tepa premijerovom bulažnjenju o Nemcima u nekoj srpskoj zabiti – zamenjen je poltronskim, snishodljivim nošenjem navodnog originala govora nemačkom ambasadoru. Premijer lično je tražio prijem kod “Švabe”, a kao krunski dokaz da su ga mediji pogrešno interpretirali ponudio je izvinjenje čuvene nezavisne agencije Tanjug. Nju je još Tadićeva vlada digla iz zaslužene smrti direktnim finansijskim injekcijama iz budžeta, znajući da će joj služiti verno, kao nekada Titu i Miloševiću. Sada im je gospodar Dačić i Tanjug je, umesto gazde, pružio obraz nemačkom ambasadoru. Svako samopoštovanje je ovde odavno izgubljeno, i to zbog sudbonosnijih stvari nego što je ovo lično nošenje govora na uvid njegovoj ekselenciji. Savremeni psiholozi smatraju da visoko vrednovanje samopoštovanja pripada prošlim vremenima – sada je u modi samoprihvatanje. To znači da ne samo da smo opet u trendu, nego i da kao rodonačelnici nove teorije kolektivno zaslužujemo Nobelovu nagradu za nauku. Kada već ne možemo da dobijemo onu za mir.

Dačićevo pokazivačko rukovanje sa nemačkim ambasadorom i privremeno odricanje od prostačenja i brecanja, kao i naknadno izvinjenje kruševačkog gradonačelnika za rasističko divljanje svojih sugrađana – posledica su velikih nevolja kojima nam se preti. Izbaciće nas iz svih evropskih fudbalskih takmičenja, a ostaćemo i bez šengen viza. Srbi oboleli od stokholmskog sindroma, oni koji su zavoleli svoje otimače i ne znaju tačno čemu služi sloboda kretanja, strahuju od FIFA i UEFA – dok mi ostali, oboleli od Diogenovog sindroma, kojima je ostala jedino sloboda kretanja, strahujemo od EK i ukidanja šengen viza. Premijer je prvo prekorevao Brisel rečima: vize su jedina stvar koju smo dobili od Evrope, a sada i to hoćete da nam uzmete; onda je prešao na pomirljiviji ton – ‘ajde bre, ako su vam toliki teret tih 10.000 azilanata, među kojima je najviše vaših miljenika Albanaca sa juga Srbije i vaših malih slatkih Roma, mi ćemo da ih izdržavamo. Na kraju je sazvao hitan sastanak nekog tima, koji je trebalo svih ovih godina, od kada smo dobili šengen, da brine o smanjenju broja azilanata.

Znam mnogo ljudi koji se, kao i ja, guši pri pomisli da bismo mogli da izgubimo spasonosnu misao da bilo kada možeš da sedneš u neko vozilo i odeš iz ove dušegupke na nekoliko dana. Ljudi su počeli da smanjuju svoje potrebe, da nalaze lošiji smeštaj i hranu na tzv. letovanjima, samo da bi za neki dan produžili odmor od ove zemlje. Pretvorili smo se u neku čudnu vrstu gastarbajtera koja je prisiljena da radi u svojoj zemlji, a sve što zaradi troši da živi, diše punim plućima, tih nekoliko dana u nekom grčkom selu ili tuniskom hotelu. Ukoliko opet godinama budemo izolovani i zatvoreni u slivove Tise i Morave, za to će snositi odgovornost i naši prijatelji sa zapada. Skoro pa rasistički odnos prema ovom delu sveta koji su manifestovali posle obaranja Miloševića, uverenje da je za nas dovoljno i ovoliko slobode i demokratije, da nismo dorasli da za atentat na Đinđića sudimo bilo kome osim neposrednim izvršiocima, da je veliki uspeh i ovako bedna rezolucija o Srebrenici, da je dovoljna i ovakva saradnja sa Hagom, Prištinom, da Tadić zaslužuje nagradu za mir u regionu, a Dačić da bude nagrađen kao naj Evropljanin… doveli su nas do toga da posle 12 godina, milijardi slupanih evra i dolara, stotina hvaljenih zakona i strateških planova, ostanemo bez slobode kretanja, slobode okupljanja, slobode izražavanja. Na sajtu Peščanika objavljeno je nekoliko tekstova, pre svega iz nemačke štampe, koji govore o hipokriziji zapadnih zemalja koje tih 10.000, pre svega Roma, tretiraju kao opasnost po svoju bezbednost, da Romi lažu da u Srbiji ima rasizma i da u rodnom Beogradu nemaju za dva obroka dnevno i ugrejanu sobu.

Za nas je naravno glavno pitanje šta ova država nije uradila, a obavezala se, da bi smanjila broj azilanata. Zašto se čekalo da problem toliko eskalira. Šta su radili sa onih nekoliko desetina miliona evra pomoći za modernizaciju graničnih prelaza i graničnih službi. Šta su uradili da smanje broj tzv. pravno nevidljivih lica, Roma, koji nemaju nijedan dokument države Srbije, što znači da ne mogu da ostvare ni prava na socijalnu pomoć, lečenje, zaposlenje, školovanje svoje dece. Ukoliko je ovih 10.000 ljudi razlog da nam se preti ukidanjem slobode kretanja, onda je sasvim izvesno da ćemo opet na hoklicama sedeti ispred ambasada i čekati u redovima koje će regulisati neki mišićavi momci. A koliko li će tek hiljada ljudi pokušati da zatraži azil u narednim mesecima i godinama bežeći od ekonomske katastrofe. Sada je druga godina za redom od kada je broj isplaćenih penzija veći nego broj isplaćenih plata, od kada desetine hiljada srećno zaposlenih radnika nisu dobili ni dinara. Bekstvo će biti jedini izlaz iz toga. Mi nećemo biti kao oni ljudi iz čamaca, koji se pred očima obalskih straža dave u vodama Mediterana. Bićemo ljudi iz vozova i autobusa koji, kada ih policija bude skidala na granici, mirno izlaze i vraćaju se kući do sledećeg pokušaja – jednom će upaliti.

Pre neki dan objavljeno istraživanje javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazalo nam je ono što je bilo lako predvideti: samo 47% građana podržava ulazak Srbije u EU, 12% manje nego prošle godine. Ali ono što najviše obespokojava je da najgore mišljenje o EU imaju učenici i studenti. Čak 53,5% naših budućih Evropljana je izričito protiv ulaska Srbije u EU. A to su deca koja su odrasla, školovala se i socijalizovala u postmiloševićevoj, demokratskoj, proevropskoj Srbiji. Šta će biti sa tom decom ako opet budu zatvorena i izolovana, ako im jedine ekskurzije budu bile do Drvengrada i Kamengrada, a glavna zabava odlazak na fudbalske utakmice i tuča učesnika Parade ponosa; ako jedino znanje budu sticali iz četničkih udžbenika istorije, mitomanskih udžbenika srpskog jezika i predpotopskih udžbenika raznih stručnih predmeta? Kako će takvi ljudi izaći na evropsko tržište rada – ili to nije ni predviđeno?

Đaci i studenti koji toliko mrze Evropu i Ameriku, a obožavaju Rusiju i Kinu, rezultat su pre svega rada političkih i intelektualnih elita posle 5. oktobra, tačnije stožerne DS, koja ovih dana nema šta pametnije da kaže nego da od Nikolića traži izvinjenje što je posle prvog izbornog kruga rekao da su izbori neregularni. Teško nama sa opozicijom koja se bavi samo svojim pupkom i koja veruje u parolu što gore to bolje: neka narod vidi kakvi su ovo ludaci, pa će nas moliti da ih spasemo od radikala i socijalista. To što više neće imati šta da se spasava, njima nije od presudne važnosti. Oni će biti kao onaj vukovarski pas čije lajanje čujete u špici Peščanika, koji brani ruševine svoje kuće, pas koga Svetlana pita – a šta ti braniš?

Rasističko divljanje u Kruševcu, veliki pad dinara, bitka SMS porukama za predsedničko mesto u DS, blokada centra Niša zbog koncerta Mrkonjićeve devojke, mudre misli novog lidera naprednjaka, predsednikovog sina Radomira, opstrukcija suđenja Lilićevom sinu reketašu… sve su to one Roršahove mrlje koje je uzaludno tumačiti. Nastupila je, kod nekih od nas, neka vrsta olakšanja: znači to je to, to smo dobili posle 12 godina guranja kamena uz brdo. On se uz tresak vratio u podnožje planine. I sada valja sve iznova. Međutim, ovo je onaj trenutak kada Kamijev Sizif opuštenih ramena i ravnomernog koraka, smiren, silazi sa planine u susret muci za koju zna da nema kraja. To je i čas predaha, trenutak kada se ne grčiš od napora i uzaludne nade da će kamen ovoga puta ostati na vrhu, nego možeš mirno da razmisliš čime si zaslužio takvu kaznu. Silazeći, možeš na miru da razmisliš o rasponu bede koja će te pratiti do kraja života.

U današnjem Peščaniku istoričarka Dubravka Stojanović ispričaće nam priču o balkanskim ratovima. Jedan od povoda za ovaj razgovor je obeležavanje stogodišnjice početka balkanskih ratova. Na televiziji je bilo i biće priče o herojskim poduhvatima naših pradedova u Kumanovu i na Bregalnici, o prelasku preko Prokletija i Arnautima koji su u zasedi čekali srpske oslobodioce. Ali neće biti priče o mnogim potezima srpske vlade i vojske koje smo mnogo puta ponavljali i ponavljali. Dubravka objašnjava zbog čega misli da je Srbija Kosovo izgubila još 1912. godine i zbog čega je na primer srpska vlada odbila da sarađuje sa međunarodnom komisijom za ispitivanje načina vođenja balkanskih ratova, tačnije ratnih zločina počinjenih u njima, iako su u toj komisiji bili profesori univerziteta iz Rusije, Francuske, Amerike, među njima i tri nobelovca. Pre svega toga, čućete prvo Dubravkin komentar na govor Ivice Dačića – onaj zbog koga je morao da moli za prijem kod nemačkog ambasadora.

Dubravka Stojanović: Mi zapravo ne znamo šta je nova vlada. Pre svega, postoji ideološki mulj kroz tu tminu, ne vidimo jasne konture. Vlada od početka šalje razne poruke. Ona se vrlo oštro suprotstavlja EU, što valjda ne bi radila ako želi tamo da uđe. S druge strane, ona tvrdi da je vrlo evropska. Mediji forsiraju sukob Vučića i Dačića, a možda oni i nisu u sukobu, možda šalju obe poruke, pa da vidimo, što bi se reklo, ako prođe – prođe. Zbog toga se ja ovako intenzivno javljam u Peščaniku, zato što mislim da treba da koristimo svaku priliku koja nam pokazuje gde smo to mi, jer jasnih političkih izjava nema. Zato moramo da hvatamo te simbole ili druge znake koje oni šalju. Dačićev govor je pun takvih znakova, a mene je najmanje zanimalo to što je on direktno pretio Nemačkoj. On je kasnije bio kod ambasadora, Tanjug se izvinio, doduše, mi nismo videli pravi tekst, ja bih volela da ga vidim i onda bih se i ja izvinila. Za mene nije problem to da li on preti Nemačkoj, to je sa stanovišta državnika nezamislivo ponašanje, osim ako nećete u direktan rat sa tom zemljom, ali tu ima skrivenih značenja i ja sam njih pokušala da dešifrujem.

Jedno od tih značenja je da Dačić i dalje govori o frontu Drugog svetskog rata, dakle, on pokazuje da misli da se Drugi svetski rat nije završio. To je ta osnovna totalitarna matrica koja pokazuje ljude koji misle da vreme stoji i da se u njemu ništa ne menja i ne razvija. Takvo istorijsko mišljenje zapravo otkriva tu suštinski totalitarnu matricu. Dakle, ti misliš da je front tamo gde je bio – Turci se nisu promenili, Nemci se nisu promenili, oni svi stoje skamenjeni u zadatim ulogama i ništa se u istoriji ne menja. To je prva matrica.

Druga matrica je kada Dačić meša današnju Nemačku i Nemačku iz 1941. godine. On time pokazuje da zaista misli, pod jedan, da se ta Nemačka nije promenila, i pod dva, da su svi Nemci isti. To je druga totalitarna poruka koja znači da su i svi Srbi i svi Jevreji isti, i svi Romi su isti, pa sad, onog istog koga ne voliš samim tim imaš pravo i da ga nekako ukloniš, jer ne praviš nikakvu razliku među njima. To je suštinsko antipluralno viđenje koje je pogubno za našu zemlju, Nemačka će lako sa ovim da izađe na kraj, ali mi nećemo.

Uvek govorim o tome šta je naš interes u svemu ovome, a ovo je direktno suprotno našem interesu, jer mi baš treba da se borimo da nas ne vide kao da smo svi isti i da smo svi isti kao Ivica Dačić, ali on baš voli da svi budemo kao on i da slučajno nema neke druge misli. Onda tu imamo poznatu ideju Dobrice Ćosića da Srbija dobija u ratu, a gubi u miru, jer Dačić kaže “kako sad ovo, oni koji su izgubili rat sad vladaju i odlučuju, a mi koji smo dobili rat mi sad kao ništa”. Dačić nije primetio da se poslednjih 60-70 godina nešto uopšte promenilo u toj Evropi, a drugo, on misli da se politika vodi na osnovu zasluga iz 1941. godine. On ne vidi da se današnja Srbija rehabilitacijama kneza Pavla i u budućnosti Draže Mihajlovića i ostalim svojim akcijama zapravo mnogo više približila Nemačkoj iz 1941. nego današnjoj Nemačkoj.

Ivica Dačić ne vidi da se današnje odluke ko će biti primljen u Evropu ne donose na osnovu toga ko je gde bio 1941. nego ko se danas kako odnosi prema 1941. Ako se današnja Nemačka već 60 godina odriče svega što se desilo tada, pravi neprekidne ekskurzije u logore, suočava decu u školama sa holokaustom i sa svim što se tada desilo, ona ima jedan odnos prema tome. Srbija koja rehabilituje kolaborante te iste Nemačke danas ima drugi odnos. Prema tome, nas Nemačka sudi po onome što mi danas radimo, a ne šta smo radili 1941. i tu je ta osnovna zamena teza. Zašto to radi Ivica Dačić, ne znam tačno, moguće je da oni šalju i jednu i drugu mogućnost, pa će videti da li je bolja antievropska ili evropska Srbija. Tu se sada lomi to pitanje, pa isprobavaju kakav će biti odgovor u samoj Srbiji, kakav će biti odgovor Evrope i da li će Rusija da kaže ‘tako je, samo napred’ ili se ništa od toga neće desiti.

Za unutrašnju upotrebu idealno je mrzeti Nemce i to je uvek mnogo bolje nego odgovarati za svoje političko činjenje ili nečinjenje. Možda je najverovatnije da oni znaju da će vize biti ponovo uvedene, pa je onda bolje da odmah počnemo da mrzimo Nemce i da slučajno kada se vize vrate ne pitamo ‘a šta si ti, draga vlado, uradila da se to ne desi’. Umesto toga, bolje je pripremiti teren, pa kad se to desi da kažemo ‘evo, to je u stvari zbog 1941. godine, jesam ja lepo rekao, evo, vratili vize zbog 27. marta’.

Svetlana Lukić: Interesovanje za balkanske ratove naglo je skočilo među istoričarima. Samo je u Turskoj ove godine organizovano osam velikih konferencija o tom periodu. Na jednoj od njih bila je i Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Radi se o raspadu jedne multikulturne imperije kakva je bila Osmansko carstvo, i naravno da to odmah budi asocijacije sa današnjom evropskom krizom i sa pitanjima šta se dešava kada se raspada jedan sistem. Zatim, približava se stogodišnjica Prvog svetskog rata i sada sve više postaje jasno kakva je veza između tih događaja. Balkanski ratovi su zapravo bili predgovor Prvom svetskom ratu, pa u tom smislu da bi se razmišljalo o budućnosti sveta neophodno je da se te stvari raščlane.

Vraćamo se na ovu temu zbog toga što se bliži stogodišnjica, ali i zato što sam uvek verovala da je to jedan od istorijskih događaja iz kog se neverovatno mnogo može naučiti. Ono što učimo u školama je najmanje važno, da ne kažem da je u mnogo čemu i pogrešno. Ta fasada koja se kod nas uči nije tu od juče, tako se uči već čitav vek. Analizirala sam istorijsku građu i videla da se tako učilo i 1920. godine, što pokazuje da se nijedna od važnih lekcija koje je taj događaj pružio ovde nikada nije naučila. Prvo ću ispričati ono što kao treba da se zna, dakle, ono što se uči u osnovnoj školi i u gimnaziji, a onda ću da ispričam ono o čemu se ne govori, a što je po mom mišljenju suštinsko.

Prvo, balkanski savez između Srbije i Bugarske potpisan je u februaru 1912. godine, posle mnogo pokušaja, jer one nisu mogle da se dogovore kako da podele teritoriju, u prvom redu Makedoniju. Tim sporazumom Makedonija je podeljena dijagonalno, linijom koja je išla od Krive Palanke do Ohrida. To je vrlo bitno da bismo razumeli dalje sukobe između Srbije i Bugarske. Rat je počeo 8. oktobra 1912. godine i išao je munjevitom brzinom. U školama nas uče da je to bila “blistava vojna pobeda”, što jeste tačno, ali nije sve. Tu je već jasno da se radi na izgradnji nacionalne veličine, heroizma, viteštva, veličanju militarizma, vojske i zato je taj događaj užasno pogodan za nastavnu jedinicu, zato što se nacionalni ponos izvanredno može gajiti baš preko lekcija o balkanskim ratovima. Srpske snage su zaista izuzetno brzo stigle do Kumanova, i posle te pobede, znači na današnjem severu Makedonije, deo srpske vojske krenuo je na onaj put preko Prokletija, na to ćemo posle opet doći, jer je Srbija imala dva ratna cilja.

Prvi ratni cilj je bio da se krene ka jugu, da se osvoji Kosovo, Sandžak, Makedonija, pa eventualno ako može i Solun, pa onda i dalje. Drugi ratni cilj, koji je objavljen u novinama, dakle, nema nikakve tajne, bio je da se izađe na Jadransko more preko severne Albanije i da na taj način Srbija dobije izlaz na more, na primer luku u Draču. Posle kumanovske pobede deo srpske vojske kreće ka severnoj Albaniji. Bugarske trupe su takođe briljantno napredovale i stigle do samog Carigrada i u nekim trenucima je čak pretilo da Carigrad može da postane bugarski. Sve je išlo odlično osim opsade grada Jedrena. Bugari su počeli opsadu, međutim, tu im nešto nije išlo, pa se stvar zaustavila na izvesno vreme. Crnogorci su takođe izuzetno brzo išli ka Sandžaku i onome što je današnja granica sa Srbijom, koja je tada nastala, ali su i oni zastali u svojoj opsadi Skadra, jer se računalo, i to je bio crnogorski ratni cilj, da će Crna Gora zauzeti Skadar. U toj situaciji Srbija koja je završila vrlo brzo ono što je bio njen vojni cilj, poslala je vojnu pomoć Bugarskoj kod Jedrena i vojnu pomoć Crnogorcima kod Skadra. I posle izvesnog vremena obe su se te opsade uspešno završile po saveznike i Bugari i Srbi su uzeli Jedrene, a ovi su uzeli Skadar.

Velike sile su upalile crvene lampice, došlo je do potpunog raspada međunarodnog poretka zato što su svi, i Rusi i Britanci i Francuzi i Austrougarska i Nemci i Italija, računali sa Osmanskim carstvom. Osmansko carstvo je bilo ono što drži stabilnost na Balkanu. Onog trenutka kada nema Osmanskog carstva pojavljuju se aspiracije Rusije, Austrougarske, i tada već formirana dva bloka sila nalaze se zapravo pred onim što će se i desiti 1914. godine, pred Prvim svetskim ratom. Prema tome, situacija u kojoj naglo i brzo nestaje faktor stabilnosti odnosa velikih sila, Osmansko carstvo, unosi veliku nervozu među velike sile. One odmah sazivaju konferenciju ambasadora u Londonu koja proglašava osnivanje albanske države u decembru 1912. godine. To je, između ostalog, bio način da velike sile stave pod kontrolu južni Jadran. To jest, da sebi obezbede ulaz u Jadransko more, a usput i da spreče Srbiju u njenim pokušajima da se tamo instalira.

Mir je potpisan u maju 1913. godine, međutim, taj mir sada nije odgovarao sporazumu o balkanskom savezu, o kome smo pričali na početku, zbog toga što je Srbija tražila od Bugarske da joj pripadne cela Makedonija. Srbija prelazi dogovorenu liniju, srpske trupe su zauzele celu Makedoniju i traže da to pripadne Srbiji. Davali su još jedan argument – pošto je Srbija oterana sa Jadranskog mora proglašenjem albanske države, ona kao kompenzaciju od svojih saveznika traži ostatak Makedonije. Za Bugarsku je takva situacija bila neprihvatljiva, ne samo zbog potpisanog ugovora, nego zato što je direktno zadirala u njene interese. Bugarska se odlučuje da napadne Srbiju, i to je taj Drugi balkanski rat, to je leto 1913. godine. Bugarska kreće na Srbiju i dolazi do te velike bitke kod Bregalnice i nove velike srpske pobede. Kada se to desilo, u Drugi balkanski rat ulazi i Grčka, pa je i ona sebe donekle proširila u Trakiju, ušla je i Rumunija, koja nije učestvovala u Prvom balkanskom ratu, pa je i ona uzela deo Bugarske.

Ono što je zanimljivo, a što svi žele da prećute, na stranu Srbije tada ulazi i Turska kao saveznica, kada je povratila Jedrene koje je od tada i dalje u turskoj vlasti. Dakle, Drugi balkanski rat je zapravo izbio zbog sukoba interesa Srbije, Bugarske, pa i Grčke na teritoriji Makedonije. Ono što mi kao kvalifikaciju tih ratova učimo u školama, i to sve generacije kao bukvicu ponavljaju, to je da je Prvi balkanski rat bio oslobodilački, a da je Drugi bio bratoubilački. Tu formulu smo svi naučili da ponavljamo.

Sada bih prešla na ono što se ne uči, a što mislim da je mnogo važnije. Prva stvar je taj ugovor o savezu, o kome sam govorila na početku. Dakle, Srbija i Bugarska, i kad su povukle tu kosu crtu preko Makedonije, one i dalje nisu mogle da se dogovore koje selo kome pripada. To je prva lekcija – na takvoj teritoriji ne možete povući granice. Na ruševinama carstva kao što je bilo Osmansko carstvo, na etnički mešanom prostoru kao što je ipak ostao ceo Balkan, uprkos svim etničkim čišćenjima, svako povlačenje granica stvara iredentu s druge strane granice. Uz to, u krugovima nacionalne elite stvara san o tome da će se to promeniti. Prema tome, svako povlačenje granica je stvorilo novo povlačenje granica, to je prva lekcija.

Dalje, problem je bila teritorija oko koje se nisu dogovorili, napravljena je jedna sporna zona, jedan pojas koji je išao duž te dijagonalne linije. I sad, šta rade Srbija i Bugarska pri punoj svesti, dve suverene države – pišu ugovor o savezu, a spornu zonu će podeliti ruski car. Ponavljam, dve suverene države same pozivaju veliku silu da se umeša u njihov spor, jer one naravno, s obzirom na svoje nacionalne aspiracije, ne mogu to da reše. Znači, uvek se podmetnete velikoj sili, u ovom slučaju je direktno i pozivate, jer ste mala deca pa ne umete te igračke da podelite. Tako sami otvarate vrata velikoj sili, to strašno želim da podvučem. U svakoj od ovih situacija, do ratova devedesetih, vi ćete se sami javiti s molbom da veliki čika reši problem.

Druga tema o kojoj danas hoću da govorim, samo kratko, to je: forsiranje severne Albanije. Tome smo čitavu jednu emisiju Peščanika posvetili i pozivam sve da se vrate na tu emisiju, zato što mislim da je to najvažnija pouka iz naše istorije. Ja ću sada skraćeno da je ispričam. Izlaz na more je bila opsesija srpske vlade ili tačnije, samog Nikole Pašića, to je njegova fiks ideja. Oni su se odlučili za severnu Albaniju zato što ništa drugo nisu mogli. Opozicija u skupštini Srbije vrlo trezveno govori: “Šta ćete u severnoj Albaniji, kada mislite da sazidate na primer prugu preko Prokletija da biste stigli do te vaše luke, a šta će vam luka ako nemate prugu”. Niko naravno o tome ne vodi računa, i samo da podsetim slušaoce, da je prva pruga sličnog tipa bila Beograd – Bar, koju je cela Jugoslavija druga Tita sa svim kreditima izgradila negde sedamdesetih godina dvadesetog veka. 60 godina posle balkanskih ratova je to postalo moguće, i to u mnogo blažim crnogorskim planinama nego što su planine severne Albanije. Prema tome, radi se o potpunoj fantaziji. Srpska vojska prelazi preko Prokletija, to je novembar 1912, izlazi na Jadransko more, zauzima to što želi, Drač, Lješ itd. Velike sile zapanjene, kažu “izvinite, molim vas, ovo su direktno naši interesi, vi ovde apsolutno nemate šta da tražite”. Srpska vlada se pravi da to ne čuje, kreće pomorska blokada svih velikih sila, uključujući i Rusiju. Kreću note upozorenja i posle direktnih pretnji ratom, taj deo srpske vojske vraća se u Srbiju krajem 1912. godine.

Druga situacija je ovo što sam navela oko Skadra, to je februar 1913. kada srpska vojska ponovo dolazi u severnu Albaniju, sad su zimski uslovi, sve ono o čemu smo prošli put pričali. Stiže tu da pomogne Crnogorcima, oni uđu u Skadar. Velike sile apsolutno ne mogu da dođu k sebi, kažu “Čekajte, pa jesmo se videli pre tri meseca u istoj ovoj situaciji, pa jesmo mi tada rekli nešto”. Pod užasnim pritiscima srpska vojska se posle nedelju dana vraća nazad, Crnogorci su se tu inatili još mesec dana i posle toga su morali da napuste Skadar. Bila je još jedna epizoda u septembru 1913. godine. Posle Bregalnice, iskoristivši jednu pobunu Albanaca i upad albanskih jedinica na teritoriju Makedonije, goneći albanske pobunjenike srpska vojska opet baš nekako stiže baš do mora, odakle ponovo bivaju oterani. To je paradigmatična situacija i tu je sve jasno o našoj politici, o našem odnosu prema velikim silama. Dakle, ti apsolutno ne razumeš koji je tvoj položaj u odnosu na velike sile. Ne kažem da treba da budeš poslušna kuca i maca, ali hoću da kažem da je u našoj istoriji bilo vladara koji su umeli da vode politiku u skladu sa interesima velikih sila. Knez Miloš je tako dobio državu na primer, dakle, on je i te kako umeo sa tim da računa. A ne da tri puta kao sumanut ideš, ni manje, ni više nego preko Prokletija, da osvajaš izlaz na more, svi ti kažu da nemaš šanse, nisi uopšte planiran u toj podeli karata. Izgubiš sve, ne zna se koliko ljudi, zavadiš se zauvek sa tim Albancima preko kojih malo, malo pa pređeš, potpuno se izblamiraš u očima međunarodne zajednice, izgubiš svaki kredibilitet kao država, oni misle šta je s ovim ljudima, kako s njima ozbiljno… I na kraju se osećaš kao žrtva, sledećih sto godina kukaš da ti nisu dali ono što tebi pripada i što si ti osvojio i da je to jedna grozna nepravda i tako dalje. To isto piše i u današnjim udžbenicima.

Treće, ključna stvar kad govorimo o balkanskim ratovima koja se nigde ne pominje, jeste da su to ratovi sa najdramatičnijim zločinima pre Prvog svetskog rata. To su zločini koji su zapanjili svet i knjiga Marije Todorove “Imaginarni Balkan” je pokazala da su ti ratovi bili okidač za nesrećnu i negativnu sliku Balkana. Ne znaju se naravno tačni brojevi, ali evo, sad sam bila u Istambulu, tu se govorilo o 450 hiljada muslimanskih stanovnika koji su proterani u etničkim čišćenjima od strane novih ambicioznih balkanskih država. To možemo nazvati etničkim čišćenjem u punoj meri, i to nije nikakva modernizacija prošlosti, to je prosto to. Postavlja se pitanje vrste tih zločina. Imamo brojne izveštaje na raspolaganju, to je bio jedan od prvih modernih ratova, pa su i novinari bili tu, tako da imamo novinske, konzulske izveštaje, kao i izveštaje Karnegijeve komisije koja je došla da ispita zločine posle rata.

Dakle, imamo mnogo različitih izvora, ne kažem da su svi pouzdani, ali ono što je sigurno pouzdano su opisi tih zločina, gde je bio svako protiv svakoga. Srbija, Bugarska i Grčka protiv turskog i muslimanskog stanovništva, i sad treba da znamo da je to uglavnom seosko stanovništvo koje je vezano za zemlju i stoku, oni ne znaju šta da rade ako odatle odu. To je stanovništvo koje je izuzetno teško oterati. Da biste ih oterali, morate da primenite neverovatno nasilje – ili da spalite selo, ili da pobijete svu stoku, spalite polja, silujete, da pokazno ubijate viđenije ljude u tom selu. To je jedini način da ti seljani odu. I ta vrsta zločina je tačno ono što se kasnije ponavljalo, do poslednjeg rata u Bosni, ne zato što smo mi divljaci gori od svih drugih ili zato što smo specijalno inovativno raspoloženi kad je zločin u pitanju, nego zato što nam je ostajao isti ratni cilj.

Ratni cilj je ostao etnički čista nacionalna država – srpska, grčka, bugarska, bilo čija. Ako hoćete da postignete taj cilj, morate da oterate to stanovništvo, a pošto ga je teško oterati, morate jako da inovirate vrstu zločina da bi se ljudi šokirali i krenuli tako sa zavežljajem. Prvo etničko čišćenje bilo je protiv islamskog stanovništva, i to je bio prvi cilj svih ovih, da kažemo, saveznika. Kad su oni oterani, onda su krenuli jedni protiv drugih. Dakle, ne radi se o onome što je neko od turskih kolega hteo da prikaže kao kontinuitet borbe protiv islama, to je borba protiv bilo koga. Jer, ako pravite etnički čistu državu, šta ćete onda s Grkom i Bugarinom? Kad ste oterali islam, koji jeste arhetipski neprijatelj, prelazite na druge. Opisi zločina idu jedni protiv drugih, to je ključna tema balkanskih ratova – proterivanja, ogroman broj izbeglica i zločini o kojima niko ne govori.

Četvrta tačka o kojoj želim da govorim jeste uprava koju je Srbija sprovela u novoprisajedinjenim oblastima. Te oblasti su se ovde kolokvijalno zvale Novi krajevi. Sazvana je skupština da bi se odlučilo kakav će poredak biti uspostavljen na teritoriji Kosova, Sandžaka i Makedonije. Te rasprave su nam sačuvane kao stenografske beleške, i to je fantastično zanimljivo za analizu zato što je predlog vlade Nikole Pašića bio da se tu uvede specijalan vojno-policijski režim. Čitava opozicija je ustala, štampa je briljantne tekstove pisala da je to neverovatan skandal i da Srbija koja se pravi da je demokratska država i da je njen kralj Petar demokratski vladar i da, uz belgijski, ima najbolji Ustav u čitavoj Evropi – da takva država ne može nametati vojno-policijski režim. I drugo, da su ti ljudi, stanovnici tih Novih krajeva, čekali saveznike kao oslobodioce, ali ako im se uvede takav režim da će se oni vrlo brzo okrenuti, prema tome, nije u interesu države da izgubi poverenje novih stanovnika.

Ništa naravno nije pomoglo, uveden je vojno-policijski režim, ti građani nisu dobili jednaka prava kao građani Srbije. Oni nisu imali ni pravo glasa, niti bilo koje drugo pravo koje bi proisticalo iz srpskog Ustava i drugih zakona. Da stvari budu još gore, tamo su činovnici, policajci i vojnici slati po kazni. Dobro se zna da su iz zatvora puštani činovnici koji su zbog korupcije bili kažnjeni u Srbiji i bivani slati tamo. Bilo je jasno kakva će tu uprava nastati, i bila je jasna još jedna stvar, ti građani nikada nisu proglašeni jednakima sa građanima Srbije.

Jednom sam, govoreći na temu kada je izgubljeno Kosovo, rekla da je Kosovo izgubljeno 1912. kada je dobijeno, zato što Srbija nije znala šta da uradi sa svojim novim teritorijama i novim stanovnicima. Ona nikada nije umela da time upravlja, ona nikada nije, ako hoćete, u punoj meri prisajedinila krajeve koje je dobila 1878. godine na Berlinskom kongresu. Vranje, Leskovac – uvek imamo osećaj da je to negde drugde. Jer ona nema zapravo ni snagu, ni znanje da te krajeve učini zaista svojim u najpozitivnijem smislu reči i da tim građanima nešto pruži. To je jedno užasno važno iskustvo koje se posle preselilo na Jugoslaviju. Srbija nije znala ni šta će sa Jugoslavijom.

Peta tačka su neregularne vojne jedinice, koje danas zovemo paravojne jedinice, i to su jedinice koje i Grčka i Bugarska i Srbija šalju na teritoriju Makedonije, Kosova, u taj međuprostor. Sve tri države šalju svoje komite i četnike da tamo vršljaju po selima. To se vodilo kao propaganda, ali u stvari je bilo golo nasilje. Oni postaju neregularni borci tokom balkanskih ratova. Po tim izveštajima, najveće zločine počinile su upravo ove formacije. Oni nisu ni pod čijom kontrolom, ali njih vojska i država i drže izvan kontrole. To je sad taj metod koji nam se više puta vratio kroz to neregularno ratovanje. Kad su dobijeni Novi krajevi, oni su dobili pravo da upravljaju u ime vojske i policije. Dakle, slali smo kompromitovane činovnike, čak se u tadašnjoj štampi govorilo da su među njima bili predstavnici Crne ruke, dakle, ovih koji su udarom doveli dinastiju Karađorđevića 1903. na vlast. Oni su dobili Nove krajeve kao svoj srednjevekovni feud, da tamo rade šta god hoće.

To je još jedna priča nama dobro poznata iz 2000. godine, odnosno kolika je cena puča, kako se mora na kraju platiti ta pomoć delova vojske i policije, o čemu smo mnogo puta govorili govoreći o ubistvu Zorana Đinđića. 1912. godine to je plaćeno feudom koji im je dat na upravu i oni su se ponašali kako su hteli, bez ikakve kontrole. Posle toga su im narasli apetiti, pa je čak bila jedna kriza u Beogradu 1914. godine, gde su pokazivali namere da preuzmu vlast, jer njihovoj kabadahijskoj volji nije bilo nikakvog ograničenja.

Šesta tačka bi bile međunarodne posledice. Već sam pomenula ponudu Rusiji da se umeša, ali je važno reći da su se velike sile umešale čim su balkanske države krenule bilo šta da menjaju. Ne kažem da to stanje nije trebalo menjati, niti na bilo koji način sudim istoriji, da govorim šta je bilo dobro, šta nije bilo loše, to niko od nas ne sme da radi. Samo hoću da kažem da, kako krene ta promena, odmah se čuje – to će rešiti velike sile. Oni koji su devedesetih verovali da će Srbija izaći u Zadar na more umesto u Drač i da će to tako proći, stvarno nisu učili ni srednju kalemarsku. Sva kuknjava na velike sile i zašto su nam one ovo ili ono uradile, mora da dođe pre nego što se u poduhvat krene, jer će one na kraju to rešiti. Svako ko se sprema na takav poduhvat mora da računa s tim.

Poremećaj koji su izazvali balkanski ratovi bio je totalan za Evropu. Balkanske države su zaista munjevitom brzinom oterale Osmansko carstvo i poremetile odnose snaga. Srbija je više nego udvostručila svoju teritoriju i postala najmoćnija država na Balkanu. Bilo je jasno da se Rusija odmah vratila svom savezniku koga povremeno napušta u korist svoje druge ljubavi, Bugarske, i već je videla da je Srbija sa svojom novom moćnom pozicijom važna da dalje drma poziciju Austrougarske, koja se nalazi na Drini, u Bosni i Hercegovini. Tu sad već imamo kleš između Rusije i Austrougarske – širenjem Srbije na jug presečena je Austrougarska, koja je imala istu nameru – da dođe u Sandžak i Kosovo. Kad je Srbija to presekla, Austrougarska je bila u velikoj panici. Čula sam zanimljiv referat kolege iz Hrvatske Stjepana Matkovića, u kome on pokazuje neverovatno oduševljenje u Sloveniji i Hrvatskoj, jedan potpuni nacionalni trans. Ti ratovi se zovu jugoslovenskim ratovima i to se onda slavilo na ulicama svih gradova, vijore se zastave, majka Srbija se poziva da oslobodi sve njih i tako dalje.

Austrougarska je u potpunoj panici, jer se sada probudio jugoslovenski nacionalizam i ona tu stvar mora da reši. Ta stvar se rešava 1914. godine, u tom smislu balkanski ratovi jesu predgovor Prvom svetskom ratu, opet bez ikakve namere da bilo koga okrivimo, ali da kažemo da je svako to preuzimanje i prekomponovanje teritorija nešto što će na kraju dovesti do novog aranžmana među velikim silama. Ako se dogovore, dogovore se, to će biti preko naše grbače, ako se ne dogovore, biće rat preko naše grbače.

Sedma tačka govori o običnim ljudima kojima njive ostanu u drugoj državi kad se povuku granice, kojima pijaca na kojoj prodaju svoje proizvode ostane u drugoj državi. Šta se dešava kada luka ostane bez zaleđa, a zaleđe bez luke, to su sve tektonski poremećaji koji se dešavaju kada se povlače granice. Imate potpuno izgubljene ljude generacijama. Recimo, stotine hiljada muslimanskih izbeglica, oni su u sebi nosili to mesto gde su živeli vekovima i oni su se tek u ko zna kojoj generaciji snašli. Da ne kažemo da su osećali stalnu potrebu za revanšom. Čak je recimo jedan od referata na konferenciji u Turskoj govorio o mogućnosti da su nasilno oterani muslimanski stanovnici bili glavni nosioci genocida prema Jermenima 1915. godine. Bio je jedan takav referat, ja naravno u to sad ne mogu da ulazim, jer to ne znam, ali evo, čisto navodim kakve su sve mogućnosti, jer vi nosite u sebi potrebu za osvetom.

Na kraju, poslednja tema su troškovi. Srbija je poslala u balkanske ratove oko 150 hiljada vojnika, to je ogroman broj za zemlju koja je pre početka ratova imala oko 2,5 miliona stanovnika. Ti ljudi su skoro, ako tako brojimo, dve žetve proveli u vojsci. U agrarnoj zemlji, gde je 87 odsto seljaka, gde se ore drvenim plugom – zemlja bez muškarca ne može biti obrađena. Dakle, oni su ostavili žene i decu koji sa tom zemljom ništa nisu mogli da urade dve godine, prema tome, to je već ozbiljan uvod u glad, kojom se naravno ovde niko ne bavi, ali sam potpuno sigurna da je ona bila jedna od posledica. Ukupno, balkanske saveznice su na ratište izvele 578 hiljada ljudi, a sve su jednako poljoprivredne zemlje. Pokušajmo da izračunamo samo taj trošak. Samo Kumanovska bitka Srbiji je odnela 4,5 hiljade ljudi, bitka na Bregalnici za Srbiju je značila 16 hiljada mrtvih, za Bugarsku 20 hiljada. 36 hiljada ljudi je izgubljeno u toj jednoj bici zbog krive linije oko koje nisu mogle da se dogovore.

I konačno, finansije, računa se da su balkanski ratovi koštali tadašnjih milijardu franaka. Budžet države Srbije je iznosio 130 miliona franaka. Koliko je to železničkih pruga, puteva, škola, bolnica i lekara u zemlji u kojoj u istom tom trenutku žene umiru s prosečno 35, a muškarci sa 45 godina, a u Evropi tada već sa 55. Koji je to odnos prema novcu i prema ljudskim životima? Ljudski životi su ovde samo jedan materijal.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Dubravka Stojanović sa lekcijama o balkanskim ratovima, kojih u našim udžbenicima nema. Da je bilo sličnih lekcija možda ne bismo došli u tu zastrašujuću situaciju da svet ostavljamo deci koja toliko mrze Evropu i svakoga ko nije kao mi.

Svetlana Lukić: Vraćamo se na konferenciju Obrazovanje za demokratiju, koja je nedavno održana u organizaciji Fabrike knjiga i Fondacije za otvoreno društvo. Danas ćete čuti Nenada Dimitrijevića, profesora sa Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, a potom njegovu polemiku sa profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Đorđem Pavićevićem.

Nenad Dimitrijević: Ako mi je stalo do liberalnog obrazovanja u Srbiji moram da se zapitam, ne naprosto šta je to liberalno obrazovanje, nego kako misliti i opravdati liberalizam danas i ovde. Naše društvo je u takvoj situaciji da naša strategija obrazovanja na svim nivoima mora uvek ostati koncentrisana na ciljeve, probleme i vrednosti, koji nisu primarno obrazovni, ali za koje očekujemo da će ih obrazovanje nekako promovisati. Pritom, naša budućnost zavisi od toga kako ćemo razumeti našu nedavnu prošlost i način na koji njeno nasleđe uobličava našu sadašnjost. Dakle, verujem da treba poći od karaktera nedavne prošlosti. Ona je bila ratna i zločinačka. Promocija ljudskog dostojanstva i demokratije nakon takve prošlosti zahteva, grubo govoreći, tri koraka.

Prvo, treba nam refleksija o prošlosti i njenom nasleđu. Drugo, treba nam razmišljanje o tome šta učiniti danas, uzimajući u obzir kako ono što se dogodilo, tako i naše ciljeve za budućnost. Treći korak je delanje samo, praktična akcija koja bi bila vođena onim što smo naučili gledajući u prošlost i njene posledice. Ovi uvidi trebalo bi da nas rukovode i u odgovorima na neka osnovna pitanja. Kako bi trebalo da izgleda naš put ka liberalnoj demokratiji, kakva je tu uloga obrazovanja? Živimo u socijalnom, kulturnom, političkom i moralnom kontekstu koji je odlučujuće obeležen zločinima počinjenim u ime srpske nacije. Nasleđe zločina stabilizovano je barem u dve ravni koje determinišu karakter savremenog srpskog društva.

Prvo, ovo nasleđe nalazimo na nivou institucionalne politike – od ustavne definicije zajednice, preko personalnog kontinuiteta političkih elita. Neki od aktera ratova, mržnje i zločina danas su na vodećim mestima u srpskoj državi. Svedok političkih procesa koje obeležava isti onaj cinizam moći, koji je bio karakterističan za devedesete godine prošlog veka.

Drugo, zločinačko nasleđe je prisutno u dominantnoj kulturi. Srbija živi u stanju moralne apatije, neznanja i ravnodušnosti. U Srbiji je na delu politički i kulturni kontinuitet sa vremenom zločina. Nakon ratova koji su vođeni u ime lažnih tradicija i pervertiranih moralnih vrednosti, građanski mir nije moguć bez eksplicitnog kulturnog i političkog diskontinuiteta sa ovom prošlošću, tradicijama i vrednostima. Demokratski aranžman nema izgleda za uspeh ukoliko ne bude praćen kritičkom refleksijom o onome što nam se događalo i kakav je bio odnos nas kao pojedinaca, te našeg društva prema tim događanjima. Dakle, prošlost mora da bude predmet kritičke refleksije u srpskom društvu, kako zbog nas samih, tako i pre svega zbog onih koji su bili meta zločina. U minimalnom smislu, ovladavanje prošlošću pretpostavlja neoportunističko suočavanje sa sopstvenom istorijom i aktivno traganje za alternativnim vrednostima.

Ne zaboravimo, jer ne smemo, nemamo pravo da zaboravimo naš nacionalni identitet, naša kultura, te politički identitet ove zajednice kompromitovani su zločinom. Desetine hiljada pobijenih nevinih ljudi bili bi živi da neko nije odlučio da ih ubije zarad našeg identiteta i našeg dobra. Onaj ko u ozračju ove nasilne smrti predlaže da se jednostavno okrenemo boljoj budućnosti, čuvajući pritom pozitivan odnos prema navodnim nacionalnim ili patriotskim vrednostima naprosto čini tešku moralnu grešku.

Zahtev da kritički sagledamo prošlost i da na ovoj refleksiji zasnivamo našu alternativu vidim kao minimalni zahtev praktične moralnosti. Ako ga ne ispuni, naše društvo ostaće zarobljeno u najgorim nasleđima te zločinačke prošlosti. Koje su to pozitivne alternativne vrednosti? Verujem da je jedini način da se kao društvo podignemo nakon ovog moralnog pada usvajanje kontekstualno specifičnih liberalnih vrednosti na kontekstualno specifičan način. Šta ovo znači? Prvo, pošto je Srbija društvo u kome dominiraju pervertirane vrednosti, moramo definisati alternativne moralne standarde, ali na način koji će odgovarati našoj situaciji. Pretpostaviću da su vrednosti moralne autonomije, jednakosti, jednake brige i poštovanja validni moralni standardi za Srbiju, ali ono što njih definiše u Srbiji je njihovo odsustvo.

Nakon zločina moralna je obaveza ove nacije, ovog društva i zajednice da doprinesu rekreiranju moralnog univerzuma onako kakav bi on trebalo da bude. Naglašavam, ne možemo rekreirati moralni univerzum onakav kakav je on bio pre zločina, prosto zato što mrtve ne možemo vratiti u život i svu tu patnju koja je naneta u naše ime ne možemo poništiti. Ali možemo shvatiti i javno reći da smo živeli u skladu sa moralno pogrešnim koordinatama, da je u naše ime učinjeno zlo i da trebamo uraditi sve što je moguće da to zlo ne ponovimo. To je pre svega nešto što dugujemo onima koji su mrtvi zbog našeg dobra. Naravno, sve se ovo može odbaciti kao normativno ili još gore, moralističko sanjarenje, kako bi se to lepo na hrvatskom reklo – tlapnja, kako stići odavde do tamo. Skeptici uvode problem motivacije. Nastojanje da se zaboravi ono loše duboko je ljudsko, čak i kad ljudi ne bi bili izloženi kulturnoj i političkoj manipulaciji koja relativizira ili negira zločin.

Tomas Negel piše na jednom mestu: “Naš objektivan motiv za ispravno postupanje u situacijama kada smo subjektivno motivisani da postupamo pogrešno, treba da se sastoji u uvidu da pogrešno postupanje može da nanese bol drugima ili da ih povredi”. Marten Uzbaln kaže da “u situaciji u kojoj se naša lična ili grupna uverenja ili reference suprotstavljaju nekim elementarnim moralnim standardima, motiv za ispravno postupanje treba tražiti u ranjivosti ljudskih bića”. Odavde slede dve generalne obaveze.

Prvo, da učinimo sve što je u našoj moći da drugi ne pate, prvenstveno da ne pate zbog nas, zbog naših stavova ili naših akcija. Drugo, ako patnja već postoji, imamo obavezu da saosećamo sa patnjom drugih i da učinimo sve što možemo da se ta patnja umanji, prvenstveno ako smo uzročno povezani sa nastankom i reprodukcijom te patnje. Odavde izvodim nekoliko uvida na kojima bi trebalo da se baziraju teorija i praksa obrazovanja u Srbiji. Prvo, okolnost da kod nas postoji raskol između dominantne kulture i univerzalnih moralnih standarda, nije razlog da tragamo za njihovim kompromisom. Naprotiv, obrazovanje za pristojno društvo mora se eksplicitno suprotstaviti dominantnim uverenjima i vrednosnim orijentacijama.

Drugo, moramo razlikovati dva tipa adresata obrazovnog procesa. Mi koji smo pali u varvarstvo ili koji smo mu barem svedočili nemoćni da se odupremo, dužni smo da našoj deci otvorimo put za povratak u civilizaciju. U ovom pogledu politička i moralna obaveza države da postupa sa jednakim poštovanjem i brigom odnosi se na njene državljane, tj. na našu decu. Međutim, činjenica da je nevinim ljudima u naše ime naneto zlo zahteva da se principi moralne jednakosti, brige i poštovanja u javnom obrazovanju odnose eksplicitno i na naše žrtve. Naše žrtve, bez obzira da li žive u Bosni, na Kosovu, u Hrvatskoj, su adresati našega obrazovanja i što god mi činili u učionici mi moramo njih imati u vidu. Znači, liberalno-političko čitanje moralnih dužnosti se ne zaustavlja na granicama koje su određene državnom jurisdikcijom. U središtu obrazovnog procesa ima biti priznanje prava na moralni subjektivitet, jednakost i ljudsko dostojanstvo za one kojima su ova prava juče oduzeta.

Želeo bih braniti tvrdnju da je u današnjoj Srbiji neophodan koncept obrazovanja koji će polaziti od ideje objektivnog moralnog dobra. Verujem da je ovo objektivno dobro u perspektivi Srbije sadržano u bezuslovnoj vrednosti moralne autonomije i jednakosti. Postoje političke zajednice u kojima je razlika između moralno ispravnog i moralno pogrešnog jasno prepoznata. U takvim zajednicama univerzalne moralne vrednosti nemaju status udaljenih ideala. Ne tvrdim, naravno, da se ljudi u takvim zajednicama rađaju sa ljubavlju za moralne ideale, slobode i jednakosti, ali učenje tih ideala nema oblik autoritativne promocije vrednosti koje društvo ne prihvata.

Neko ko hoće da bude liberal u Srbiji danas mora da bude moralni perfekcionista. Sve što je dobro i sve što je ispravno većini ljudi, od političkih i kulturnih elita do običnih ljudi u našoj zemlji, danas je potpuno strano. Zato je moje razmišljanje o liberalnom obrazovanju za Srbiju utopijsko. Mi potrebujemo utopiju da bismo se orijentisali na moralno ispravan način. Da li smo mi idealistički perfekcionisti koji smatraju kako srpsku kulturu treba menjati sredstvima obrazovanja? Sad neki novi jakobinci spremni da uspostave diktaturu vrline bez obzira na cenu, a na osnovu nekog militantnog ideala kojeg društvo, dominantna kultura i političke elite odbijaju da priznaju? Ne. Verujem naprosto da postoji objektivno dobro, te da je obrazovni napor na afirmaciji objektivnog dobra  izvod nastojanja da se afirmiše moralna autonomija za ljude koji žive u kulturi, u društvu koje takvu autonomiju negira.

Obrazovanje u Srbiji vidim kao proces koji mora da afirmiše razliku između dobra i zla. To je ultimativni zadatak obrazovnog procesa u ovoj zemlji danas i ovde. Promovisati kroz obrazovanje jednu kulturnu alternativu tada znači promovisati objektivnu racionalnost ispred individualne i kolektivne iracionalnosti, objektivnu istinu protiv laži koje pojedinci i dominantna kultura doživljavaju kao istinu. Raditi kroz obrazovanje na oslobađanju ljudi od vladavine kulture zločina, objektivno je dobro, čak i ako to neće doprineti ničijoj sreći, blagostanju ili ako neće doprineti demokratskoj tranziciji i stabilnosti društva. Konkretan zadatak obrazovanja kod nas bi bio da razvije vrline saosećanja, empatije, solidarnosti sa onima koji pate ili su patili zbog nas, i afirmacija ovih vrlina u obrazovnom procesu videla bi se kao naš kontekstualno specifičan put ka liberalnoj moralnosti i ka liberalnoj demokratiji.

Perfekcionističko obrazovanje tako se, parafraziram Habermasa, ispostavlja kao učenje iz katastrofe. Ovaj proces fokusiran je na usvajanje sposobnosti za život slobodnih ljudi u moralno pluralističkom društvu. Mi danas živimo u stanju veoma ograničenog moralnog pluralizma, živimo u stanju kulturno i politički nametnutog jedinstva oko lažnih ideloški fabrikovanih vrednosti, što potpuno poništava prostor za nešto što bih nazvao građanskim jedinstvom.

Sažetak mog teorijskog argumenta za perfekcionističko obrazovanje kradem od jednog uverenog branioca liberalne neutralnosti – Brusa Akermana: “Naš je zadatak da u procesu obrazovanja socijalizujemo pojedince i da doprinesemo stvaranju drušva u kome će ljudi biti spremni da se slože, da razum ima prednost nad silom, kao vodič i ograničenje našeg delanja. Oni će izabrati racionalan život i time će afirmisati specifičnu ideju o tome šta je istinsko dobro za osobe koje žele da postanu ljudi.”

Đorđe Pavićević: Dugo vremena je važilo tako da vi prosto moralne imperative bezuslovno morate slediti i to je ta kantijanska škola. Onda su došli neki koji kažu – pa da, morate slediti moralne imperative, ali ih slediti tako da ne povredite i neke druge imperative koji postoje unutar društvenog sistema i da li ih po svaku cenu slediti čak i ukoliko recimo destabilizacija može da dovede do katastrofalnih posledica. To je ono što čini mi se može da se dogodi u Srbiji ukoliko kao politički imperativ prihvati moralni imperativ da sledi univerzalističke standarde – jednostavno će takva politička opcija izgubiti vlast i doći će neki još možda gori od onih prethodnih. I onda ćete se stalno vrteti u krugu.

To je jedna stvar koja je meni problematična, a druga je, ono što Nenad predlaže jeste jedna vrsta privremenog liberalnog perfekcionizma. Dok ne postanete autonomni, vi ćete biti pod nekom vrstom nadzora. To je nešto što je poznato u teoriji tzv. Rusoovog zakonodavca – da bi neka zajednica bila demokratska i autonomna, da bi živela po vlastitim pravilima, on kaže, mora da ima eksternog zakonodavca. Konačno, kada se sve to implementira na obrazovanje, u Srbiji je zaista veliki problem kako da se predaje istorija i kako da se predaje tako teška istorija i svakako nešto što podgreva sve one mitove koje Srbi neguju o sebi, i štaviše, često nanosi ogromnu štetu ljudima u okolini. Kako predavati na primer nekome o zločinima, i to zločinima koje je na primer počinio nečiji otac.

Imao sam studenta koji je pričao da je bio prevodilac u Hagu i prevodili su prisluškivane razgovore i kaže, onda slušam svog oca kako izdaje nekakva naređenja. Čini mi se da su to vrlo osetljivi i dugotrajni procesi, čak i oni dramatični slučajevi kao što je bila Nemačka. Mi smo danas otprilike u 1962. godini Nemačke posle Drugog svetskog rata. Tada recimo, uprkos naporima novih vlasti da obrazuju ljude o zločinima koje je počinila nacistička Nemačka, to nije imalo bilo kakvog efekta. Čini mi se da je to vrlo malo doprinelo onome što je bilo konačno obračunavanje sa prošlošću u Nemačkoj, nego da su neki drugi uzroci bili značajniji u tom pogledu. Morate postaviti i moralno pitanje – da li obrazovanje mora da sledi neke univerzalne moralne imperative. Naravno da je odgovor da, ali postavite političko pitanje – da li je obrazovanje javno dobro. Ako je javno dobro, onda šta je u stvari ono što se time postiže. To su neke dileme koje imam u pogledu Nenadovog izlaganja, mislim da njemu nisu nepoznate što se tiče onoga što smo već i ranije diskutovali.

Nenad Dimitrijević: Argument je vrlo jak, postoje neki politički imperativi funkcionisanja društva i zajednice gde se prosto moraju svakodnevno donositi nekakve obavezujuće političke odluke. Vi ste mogli videti, ovo što sam ja pričao doista je izgledalo kao beznadežni moralizam, kad se uporedi sa ovom gomilom konkretnih problema. Problem je u tome što ja ne vidim kako se te dve stvari uopšte mogu razdvojiti. Pogledajte kako bi to izgledalo kada bismo te moralne principe pokušali uvesti na nivo politike. Mi to ne znamo, ali znamo kako izgleda kada se jedna vlast u kontinuitetu ponaša suprotno temeljnim principima ljudskosti.

To je ono što imamo kao kontinuitet i to empirijski možemo pokazati, od 1987. godine do danas nijedna temeljna vrednost ljudskog života nije preživela da nije pogažena u ovoj zajednici. I ništa se na tom planu nije popravilo nakon 2000. godine. Vi danas imate predsednika države i premijera koji su to što jesu u moralnom pogledu, i tu je moj problem sa političkim realizmom. Šta to znači, imate premijera i predsednika koji su do juče podržavali ratne zločine, sad je to politički realizam? Takav politički realizam ne mogu da prihvatim. Šta je alternativa? Pa mi ne znamo šta je alternative, jer nikad nismo probali. Zar je toliko teško reći – pa ta deca u Sarajevu, ja to stalno ponavljam, hiljade dece je pobijeno, je l’ teško reći da to nije trebalo uraditi – realno politički, a mi smo probali razne vrste političkog realizma u ovoj zemlji.

Najbolja je bila ona koju je otelotvoravao Zoran Đinđić. On je ubijen zato što je forsirao određenu ideju političkog realizma. Oni koji su ga ubili su pročitali neki politički moralizam u tom političkom realizmu i zato su ga ubili. Naravno, ubili su ga oni koji su ostali iz prošlog vremena. Nemačka priča je, ja se slažem sa Đorđem, iznimno komplikovana i mi smo skloni da je čitamo kroz faze. Oni su prvo ćutali, jer nisu mogli da se suoče, pa onda je prošlo neko vreme, pa su onda počeli polako da se otvaraju. Ne, Dejan Ilić je izdao, još dok je radio u drugoj izdavačkoj kući, jednu vrlo važnu knjigu koja se zvala “Niko nije oslobođen od istorije”, koju je napisao Helmut Dubil. Ta knjiga pokazuje koliko su ti procesi bolni i teški i koliko se njima, i tu se ja potpuno slažem sa Đorđem, u suštini ne može upravljati.

Jednom kada otvorite Pandorinu kutiju vi ne znate šta će biti. Međutim, tu ima jedan momenat – protok vremena apsolutno ništa ne pomaže, ne čini nas racionalnijim, rane ne zarastaju, žrtve i njihovi naslednici ne pate manje. Otiđite danas u Sarajevo pa razgovarajte sa ljudima, pa ćete videti: protok vremena nam ne donosi ništa pozitivno. Mi moramo nešto da uradimo, možda ne treba da to prenosimo na ravan politike, ali onda ćete imati Dačića i Nikolića. I možete se pretvarati da su oni demokratski izabrani političari.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 19.10.2012.

Peščanik.net, 22.10.2012.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija