Posetiocu tribine
Dijalog sa anonimnim sagovornikom nikada nije ravnopravan. Zato mi je teško da kao neko ko je imenom i prezimenom došao na najavljeni Razgovor, odgovorim “posetiocu tribine”. Ali ipak:
– Pozvanim sam se osetio pročitavši javni oglas u štampi;
– O tome šta se zapravo dogodilo najbolje će pokazati snimak kada bude u celini dostupan;
– Uprkos izvinjenju, ne pokazujete dužno poštovanje prema gospođi Zagorki Golubović, pre svega jer je ona protestovala zbog toga što se moje izlaganje prekida;
– Vi smatrate ispravnim da reč dobije neko ko je upravo vređao bilo koga zbog fizičkog izgleda;
– Naravno da sam razumeo prizemnu aluziju na Fidelinku i Čedu Jovanovića. Avaj, moja debljina je starija od Čedinog reaktiviranja ove fabrike. U poverenju ću vam reči da ću slatko ponovo jesti Fidelinka testeninu. Ne znate šta gubite ako je izbegavate iz političkih razloga.
I na kraju hvala na uputstvu – moraću da naučim da svoje stavove, čak i kada su kritični, izražavam u dopuštenoj formi pitanja.
Dejanu Iliću – Dok je u razgovoru bar jedan um…
Poštovani Dejane, kao što ste očekivali, odgovaram na vaš tekst Razgovor sa jednim umom. Pokušaću da vas što manje kompromitujem u vašem društvu time što ću se javno saglasiti sa nekim vašim stavom i prisiliti vas na napor da se od te stigme ogradite. Biće teško, jer kroz vaš odgovor provejava, više slučajna nego suštinska bliskost, ali i uverenje da o tome treba razgovarati. Što u CZKD-u uprkos zvučnog imenu skupa „Razgovor…“ nije bilo moguće. Pravo na pitanje povodom dugih monologa za mene nije razgovor.
Pa da počnem sa neslaganjima. Nisam rekao razularena, nisam publiku u CZKD-u poredio sa „njima sličnim građanima“ kako tepate Našima iz Topole. Poredio sam nedemokratski metod ometanja govora onih sa čijim se mišljenjem ne slažete, a on je, na moju žalost, isti. Ako se ništa nije dogodilo, na šta je reagovala gospođa Turajlić? Izgleda da se i njoj, kao i meni, prividela „dramatično pogrešna slika“. Sami kažete: „Pošto mu to nije pošlo za rukom sinoć je Dereta (u svom tekstu) izneo šest argumenata za koje je smatrao da o njima vredi razgovarati.”
Za razliku od vas, ja neslaganje sa bilo čijim stavom ne smatram diskvalifikacijom sagovornika. Naprotiv, ulazeći u dijalog pokazujem poštovanje prema sagovorniku od koga samo očekujem jasne, konkretne argumente. Otud se ne slažem da je rezignacija spiskom neurađenih stvari koju ste sami napravili bila prikladan odgovor na pitanje „KO, KADA i KAKO treba da donese promene u Srbiji”. I nisam se povukao, već sam pokušao da nastavim razgovor upravo zbog „neprikladnosti” odgovora. A i da sam želeo (što nisam) da se „hitro povučem na poziciju žrtve, odakle moralno superiorno delim lekcije o demokratiji”, za mene ne bi bilo mesta. Taj prostor su zauzeli neki govornici.
Da sam kojim slučajem ja izgovorio vašu jedinstvenu podelu na „ljude koji razmišljaju volonterski i one koji su za to plaćeni”, salve vašeg podrugljivog smeha još bi odjekivale gradom. Unapred vam se izvinjavam što ću se opet složiti sa vama da me kroz plaćanje poreza plaćaju čak i oni građani koji su učinili sve da kroz Preokret, tj. LDP ne dobijem priliku da „dobijem platu da bih menjao Srbiju”. Odluku da sa kandidujem za Parlament doneo sam iz uverenja da se pritisak za promene mora vršiti i kroz institucije, prema kojima je jedan broj govornika pokazao meni neshvatljiv prezir. Za razliku od njih, vi kažete da sam plaćen „da kao poslanik u naše ime obavi neke važne poslove”. Mislim da je razgovor sa sagovornicima izvan institucija ključni deo tog posla.
Koliko je moguće kratko po tačkama koje ste postavili:
Prvi argument – „Termin demokratski potencijal koristim od 2006. i pruzeo sam ga od profesora Zorana Lučića kada smo sa CESID-om radili predizbornu kampanju za demokratske snage. Drago mi je da ste ga i vi usvojili. Ukoliko demokratski potencijal ne procenimo objektivno, ne možemo razvijati adekvatnu strategiju promena. Kao što je to Dubravka Stojanović u svom izlaganju istakla, naša pozicija je pozicija manjine, što između ostalog implicira veliki broj kompromisa za minimalne promene.
Drugi argument – Prelivanja JA u VI i MI u ONI bi zahtevalo mnogo više prostora i o tome ću pisati poseban tekst. Javiću vam kada i gde ću ga objaviti.
Treći argument – da se greške ne opraštaju, samo sam ilustrovao Zakonom o informisanju i daleko sam od primisli da je to jedina zamerka koju građani imaju. Žao mi je što niste obavešteni da LDP vodi intenzivne razgovore sa građanima o svim aspektima zastupanja njihovih interesa. Kao primer, reći ću da sam postavljajući poslaničko pitanje u ime Ženske mreže o zatvaranju SOS telefona za žene žrtve nasilja postigao da se ti telefoni reaktiviraju. Neću vam glasno reći: Hvala što nam u razgovoru sa građanima želite sreću, opet da vas ne bih izložio opasnosti da vam zbog takvog stava bude uskraćena mogućnost da govorite, kao, kad već pitate, Stevanu Filipoviću.
Četvrti argument – U pripremnim materijalima, odnos prema civilnom društvu nije „isključiv”, već se kaže da je „dodatna novina to što je nestalo ono što smo zvali civilnim društvom”. I tu se suštinski razilazite u proceni sa NP NAŠI, koji su napravili spisak nepatriotskih OCD za odstrel. Tim povodom se niste oglasili. Brojevi nisu problem, već je to pogrešno uverenje da je civilno društvo jednoumna grupa ljudi i organizacija koja zagovara iste vrednosti. Naprotiv. Razlike među OCD jednako su duboke kao i društvu.
To nepostojeće, po vama „fasadno”, civilno društvo je u oblastima koje nas zanimaju postiglo između ostalog sledeće: usvojeni su Zakoni o borbi protiv diskriminacije, udruženjima, fondacijama i zadužbinama, osobama sa invaliditetom, nasilje u porodici je bolje regulisano zakonom, osnovane su tri nezavisne institucije koje se bave ljudskim pravima, osnovana je kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom koja nas sada brani od “Naših” itd.
Peti argument – hvala na preporuci knjige, ali to nije bila tema. Tema je bila kraj epohe i ja sam se pozivao na Les pathologies de la democratie Cintije Fleuri. Doduše, ona nije prevedena, ali verujte mi na reč da veoma uverljivo govori o teškoćama koje informativna epoha postavlja pred mlade demokratije. To je posebno dramatično za Srbiju, koja je danas ostrvo „stare epohe” u moru informativne epohe. Da, morali bismo i o tome da razgovaramo.
Šesti zaključni argument – ste prihvatili. Ovo možda već jeste ”početak jedne lepe saradnje”. Za početak, pozivam vas da mi pošaljete vaš predlog Zakona o izdavaštvu. Ne! Ne tražim vašu glavu u kojoj tavori. Bacite ga najzad na papir. Učinićemo sve da ga stavimo na dnevni red Skupštine.
Biljani Srbljanović – Déjà vécu
Ružna je laž Biljane Srbljanović kada kaže da je bilo šta “izgovorila”. Morala je da izvikuje da bi se njen glas čuo u opštoj buci glasnog negodovanja.
Ružna je laž i da sam rekao da je ona pominjala moj fizički izgled. Videlo se i jasno čulo ko je to učinio i on je odmah posle mene dobio reč. Na to Biljana Srbljanović nije reagovala u zaštiti elementarne pristojnosti za koju je izgleda takođe duboko nezainteresovana.
Rekao bih da je Biljana Srbljanović svoju reakciju napisala iz arogantne alavosti za pažnjom i aplauzom koji joj očigledno u poslednje vreme nedostaju.
Svoju eventualnu konfuziju pripisaću iskrenom iznenađenju činjenicom da su ostali posetioci glasno protestovali što mi se uopšte daje reč. Svoje izlaganje sam počeo rečenicom „Da nije bilo Dejana Ilića, ja bih otišao veoma nezadovoljan”, jer se njegovo izlaganje u velikoj meri poklopilo sa mojim pripremljenim tezama koje dakle nisu nastale a posteriori.
Za razliku od Biljane Srbljanović, ja smatram da ova akcija mnogo govori o odnosima Peščanika i LDP-a. Ako joj to nije bilo jasno iz nekih od izlaganja, to je u svojoj reakciji Srbijanka Turajlić sažela u rečenici: „Vi mu ne dopuštate da govori, jer u ovom trenutku mrzite LDP.”
Ali ovde nije reč samo o Peščaniku i LDP-u. U pitanju su nespremnost da se čuje drugačije mišljenje i metodi koji se koriste da se svako drugačije mišljenje ućutka, a ta politička opcija omalovaži. To je pogubno za tzv. građansku opciju i ja to vidim kao bitan razlog njene današnje slabe snage. Ako ne umemo da razgovaramo možda bar da pokušamo da saslušamo jedni druge.
Apsolutno se ne osećam žrtvom. Naprotiv. Mislim da je rasprava koja se otvorila napredak u rovovskoj borbi koja se vodi. Nadam se da će izaći iz uskog okvira „incidenta”
Otpor dijalogu, pa i promenama onih koji samo na rečima zagovaraju demokratiju nije nov. Zato sve što sam doživeo za mene nije samo Déjà vécu nego Déjà survécu (ne već proživljeno nego već preživljeno).
Peščanik.net, 30.11.2012.
KRAJ EPOHE
