Autorka teksta Studentski obraz započinje ga sledećim rečima: “Kada je Srbija vodila svoje poslednje ratove za nove granice, a zemljom suvereno vladao Milošević, njen obraz branili su pojedinci i neke grupe koje su se suprotstavljale ratnoj i ksenofobnoj politici. Jedna od tih grupa bili su i studenti, današnji četrdesetogodišnjaci, koji i danas kao legendu pominju kako su osvetlali obraz Srbije”. Zatim dodaje: “Bez namere da na bilo koji način idealizujem studente devedesetih godina, teško da se posle jučerašnjeg protesta najavljenog kao „Studentski protest protiv odluka Haškog tribunala“ ne zapitamo – zašto su danas motivi studenata da izađu na ulicu toliko drugačiji od onih pre petnaest ili dvadeset godina?”
Nemojmo se zavaravati. Studenti iz prošlih vremena nikad nisu bili ono što im se u gornjem paragrafu pripisuje. To ne znači da nisu bili učesnici raznih protesta i mitinga. Naprotiv, samo ne na način kako se to želi predstaviti. Bili su naime tu kad je trebalo objasniti neke stvari nezahvalnim Slovencima iz Cankarjevog doma, zahtevati hapšenje Vlasija, dizati 3 prsta, prkositi nepravednim sankcijama, i možda najviše kada je trebalo zahtevati smanjenje broja ispita za upis naredne godine fakulteta. Istini za volju, bilo je i retkih pozitivnih primera studentskog bunta, kao što je bio onaj iz 1997, ali ni taj nije imao karakter “suprotstavljanja ratnoj i ksenofobnoj politici”. Naprotiv, nikad nije bilo studentskih protesta protiv etničkog čišćenja, koncentracionih logora, ksenofobije, homofobije, klerikarizma, fašizma…
Studenti kao intelektualna elita su mit koji datira iz 18. veka, kada je studiranje bilo dostupno samo eliti, odnosno muškim potomcima bogatih zemljoposednika, robovlasnika i plemstva, koji su se na taj način pripremali da, prema tada važećim standardima, preuzmu ono što im pripada: rukovođenje vojskom, administracijom, politikom, finansijama i uopšte javnim životom. U tom smislu su oni bili elita. Studenti kao intelektualna elita je zamena teza, koju su svesno podupirale kasnije generacije mnogih političkih elita, u čemu im je zdušno pomagao adolescentski egocentrizam u obrnutoj srazmeri sa znanjem, moralom i iskustvom.
Nadam se da studenti iz 90-ih koje pominje Sofija Mandić i neće biti previše uvređeni zato što sam se drznuo da im blatim “legendarne” zasluge. Postoje bar dva dobra razloga za to. Prvi, zato što studenti uistinu nikada i nigde nisu bili inicijatori društvenih promena, već samo zgodan instrument da se promene podupru i usmere. Drugi je taj što nemaju ti “četrdesetogodišnjaci” vremena da se bakću sa plebsom kao što sam ja, jer mora se rukovoditi važnim državnim poslovima, ministarstvima, političkim partijama, upravnim odborima, a treba neko i ovaj cvet srpske inteligencije da organizuje da spontano ustane protiv haške nepravde.
Peščanik.net, 06.12.2012.
