Opšta kuknjava nastade oko studenata koji su izašli na protest povodom presuda suda u Hagu hrvatskim generalima i oficirima OVK. Iako smatram da je svaki politički akt koji ima za cilj (samo) demonstraciju sabornosti, jednostavno rečeno, glup, ipak ne mogu a da ne problematizujem ovaj događaj i njegovu recepciju u medijima (posebno na ovom mediju).

Osnovno pitanje koje se poteglo u tri teksta[1] u Peščaniku je, sublimirano, zašto studenti nisu ona intelektualna elita koja je potrebna ovom društvu i za kojom ovo društvo vapi? Zašto su studenti pokazali da poput nojeva pre vole da zabiju glavu u pesak, ne gledajući u mehanizam koji im skida kožu sa leđa, koji ih eksploatiše i mrcvari a da u isto vreme simuliraju svoju političnost na stvarima koje em ne mogu da promene, em nisu od njihovog direktnog interesa? Da ne pominjem koliko su se ti studenti prikazali kao ulizice javnog mnjenja i aktuelne političke elite. Nacionalizam je loša zamena za političko, a etnonacionalne histerije su inherentno nesposobne da pokreću i rešavaju politička pitanja savremenog društva, to smo, valjda razjasnili.[2] Ali zašto studenti, buduća intelektualna elita ovog društva, nije sposobna da pregrize ovaj lanac i napravi radikalni otklon?

Moj odgovor je, možda, pomalo neočekivan: zato što studenti nisu nikakva, a ponajmanje intelektualna elita.[3] Na kraju krajeva, možda da bih samom sebi bildovao nadu, često sam u nekoliko navrata fetišizovao ovu kategoriju ne bih li našao neku mogućnost za raskidanje deadlock-a ovog društva. U kategoriji „intelektualna elita“ nalazi se pojam koji nas lako može zavarati. U pitanju je intelekt: umna sposobnost, sposobnost da se znanje umnim delovanjem uvećava, razmnožava i širi. U našem slučaju, koji se tiče vere u sposobnost intelektualne elite da politički misli i deluje, nada se investira u verovanje da taj intelekt sam po sebi ima kapacitet da prevaziđe zakrčenost i u sferi politike i u katastrofalnoj ekonomsko-socijalnoj sferi.

Ali intelekt nije sam po sebi dovoljan da bi ostvario takve maštarije. Da bi se sve ovo postiglo, potrebno je napraviti radikalni otklon prema načinu na koji se misli društvo u kojem živimo. Potrebno je kritički misliti i preispitati sadašnje društvene okolnosti. Možda je potrebno biti izdajnik prema svim konstitutivnim principima koji čine osnovu ovakvog zakrčenog društva u kojem živimo. A studenti, jednostavno, nisu sposobni to da učine. Iako formula po kojoj intelektualna elita malo kontemplira, pa joj se upali lampica iznad glave i tako dođe do genijalnog rešenja svih problema izgleda primamljivo, ipak je to samo iluzija. Za izlazak iz ovakvih okova potrebni su strukturalni socijalni uslovi i sposobnost za takav potez nije sadržana u intelektu. Sadržana je, pre, u egzistencijalnom riziku, strahu za život i masi radikalno marginalizovanih subjekata, koje, obaška, ovo društvo proizvodi brzinom svetlosti. Studenti, iako bismo možda voleli da ta „pametna deca“ budu avangarda promene, za to nisu sposobna (i to pokazuju svakodnevno), jer su egzistencijalno zavisna baš od ovakvog društvenog mehanizma (činjenica da se studenti najlakše okupe kada treba pokazati jednoumlje pokazuje da su studenti sposobni za svašta, ali ne i za kritičko mišljenje; toliko o tome kakve proizvode daje visoko obrazovanje), pa ne treba da čudi to što kroz njihove akcije progovara najkonzervativniji zamislivi etos. Zapravo, kada se počne studirati isključivo zarad egzistencije u okviru jednog sistema,[4] onda se stvara strateška zavisnost od baš takvog sistema kakav jeste, i od takve „elite“ ne treba očekivati sposobnost kritičkog mišljenja i delanja.

Ukoliko smo ranije konstatovali da je potrebna izdaja, studenti za to nisu sposobni zato što je u njihovom interesu da društveni sistem ostane baš takav kakav jeste, inače će se obesmišljavanjem celog mehanizma obesmisliti i njihova karta za privilegije (diploma). Možda su se studenti devedesetih baš zbog ovog bunili na način koji današnjim generacijama izgleda kao nekakvo poluizmišljeno mitsko vreme:[5] oni su, vrlo jednostavno, bili egzistencijalno ugroženi. Njihova kritička oštrica je možda posledica njihove elementarne nezavisnosti od društvenog sistema devedesetih, jer za njih nije bilo nikakve nade u datom sistemu, pa su i mogli da se upuste u famozne i kasnije mitologizovane proteste.[6]

Rečju, da biste mislili van sistema, morate biti van sistema. Utoliko mase marginalizovanih (čitaj gladnih) pojedinaca predstavljaju jedinu potencijalnu silu sposobnu za promene na koju ovo društvo može računati. Studenti stoga nisu ona sila za kojom ovo društvo ima potrebe.

 
Peščanik.net, 08.12.2012.

Srodni linkovi:

Sanja Radović – Upotreba studenata danas

Sofija Mandić – Studentski obraz

Žarko Zubić – Odgovor Sofiji Mandić

———–    

  1. http://pescanik.net/2012/12/upotreba-studenata-danas/ http://pescanik.net/2012/12/studentski-obraz/
    http://pescanik.net/2012/12/odgovor-sofiji-mandic/ ↑
  2. Banalni nacionalizam, koji često pominjem, zapravo je teorijski pojam. Nije mu zadatak da „uvredi“ (kao da bi nacionalisti reći da je banalan bila neka uvreda) nacionalistiku ideologiju, već da pokaže na koji se način gradi kategorija nacije. Prvi ga je koristio Majkl Biling u istoimenoj knjizi da pokaže da nacionalizam nije kategorija koja je uspostavljena odozgo, već da je ona ideologija koja raste odozdo, kroz sitne, mikrokapilarne, svakodnevne, banalne aktove. U tom smislu, patetika, banalnost (ovog puta ona banalnost koja zaslužuje podsmeh), glupost i farsičnost su neraskidivi deo svakog nacionalizma. Farsičnost sama po sebi, međutim, nije problem, problem je to što je takva farsičnost, amplifikovana medijima koji se utrkuju u patetici, zauzela javni prostor. ↑
  3. Ovo zapažanje dugujem jednoj raspravi na fejsbuku sa prijateljem. ↑
  4. A to je paradigma savremenog obrazovnog principa i na lokalnom i na globalnom nivou. ↑
  5. A da li je ono mitologizovano, to jest izmišljeno ili ne, to je već druga priča. ↑
  6. Neki su od tih protesta odlično zaradili, samo da podsetim. ↑

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Stefan Aleksić