Margaret Tačer danas odlazi na poslednje putovanje. I dok se konačno rastajemo od njenih zemnih ostataka, videli smo da čak i nakon smrti ona izaziva oštre sukobe i animozitete širom zemlje i van nje.
Moglo bi se pomisliti da će atmosfera i reakcije biti mnogo svečanije i dostojanstvenije, mnogo saosećajnije kada se obeležava gašenje jednog ljudskog života. Međutim, žalosna i poražavajuća istina je da su žrtve gđe Tačer jedva pomenute, a kamoli obeležene, od strane BBC-ja i državne mreže koju on tako usrdno opslužuje.
Pored kritike zatvorenih severnokorejskih medija, britanski državni mediji ove nedelje su se bavili osudom „šokantno uvredljive“ Ding-Dong pesme, umesto podsećanjem na mračne zločine Margaret Tačer, poput ubistva onih 323 argentinska mornara na krstarici Belgrano, izvršenog po njenom direktnom naređenju.
I moralo se izveštavati o svim detaljima same sahrane, pa nije ostalo mnogo prostora za diskusije o masovnim ubicama koje je Tačer podržavala: o Reganu i njegovom ludačkom Ratu zvezda i globalnoj agresiji; Pinočeu i drugim latinoameričkim zločinačkim režimima, genocidnim ubicama poput Suharta i Pola Pota i svakom saudijskom tiraninu koji je ikada prošetao Bliskim istokom.
Za sve one koji su pretrpeli ekonomsko i socijalno pustošenje tačerizma, tu su utešne reči vodećih političara, prvenstveno Milibanda i Klega, koji verglaju da je ona bila „veliki lider“ koji zaslužuje naše naročito uvažavanje, grubo ignorišući osećanja široke javnosti koja očigledno ne misli tako.
Potencijalni demonstranti na njenoj sahrani upozoreni su da ne ometaju povorku i da ne izražavaju svoj stav previše prezrivo. Okretanje leđa kovčegu će, međutim, biti tolerisano. To je znak dozvole države koja je okrenula leđa Tačerkinim žrtvama i masovnom stavu javnosti koji se protivi ovoj nametnutoj ceremoniji.
Sve u svemu, kao što piše Seumas Milne, establišment samo sebe može da krivi za proteste.
Dakle, nasuprot političkom omamljivanju, državnoj neosetljivosti i medijskom ulizištvu, kakav bi mi razumno saosećajan stav trebalo da zauzmemo na ovaj dan sahrane?
Čega ne bi trebalo da bude: slavljenja ili likovanja nad njenom fizičkom smrću. Zašto? Zato što nije samo zlobno i nehumano poželeti drugome smrt i patnju, nego bi to ličilo na one političare i medije ravnodušne na tuđe masovne patnje; na one koji su spremniji da proslavljaju smrt „naših“ neprijatelja nego da govore o žrtvama Margaret Tačer i njenih diktatorskih prijatelja. Poenta saosećajne reakcije je u tome da se uzdignemo iznad takve vrste govora mržnje i okorele ravnodušnosti. I naravno, žurkama u slavu njene smrti nećemo oterati avet tačerizma, skupinu sila koje nas još uvek progone. Da li bi trebalo da omalovažavamo ovu mrtvu ženu? Nema potrebe, kad o njoj samo treba da govorimo pošteno, posle smrti kao i u životu.
Čega bi trebalo da bude: dužnog prisećanje, komemoracija, razumnog obeležavanja svih onih žrtava Magaret Tačer i tačerizma, i sistema kojima su služili. Većina ovih zločina se prećutkuje, izostavlja, briše i ignoriše. Dakle, to treba da bude snažna osuda medijske zaštite i elitnog zatvaranja. Kao što je Džordž Galovej prkosno prosudio, potrebno nam je građansko odbijanje pokušaja „kanonizacije“ nekog ko je uradio sve što je mogao da satre ovo društvo. To bi trebalo da bude demonstracija protiv same britanske države koja je ovom militaristički opremljenom, zaprepašćujućom proslavom smrti koja košta preko 10 miliona funti u vreme masovnog odricanja pokazala do sada nečuveni neukus i nepoštovanje.
Izgleda da je pojedinima iz dvorskih krugova bilo nelagodno što se dopušta vojni ceremonijal za takvu razdornu ličnost, jer ih navodno brine reakcija naroda: „Razumljivo se izražava bojazan da bi britanska tradicija, u kojoj se vojna pratnja priređuje monarsima a ne političarima, mogla biti dovedena u pitanje.“ Namučićete se da se setite takvih dvorskih „bojazni“ oko Folklandskog rata ili bilo koje druge agresivne kampanje Margaret Tačer – uključujući i britanski prljavi rat u Severnoj Irskoj. Ovo zbijanje redova predstavlja pravu „britansku tradiciju“, koju razume i disciplinovano poštuje svaki uglavljeni deo britanskog establišmenta.
Na kraju, jedan mali osvrt i antinekrolog nekog ko je poput miliona drugih proživeo okrutne pokore Tačer i tačerizma: to vreme nije obeleženo samo podlim nasiljem, ogromnom ekonomskom nepravdom, političkom štetom – to je bilo vreme ideološkog i kulturnog mediokritetstva koje nije proizvelo ništa kreativno, nadahnuto ili filozofsko, osim opšteg ambijenta tupe, zlobne, marketinški podsticane obesti, gde su sitna pohlepa i mamonsko samoljublje proganjali sve što miriše na nadu, ljubav, solidarnost ili iskreno zajedništvo. Ono je bilo potpuno lišeno saosećajnosti. A najveća tragedija njene smrti je to što ona sama nikad neće biti pozvana na odgovornost za te zločine protiv čovečnosti.
Ovi zločini se nastavljaju nesmanjenom žestinom, a pokorno ih izvršava odred besramnih ratnih huškača, socijalnih pljačkaša i koalicionih kolaboranata koji svi, u pravom tačerovskom duhu, učestvuju u tekućem sakaćenju društva. I kao što mediji dezinfikuju smrt Margaret Tačer, takvi zločini će i dalje biti „primereno“ prikrivani i posle nje.
To je njeno uvredljivo nasleđe i uvredljivo ponašanje onih koji misle da mi to nasleđe treba da poštujemo. Prisećajući se njenih nekadašnjih žrtava, mi izražavamo zabrinutost za današnje, i za razliku od ovog lažnog ceremonijala, sudelujemo u saosećajnom, istinskom i pravednom sećanju.
Zenpolitics, 17.04.2013
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.04.2013.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak: Pravovremeni užas
New Statesman: Tržište i sloboda – u ministarstvu Margaret Tačer
