Građani protiv Srbije

O slučajevima koje je država Srbija izgubila od svojih građana pred Sudom za ljudska prava u Strazburu.

Vesna Rakić-Vodinelić: Srbija je ušla u Savet Evrope 2004. godine, dok je bila u sastavu Državne zajednice Srbija i Crna Gora, i sve posledice koje proističu iz članstva u Savetu Evrope važe do danas, na isti način kao što su važile kada je ušla. Da bi se ušlo u Savet Evrope, potrebno je bilo da se potpiše Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je jedno od glavnih izvora prava kad je reč o zaštiti ljudskih prava, i kad je reč o radu Evropskog suda za ljudska prava.
Dakle, ušavši u Savet Evrope, Srbija je prihvatila čitavu tu pravnu konstrukciju počev od izvora prava, dakle od Konvencije u kojoj su sadržane određene odredbe do institucija Saveta Evrope, a među njima sa ovog stanovišta zaštite ljudskih prava najvažniji je svakako Evropski sud za ljudska prava. A od 2004. godine do danas, dakle devet godina je Srbija članica Saveta Evrope i devet godina je pod jurisdikcijom Evropskog suda za ljudska prava – broj slučajeva koje građani Srbije vode protiv Srbije, a taj postupak se pokreće jednom radnjom koja se zove pritužba na našem jeziku, je u stalnom porastu. U ovom trenutku taj broj je zaista impozantan.

Dakle, Srbija je prva od svih država Saveta Evrope po broju pritužbi koje su podnesene u odnosu na broj stanovnika. Na svakih 727 stanovnika Srbije, dakle to je broj koji je bitno manji od hiljadu, dolazi jedna pritužba. I po apsolutnom broju pritužbi Srbija je vrlo visoko plasirana, na petom mestu se nalazi iza država kao što su Rusija, Ukrajina, Turska i Italija. Ali tu moramo da se prisetimo koliko je daleko veći broj stanovnika ove četiri zemlje u odnosu na Srbiju. Dakle, ova dva pokazatelja, ukupan broj pritužbi, vrlo visoko mesto po ukupnom broju pritužbi i prvo mesto po broju pritužbi po broju stanovnika pokazuju dve stvari. Prvo, da zapravo građani nisu dobro zaštićeni globalno gledano, sa stanovišta uživanja ljudskih prava, a to se opet može pripisati velikom broju različitih uzroka. A sa druge strane, da je porasla i proširila se svest, pa i znanje o tome da iza tog celokupnog slabog sistema zaštite ljudskih prava koji postoji u Srbiji postoji jedan relativno moćan mehanizam zaštite koji se pruža preko Evropskog suda za ljudska prava.

E sad, što se tiče strukture, dakle pravnih stvari koje se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava između građana Srbije i Republike Srbije – ona odražava strukturu ljudskih prava za koje naši građani tvrde da ih je država povredila. Najveći procenat svakako tu otpada na ona prava koja su obuhvaćena članom 6. Evropske konvencije, a to je pravo na pravično suđenje. Negde oko 43%, kad pogledamo presude koje su do sada donesene, dakle, 43% slučajeva između građana Srbije i Republike Srbije su od strane Evropskog suda za ljudska prava presudom označeni kao povreda ovog ljudskog prava: prava na pravično suđenje.

Vladimir Lipovan: Ušli smo u postupak tako što smo se u hodniku suda sreli, ušli u sudnicu, meni je bilo karakteristično to da smo dobili svega nekoliko minuta od postupajućeg sudije da se pripremimo za suđenje i odmah istog dana je presuda osuđujuća doneta.

Željko Bodrožić: I taj odnos prema nama u odnosu na tužioca, znači, njemu se obraćala sa „vi“, nama govorila „ti“, vikala na nas.

Zoran Lepojić: Prilikom suđenja kad sam se ja pozvao na Konvenciju, jer sam je našao na sajtu, gde ne znam koji član ili paragraf njihov i decidno kaže da javne ličnosti treba da budu izložene javnosti i kritici, što je sasvim i normalno. Ja sam se pozvao na taj član i skrenuo pažnju, dobio sam jasan odgovor da u Babušnici ne stanuje Evropska unija i da je to pogrešna adresa.

Vesna Rakić-Vodinelić: Najveći broj pritužbi, kad je reč o ovom čitavom kompleksu prava koji čine član 6. tiče se neopravdano dugog trajanja postupka. Otprilike negde oko 20%, dakle jedna četvrtina svih slučajeva koji su do sada meritorno rešeni pred Evropskim sudom za ljudska prava, a odnose se na Srbiju, dakle, jedna četvrtina se tiče povrede prava na suđenje u razumnom roku i to je Evropski sud jasno i glasno rekao da je povređeno pravo stranke da dobije presudu u razumnom roku.

Negde oko jedna petina ukupnog broja slučajeva ide na ostale povrede prava na pravično suđenje i tu ima dosta povreda u krivičnom postupku, povreda koje se tiču pretpostavke nevinosti. Dakle, ne slučajeva kada su novinari ili kada su neki drugi građani povredili pretpostavku nevinosti, nego slučaja kada su policijski organi ili tužilaštvo ili čak sam sud tu pretpostavku povredili. Naravno, ne iscrpljuje se lista ljudskih prava koja su povređena sa članom 6, ali to je udarni član. On pokazuje loš kvalitet pravosuđa u Srbiji, pre svega da je to pravosuđe neefikasno.

Znači, imate jednu četvrtinu odluka od ukupnog broja koje se na to odnose, da je to pravosuđe nepravično, jer imate jednu petinu odluka koje se na to odnose, da je to pravosuđe skupo zato što je neefikasno i nepravično; i naravno da je to pravosuđe pod kontrolom izvršnih organa političke vlasti, dakle, da se na njega vrši politički uticaj, jer ima nekoliko odluka u kojima se kaže da sud nije sudio nepristrasno, dakle, da je bio pristrasan iz ovih ili onih razloga koji se svi nekako mogu označiti tim zajedničkim imeniteljem, vanpravnim uticajem na sud. Vanpravni uticaj na sud u Srbiji potiče ili od politike, od političkih funkcionera i drugih organa ili potiče od moćnih pojedinaca i društvenih grupa, kao što su tajkuni, kao što su neke kriminalne grupe. I na kraju, stiče se jedna dosta tužna slika o kvalitetu pravosuđa u Srbiji.

Saša Gajin: Kada se radi o samoj diskriminaciji, kao i kada se radi o nekim drugim povredama ljudskih prava, pre svega slobode izražavanja, prava na fer suđenje, imovinskih prava, kojih slučajeva ima dosta, mi možemo da vidimo da država Srbija odgovara za pre svega neprofesionalni rad organa javne vlasti, odnosno onih koji u organima javne vlasti vrše određene funkcije, kao što su sudije, kao što je policija, kao što je tužilaštvo. I to zbog toga što čini se ne postoji dovoljno razvijena svest o tome šta predstavljaju evropski standardi zaštite ljudskih prava. A nekada se čini da postoji jedno direktno suprotstavljanje tim standardima. Ne može se na drugi način razumeti odluka koja se odnosi na diskriminaciju vojnih rezervista u vezi sa kojom bi trebalo, dakle, objasniti pre svega građanima ove zemlje na osnovu kojih kriterijuma je pravo na naknadu za vojne rezerviste vezano samo za stanovnike određenih opština u zemlji, dok je to isto pravo na naknadu uskraćeno vojnim rezervistima koji dolaze sa područja neke druge opštine.

Mile Milošević: Tad su bili raspisani izbori i tadašnja vlast je procenila da će da izgubi izbore u tom delu Srbije, tj. na jugu Srbije. I onda su već tamo bili neki protesti za te dnevnice, oni su to iskoristili, štampali su dva kamiona para, ljudima su dali i okej, rešeno pitanje. Međutim, tu je tek sad nastao problem, sad tražimo svi, ne sme da bude diskriminacije. Moramo da dobijemo svi, da li neko bio iz Blaca ili iz Subotice, to nije važno.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ima tu dosta povrede prava, odnosno povrede slobode izražavanja i tu su najčešće žrtve bili novinari po prirodi njihovog posla.

Željko Bodrožić: I tako da su tih tri-četiri godine nas sudili sigurno dvadesetak puta, mnogo nam para izbili iz džepa naših ličnih i plus firma je svaki put kažnjena sa nekih 100, nekad 200 hiljada, sve zavisi kako je koji sudija bio raspoložen u tim parničnim slučajevima.

Saša Gajin: Ovo se ne može razumeti drugačije nego kao prst u oko evropskim standardima. Odluka Suda u slučaju Lepojić u okviru koje se kaže da Evropski sud ne razume razlog za pružanje zaštite predsedniku opštine u odnosu na napis koji je o njemu objavljen u lokalnoj štampi i u vezi sa kojim napisom je domaći sud, i to u obe instance, našao da je potreba zaštite lokalnog funkcionera daleko veća nego kada se radi o potrebi zaštite tzv. običnog građanina.

Zoran Lepojić:Nije mi uopšte dozvoljeno da se branim, jer čak i u Krivičnom zakoniku postoji da ja imam pravo da se branim i ako dokažem da sam to radio u interesu informisanja i iznošenja istine, da to nije krivično delo. Međutim, ja sam te sve dokaze prilagao sudiji, međutim, on je to a priori odbacio, jednostavno je rekao da to nije dokaz i da sam ja kriv.

Saša Gajin: Evo, jedan od tih primera je i slučaj Milanović, slučaj koji govori o tome da naša država, odnosno ovlašćeni predstavnici državne administracije, pre svega mislim na organe policije i na tužilaštvo, nisu učinili sve što je potrebno i to u jednom dužem vremenskom periodu od više godina, da zaštite od fizičkog maltretiranja našeg sugrađanina koji je bio pripadnik, i sada je, jedne male verske zajednice i koji je upravo zbog tog pripadanja verskoj zajednici doživljavao tretman koji se sa stanovišta Evropskog suda za ljudska prava može kvalifikovati kao neljudsko ponašanje.

Života Milanović: Ja odem do lekara, bolnice, uvek je napad hladnim oružjem, ne znam kako se zove, ali za bilo koji fizički napad oni imaju zakonsku obavezu da to prijave policiji.

Vesna Rakić-Vodinelić: I do najnovijih nekih povreda koje se tiču povrede prava na privatni život, a ovo je bio slučaj sa nestalim bebama koje su navodno umrle nekoliko dana posle rođenja, a o čemu nemamo relevantnih dokaza. Dakle, o smrti nema relevantnih dokaza i ima veoma visoke doze verovatnoće da se zapravo radi o deci koja nisu umrla, koja su bila verovatno žrtve trgovine ljudima. Takođe, postoji jedan broj povreda koji se odnosi na torturu, mučenje u zatvorima, u pritvoru.

Saša Gajin: Kada se posmatraju presude Evropskog suda za ljudska prava koje su donete u odnosu prema našoj zemlji, prema Srbiji, onda se zaista može konstatovati da te odluke Evropskog suda za ljudska prava predstavljaju samo refleks onih problema sa kojima se građani ili stanovništvo ove zemlje suočavaju svakodnevno, bez obzira da li se radi o privatnosti, uživanju verskih sloboda, pravu na okupljanje. To je jedan od slučajeva, naravno mislim na Prajd, koji će vrlo brzo dobiti svoje razrešenje pred Evropskim sudom za ljudska prava, i ne bi trebalo sumnjati u ishod tog slučaja. Po ko zna koji put će biti sasvim jasno da je država Srbija zabranom održavanja Prajda pre svega povredila ustavne garancije slobode okupljanja i udruživanja domaćih građana.

Vesna Rakić-Vodinelić: E sad, što se tiče izvršenja, tu se stvari dosta ozbiljno moraju shvatiti i to je izvršenje moguće na nekoliko načina. Dosta često Evropski sud dosuđuje naknadu štete. Do sada je Srbija od tih šezdesetak odluka osuđena da plati naknadu štete od oko 400 hiljada eura. I proveru izvršenja tih odluka vrši Komitet ministara Saveta Evrope, dakle jedno političko telo. Ako se odluka ne izvrši ono vrši, dakle, politički pritisak na domaće organe. I što se tiče tih naknada štete moglo bi se reći, mislim da postoji jedan podatak od pre godinu ili godinu i po dana, da je Srbija svoje obaveze na osnovu tih presuda manje-više izvršila, u stvari u velikom procentu izvršila.

Drugi način je da se dovede u pitanje postupak, onaj osnovni, bilo sudski, bilo upravni, zbog koga je građanin otišao pred Evropski sud za ljudska prava, i tu se ova povreda javlja kao razlog za jedan vanredni pravni lek koji se zove ili predlog za ponavljanje postupka ili za obnovu postupka. I on je dopušten i u građanskom i u krivičnom postupku, upravnom sporu, upravnom postupku. Dakle, sama činjenica da je Evropski sud za ljudska prava utvrdio neku povredu ljudskih prava vezanu za određeni postupak dozvoljava stranci da ponovo podvrgne rezultate tog postupka preispitivanju putem tog vanrednog pravnog leka. I tu je zaista teško utvrditi kakva je situacija, jer zavisi od građanina samog hoće li on pokrenuti, odnosno podneti taj vanredni pravni lek ili ne.

Saša Gajin: Slučajeva naknade štete ili drugog oblika materijalnog davanja onima čija su ljudska prava povređena ima puno. Nije sasvim jasno da li država ima bilo kakav stav u vezi sa odgovornošću onih koji su svojim nesavesnim radom doveli do prouzrokovanja te štete. Za sada mi nemamo nikakve informacije o tome, čini se kao da se nesavestan rad pojedinaca u ovoj zemlji na neki pravilan način raspoređuje po svima nama koji smo poreski obveznici i od kojih se uostalom i uzima da bi se ta naknada štete i obezbedila onima čija su prava povređena.

I mi zaista ne bi trebalo da očekujemo od Evropskog suda za ljudska prava da bude otac i majka Srbiji, a ne bi trebalo očekivati od Evropskog suda za ljudska prava da ispravi sve ono što državni organi, odnosno organi javne vlasti u zemlji pokvare.

Vesna Rakić-Vodinelić: Problem nastaje upravo zato što je Evropski sud za ljudska prava zatrpan pritužbama u daleko većoj meri nego što to može da savlada. Broj sudija tamo je jednak broju država koje su u Savetu Evrope, i sada ima 47 sudija. Od 1.500 do 1.600 predmeta te sudije su u stanju da savladaju godišnje. Tu mislim na one predmete koji se završavaju presudama, dakle, meritornim odlukama, a broj onih predmeta gde se pritužbe odbacuju je daleko veći. Ali ako uzmemo tu činjenicu da sud donosi otprilike 1.500 do 1.600 presuda godišnje onda, da nijedna više pritužba ne dođe iz Srbije – trebalo bi mu sedam godina da odluči o postojećim predstavkama koje su građani Srbije podneli protiv Srbije.

Dakle, i kod tog suda postoji problem relativno niske efikasnosti, jer postupci dugo traju. Učinjeni su neki pokušaji da se sud unutrašnje reorganizuje i on je reorganizovan i poslednjih nekoliko godina ta ukupna procedura je ubrzana. Treba znati da ne možete otići pred Evropski sud za ljudska prava tek tako, potrebno je da se iscrpu sva pravna sredstva koja pruža domaći pravni poredak, a to znači da postupku pred tim sudom treba da prethode svi pravni lekovi, žalba, ako ima i nekih vanrednih pravnih lekova, pa i ustavna žalba Ustavnom sudu.

To važi za sve slučajeve izuzev za slučaj kada se građanin obraća Evropskom sudu zbog neopravdano dugog trajanja postupka. Dakle, ako ne računamo sve te slučajeve koje je Evropski sud odbacio, bilo zato što nisu bile ispunjene te prethodne pretpostavke, dakle, pokušaj zaštite prava svim domaćim sredstvima, ili zato što su prekoračeni rokovi ili zato što su se povrede desile pre nego što je evropska Konvencija stupila na snagu u Srbiji, dakle, ako to izuzmemo, ako gledamo samo one slučajeve koji su sazreli za presuđivanje, dakle, za meritorno odlučivanje, a to znači za utvrđivanje da li Evropski sud smatra da su povređena ili da nisu povređena određena prava – tu je uspeh stranaka u odnosu na državu jako visok. Ja sad ne mogu da vam dam tačne podatke, ali mislim da ima 61 presuda koja je donesena u korist građana protiv Srbije u ovom trenutku, a svega 4 ili 5 slučajeva gde je odbijen zahtev.

Saša Gajin: Ako se udaljavamo od tih vrednosti i preporuka koje nam Sud iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju šalje na našu adresu iz Strazbura, dakle, utoliko ćemo biti u prilici da sami pred sobom kažemo da se ne pridržavamo onog teksta, najvažnijeg pravnog dokumenta u zemlji koji govori u prilog poštovanja tih evropskih vrednosti i da u tom smislu nismo dovoljno ozbiljno shvatili same sebe kada smo te vrednosti kao osnovne upisivali u prvi član našeg Ustava.

Vesna Rakić-Vodinelić: Bez obzira na odluke Evropskog suda za ljudska prava ima jako mnogo dokaza da je stanje u pravosuđu Srbije veoma loše, možda najlošije među državama Saveta Evrope. Mislim da naše pravosuđe, njegovi rezultati da su po svojim efektima merljivi na primer sa pravosuđem u Moldaviji i Ukrajini. To su tako tri države sa krajnje neopuzdanim i pristrasnim pravosuđem. Dakle, ne treba nam Evropski sud za ljudska prava da bismo to utvrdili, ali vrlo je bitno što postoji Evropski sud za ljudska prava, jer on za razliku od naših organa državnih, a to je pre svega Ministarstvo pravde, ima jednu dobro urađenu, jasnu, i sad je moderno tu reč upotrebiti, transparentnu javnu statistiku. I vi tu iz te statistike i praćenja kretanja svih tih slučajeva možete veoma mnogo da naučite.

Naša država negde od kraja osamdesetih godina, kada je taj posao radilo nekadašnje savezno ministarstvo pravde, ima jednu loše organizovanu statistiku koja nije javna, izuzev kod statističkih godišnjaka: tu se vode samo osnovni podaci. Tako da zapravo ne biste mogli da dokažete tvrdnje da je pravosuđe neefikasno, da je nepravično, da je pod političkim uticajem, da je skupo, ali sada možete. I u tome je jedan od pozitivnih efekata, ali nažalost, to je pozitivni efekat na primer za mene koja se bavim teorijom. I možda za našu državu koja, da je odgovorna, a ona to zaista nije, bi mogla nešto iz toga da nauči.

Što se tiče samih građana svakako da pre svega na psihološkom planu oni dobijaju neku vrstu zadovoljenja za sve ono što su prošli i pred srpskim državnim organima koji treba da štite ljudska prava, dakle, sudovima, upravnim organima, pa čak i policijom. To predstavlja neku vrstu zadovoljenja, ali to naravno nije nikad adekvatna satisfakcija onome što je tome prethodilo.

Života Milanović: Posle svih tih napada valjda sam postao malo pametniji, jednostavno, iz bilo kog razloga ako treba da odem do grada uveče angažujem ili rođake ili prijatelje i uvek bude neko.

Zoran Lepojić: S jedne strane mi je drago, s druge strane mi je žao da neko mora da traži za neku najobičniju stvar pravdu u Strazburu.

Željko Bodrožić: Od tih petoro sudija njih četvoro je nas osuđivalo u tom periodu od od 2002. do 2007-8. E sad, ovom reformom reforme su svi oni vraćeni na posao.

Vesna Rakić-Vodinelić: Tu reizbor nije ništa uticao, i u prvom slučaju bili su izabrani i čak bili članovi Visokog saveta oni koji su kršili ljudska prava svojim odlukama, a u drugom ovom slučaju vraćanja svih tih sudija, oni su vraćeni na rad iz proceduralnih razloga i čim su vraćeni na rad odmah je Visoki savet morao, a to do danas nije učinio, dakle, od decembra do danas, nije uopšte pokrenuo nijedan postupak protiv tih sudija zbog kršenja ljudskih prava. Ima, i to je rekao mislim predsednik Odbora za pravosuđe, ima slučajeva da su među vraćenim sudijama oni koji su pravosnažno osuđeni. Niko još nije razrešen, ni protiv koga se ne vodi postupak za razrešenje.

Hajde, ako je smetala Nata Mesarović, verujem i da jeste, sada imamo novog vršioca funkcije Vrhovnog kasacionog suda i predsednika Visokog saveta sudstva, imamo ga već nekoliko meseci, ali njihov sajt je onako praznjikav kao što je i ranije bio. Dakle, da li se nešto događa teško je reći, ali sudeći po onome što oni čine dostupnim javnosti, a dužni su da mnogo toga čine dostupnim javnosti, tamo se ne dešava baš ništa.

Peščanik.net, 10.06.2013.

TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI