Hor Kombinat nije samo omiljena grupa, hit u okvirima Slovenije sa svojim prvim CD i kolektiv, koji označava pobunu: sem što je “horska majka” ustanka, to je očito institucija koja kreativno vodi kulturnu politiku, i to angažovanu. Prošloga vikenda, 7. i 8. juna, Kombinat je organizovao festival samoorganizovanih horova iz regiona u ljubljanskim Španskim borcima (dom kulture): Svi u glas. Festival je neku godinu dana ranije organizovan u Beogradu, i sada se preselio i k nama. Nastupili su LeZbor (Zagreb), Horkestar (Beograd), Raspeani Skopjani (Skopje), Proba i Svetonazori (Beograd), i naravno Kombinat. U okviru festivala je prikazan i dokumentarni film o LeZboru, “mešanom ženskom” horu (lezbijke, žene, rodne manjine), i razgovor o fenomenu ovoga načina pevanja, nastupanja i angažovanja. Na razgovoru smo mogli čuti uobičajene namrgođene stavove o tome kako horska pesma ne može izražavati pobunu, i drugačije, oduševljene stavove: daleko od dosade!

Kulturno-društveni čin Kombinata bacio je publici u lice izazov jednog sasvim neočekivanog fenomena, koji se iznedrio u nepredvidivim okolnostima: odgovor na krizu našli su mladi, obrazovani i kreativni ljudi tako, što su zajedno propevali. Mnogo su ih pritisli, rekli bismo, misleći na to da u većini slengova ove planete “propevati” znači reći istinu pod pretnjom i pritiskom. Tip zajedničkog organizovanja da bi se izrazilo i zabavljalo je humorni, pre svega ironični odgovor na stare horske običaje ovoga dela sveta: sem slovenačke horske tradicije, jedne od najvećih, bugarskih ženskih horova i albanske polifonije, horsko pevanje je navika koja bi se probudila čim bi neka grupa ušla, recimo, u autobus. Pevati zajedno, ne od egzistencijalnog straha ili iz obaveze (u crkvi, vojsci ili na školskoj priredbi) je vrsta zadovoljstva koja, za razliku od pozorišta, može biti privilegija samo izvođača. Odluka da nastupe pred publikom je dakle pre svega politički čin. To su značenje u Ljubljanu privukle članice hora Kombinat.

Zajednička odlika svih predstavljenih horova – sem Kombinata – je izrazito zafrkavanje sa idejom hora, sa nastupom, sa muzikom, i pre svega, sa politikom. LeZbor, recimo, izvodi pesme znanih macho pevača i trupa (Mišo Kovač, Let3) i ekstremnih nacionalista (Tompson): sam performans uništava sadržaj pesama, i obrće je kao rukavicu, otkrivajući glupost i nadutost. Uz to su i pesme u kojima LeZbor menja reči, i takve koje tek u njihovoj interpretaciji dobijaju neslućenu dubinu – ritualne ženske pesme podjednako kao i jeftini šlageri. Horkestar, koji za sobom ima najmanje deset godina iskustva, uz mnoga gostovanja i različite oblike samoorganizovanja, izvodi uglavnom sopstvenu muziku, često i reči, ili pesme mladih urbanih pesnika, ali poseže i za starim pankom, ili čak i za scenskom postavkom lude parodije Stanislava Vinavera na “nacionalnu operu” iz tridesetih godina prošlog veka. Njihov nastup je izazvao toplu reakciju publike, čak i ples: nimalo čudno, ritam i muzika su ključni, a dva člana mešanog hora nastupila su u ženskoj odeći… Proba je kamerni hor, koji izvodi uglavnom kratke pesme twitter poezije: u njihovom nastupu je najvažniji tekst, koji sa jedne strane dekonstruiše lirsku izveštačenost, a sa druge dodaje nova značenja svetu urbane pobune. Svetonazori (“pogledi na svet” ili igra sa imenom pesnika Vladimira Nazora) nastupaju kao klasični hor, što je naravno prevara, sa imenom koje je takođe prevara, i ismejava srpski “novojezik” koji promovišu govornici bliski crkvi. Oni izvode poznate horske pesme, pre svega borbene, tako što razdvajaju i nanovo spajaju muziku i reči: tako se mešaju pesme različitih ideoloških grupa, nacija, međusobnih neprijatelja. Rezultat je, čim se prepoznaju reči i muzika, smeh koji se teško zaustavlja – bar sa mnom je to bio slučaj. Svetonazori predstavljaju kućnu zabavu koja je sišla na ulicu: privatna duhovitost je prevazišla svoje kripto-jezike i samorazumevanje, i posegla za oštrom društvenom kritikom, koja se pre svega rve sa kodifikacijama prošlosti. Drugim rečima – zbuniti, da bi se mislilo. Raspeani Skopjani su nešto novo: to je autentični odgovor na lokalnu političku glupost i nacionalno jednoumlje, i šalje nedvosmislenu poruku o tome šta makedonska kultura, hvala svim bogovima, nije. Nimalo čudno što ih prati anatema sa najvišeg vladinog položaja: tako su bili jedini hor na festivalu sa ordenom…

Skopljanci pevaju drske varijante poznatih pesama, uz svoje: Šugavi grad, pesmu o Skopju, molbu Dženis Džoplin bogu da joj da TV u boji i Mercedes Benc – ali sa uvodom koji je molba Alahu, i druge slične provokativne stvari. Jedna pesma je slučajno otvorila problem za koji smo mislili da je davno rešen: izvodili su pesmu iz filma grupe Monti Pajton Smisao života, slavnu Every Sperm is Sacred, samo nekoliko dana pre nego što su nam ovde najavili neke zgodne zakonske mere ograničavanja dostupa kontracepciji. Parodija koju izvode Raspeani Skopjani je udarac u lice, ne splet značenja na kojem se bude naši mozgovi. Nimalo slučajno, počeli su svoj nastup izvođenjem molitve zbog koje danas u zatvoru kopne dve članice ruske grupe Pussy Riot.

Festival “Svi u jedan glas” je završen Pesmom otpora Ksenije Jus u izvođenju svih horova koji su nastupili.

Svi nastupajući, i domaćin, hor Kombinat, zapravo su dve večeri izvodili narodnu operu, muzičko-dramski žanr koji je inače najčešće zloupotrebljavan u oblikovanju “nacionalne” kulture. Ova opera sa ulice, opera za tri groša, koju ne kontroliše nijedna znana partijska grupa, otvara neslućeno veliko područje narodne kreativnosti i angažmana. Toga smo već videli na zimskim pobunama. Neke od tada nastupajućih grupa su uveliko nastavile delovanje. Impuls i ideje koji su se mogli dobiti u Španskim borcima prošlog vikenda sigurno će pomoći profiliranju starih, u nastajanju, novih, svih koji znaju ili će naučiti da je pevanje u horu jedan od najprijatnijih oblika socijalizacije, doživljavanja, usmeravanja i izražavanja empatije, ukratko najbolji način da se institucionalizuje i osigura ubeđenost u potrebu za pobunom.

Svaka čast muškim članovima horova: no većina horova su ženski, i praktično svi imaju dirigentkinje. Njihovu pokretljivost, ljupkost, brzinu i vladanje prostorom i kolektivom je vrlo teško opisati. Ono što je posebno upadljivo odsutno, jeste svaka autoritarnost klasičnog dirigentskog nastupanja: umesto preteće strasti, tu je pre svega veselje, ubeđivanje hora da da sve od sebe. Pijani od sreće, po završetku festivala bismo morali da se zamislimo nad tim kako ti ljudi preživljavaju, gde su u svakodnevici, kako su uspeli da je pobede, šta će im se još dešavati. Nikako ne treba gubiti vezu sa njima, već zbog toga što im se može desiti još koje “priznanje” njihovih lokalnih moćnika. Narodna opera je, zahvaljujući horu Kombinat, sada regionalno-međunarodno institucionalizovana: namerno sam često upotrebljavala upravo taj termin. Pouka festivala bi se mogla i mnogo jednostavnije formulisati: ulica je inteligentna, čuvajte je se!

Muzička preporuka: Proba – Sanj’o sam te Dobrice iz masovne grobnice

Peščanik.net, 14.06.2013.

ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)