Vidim da je pojava nove knjige sociologa Alekse Đilasa ‘Ruševine i zidovi’ pala u trenutku kada se u srpskoj intelektualnoj čaršiji upravo traži novi pristup evrointegracijama Srbije, a da se istovremeno za budućnost’ spase nešto od klasičnog srpskog nacionalizma.

Aleksa Đilas je otkriven, čini mi se, u okviru potrebe da se temeljno ne osporava pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, makar da nju sada vode „pragmatični političari“, a ne „vizionari“ (kako Večernjim novostima od 30. juna kaže sam A. Đilas), ali da se sačuva neki, navodno preko potreban, otpor Zapadu (koji nas je bombardovao), to jest da se taj otpor preusmeri ka Americi i njenoj „neprincipijelnoj politici“ koja je kosovske Albance, valjda iz antievropskih razloga, častila državom.

Odmah sam se upitao šta bi to u politici jedne velike svetske sile moglo biti „principijelno“, osim upotrebe „dugačkog štapa“ prema svakome ko se nađe na putu nekog njenog jačeg interesa, trenutnog ili dugoročnog, svejedno. Bar tako je, kad su u pitanju „svetske sile“, bilo proteklih dve hiljade godina (i nešto jače), otkako se u istoriji i pojavio pojam „sveta“.

No, Đilasovo promišljanje sveta i svetske politike danas suviše je složeno i rafinirano da bi se moglo redukovati na nekoliko nesrećno formulisanih sintetičkih sintagmi i potom odbaciti kao sentimentalni dranguljarijum starih ovdašnjih geopolitičkih zabluda, kod nas omiljenih u svim slojevima naroda, „od pašnjaka do naučenjaka“.

Dakle, odustajem u ovom kratkom napisu da bilo šta drugo kažem o tome kako mi se čini da Aleksa Đilas dobro razume aroganciju i bezdušnost Zapada, a nedovoljno dobro ispraznost i potrošenost ideja naših ovdašnjih večitih antiglobalista, folklornih slavenofila i pravoslavnih komunista.

No, ono što ipak hoću da primetim i što mi smeta kod A. Đilasa to je njegov potpuno otvoreni, kristalno jasni stav da Srbija treba da „jača“ državu i vojsku?

On je taj stav u spomenutom intervjuu Večernjim novostima nedvosmisleno izneo: „Istakao bih značaj jačanja države. Više inicijative, veća moć i uticaj. U vremenu neprincipijelne i na pretnjama zasnovane politike SAD, a i drugih zapadnih sila, globalizacije i moćnog kapitala, upravo država mora da štiti suverenost parlamenta, nezavisnost sudstva, slobodne medije, prava i slobode građanina. A tu je i potreba za jačanjem vojske“.

Nekoliko puta sam se vraćao na ovaj stav A. Đilasa izrečen novinama, ne verujući svojim očima. Jer, ono što se tu kaže ne može se shvatiti nikako drugačije nego kao procena da se moramo ponovo spremati za rat protiv SAD, protiv Zapada, protiv globalizacije, protiv svetskog kapitala – uz pomoć ojačane vojske.

Neverovatno, ali Aleksa Đilas kao da ne zna da u Srbiji „država“ nikad nije marila za suverenost parlamenta, za nezavisnost sudstva, a nikad nije branila ni slobodne medije, pa ni prava i slobode građana.

Treba li jednom londonskom diplomcu i „harvardskom saradniku“ objašnjavati da se sve to što je on nabrojao ne može braniti vojskom, ni od zanesenih vođa, ni od zanesenog naroda, pa čak ni od spoljnih velikih sila, te da bi bez „jačanja“ društva i društvenih institucija ta „mistična država“ („meta-duh države“, to jest nacija) ne branila, nego „pojela“ i parlament, i sudove, i novine, i građanske slobode. Što je u Srbiji i činila proteklih dvesta i kusur godina.

Pokušavajući da i dalje verujem da je Aleksa Đilas u citiranom intervjuu imao „muku s rečima“ (ili je možda čak reč o „izmišljenom intervjuu“), spominjem ovde i njegovu problematičnu tezu da samo „jaka država“ može reindustrijalizovati Srbiju i ojačati njenu ekonomiju.

Napokon, šta je to uopšte „jaka srpska država“ koja teži da uđe u Evropsku uniju, a koja, navodno, jedina može „reindustrijalizovati“ Srbiju? Da li visokom carinskom zaštitom domaćeg tržišta unutar (sutra) jedne carinske unije; da li redistribucijom privatne akumulacije u zemlji bez privredne akumulacije; da li centralizovanim, planiranim sistemom investicija, koji nije moguć bez „komandne države“ i drastične političke opresije, itd.?

Pa valjda smo u EU i krenuli zbog toga što srpska država, koja i danas direktno kontroliše polovinu ukupnog kapitala u Srbiji – nije zemlju reindustrijalizovala nego pauperizovala uz pomoć doskora prejake vojske. Da se ovde ne vraćam dublje u istoriju, do „Crne ruke“, na primer.

Aleksi Đilasu, zbog ovakvih ideja, u trenutku navodnog „srpskog istorijskog preloma ka Evropi, za Vidovdan 2013. godine“, prete mnogi novi hvalospevi iz desničarskih krugova Srbije, a najgore što bi moglo da mu se desi je da ga proglase za pripravnika za novog oca nacije, pošto je navodno „liberalizovao“ urušeni espap onog starog.

 
Novi magazin, 05.07.2013.

Peščanik.net, 05.07.2013.

Srodni linkovi:


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Dimitrije Boarov