Nekoliko decenija ulaganja i sporijeg rasta potrošnje da bi se privreda i zemlja razvili može se činiti dugo generaciji kojoj je zapalo u deo da napravi, nazovimo ga tako, privredni preokret, koji je uvek naravno i društvena i politička transformacija.
To, naravno, znači i da se ono što se može potrošiti danas čini mnogo vrednijim od onoga što bi se moglo potrošiti sutra. Usled čega je i sklonost da se štedi mala, a to znači da neće biti mnogo ulaganja. Osim ako ne dolazi iz inostranstva. To, međutim, znači i da će rasti uvoz robe, što je potrebno platiti ili dug vratiti zaradom od izvoza. Inače su potrošnja i rast zasnovan na njoj neodrživi. Pa onda dolazi do odricanja, a da se nije postigao ni razvoj niti modernizacija.
To je uglavnom ono što se događalo u poslednjih šezdesetak godina. Prva ozbiljnija kriza, ako se zanemari ona koju je izazvao spor sa Staljinom odmah posle Drugog svetskog rata, bila je ona s početka 60-ih godina prošlog veka, do koje je bar jednim delom došlo usled toga što su se smanjile donacije i bilo je potrebno naći neki komercijalni način da se finansiraju i razvoj i potrošnja.
Tada je veliki broj ljudi otišao da traži posao u inostranstvu, a zemlja je uspostavila sistem komercijalnog bankarstva koji je ulagao doznake koje su od njih počele da stižu. Uz to se postepeno prešlo na uzimanje kredita u inostranstvu, prvo od međunarodnih finansijskih institucija, a potom i na komercijalnom tržištu.
Uz to, vođena je privredna politika praktično fiksnog kursa uz relativno visoku stopu inflacije, usled čega su banke imale obaveze u, uglavnom, nemačkim markama, a potraživanja u dinarima i mogle su da se nose sa rizikom koji je iz toga proisticao zato što je sedamdesetih godina prošlog veka inflacija bila ubrzana i u Sjedinjenim Državama i u evropskim privredama, tako da je realna kamata bila mala, a verovatno i negativna u nekim godinama, što je sve podsticalo rast obaveza prema stranim poveriocima i rast uvoza.
Tome je došao kraj kada su kamate na strane kredite dramatično porasle usled napora američke centralne banke da dramatično smanji stopu inflacije, pa je Jugoslavija, zajedno sa nizom drugih privreda, bankrotirala početkom osamdesetih godina.
Tadašnji strani dug nije bio naročito velik u poređenju sa, recimo, ovim današnjim, ali se krediti nisu mogli refinansirati jer je dinar morao da devalvira, što je banke dovelo u veoma težak položaj jer su imale problema da naplate svoja potraživanja od preduzeća koja su se našla u stanju nesolventnosti.
Privatizacijom bi se relativno brzo mogao rešiti problem obaveza prema inostranstvu, ali to nije bilo politički prihvatljivo, ne toliko iz ideoloških razloga, mada su rasprave bile tako intonirane i nisu se mnogo sadržinski razlikovale od ovih današnjih bar kada je reč o prigovorima tada rastućem uticaju liberalne privredne politike, već zato što je vladajuća partija u tome videla gubitak moći, a republike i pokrajine prepirale su se oko toga ko bi koji trošak trebalo da plati, odnosno koju dobit da ostvari.
Tako je došlo do sledećeg bankrotstva negde 1988, jer je posle gotovo decenije nošenja sa krizom ostala ista početna nesposobnost da se finansiraju strane obaveze. Potom je došla kratkotrajna reforma koja se završila moratorijumom na strane obaveze koji je, u slučaju Srbije, trajao do promene režima 2000.
U tom je periodu uglavnom trošeno šta se imalo, dok su ulaganja bila minimalna jer se pre svega ulagalo u ratove, a potom u održavanje režima. Da bi na kraju sve to bilo okončano sukobima na Kosovu i bombardovanjem.
Posle promene režima strane se obaveze i dalje nisu mogle finansirati osim uz značajan otpis i iz kredita međunarodnim finansijskih ustanova, a i iz donacija. Jednom kada su, privremeno, strane finansije dovedene u red, obnovljeno je oslanjanje na doznake i strane kredite.
Tako je strani dug više nego udvostručen u periodu između 2004. i 2008. To je uglavnom bio dug preduzeća i, u manjoj meri, domaćinstava, što je dovelo do potrebe da se bankrotstvo izbegne sredstvima Međunarodnog monetarnog fonda krajem 2008.
Ništa, međutim, nije učinjeno u sledećih nekoliko godina da se reši problem nesolventnosti privrede na valjan, tržišan, način, već se primenila privredna politika kojom se problemi dugova privatnog sektora rešavaju dramatičnim smanjenjem zaposlenosti i preuzimanjem obaveza od strane države, usled čega je i narastao javni dug, gde više od polovine čini dug prema stranim poveriocima.
Uz popravljanje bilansa preduzeća putem smanjenja zaposlenosti i uz njihovo razduživanje, jer su krediti postali skupi i nedostupni, investicije su uglavnom imale negativnu stopu rasta. Štednja je povećana, ali je i dalje veoma ograničena i to ne samo s obzirom na ono što bi bilo potrebno da bi se povećala ulaganja i zaposlili bar oni koji aktivno traže posao.
Tako je sada zemlja na dobrom putu da izgubi još jednu deceniju. Periodi privrednog napretka i društvene modernizacije uglavnom su se pokazali kao neodrživi. U poslednjih šezdeset godina promenjeno je nekoliko režima, kako političkih tako još više privrednih, i svi su imali isti rezultat kada je reč o održivom razvoju – nisu ga obezbedili.
Jer, za to je potreban sistem koji će obezbediti nekoliko decenija ulaganja u kapital, znanje i povećanu štednju kako se ne bi gomilale obaveze, pre svega prema stranim, ali i domaćim kreditorima (dovoljno je samo setiti se devizne štednje) koje se ne mogu ili ne žele ispunjavati.
Novi magazin, 12.08.2013.
Peščanik.net, 12.08.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
