Iako doneta pod istim bezbednosnim izgovorima kao izraz nemoći i neodgovornosti političara na vlasti, treća zabrana Parade ponosa u nizu izazvala je drugačije reakcije u javnosti. Ona prva i najznačajnija bila je mala noćna šetnja od zgrade vlade do parlamenta: demonstracija revolta i solidarnosti, osvajanje prava na lični, hrabri gest uprkos pretnjama i mimo državnog diktata koji bi, da je planiranih 970 koraka oko Manježa omogućeno, podrazumevao hod po kavezu sačinjen od 6.500 policajaca.

Ove godine, takođe, čini se da razgovor o prilikama u društvu zbog kojih „nije vreme“ za Paradu traje i onaj jedan dan duže zbog kog se aktivisti, mediji i tzv. običan svet inače uzajamno optužuju za nedovoljnu vidljivost sistemskog kršenja ljudskih prava, posebno LGBT zajednice.

Javnost je ovog puta izašla u susret vlastima i prihvatila tlapnju o strahu za opštu bezbednost kao ozbiljnu temu. Konačno, zaista je ozbiljno pitanje šta da se radi kad država priznaje da nije u stanju da onemogući nasilne grupe da realizuju svoje pretnje, a ministar policije u šestoj godini svog mandata i dalje tvrdi da je pristanak na terorističke ultimatume u stvari uspešna bezbednosna politika zemlje. Ova tema mogla bi postati jedna od ključnih na sledećim izborima.

Izvan tekućeg partokratskog rijalitija u kom se svaki politički problem, pa i onaj koji se tiče sigurnosti građana, najpre temeljno tabloidizuje, ostaje znatan prostor za priloge drugačijem razumevanju važnosti ljudskih prava u našim običnim malim životima – naročito u kontekstu sve lakše suspenzije ustavnih garancija pred „bezbednosnim izazovima“.

Dok pobornici diskriminacije gej osoba monotono prežvakavaju iste argumente, sa druge strane je nakon ovogodišnje zabrane Parade poziv na solidarnost dobio novu težinu. U zaglušujućoj vrevi sa virtuelnih trgova ovaj bi se poziv mogao izraziti prostodušnim predlogom anonimnog komentatora: „Što ne bi neko organizovao skup hetero građana koji podržavaju Prajd, pa da se malo prebrojimo.“

Na većinskoj zajednici je odgovornost, slažu se i potpisani analitičari.

Zgodan je primer stigao početkom prošle sedmice uz vest da su bivši američki predsednik Džordž Buš stariji i njegova supruga bili kumovi na venčanju svojih dugogodišnjih prijateljica. Na zvanično sklapanje braka dugo se čekalo jer je američka država Mejn ozakonila istopolne brakove tek krajem prošle godine. Iako izveden sasvim privatno, gest podrške građanskim pravima homoseksualaca koji je uputio 41. predsednik Sjedinjenih Država bio je sasvim neočekivan.

Politika Buša starijeg, kao i njegovog sina par mandata kasnije, bila je oličenje „tradicionalnih vrednosti“ koje su u Americi ne tako davno podrazumevale i rasne zakone i decenijsku borbu za elementarna prava žena. Kao teksaški kongresmen, Buš stariji se držao lokalnih „običaja“ o ugovornoj zabrani prodaje i iznajmljivanja nekretnina crncima. Kao Reganov potpredsednik podržao je odbacivanje ustavnog amandmana o jednakosti žena, dok je tokom sopstvenog predsedničkog mandata nastavio politiku ignorisanja manjinskih grupa, posebno gej zajednice koju je u to vreme razarala nova bolest, „moralna“ kazna. Gej osobe su u američkoj vojsci izvođene pred vojni sud, zatvarane i isterivane iz službe bez prava na beneficije. Progon homoseksualaca kao kriminalnog, nemoralnog taloga društva bio je deo svakodnevice.

Danas, međutim, i mlađi Buš na izravna pitanja o braku homoseksualnih parova citira one pasaže iz Biblije koji govore o neosuđivanju i balvanima u sopstvenim očima, navodeći poštovanje slobode izbora kao imperativ „tradicionalnih vrednosti“ Amerike.

Naravno, nije se promenila porodica Buš već sadržaj preovlađujućih društvenih svetonazora koje političari nastoje da promovišu kako bi sebi obezbedili popularnu podršku.

Srbiji tek predstoji provera dileme da li ključni nalog promena dolazi iz društva ili iz vlasti; ali, ukoliko je već provereno da dolaskom Vučića ili Nikolića na vlast Srbija nije dobila svoju verziju Bila Klintona koji će ljudska prava staviti u središte politike nakon decenijskog konzerviranja društva u narativu sveopšte ugroženosti srpstva i muškosti – možda je vreme da se odustane od čekanja na blagotvorne rezultate njihovog evropeizovanog licemerja.

Možda je krajnje vreme da se ustavne odredbe o ljudskim pravima i slobodama prevedu na običan jezik svakodnevice, onako kako je to učinjeno na noćnoj šetnji.

Konačno, bezbednost koju Vučić i Dačić mogu da ponude ovom društvu malo kome bi prijala.

Peščanik.net, 30.09.2013.

LGBTQIA+