Kada se Duško Dugouško i Patak Dača, umesto na suncem okupanoj obali, prvog dana odmora nađu u hladnim planinskim masivima, započinju dijalog u kome jedan drugog optužuju. Iznervirani patak besno kaže da je, baš kako je on predlagao, kod St. Luisa trebalo da skrenu na zapad-istok, dok hladnokrvni zec ima još jednu ideju, na šta mu patak odgovara: Učini mi još nešto, molim te: nemoj više ništa da mi činiš!
Nekoliko dana pre najavljenog održavanja Parade ponosa, situacija na ovdašnjoj javnoj sceni podsećala je na scenu iz ovog crtanog filma. Akteri subotnje manifestacije, zajedno sa svojom “saputnicima”, stratezima i bezbednosno-logističkom podrškom, nisu znali da li će uopšte stići tamo gde su se uputili i da li je možda trebalo da skrenu na zapad-istok?
U glavnoj ulozi ovde više nisu samo pripadnici LGBT zajednice, već su to sve zbunjeniji pripadnici organa reda, sve tiši i lukavije pritajeni regruti desničarskih organa nereda, sve licemerniji organi vlasti, pa i organi nevladinog sektora.
I dok su policajci pisali “optužujuća” pisma resornom ministru moleći ga da prestane da daje opasne izjave, on je “podučavao” građane o tome kakva je dijagnoza tih ljudi koji bi, valjda baš zbog toga što imaju dijagnozu, u patrijarhalnoj Srbiji 2013. godine hteli da prošetaju centrom glavnog grada. Odnos gospodina Dačića sa policajcima je bitna tema, bitan je i odnos Dačića sa samim sobom, ali meni je trenutno najvažniji utisak o upravo odslušanoj emisiji Peščanika u kojoj govore Biljana Srbljanović, Nadežda Milenković i Dejan Ilić.
Kao verni slušalac ove emisije, razumem ideju da se podrže sve građanke i građani kojima su u ovoj zemlji ugrožena elementarna ljudska prava, ali još uvek ne razumem poruku koju su pripadnicima LGBT zajednice uputili Biljana, Nadežda i Dejan.
Da sam pripadnik LGBT zajednice, poruke koje su gosti Peščanika poslali iz Reksa bi me razočarale, mada znam da je njihova namera dobra, a motivi im nisu kao Dačićevi, politički i lični, već ljudski i civilizacijski.
Ipak, možda bi bolje bilo da ništa nisu rekli, nego što su im kao Biljana poručili da na manifestaciji u subotu neće učestvovati. Razumljiv je strah gospođe Srbljanović, ali zar pripadnici LGBT zajednice ne žive svakodnevno u strahu od toga da će biti ispljuvani, što je Biljana doživela, ali i premlaćeni, izbodeni ili usmrćeni. I pored svog priznanja da na ovogodišnjoj paradi ne bi učestvovala, Biljani je protekle nedelje ipak zasmetala „ćutnja“ organizatora, koja je, po mom uverenju, jedini pravi odgovor na „galamu“ koju je povodom Parade podigao premijer i ministar policije Dačić. Nije li on, slično Biljani, rekao da Parada treba da bude održana, a odmah zatim da na njoj neće učestvovati, što su mu u svom pismu zamerili članovi sindikata policije.
Nadežda je, sa druge strane, izvinjavajući se i podsećajući LGBT publiku na svoju profesiju vezanu za marketing, organizatorima zamerila loš odnos sa javnošću, odnosno to što u medijima nisu iskoristili priliku da promovišu odbranu ljudskih prava uopšte – kao što su prošlogodišnju neodržanu Paradu pripadnici desničarskih organizacija iskoristili da nas upoznaju sa svojim glavnim neprijateljem – svetskim gej lobistima. Ona je još dodala da je na ovdašnju javnost ali i političku elitu lako uticati, navodeći primer uspešne medijske manipulacije povodom totalnog pomračenja Sunca 1999.
Da to nije baš tako lako, zna, siguran sam, i Nadežda, koja uprkos svojoj struci nije uticala da ovo društvo bude bitno drugačije. To ne znači da je njen doprinos tome da Srbija bude uređena država beznačajan, ali prigovarati LGBT organizacijama da nisu dovoljno vršile medijski pritisak na javnost i političare prosto nije korektno.
Dejan je izneo ideju da bi u budućnosti pripadnici LGBT zajednice trebalo malo više da učestvuju u humanitarnim i drugim akcijama kako bi ih javnost, za razliku od premijera, percipirala kao „normalne“ i dobre građane. Istina, izrazio je mišljenje da će u takvim akcijama sigurno nailaziti na neprijatnosti, ali je zaboravio da su oni već učestvovali i već nailazili na neprijatnosti, a da se javnost povodom toga uopšte nije zabrinula. Poznati su slučajevi gej ljudi koji su želeli da budu dobrovoljni davaoci krvi, ali im to nije bilo dozvoljeno. Takođe, da je htela, javnost je mogla da se uveri da je recimo Boban Stojanović, jedan od najpoznatijih pripadnika LGBT, i „normalan“ i kulturan i obrazovan čovek, budući da je sve to demonstrirao u Velikom bratu.
Iako je ovaj Peščanik imao cilj da nas podseti na ranija iskustva u vezi sa održavanjem Parade ponosa, da u tom smislu ukaže na greške svih nas koji smo na istoj strani borbe za poštovanje ljudskih i građanskih prava, da predoči nove ideje za neka naredna vremena – mislim da gosti ove emisije, osim dobre namere, nisu mnogo pomogli organizatorima Parade i pripadnicima LGBT zajednice. Rekli su im sve ono što i sami znaju, savetovali su ih da rade ono što ni sami nisu u stanju, zamerili su im na lošoj propagandi, ali su im takođe poručili da iz ovih ili onih razloga na Paradi ne bi učestvovali. A to je ono što im je bilo najpotrebnije.
Tek kada svako od nas bude spreman da učestvuje na Paradi ponosa i kada na taj skup, kada ga vlasti jednog dana odobre, zaista i dođe i sa sobom povede makar jednog prijatelja, moći će da kaže da je pomogao ne samo LGBT zajednici, nego i celom društvu, i da je ispunio svoju građansku dužnost i izrazio ljudsku solidarnost. Ovako, slušajući savete i izraze „moralne“ podrške, uz istovremeno saznanje da ostaju bez najvažnije, fizičke podrške, pripadnici LGBT zajednice mogu da nam poruče: Učinite nam još nešto, molim vas: nemojte više ništa da nam činite!
Peščanik.net, 28.09.2013.
