Od samog otvaranja slučaja zabrane SLIKE i otkazivanja izložbe u Kulturnom centru Novi Sad muče me pitanja na koja znam odgovore, ali u koje ne želim da verujem. Kako je moguće da je nova vlast, posebno izborom kadrova u kulturi tako očigledno, seireći, ogolila svoju totalitarnu, nacionalno-klerikalnu, ne/demokratsku, u suštini anti-evropsku prirodu? Kako je moguće da upravo u oblasti kulture preduzimaju akcije koje bi u svom finalnom rezultatu trebalo da im se obiju o glavu, a to se ne događa? Ko sve među njima u svojim ormanima krije crne uniforme, u kojima je zaneti Vulin izašao i na svetlost dana na Kosovu?
Tekst g. Ivana Medenice o cenzuri na izložbi u Kulturnom centru Novi Sad na trenutak me podstakao da se celom „slučaju” podsmehnem nudeći izmaštano tumačenje u kome direktor A. Fajgelj nije partijski birokrata i cenzor nego “naša krtica” u vlasti, iskreni zagovarač slobode govora i mišljenja, poštovalac slobode umetničkog stvaralaštva, ljudskih prava i različitosti, koji je spreman da se za te ideje žrtvuje i lično izloži javnoj kritici, sve sa ciljem da razgoliti pravu prirodu politike čiji je deo.
U tom naučno-fantastičnom scenariju glavni junak, g. Fajgelj, na položaju direktora Kulturnog centra Novi Sad, treba rutinski da odobri izložbu radova studenata likovne akademije. Ali, ne lezi vraže, pred g. Fajgeljom se pojavila, i očigledno ostavila duboki utisak, SLIKA – čovek bez lica, razapet na krstu u rukama drži novčanice. Njegova ushićenost je razumljiva, jer je autorka Danijela Tasić maksimalno svedenim likovnim sredstvima, razbijajući crno belu sliku samo krvavo crvenom bojom čvrsto stisnutih novčanica, poslala složenu poruku o karakteru crkvenih institucija danas ne samo kod nas, u Srbiji i Vojvodini, već i globalno. G. Fajgelj odmah poželi da ova važna i aktuelna slika/poruka, ne ostane dostupna i ne bude podsticaj na razmišljanje samo malom, premalom broju onih koji posećuju izložbe. Kako sam kaže, posle jednodnevnih konsultacija „са професорима, ауторима, уметницима, уредницима, представницима верских заједница и другим грађанима до којих сам дошао и након предомишљања, одлучио да спорни рад не прихватим“. Fantastična, subverzivna odluka! Ako ne prihvatim, ne odobrim, ako zabranim, nazvaće to cenzurom – mora da je mislio Fajgelj – Skočiće dežurni branioci raznih sloboda i SLIKA će se pojaviti u svim novinama, na svim televizijama i veliki deo vernika koji na izložbe ne idu dobiće priliku da bar razmisle o sveštenim licima koji sa njihovih slava, krštenja i sahrana odlaze sa čvrsto stisnutim novcem u rukama. U tom smislu i ovaj tekst treba ilustrovati slikom Danijele Tasić.
Kao važan korak, a da bi učutkao one koji, poput g. Ivana Medenice, ponude „čitanje“ slike kao „metafore savremenog čoveka „razapetog“ u svetu isključivo materijalnih vrednosti i interesa“, g. Fajgelj čoveka bez lica i karakterističnih rana na telu odlučno identifikuje kao Isusa Krista! Sad ni verske zajednice, koje baš nisu sklone da javnost raspravlja o financijskim aspektima njihovog duhovnog rada, nisu imale kud, nisu mogle relativizovati SLIKU recimo podsećanjem da su, uz Isusa, na Golgoti na krst razapeta i dva obična lopova. Morale su da zatraže da se zaštite “svetinja od skrnavljenja i verska osećanja građana”.
I lavina je pokrenuta, ne samo o gramzivosti nekih ljudi u Crkvi već šire, o cenzuri, o slobodi misli i govora, slobodi umetničkog stvaralaštva! Iz iskustva znamo da je sloboda subverzivno pitanje za svaku vlast, pa i novosadsku. Zato se, onog trenutka kada je tema počela da klizi u zaborav, g. Fajgelj, naša krtica, ponovo oglasio i probudio uspavanu javnost opširnim tekstom „Zašto sam odlučio da spornu sliku ne prihvatim“. Pojavio se i u jednoj od najgledanijih TV emisija gde se, kao svaki autentični borac za Slobode, žrtvovao preuzevši na sebe doživotni žig “cenzora”. Naizgled govoreći „Branim se!“ izborio se da reč dobiju oni koji kažu „Optužujemo!“
Naravno, ovaj „film“ nikada neće biti snimljen. Suočeni smo sa osmišljenom, agresivnom politikom zatiranja slobode govora, mišljenja i umetničkog stvaralaštva. Napadnut je prostor kulture, jer u njemu sloboda treba da buja i širi se celim društvom. Sloboda se čupa kao korov, čak i preventivno, jer G. Fajgelj odluku o zabrani slike nije doneo na osnovu primedbi vernika i verskih zajednica. Oni sliku nisu ni videli. On ih je sprečio da je vide. Onemogučio ih je da se i zapitaju o pravoj ulozi crkve danas i pravim interesima nekih njenih velikodostojnika. Mogu da zamislim kako im je SLIKU g. Fajgelj „prepričao“ da bi mu sada bili izgovor za cenzuru koju sprovodi.
Pravi odgovor kulturnoj politici koja se pokušava nametnuti je odluku da SLIKA bude izložena u Beogradu! To će biti prilika da masovnom posetom, sa dužim zadržavanjem ispred slike pokažemo svoj stav o slobodi. S obzirom da se u svom tekstu pozvao na „sličan“ slučaj u Njujorku ne sumnjam da će, kao krtica u sistemu, g. Fajgelj pokušati da se dodatno kompromituje, recimo organizovanjem napada na sliku. Zna on da se oštećena slika može popraviti i, kao u Njujorku, ponovo izložiti zaštićena staklom.
Vidimo se na izložbi, u gužvi ispred SLIKE.
Peščanik.net, 01.12.2013.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Vređanje vernika
Ivan Medenica – Dva slova o cenzuri
