Uzela sam sebi sat sreće, sa kafom otrovnjačom i mačkom u krilu, da zamislim gde bih bila za praznike. Izbor nije bio težak: samo decembarski program Mariinskog pozorišta u Petrogradu (koncerti, opera, balet) šiša sve evropske prestonice i centre kulture – čak i čitave sezone. Odmah je pao i virtualni izbor hotela sa 5*, i mogla sam se posvetiti besplatnom gledanju standardne praznične predstave Krcka Oraščića Čajkovskog (najbolja verzija iz 2007, na You Tubu) sa dirigentom Vladimirom Gergievim, koga po povoljnoj ceni mogu uživo videti i svake godine na ljubljanskom letnjem festivalu. Ljupko i distantno, baš kao što i treba – i koliko treba, da se ne zaboravi da nam ovo kratko vreme nekažnjenog uživanja mogu ukinuti ukidajući kulturu, ukidajući dostupnost informacijama (naročito besplatnu), i konačno ukidajući i nas. Svi ti procesi su uveliko u toku.
I premda je moje ponašanje bilo koliko-toliko u skladu sa mnogim preporukama pristiglim toga dana, da se ne troši za praznike, već da se novac, hrana ili pokloni daruju gladnima i bednima, odjednom kao da mi je kafu neko podlo zašećerio: to ne može biti dosta, i da li sam sebi previše priuštila? Pretpraznički dani u Sloveniji protiču pod dva međusobno uništavajuća znaka: množe se akcije za pomoć deprivilegovanima, kao što je kupovina hleba “za prijatelja” u pekari, hleba koji onda može bez ikakvog dokazivanja uzeti svako kome je potreban, odnošenje hrane u večernjim satima iz restorana i tržnih centara u socijalne centre, svakodnevno objavljivanje podataka o porodicama i pojedincima kojima je potrebna pomoć, otvorena je i prva socijalna trgovina sa umalo nevažećim proizvodima. A sa druge strane, u Celju su stanovnici luksuznog bloka odbili da im se u prizemlje useli sirotinjska kuhinja, iz romskih naselja stižu vesti da iz deljenja hrane u socijalnim centrima isključuju Rome… U prvome slučaju, posednici stanova su objasnili da su ih skupo platili, i da se sa pojavom javne kuhinje “smanjuje vrednost” njihovog ulaganja, u drugome slučaju ćute i dele bez Roma. Ideja da sirotinja treba da se hrani manje kvalitetnom hranom na kraju roka trajanja je teško podnošljiva, i ako je i uslov udaljenosti i ljudi i mesta ostvaren, verovatno sasvim prihvatljiva za one posednike skupih stanova. No za sve te akcije prenošenja hrane, služenja i pomaganja izgleda da ne nedostaje dobrovoljaca. Dakle 4:2, ono zašećerenje je ipak poteklo od Krcka Oraščića. Dodajmo malo otrova za dušu.
Nema ni boljeg kvaliteta ni veće doze od baletske trupe poznate pod intimnim nazivom The Trocks – skraćenica od punog naziva Les ballets Trockadero de Monte Carlo. Osnovala su je tri baletana kojima je bilo dosta klasičnog baleta – Piter Anastos, Neč Tejlor i Antoni Basai davne 1974, i dugo vremena izvodili svoje parodije klasičnog baleta na off-off (više puta) Brodveju. Već posle nekoliko godina postalo je jasno da parodija među prijateljima može dobiti smisao jedino ako se podigne na viši nivo. Svi koji imaju uspomene (ili još živu aktivnost) o domaćem izvođenju klasičnih i drugih komada – u mojoj porodici su to bili tzv. Labüdići, među prijateljima balet pod imenom Obedska bara se budi, znaju da takva zabava ne može da pređe kućni prag, tačnije prag kućne književnosti, za koju nosim autorska prava iz osamdesedith (važe samo za Beograd). Troksi su napravili upravo taj skok, možda tačnije uzlet u novu sferu umetničkog smisla. Unajmili su ruske učiteljice baleta. Ova vrsta discipline može se razumeti izvan profesionalnih baletskih krugova jedino ako se podsetimo da su samo u ruskom cirkusu uspeli da dresiraju – domaće mačke. Gospoda su se dakle savršeno uvežbala u klasičnom baletu, u kojem igraju pretežno ženske i poneku mušku ulogu. Gledala sam ih na samom početku ovoga veka u Lucent pozorištu za ples u Hagu. U međuvremenu, nastupili su u manje-više svim velikim pozorištima u svetu, računajući i Boljšoj – odakle ih, začudo, nisu oterali. Danas su najpoznatija muška grupa za klasični balet na svetu. Umetnički vođa im je Tori Dobrin, i još uvek imaju gvozdene ruske učiteljice. Trupa ima dvadesetak članova.
Ključevi fenomenalnog uspeha Troksa su pre svega u visokoj kodificiranosti – samoj po sebi često smešnoj – klasičnog baleta. No oni su parodirali i Balanšina, i Isadoru Dankan, i Martu Grejem, sem prve i osnovne žrtve – Mariusa Petipa; kad su koreografi jedanput isparodirani, ostaje tehnika. Troksi su pokazali da muško telo može sve što i žensko u klasičnom baletu, bez suvišnog lišavanja, transformisanja (grudi, grudnog koša i kukova) i sa relativno podjednakim izgledima za zamenjivanje istrošenih zglobova u poznijim godinama. Bicepsi i tricepsi ne smetaju, jer je mogućnost rada ruku podjednaka. A onda su tu i, hm, “plesački pojasevi” kako se često učtivo zovu, koji su svedeni na minimum, dok na muškim likovima povećavaju parodiju. Ne toliko, doduše, koliko u klasičnom filmskom spoof-u Top Secret! iz 1984, u režiji tada još savršeno šašave braće Džerija i Dejvida Zakera i Džima Abrahama: u legendarnoj sceni predstave ruskog baleta, balerine skakuću po predimenzioniranim štitnicima baletana…
Šta je, dakle, kod Troksa smešno? Skoro ništa. Muškarac obučen u roza tutu, koji savršeno izvodi sve figure u baletskim cipelicama? Njihova tehnika je tako dobra da moraju da se potrude da zapanjenu publiku nateraju da se smeje, a onda obično publika ne prestaje da se smeje još dugo posle predstave. Prvi veliki razlog za smeh je smutnja oko roda: to je inače osnovni “prekidač” za komediju, bilo da je reč o opscenosti ili temeljnijoj dekonstrukciji rodnih stereotipa. Nešto manje od 20% Hrvata, sludeći po realnim rezultatima nedavnog referenduma, lišeno je dakle smisla za humor, ili, verovatnije, za humor drugačiji od gurnem te u hladnu vodu s leđa / raspalim te grudvom sa kamenom. Dekonstruisati rod je osnovna ljudska aktivnost kojom se (putem smeha) leči strah od smrti. Izvan ovog malo prevelikog ontološkog okvira ostaje lekovita i oslobađajuća relativizacija propisanog, dozvoljenog i nametnutog. Drugi izvor smeha, koji neposredno izvire iz dekonstrukcije roda, jeste rušenje mogućnih (zaostalih) iluzija: jedan od baletana je vidno manji, jedan je crn sa plavom perikom, jedan nosi naočare; savršeno izvedena figura destabilizuje se smešnim osmehom; jedna od “balerina” se spotakne; primadona zgazi partnerovu nogu; neko ostane na pozornici, izvodeći suvišnu figuru. Ti gestovi su zapravo minimalni, veoma daleko od grube komike ili čak komičnih delova klasičnog baleta. Oni imaju posredno dejstvo – razbuđuju publiku i pokazuju gde je zapravo parodijska moć – u vrhunskom znanju i tehnici. Onda su tu još vidovi “strukturne” parodije, koja poseže u ismejavanje kulturnih vrednosti: tako primabalerina u labudovoj smrti gubi i perje, koje ispada iz suknje. No takva parodija je mogućna tek posle osnovnog, rodnog iščašenja. Ako zadržimo osnovnu definiciju burleske, to bi bilo prikazivanje visokih tema i likova na smešan način i u niskom registru.
Da li su Troksi vrhunski proizvod gejovske kulture? Izvesno, i još mnogo važnije – oni propituju kulturnu “glavnog toka”, zatvaraju netolerantnost u kokošinjce i otvaraju nepregledne mirisne i cvetne prostore solidarnosti i razumevanja. Posle gledanja Troksa možemo se sa razumnom ljubavlju vratiti klasičnom baletu. Ostaje pitanje – bar za neke – da li bi danas klasični balet mogao biti sasvim ozbiljno shvaćen bez Troksa.
Najbliže Balkanu su Troksi prošlog novembra gostovali u italijanskoj Gorici. Ne očekuje se više približavanja u neposrednoj budućnosti.
Peščanik.net, 11.12.2013.
LGBTQIA+- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
