Prema mojim poslednjim tekstovima može se steći utisak da sam se sa slašću okomio na Mišu Brkića. Utisak bi bio pogrešan, jer niti sam se okomio na njega ad hominem, niti se nisam okomio samo na njega. Kao što i sam autor teksta tvrdi, on nije usamljen u svojim stavovima. Glavna tema je novi zakon o radu i posredno, imaginacija budućnosti ove države i društva – Brkić je tu nesumnjivo u pravu. Formirala se čitava mala armija onih koji podržavaju pokušaje ministra Radulovića i skandalozni novi zakon o radu1, ali se tek u načinu na koji oni pričaju o problemima sa kojima se svi suočavamo, mogu identifikovati dubinske ideološke postavke ovih tržišnih fundamentalista. Jer neke od njihovih iluzija su zaista ozbiljne. I toliko neverovatne, da me svaki razgovor sa predlagačima reformi koje se mogu okarakterisati kao isključivo neoliberalne – podseća na razgovore sa verskim fundametalistima: ništa dok ne raščistimo da se Zemlja vrti oko Sunca, a ne obrnuto.
Na stranu nekoliko krajnje netačnih izjava: na primer, koliko god politička elita od 2004. bila ta koja je koristila i pružala zaštitu raznim desničarskim snagama, ona ih ipak nije instalirala. Oni su instalirani petnaest-dvadeset godina ranije, kada su Miloševiću zatrebale formacije koje bi mogao “slobodnije” koristiti na ratištima, ali i na domaćem terenu. Ako se ne varam, upravo se među njima ima i tražiti gro ovdašnjih “poslodavaca” i novopečenih ljudi vrlog novog sveta. I ukoliko se ne varam, upravo su oni sve češće regrutovani kao privatne vojske (zar tržišni fundamentalisti ne priželjkuju privatna obezbeđenja i privatizaciju sigurnosti?) firmi i tajkuna: kada radnici brane svoja prava, “preduzetnike” sve češće brane snažne delije koje su po pravilu prepoznate kao istaknuti navijači i pripadnici ekstremno-desnih organizacija. Okarakterisati ih kao “anomije” je u najmanju ruku pogrešno, jer je veoma lako imenovati ih: oni su prethodnica privatizacije koja preko nedelje čuva gazde, vikendom splavove, a nedeljom čeka paradu ponosa da nekoga prebije. Toliko o tome da je klasa “radnika renterijera” uzrokovala desničare.
Naravno ovo nisu jedine empiristički sporne tačke u tekstu Brkića. Kada govori o poreskoj politici, on zaboravlja da plaćanje poreza izbegavaju upravo privrednici i poslodavci, i da bi eventualna politika nulte tolerancije bila uperena prema njima, a ne prema građanima i radnicima koji ove obaveze uglavnom redovno izmiruju. Ikoničko Brkićevo pitanje je: “Ko će to da plati?” Građani i radnici, odgovorio bih, a dodao bih i “na sreću”. Kao što su do sada plaćali i kao što uvek plaćaju. “Privatnici” i “preduzetnici”, a ponajmanje mamutske kompanije retko gde nose društvo i pune budžet.
Ali sve ovo na stranu, izgleda mi zaista neverovatno da neko, bilo ko, potpune i krajnje gubitnike tranzicije, one koje je ta tranzicija (a ona ne može biti dobra, ona je uvek i isključivo nepravedna preraspodela društvenih resursa) dograbila, sažvakala, ispljunula i ostavila bez posla2, zdravstvene zaštite3, neke bez zdravlja, bez mogućnosti obrazovanja i bekstva od bede, a neke i bez života – Brkić proglašava profiterima tranzicije. I da u isti mah, čak i na eksplicitnom nivou, gubitnicima tranzicije proglašava one koji su (uvek i samo) bliskošću sa državnim strukturama za bagatelu pokupovali državno uništena preduzeća, ne bi li prodali crep sa krovova4 i tako obrnuli kapital pre nego što svi shvatimo da su baš “poslodavci” upropastili i deindustrijalizovali Srbiju.
Slika radnika koji isisavaju vitalnost od rada zajapurenim i zdravljem nabijenim gazdama, neodoljivo podseća na ikonografiju iz tridesetih godina prošlog veka, po kojoj su zli Jevreji isisavali vitalnost zahuktalim (i zdravljem nabijenim) plavokosim arijevcima – a u ovoj ikonografiji treba tražiti dubinsku ideologiju tržišnih fundamentalista.5 Lepi, zdravi i sposobni privatnici (doduše najčešće sa policijskim i/ili ratničkim dosijeima, ali ko za to pita kada je profit jedino merilo) na jednoj strani, a kljasti, zli i siromašni na drugoj. Tržišni rasizam je sledeća tintara na sedmoglavoj aždaji rasizma sa kojom ćemo morati da izađemo na kraj.
A sada o političkim posledicama novog zakona o radu: detinjasti projekti tržišnih fundamentalista i neoliberalizam imaju budućnost pod istim uslovima pod kojim je ima i pomenuta Budimka: ukoliko im država pomogne. Budimki ona pomaže na jedan način (pretpostavljam nekim kreditom), a neoliberalizmu tako što će potpuno obespraviti radnike i time kapitalu na volej nabaciti najjeftiniju radnu snagu u regionu, a po mogućstvu i u svetu. Kako god okrenete, država mora da interveniše.6 I interveniše: usvaja jedan, može se komotno reći, anticivilizacijski zakon o radu, čiji je zadatak da do krajnje granice pojeftini radnu snagu i ljude.
Do sada mi se činilo da je cilj svih nas, kao društva, da živimo bolje i kvalitetnije, a ne gore. Izgleda da sam pogrešio. A ovo bi mogli pomisliti i svi kojima će novi zakon o radu reformatorski pretvoriti trenutno preživljavanje u sporu i romantičnu smrt od gladi. I moram priznati da se ne bih začudio da se ove mase naprečac zaljube u sledećeg netalentovanog slikara koji im ponudi večitu slavu i povratak onoga što će im liberalizacija oduzeti. Naravno, oni će to vraćati od nekih marginalizovanih Drugih (Roma, azilanata, drugačijih po nekom trećem kriterijumu), jer se plutajuća ideologija preduzetnika i čvrsta veza privatnika sa vlastima i državom ne daju lako prekinuti.7
Peščanik.net, 10.01.2014.
Srodni linkovi:
Andrea Jovanović – Odgovor Miši Brkiću
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU________________
- Time su, usput, definisali najmanje dva ideološka izvorišta “ideologije tranzicije” u Srbiji: levu i desnu.
- Da bi Brkićeva tvrdnja bila tačna, njegova premisa mora da bude da su upravo ti radnici upropastili fabrike, a ne država koja je pogasila fabrike da bi ih ispoklanjala partijskim ćevap-ortacima.
- Na koju se Brkić takođe okomio. Ukoliko ne budu imali tu zdravstvenu zaštitu, ti ljudi neće imati nikakvu. Zanima me na kojem delu Marsa žive ljudi koji se zalažu za reforme koje će ovim ljudima ukinuti pravo da se leče.
- Da, oni su kupovali preduzeća za cenu koju su mogli isplatiti tako što
su na brzinu rasprodali krš koji se našao po pogonima, ostavili radnike bez posla, okrenuli se i otišli. Brkić ne bi imao šta da im zameri: oni su došli po profit i to su i dograbili. - Tvrdim, kao i uvek: estetika je temelj svake ideologije.
- Naravno, država će i u slučaju privatizacije finansijski intervenisati. Nikakvi eufemizmi “podsticaja” ne mogu zakloniti činjenicu da savremene države, koliko god bile surove prema radnicima i građanima, kompanijama sipaju finansijska sredstva iz budžeta bez ikakve mere. Tako izgleda „slobodno tržište“ u realnosti.
- Moguće je da je jedini primer takvog raskida bio nemački raskid sa političkim i ekonomskim elitama koje su je gurnule u Drugi svetski rat. A u sklopu denacifikacije, Nemačka je morala da izgradi i pravedno društvo. Takva denacifikacija i tranzicija su nam potrebne, a ne tržište i praporci, rekao bi neko.
