Tina Modotti, Workers Parade, 1926

Tina Modotti, Workers Parade, 1926

Nemam običaj da se bavim blogerskom „literaturom“, ali povremeno se povodom nekog teksta upali crvena lampica u stručnim krugovima i, hteli–ne hteli, dođete u posed naopakih tekstova koji vas totalno zaprepaste. Mislim da se možemo složiti oko toga da su najgore one gluposti koje pišu razni priučeni likovi koji, pročitavši jednu knjigu i ponešto na nekom sajtu, pomisle da su sve naučili i dohvate se olovke kako bi narodu razotkrili sve tajne nauke.

Gospodin Radulović, ekonomski bloger, došao je u žižu javnosti pošto je postao ministar, i to je, logično, podiglo popularnost njegovog internet pisanija. Tako je, na primer, ovih dana aktualizovan njegov stari tekst iz 2008. godine, u kom nam on razotkriva svoje poznavanje evolucione biologije, a sve u cilju demonstriranja „naučne“ opravdanosti neoliberalne ekonomske konstrukcije. Ukratko, a o tome ćemo govoriti u ovom tekstu, g. Radulović upada u zamku izjednačavanja bioloških (evolucionih) i društvenih mehanizama, čime biologiju koristi za koncepcijsko utemeljenje svoje ekonomske teorije. Takvo stanovište nije nepoznato, ima čak i svoje ime – darvinitis (imenovao ga je Raymond Tallis), a lako mu podležu oni koji evolucionu biologiju poznaju veoma površno. Dakle, g. Radulović nije učinio bilo šta epohalno ili novo; preciznije, on je reinkarnirao veoma stare ideje čije korene možemo pronaći u kasnom 19. i ranom 20. veku. Istine radi, iako su rezultatima savremene biološke nauke sasvim obesmišljene, takve teorijske konstrukcije opstaju i danas u malim biološkim krugovima, ali cvetaju u izvesnim ekonomskim, antropološkim i psihološkim kružocima. Da bismo razumeli odakle potiču ogoljene ekonomske ideje (bivšeg) ministra, moramo se malo pozabaviti istorijom „umrežavanja“ evolucione biologije u socijalnu i ekonomsku teoriju.

Malo istorije…

Godine 1859. pojavljuje se Darvinova knjiga Postanak vrsta koja je konačno pružila sasvim jednostavna i jasna objašnjenja procesa evolucije. Centralno mesto u Darvinovoj teoriji evolucije zauzima mehanizam prirodne selekcije. U suštini, ovaj mehanizam podrazumeva da će najveću verovatnoću preživljavanja i reprodukcije imati jedinke koje su najbolje prilagođene uslovima u kojima živi populacija. Drugim rečima, takve jedinke će ostavljati najviše potomstva za narednu generaciju čime se zastupljenost njihovih osobina s vremenom povećava, dok se „inferiorna“ svojstva s vremenom eliminišu iz populacije.1 Značaj Darvinove teorije prepoznali su svi koji su dugo, još od početka prosvetiteljstva, tragali za naturalističkim objašnjenjima postanka čoveka i materijalističkim odgovorima na pitanja „ljudske prirode“. Iako se Darvin u ovoj epohalnoj knjizi nije bavio čovekom,2 svima je bilo jasno da njegova teorija ima sasvim jasne implikacije na teološke stavove o natprirodnoj kreaciji ljudske duše.

Darvinova objašnjenja prirode veoma lako su pronašla put do teoretičara društva. Zapravo, prva primena Darvinove teorije, pre svega koncepcije „borbe za opstanak“ i mehanizma prirodne selekcije, odnosila se upravo na problem organizacije ljudskih društava i međuljudskih odnosa. Herbert Spencer (1820–1903), uticajni britanski filozof, smatrao je da načelo evolucije može predstavljati okosnicu „sintetičke filozofije“, to jest da prirodna selekcija jeste filozofsko načelo koje može ujediniti različita polja nauke.3 Videći sebe kao napredne i liberalne mislioce, mnogi industrijalci i filozofi poput Spensera lako su prihvatili biološki determinizam po kome društvene klase predstavljaju manifestaciju prirodnih razlika između ljudi, pri čemu su bogataši biološki superiorniji u odnosu na siromašne članove društva. Time je dat „naučni“ legitimitet klasnoj segregaciji, a na evoluciju društva gledalo se kao na „prirodno“ čišćenje od inferiornih članova jer oni i jesu znatno češće bolesni i imaju kraći životni vek. U to vreme nije bilo ni naznaka razumevanja činjenice da životni uslovi u najvećoj meri određuju izloženost bolestima, uhranjenost ili bilo koje merilo inteligencije (kroz obrazovanje).

Potpuno je jasno koliko je doktrina biološke predodređenosti ljudi pogodovala „moralnom pranju“ bogatih industrijalaca koji su svakodnevno bili svedoci neverovatne bede obespravljenih klasa – ako je nešto prirodno, onda mora biti i moralno! U tom kontekstu zanimljivo je pomenuti jednog pripadnika visoke klase, prvog profesora sociologije na Jejlu, Williama Grahama Sumnera (1840–1910) koji, iako pristalica takozvanog socijalnog darvinizma, donekle uočava moralne probleme u takvoj društvenoj praksi. Naime, on je prihvatio da je primereno posmatrati ekonomsku borbu kao legitiman test sposobnosti, ali je smatrao da sama društva ne moraju nužno počivati na takvim pravilima, što posebno važi za razvijene i bogate države. Na primer, on kaže da se društva mogu zasnivati na dva alternativna skupa vrednosti koje je označio kao „sloboda, nejednakost i opstanak najsposobnijih“ i „nesloboda, jednakost i preživljavanje nesposobnih“. Jasno je da je Samner tu upotrebio rečnik svog doba, ali možemo naslutiti o čemu govori. U prvom slučaju on iscrtava društvo surovog kapitalizma i potpuno neregulisanog tržišta u kome se, dodatno, pod parolom potpunih ljudskih sloboda krije apsolutna nebriga države za pojedinca. (Što inače i jeste, po mom mišljenju, osnovna „kvaka 22“ većine (neo)liberalnih konstrukata – tražili ste slobodu, šta onda hoćete od države?!) Alternativna mogućnost, prema Samneru, podrazumevala bi intervenciju države kroz različite socijalne programe, čime se podiže potencijal jednakosti početnih pozicija za sve, ali bi to za sobom povlačilo i neke regulative koje pojedinca uvode u sistem poštovanja određenih društvenih pravila (uključujući i porez) a time i gubljenje nekih aspekata individualnih sloboda.4

U svakom slučaju, ugrađivanje principa evolucije u društvene teorije doprinelo je utemeljenju liberalne ekonomije zapadnog sveta. Nije bilo neobično ni to što se takva zloupotreba biologije proširila i na druga društvena pitanja. Naime, biološki redukcionizam, to jest svođenje svakog aspekta individualne različitosti isključivo na biologiju i postojanje biološki nasledne superiornosti jednih nad drugima, vrlo brzo je od pitanja društvenih klasa preraslo u biološko razumevanje superiornih i inferiornih naroda, „rasa“, polova, itd. Epilog su bili rasistički i eugenički zakoni u zapadnim državama i, konačno, genocidi tokom svetskog rata i kasnije. Celoj stvari nije ni najmanje pomogao napredak biologije početkom 20. veka kada u evolucionu teoriju biva uveden pojam gen, materijalna jedinica nasleđivanja. Ideološka matrica je, naravno, ostala potpuno ista: društvena uloga svakog čoveka predodređena je nasleđenim genima, pri čemu se polovi, porodice, etničke grupe, narodi i „rase“, bitno razlikuju po svojim sposobnostima, to jest genima.

Oduševljenje genetikom podstaklo je pravljenje niza teorijskih konstrukata i unutar same biologije i unutar, za tu priliku, pridruženih disciplina, poput psihologije. Među najpopularnijim idejama tog tipa nalaze se sociobiologija i, nešto mlađa, evoluciona psihologija. Iako donekle različite, ove dve koncepcije leže na istoj teorijskoj platformi – na genocentrizmu. Zbog devastirajućih civilizacijskih efekata socijalnog darvinizma, novi genocentrični programi donekle su izmenili svoje stavove. Ideje genetičke determinisanosti etniciteta, „rase“, raznih manjinskih grupa i društvenih klasa, iako ne sasvim napuštene, ustupile su mesto pitanjima porekla univerzalnosti ljudskog etograma.5 Brojne osobine, kao što su agresivnost, genocidni ratovi, ksenofobija, nepotizam, strah od autoriteta, makijavelistička psiha, promiskuitet muškaraca, diskriminisan položaj žena i tome slično, predstavljale bi, po ovim koncepcijama, sastavni deo „ljudske (psihološke) prirode“. I opet, s obzirom da su to naša „prirodna“ i „univerzalna“ svojstva, zaista postaje problematično diskutovati o moralnom vrednovanju takvih ponašanja. Budući da osnovni imperativi čoveka podrazumevaju raznovrsne kulturne aspekte našeg života, iz premise o glavnoj ulozi prirodne selekcije u evolucionoj liniji naše vrste proizlazi: 1) da su ne samo svi oblici ponašanja ljudi već i karakteristike ljudskih društava direktno određeni genima (genocentrizam), i 2) da sve ove karakteristike predstavljaju adaptacije, ako ne sada onda u nekim drevnim životnim sredinama (panselekcionizam).

Ovako jednostavne ideje veoma su prihvatljive laicima (ili na „brzinu stvorenim“ evolucionistima), posebno onima kojima je bliska konzervativno-liberalna ideologija, jer navodno i „sama nauka“ potvrđuje ispravnost njihovih stavova. Darvinitis, to jest guranje evolucione biologije i tamo gde joj nije mesto, i danas ima veliku popularnost, kao što nam je demonstrirao g. Radulović. U svom blogu on navodi apsolutno sve odrednice ovakvog mišljenja i poziva se na tipične predstavnike genocentrizma. Mnogi od njih nisu biolozi, a, zanimljivo, mnogi verni pratioci jesu ekonomisti. Najzanimljiviji u celoj priči je poznati biolog Ričard Dokins. Kao i sve sledbenike genocentrizma, g. Radulovića najviše fascinira koncepcija sebičnog gena – ideja da sva živa bića predstavljaju trenutne manifestacije (otelotvorenja) gena koji imaju sebični interes da se što više umnože, to jest da ih bude što više u narednim generacijama. Drugim rečima, mi smo ljušture kroz koje protrčavaju geni i podređeni smo u potpunosti njihovom glavnom interesu. Odatle bi proizlazilo da sve naše osobine i celokupno okruženje koje stvaramo, uključujući i društva, jesu posledica gena koji nas teraju da se ponašamo baš na način koji će njima obezbediti preživljavanje i reprodukciju (videti ljudski etogram). Ukoliko se pojavi neka mutacija, te neuspešne varijante gena biće pre ili kasnije eliminisane iz etograma.6

Još malo istorije…

Svest o tome da darvinitis demonstrira groteskno uprošćavanje kako evolucione biologije tako i društva, i da znatno odstupa čak i od originalnog Darvina, pojavila se uporedo s pojavom sociobiologije, čak i ranije. Za to postoje, to ne smemo zaboraviti, i biološki i ideološki razlozi. Još od početaka Sintetičke teorije evolucije (četrdesetih godina prošlog veka), koja je u svojoj suštini genocentrična, bilo je velikih imena sa bitno drugačijim stavovima o tome gde je uloga gena u evolucionoj priči. Ono što je sintetička teorija namerno zaobilazila, bilo je centralno za takozvanu alternativnu sintezu.

Naime, genocentrične koncepcije zainteresovane su prevashodno za prenošenje gena u naredne generacije (takozvana transmisiona genetika), dok je alternativna teorija fokusirana na to kako geni ostvaruju funkcije u svakoj jedinki (funkcionalna genetika i molekularna biologija). Ta zamena fokusa potpuno je izmenila i razumevanje evolucionog procesa. Postalo je jasno da u formiranju osobina jednog organizma kroz ontogenezu (individualno razviće) pored efekata gena ogroman uticaj ima životna sredina u kojoj se organizam razvija. Pored toga, ovde smo razumeli i da praktično sve osobine jesu oblikovane mnoštvom gena čija interakcija zavisi od okruženja u kom se ona ostvaruje. Na ovaj način je kontinuitet sebičnog interesa pojedinačnih gena zaista teško održiv. Najsavremenija istraživanja molekularne biologije otkrila su nam mnoštvo mehanizama kojima geni međusobno intereaguju i kako faktori životne sredine utiču na ekspresiju gena i konačno formiranje fenotipa (to jest osobina organizama). Tu oblast istraživanja nazivamo epigenetikom.

Iz ovog kratkog biološkog prikaza jasno je da životna sredina nije samo selekcioni filter koji će favorizovati prilagođene a eliminisati neuspešne. Životna sredina aktivno kreira fenotipsku različitost, što znači da jedinke nisu predodređene svojim genotipom. Kada govorimo o ljudima, mislim da je svima sasvim poznato da porodično i šire socijalno okruženje u ogromnoj meri oblikuje svaku osobu, od osobina ponašanja pa čak i do fizičkih svojstava.

U ideološkom smislu, kao što možete pretpostaviti, ideja o aktivnoj ulozi životne sredine u „oblikovanju“ ljudi i procesima evolucije bila je sasvim neprihvatljiva za kapitalističku nauku zapada zasnovanog na klasnim podelama. S druge strane, uloga životne sredine u Sovjetskom Savezu postaje toliko prenaglašena da je za vreme Staljina i njegovog vodećeg „biologa“ Lisenka bila dovedena do apsurda. Osnovna ideja bila je oponiranje Darvinu i koncepciji prirodne selekcije, jer u besklasnom društvu ne može biti borbe za opstanak već se podrazumeva kooperativna priroda živog sveta. Dodatno, kada govorimo o ljudima, ako je životna sredina faktor koji u potpunosti određuje ponašanje i životne stavove, onda se svako može razvijati tako da bude sasvim podređen kolektivnom, a ne sopstvenom interesu. Uz sve to, i pojam gena smatran je buržoaskim idealističkim konstruktom koji nema veze s realnošću.

Veoma značajni ruski genetičari, koji su pre Staljinove ere bili na pravom tragu razumevanja evolucije uz ispravno shvatanje uloge životne sredine u celom procesu, uglavnom su poslati u gulage zbog pominjanja gena, a ostatak naučnika uklopio se u lisenkoističku naučnu parodiju. Takvo stanje dovelo je do toga da su se pravi naslednici značajnih i važnih ruskih genetičara pojavili na zapadu kao vrhunski naučnici svog doba, a listom su bili levičarskog opredeljenja (J. B. S. Haldane, C. H. Waddington, S. J. Gould, R. Lewontin i drugi). Poslednja dva evoluciona biologa koja smo naveli, Guld i Luontin, formirali su, tokom sedamdesetih godina 20. veka, levičarsku akademsku organizaciju Nauka za narod (Science for the People) koja se oštro suprotstavljala sociobiologiji, čak i fizičkim napadima na najistaknutija imena tog pravca.

Savremeni stavovi

Darvinitis je, nažalost, uveliko kompromitovao značaj biološkog znanja za razumevanje čoveka kao biološkog, društvenog i kulturnog bića. Danas, međutim, malo koji obrazovani biolog podržava darvinitis, i to iz najmanje tri razloga. Prvo, na osnovu znanja iz genetike ponašanja, ozbiljne naučne oblasti koja se bavi analizom uticaja gena i životne sredine na formiranje ponašanja, poznato nam je da u ukupnoj raznolikosti (a tu možete strpati kakve god hoćete osobine u ponašanju, uključujući i inteligenciju) geni učestvuju podjednako ili čak i manje od faktora životne sredine (zavisno od konkretne osobine). Drugim rečima, ta istraživanja nam potvrđuju da se međusobno razlikujemo u genima koje smo nasledili, ali da njihov uticaj na fenotip ponašanja jeste, u konačnici, oblikovan socijalnim kontekstom. Danas nam je molekularna biologija razjasnila i mehanizme putem kojih se ostvaruje ovaj uticaj sredine – zavisno od socijalnih uslova, odnosa sa drugim ljudima, naših iskustava tokom čitavog odrastanja i zrelog perioda života, oblikuje se mreža aktivnih i neaktivnih gena u međusobnim interakcijama koja će formirati naš ponašajni fenotip (videti epigenetiku).

Drugi razlog za neprihvatanje darvinitisa je evoluciono biološki. Tokom evolucije, počevši od brojnih predačkih vrsta do anatomski savremenog čoveka, jasno su detektovani pravci promena našeg mozga, organa koji ima centralnu ulogu u celoj ovoj priči. Ovaj organ jeste evoluirao u biološkom kontekstu, kao i bilo koji drugi, i danas poznajemo mnoštvo genetičkih noviteta u odnosu na naše najbliže srodnike – šimpanze. Fantastično je, međutim, to što su pojedinačno male, ali kumulativno velike promene dovele do posebnosti našeg mozga koje ne uočavamo kod drugih sisara, ili bar ne u tolikoj meri. Dobili smo sposobnost da apstraktno mislimo, promišljamo, izmišljamo, razumemo kauzalnosti, donosimo svesne odluke i tome slično. Na osnovu tog biološkog potencijala, koji smo tokom evolucije zaradili, mogli smo napraviti kulturu i sve što uz to ide. Drugim rečima, biologija je omogućila naše progresivno oslobađanje od biologije!

Treći razlog se jednostavno nadovezuje na prethodni – pojmovi biološke i kulturne evolucije kvalitativno su sasvim različiti. Celokupan biološki potencijal iskoristili smo da napravimo paralelni evolucioni svet – kulturu (gradove, države, institucije, moralne sisteme, pa i ekonomiju). U tom paralelnom svetu, oslobođeni bioloških sprega, možemo napraviti šta god poželimo! Svest o tome da su naša ponašanja razložna, promišljena, oblikovana prevashodno socijalnim a ne biološkim kontekstom, u ogromnoj meri naučena i vaspitana, predstavlja osnovu ljudskih individualnih i kolektivnih sloboda i jeste pokretač svih dostignuća čovečanstva.

Ovde ću još jednom podvući veoma važnu stvar: pored toga što je netačan, darvinitis, to jest biološki redukcionizam, daje nam viziju ljudi koji su subordinirani i ukalupljeni sopstvenim genima, prepušteni njihovom sebičnom interesu reprodukcije. U svojoj velikoj i važnoj knjizi evolucioni biolog Guld7 izjednačava biološki determinizam s teorijom ograničenja, pa kaže: „Malo je tragedija većih od sprečavanja života i malo nepravdi dubljih od osporavanja mogućnosti za borbu ili čak nadu – i to ograničenjima koja su nametnuta spolja, dok se lažno tvrdi da se nalaze unutra.“

Guldov citat možemo povezati i sa ekonomijom, kako smo i počeli ovaj tekst. Da li današnja svetska ekonomija funkcioniše po principima krvoločne kompeticije i borbe za opstanak? Odgovor je sigurno – da, ali samo zato što smo trenutni sistem takvim i napravili. Izjednačavanje ekonomije sa prirodnim zakonima, što jeste neoliberalna tendencija „čikaških dečaka“, ubedilo nas je da je takav sistem „prirodno stanje stvari“, zakucano u našim genima, i sa tim se moramo pomiriti. Upotrebom biologije u ekonomskoj argumentaciji g. Radulovića i njemu sličnih, reklo bi se da smo napravili pun krug – nanovo smo izjednačeni sa životinjom.

Imala sam nekoliko motiva za ovaj poduži tekst. Prvo, kao evolucionom biologu i genetičaru, veoma mi je stalo da se moja nauka poštuje i u okvirima društvenih nauka. Istorijski prikaz trvenja i nesporazuma činio mi se neophodnim za sticanje tog poštovanja. Drugo, želela sam da pokažem da iz poznavanja biologije ne proizlazi takozvano prirodnjačko razumevanje društva, koje bi, prema priučenim evolucionistima, moralo nužno da sledi. Treće, a mislim da je to važno još milion puta naglasiti – odluke o tome kakvo društvo ili ekonomiju želimo ne zavise ni najmanje od naše biologije. Ovde nastupaju mehanizmi kulturne evolucije! Sve je na stolu – revolt, revolucija, reforme… bez ikakvih bioloških ograničenja. Na nama je da svesno odlučimo da li će nam osnovni pravac društvenog razvoja biti gomilanje profita ili ljudsko dostojanstvo.

Pitam se, da li je slučajno to što su najbolji i najpoznatiji svetski evolucioni biolozi bili i ostali levičari?

Peščanik.net, 20.02.2014.

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

  1. Na osnovu onoga što je napisao u svom blogu, možemo reći da je g. Radulović dobro razumeo ovu jednostavnu koncepciju prirodne selekcije.
  2. Darvin će tek kasnije, 1872. godine, objaviti knjigu o poreklu čoveka. Prvi prevod štampan je u Srbiji davne 1922. godine – Čovekovo poreklo, preveo Nedeljko S. Divac (Beograd: Geca Kon).
  3. Spenser je posebno bio uticajan u SAD. Najvećí broj obrazovanih Amerikanaca je, u to doba, na Darvinovu teoriju evolucije gledao Spenserovim očima.
  4. Na ovom mestu zamolila bih sociologe da nam do kraja objasne odnos između pojmova jednakost i sloboda budući da se ti pojmovi, kod nas laika, zaista mogu razumeti kao suprotstavljeni u mnogim aspektima društvene teorije.
  5. Postojanje određenih oblika ponašanja u većini ljudskih populacija (univerzalni etogram) ključni je dokaz za sociobiologe da su te osobine uslovljene genima. O kakvom je naučnom metodu ovde reč suvišno je govoriti!
  6. Ričard Dokins je svetski poznat popularizator biologije i jedan od najistaknutijih ateista današnjice. Njegove knjige prevođene su i na srpski jezik (u izdanju smederevskog Heliksa). Niko ne negira koliko su ove knjige, kada se tiču isključivo evolucione biologije i prezentovanja dokaza evolucije, važne za podizanje svesti i znanja o evoluciji kao prirodnom procesu. Dokinsovo biološko znanje, dakle, nije ni najmanje sporno, iako njegovi genocentrični stavovi jesu, zbog čega je veoma često kritikovan u kompetentnim biološkim krugovima. Iako je svoje stavove znatno ublažio u odnosu na vreme kada je napisao Sebični gen, on nije sasvim napustio koncepciju koja ga je proslavila.
  7. Stephen Jay Gould, The Mismeasure of Man (New York and London: W. W. Norton and Co., 1996).
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković, rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, profesorka na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.

Latest posts by Biljana Stojković (see all)