Odmah da kažem da ne mislim da ova polemika treba da se pretvori u „raspravu o Hajeku“, u „gađanje“ citatima itsl. S druge strane, verujem da ona nije ni čisto „intelektualističko nadgornjavanje“, da ne upotrebim neki teži (i da se našalim – adekvatniji) izraz. Uobražavam, štaviše, da ona ima puno veze sa našom aktuelnom situacijom, pa čak i sa predstojećim izborima. Zato ću, da bih što pre došao do glavne teme koju sam, čini mi se, i načeo svojim prvim tekstom, polemiku o Hajeku pokušati da maksimalno svedem na dve po mom mišljenju ključne stvari. I da ne zaboravim, Šmita ne pominjem zato što je nepotrebno ubačen u ovu temu i što od toga ne bi bilo gotovo nikakve koristi, jer njega niko u Srbiji „ne zarezuje“, dok su se protiv liberala digli „i kuka i olovka“. Naročito olovka.
O Hajeku, robokapu
Da se najpre zadržim na Ilićevoj tezi koju ponavlja i u drugom tekstu – da je Hajek antidemokrata. Ja sam u svom prethodnom tekstu naveo nekoliko citata koji jasno potvrđuju Hajekov vrlo pozitivan odnos prema demokratiji kao „vladavini većine“. Pored tih mojih argumenata Ilić je, međutim, prošao kao pored „turskog groblja“ i ne osvrnuvši se i „bacio se“ na Hajekov predlog, koji ja takođe pominjem, o uvođenju dva parlamenta. Zamerajući mi što tome nisam posvetio više pažnje, Ilić taj predlog (pozivajući se doduše na Scheuermana) široko analizira: način formiranja zakonodavnog parlamenta nije dobar, dovešće do apatije, pod ovim uslovima će funkcionisati, pod onim neće, itd. Čak i da je tako – a nije – čak i da Hajekov predlog „ne pije vodu“, iz toga ne sledi da je Hajek antidemokrata. Ali da Ilića i njegovog kompanjona taj parlament zapravo i ne zanima pokazuje njihova završna rečenica, oni Hajeka proglašavaju antidemokratom ne zbog njegovog odnosa prema demokratiji, nego zbog toga što nema baš lepo mišljenje o tzv. „državi blagostanja“. „Scheuerman će na kraju zaključiti da, kao i Schmitt, Hayek vidi intervencionističku državu blagostanja isključivo kao revolucionarnu pretnju koja se nadvija nad političkim univerzumom kojim dominiraju bogati i obrazovani“, piše Ilić. Temu „države blagostanja“, međutim, ovde ne želim da otvaram, ionako se previše zadržavam(o) na doktrinarnim i, za mene, u ovom slučaju sporednim stvarima.
Ali, kad smo već kod zakonodavnog parlamenta ne mogu da odolim i da o njemu ne kažem nekoliko reči. Meni se, nasuprot Iliću (i Scheuermanu) čini da, iako verovatno nije lako ostvarljiva, u toj ideji ima „zrno soli“. Lako ćemo se, zar ne, složiti da zakone treba donositi pažljivo i promišljeno, jer treba da budu dugotrajni da bi pravni poredak bio stabilan, itd. Dakle, dobro je da ljudi koji stvaraju zakone imaju sigurniju poziciju i ne zavise od hirova dnevne politike, a dobro je i da to budu ljudi, kako kaže Hajek, „u zrelom dobu“ i „koji su se već dokazali u običnom životu“. Može da se diskutuje treba li mandat „poslanika“ u zakonodavnoj skupštini da bude baš 15 godina, kao što predlaže Hajek, ali nije ga ni Hajek zakovao: ili tako ili nikako drugačije. Takođe, ni Ilićeva primedba da bi način izbora tog parlamenta izazvao apatiju po mom mišljenju ne stoji. Naprotiv. Činjenica da bi se, po Hajekovom predlogu opet, svake godine menjala jedna petnaestina njegovih članova, znači da bismo svake godine imali neku javnu raspravu o kandidatima, a time i o radu tog parlamenta. Takođe, činjenica da u izborima učestvuje relativno uzan krug (iskusnih) ljudi mogla bi da dovede do porasta kvaliteta rasprave, s jedne, i do smanjene mogućnosti (medijskih i svakih drugih) manipulacija, s druge strane, itd. Dakle, možda rasprava ne bi bila „najšira“, ali bi bila kvalitetna i relevantna i podigla bi nivo političkog života. Ne tvrdim da bi sve baš ovako bilo, to bi dosta zavisilo od prilika u zemlji o kojoj je reč, između ostalog i od njene demokratske tradicije, ne bi to svuda sigurno funkcionisalo na isti način, ali zar je bolje sad kad pojedincima prvo radno mesto postaje – predsednik Narodne skupštine.
Druga krupna Ilićeva zamerka Hajeku je da je „kulturni elitista“, jer ističe „značaj aristokratske, visoke ili elitne kulture“. To Ilić izgovara kao optužbu, ali ja ne vidim šta je loše u tome što se ističe „značaj visoke kulture“? Misli li Ilić da je visoka kultura nepotrebna ili da joj ne treba pridavati toliki značaj? To ostaje potpuno nejasno, ali u svakom slučaju takvu primedbu bih najmanje očekivao od Ilića i ljudi sličnog „kova“.
Pri kraju teksta, međutim, Ilić obrće ćurak i Hajeka optužuje za – tradicionalizam. Jer, kaže Ilić, po Hajeku ljudima „upravljaju kulturni obrasci – to jest tradicija – kojih oni uglavnom nisu ni svesni“. (I) to je tačno. Hajek zaista jeste isticao veliki značaj tradicije. Ali, opet, šta je tu pogrešno? Može li se poreći njen izuzetan uticaj? Zar se ljudi ne ponašaju u skladu sa običajima, duhovnim nasleđem, pravilima i (društvenim) vrednostima koji se „s kolena na koleno“ prenose generacijama? Zar to nije temelj civilizacije? Bolje rečeno – civilizacija sama. Hajek upravo to u svojim delima i tvrdi.
Ilić karikira Hajeka pa kaže da prema njemu, Hajeku, „beslovesni akteri na tržištu spontano biraju najbolja rešenja jer njihovim odlukama upravljaju kulturni obrasci – to jest tradicija – kojih oni uglavnom nisu ni svesni“. Ilić nas ubeđuje kako seljak kad pred zoru ide na njivu ne misli o tome kako da je poore, nego pravi plan za usrećivanje čovečanstva; isto važi i za radnika kad ide u fabriku, za hirurga pred operaciju, itd. Daleko od toga da su po Hajeku ti akteri „beslovesni“, naprotiv, ti „mali“, „obični“ ljudi svojim svakodnevnim aktivnostima, kroz pokušaje i greške, stvaraju pravila, određuju vrednosti, menjaju ih u skladu sa promenom okolnosti i tako stvaraju kulturu, tj. civilizaciju. Ti bezimeni ljudi za Hajeka su, ako se tako može reći, pravi „heroji istorije“. To je mnogo bliže „istorijskoj istini“ nego predstava kojoj nas i dan danas uče u školama, prema kojoj istoriju sačinjavaju samo kraljevi i carevi i gde između velikih bitaka nema ničega. Zašto Iliću, koji se inače tako gorljivo zalaže za prava „poniženih i uvređenih“, to smeta?
U stvari, Hajek nije ni kulturni tradicionalista (iako snažno ističe značaj tradicije), niti je kulturni elitista (kad ističe značaj elite), jer je i jedno i drugo deo kulture. Hajek je pre svega – kulturni evolucionista. „Kulturna evolucija nije rezultat ljudskog razuma, već procesa u kojem su se kultura i razum razvijali konkurentno. Verovatno nije opravdanije tvrditi da je misleći čovek stvorio svoju kulturu, nego da je kultura stvorila njegov razum“, piše Hajek.1 Hajek misli da to treba da se „poštuje“. Ne u smislu da bi zbog toga tom „malom čoveku“ trebalo podići spomenik (mada – zašto da ne), nego zato što su prenebregavanje te istine i pokušaj da se razvoj čovečanstva organizuje i usmeri prema nekom „veličanstvenom“ planu loši i za pojedinca i za društvo. Ilić tvrdi da je Hajek „vladajućoj eliti dodelio sposobnost da oblikuje i preoblikuje društvene vizije“. Upravo je suprotno, Hajek se najviše plašio velikih „vizionara“ i „planera“. „Mozak je organ koji nam omogućava da apsorbujemo, ali ne i planiramo kulturu“, poziva se Hajek na Karla Popera.2 „Čovek nije i nikada neće biti gospodar svoje sudbine: njegov razum uvek napreduje vodeći ga u nepoznato i nepredviđeno, gde on uči nove stvari“, glasi poslednja rečenica u već citiranoj Hajekovoj knjizi.3
Da zaključim: možda postoje korisnije i preciznije definicije kulture od Hajekove, kao što tvrdi Ilić, ali to nije tema ovog razgovora; u svakom slučaju, u svojoj kritici Hajeka Ilić je još jednom teško podbacio.
Krajnje je vreme da se vratimo u Srbiju (mada ni tu, na početku, nećemo moći bez Hajeka).
Himna naša nasušna
Kaže Ilić: „Slažem se sa Lakićevićem da danas jedna osoba demonstrira bezmalo golu silu i kinji veliki broj građana Srbije. Kao i on, mislim da je nedopustivo da dve trećine stanovništva egzistencijalno zavisi od države jer ta država nije u stanju da stvori uslove u kojima će ljudi moći da žive od svog rada i takmiče se pod ravnopravnim uslovima na relativno slobodnom tržištu. Ali ne vidim kako će nam pozivanje na Hayeka pomoći da to rešimo.“
Ali, jer uvek ima (još) jedno „ali“, ja se na Hajeka nisam ni pozivao. Kao što ga nisam ni „veličao“, kako mi na jednom drugom mestu spočitava Ilić. Štaviše, nisam ga u svom prvom tekstu ni spomenuo. Kada su, međutim, u reakcijama na taj tekst usledili ničim argumentovani napadi na Hajeka, među njima i Ilićev, morao sam da odgovorim. Pre svega zato što tu nije bio na meti sam Hajek, nego, kao što se i iz Ilićevih tekstova lepo vidi, „neoliberalizam“, za šta sam još u svom prvom tekstu rekao da je obična mimikrija i da služi da se napadne stari, izvorni, „klasični liberalizam“.
Zato sam i naveo taj primer sa himnom, na čemu mi Ilić zamera i kaže da sam „pošao od jednog od najotrcanijih opštih mesta u domaćem nacionalističkom diskursu“, tj. „od petsto godina pod Turcima“ jer, da krajnje uprošćeno prepričam njegov stav, otomanski Turci nisu današnji Turci, kao što ni tadašnji Srbi nisu sadašnji Srbi. Kakvo otkriće! Pa naravno da je tako. Ni današnji Grci nemaju mnogo veze sa onim Grcima iz Sparte i Atine, ali ih se ne odriču, naprotiv.
Kaže još Ilić: „… te slike ’Srba’ sa sredine 19. i s početka 20. veka najveći broj današnjih domaćih kulturnih radnika u polju književnosti (pisaca, kritičara, nastavnika, profesora) – koji uglavnom niti rade niti se od njih očekuje da rade išta drugo do da konstruišu i rekonstruišu nacionalni identitet – sa gnušanjem odbacuje“. U to već nisam, siguran. Kad se samo setim, mada s tugom, kako je Beogradski univerzitet, i književnici, i akademici, listom stao uz Slobodana Miloševića kada je u ime tih i onih još starijih Srba pozivao na rat, nigde ne vidim ni gnušanje ni odbacivanje. Vidim, doduše, da se i Ilić tog razdoblja seća sa sličnim osećanjem kao i ja, pa otud još manje razumem njegovo oduševljenje tim „društvom“ na koje se on s pijetetom poziva.
No, ima još nešto u čemu se slažem sa Ilićem. Jeste petsto godina pod Turcima „opšte mesto“ i jeste „otrcano“, ali – još uvek deluje snažno. I to, gle, na koga – upravo na Ilića koji mu se, na prvi pogled, tako žestoko otima. Jer, uprkos toj silesiji kritičara, književnika itsl., njegova temeljna odlika za ovih 150 godina ništa nije promenila. Otkad je borba za pravdu kao neki „raison d’etre“ ušla u glave i duše Srba, a odatle u himnu, ona ih više nije napuštala. Nije bilo dovoljno ni pola veka „komunističke diktature“ da je izbaci, pa kad je vreme nametnulo potrebu da Srbija ponovo bira svoju „pesmu nad pesmama“, ona se opet uhvatila za pravdu i nije bilo nikog među „konstruktorima nacionalnog identiteta“ da se tome suprotstavi.
Dakle, „pričom o himni“ hteo sam da istaknem da je u srpskoj tradiciji duboko ukorenjena potreba za pravdom, a ne potreba za slobodom. A Ilić koji (želi da) ima kritički odnos prema toj tradiciji u stvari je njen zatočenik. Jer i on, sasvim u skladu sa tom tradicijom, insistira na pravdi i misli da je glavni problem u Srbiji što nema dovoljno pravde. Ja, međutim, mislim da je primarni problem Srbije u tome što nema dovoljno slobode. Znači li to odbacivanje potrebe za društvenom pravdom? Naravno da ne.
Na ovom mestu, međutim, mora da dođe konkretna analiza.
Dakle, šta je suština zahteva za socijalnom pravdom, da od nje prvo krenemo. Šta bi to u Srbiji uopšte značilo, kome je pomoć društva zaista potrebna, koliko to košta, ima li za to para? Ali, pre svega: krije li se iza zahteva za socijalnom pravdom težnja za očuvanjem privilegija?
Po mom mišljenju u Srbiji je upravo to slučaj. Činjenica da su u tim zahtevima najglasniji paradržavni sindikati, tj. oni koji okupljaju zaposlene u državnom sektoru, to odlično potvrđuje. Dakle, utvrđeno je da: 1) U javnom sektoru se manje radi; 2) Produktivnost u javnom sektoru je niža; 3) Sigurnost radnog mesta u javnom sektoru je veća; 4) Zaposleni u javnom sektoru imaju duži odmor i brojne sitne pogodnosti; 5) U javnom sektoru ima bar 30 odsto viška zaposlenih; 6) Javni sektor privrede posluje sa gubitkom; 7) Na kraju, najvažnije, javni sektor ima za oko 30 odsto veće plate nego privatni. Ima još, ali zar i ovo nije dovoljno. Pa mi smo tek nedavno saznali da u javnom sektoru radi blizu 800.000 ljudi, pa tu se nije znao ni broj zaposlenih, oni tamo ne znaju ni šta imaju, nemaju ni popis imovine, tu se zapošljavao „i Kurta i Murta“, bez reda i zakona i bez ikakve potrebe.
Ima li veće socijalne nepravde od ove. Ja mislim da veće i teže nepravde od ove u Srbiji nema. To, u stvari, nije nepravda, to je bezočna pljačka ljudi od čijih se usta bukvalno odvaja da bi se dalo lenjom i neodgovornom javnom sektoru. I mislim da je svaka podrška paradržavnim sindikatima duboko licemerna i uperena protiv onih koji stvarno zarađuju svoj hleb.
I koji se iz petnih žila upinju da svojoj deci, recimo, obezbede bolje obrazovanje. Dušan Pavlović je nedavno lepo pokazao kako sadašnji sistem finansiranja visokoškolskog obrazovanja pogoduje boljestojećim slojevima, jer im omogućava da školuju decu na račun siromašnijih.4 Ali, čik vi dirnite u to osinje gnezdo. Odmah vam prilepe etiketu: „neoliberal“.
Kad čitate/slušate Ilića i njemu slične, a oni čine ubedljivu većinu na srpskoj javnoj, naročito kulturnoj, sceni, stiče se utisak da je Srbijom poslednjih desetak godina vladao najcrnji „neoliberalizam“. Ja taj neoliberalizam ne vidim. Iskoristiću ovde jedan rad Boška Mijatovića, koji to pitanje precizno obrađuje. Dakle, „gde je zbilja ta neoliberalna politika“ pita Mijatović. „U rigidnom radnom zakonodavstvu, po kome gotovo da nije moguće otpustiti radnika? U manipulacijama deviznim kursom tokom cele prethodne decenije? U kancerogenom širenju esnafskog sistema kroz licenciranje sve većeg broja delatnosti, od seljaka do turističkih radnika? U masovnom opraštanju neplaćenih poreza i doprinosa? U stalnim subvencijama brojnim preduzećima u restrukturiranju, raznim poljoprivrednim proizvođačima, stranim investitorima i svima drugima kojima treba novac? U nepostojanju stečaja kako se nezaposlenost ne bi povećala? U raznim strategijama i politikama ekonomskog i regionalnog razvoja, socijalnog stanovanja itd.? U tzv. podsticanju građevinarstva, gde ministar slobodno deli pare? U širenju državne svojine (Telekom, Smederevo, ’akvizicije’ Srbijagasa)? U partijskoj kontroli nad preduzećima u javnom sektoru? U čvrstoj kontroli medijske scene? Itd, itd. Ne, nema tu neoliberalne politike, već samo svemoćne intervencionističke države“, zaključuje Mijatović.5
Ta politika dovela je do: 1) Zaostajanja u industrijskom razvoju; 2) Porasta javne potrošnje; 3) Prevelikog opterećenja privrede; 4) Gubitka radnih mesta u proizvodnji; 5) Porasta spoljnog duga, tačnije prezaduženosti zemlje. A socijalne razlike, uprkos svim tim silnim naporima da se isprave nepravde zlokobnog tržišta, ostale su iste, ako nisu i povećane.
Sad je „doteralo cara do duvara“. Ovako dalje više ne može. Intelektualna elita, viši društveni slojevi, pružaju najviše otpora neophodnim promenama. Jer, oni niži su njima već zahvaćeni, oni su odavno na tržištu.
Rastislav Dinić, da i njega za trenutak uključim u ovu raspravu, neće se Ilić naljutiti, navodi moje reči: „Naši ’kulturni radnici’, dakle, više vole da žive u laži i neslobodi, samo ako će država zauzvrat da im obezbedi neki posao, neku materijalnu nadoknadu, neku (sitnu – jer ’crkavica’ im se zapravo udeljuje) apanažu. Oh, kako uzvišeno!“ pa ironično zaključuje: „šaljiv je Mijat Lakićević“. Ali, ja se uopšte ne šalim. I da podsetim, rečenica koju navodi Dinić, komentar je prethodno citiranog stava „jedne naše poznate kulturne radnice“ koji glasi: „ako biram između onog režima koji je tvrdio da je čovek najveće bogatstvo, pa uglavnom lagao, i ovoga koji tvrdi da treba da ostanem bez posla i pri tom nimalo ne laže – opredeljujem se radije za delimično laganje.“
Ta rečenica u meni izaziva veliku zebnju. Ali niko se od mojih oponenata nje i ne dotiče. Svašta su tu navodi: Šmit, Hajek, ovaj, onaj, gomila citata sa svih šest kontinenata, ali, rekao bih, u stvari sa ciljem da se „zaseni prostota“. Tačnije, da se sakrije sramota.
Ja sam pitao, ali mi niko nije odgovorio, da li iza te (paradigmatične) rečenice stoji kulturna elita Srbije. Eksplicitno nije, ali implicitno bi se moglo zaključiti da – stoji. Dok se to ne utvrdi ova rasprava ne može imati smisla.
Na kraju, da ne bude da izbegavam to pitanje, nešto o Ilićevoj optužbi da (rukovodeći se „hajekovskim principima“) liberali u Srbiji „praktično legitimizuju pljačke iz devedesetih“. Opet Ilić nije pružio nijedan argument za svoju tvrdnju.
Ali, kad smo već kod tog pitanja, tu problem uopšte nije u (de)legitimizaciji. Može cela Srbija, od prvog do poslednjeg punoletnog građanina, na referendumu da izglasa da je to bogatstvo nelegitimno, može posle tu odluku da potvrde i Skupština, i Vlada, i predsednik Republike, i Akademija nauka, i Udruženje književnika. Šta će to u praktičnom životu promeniti?
Tim pre što problem sa „legitimizacijom pljački iz devedesetih“ nije tako jednostavan. Naime, dobar broj ljudi „prvi milion“ je stekao legalno. Uzmete od banke kredit od milion maraka, posle mesec dana vratite 100 maraka. Ko je za to kriv? Inflacija. Ko je odgovoran za inflaciju? Guverner Narodne banke Savezne Republike Jugoslavije. Odavno više nema ni te Jugoslavije ni tog guvernera, a ni inflacija nije krivično delo. S druge strane, koristi od inflacije nisu imali samo retki pojedinci (mada oni nisu baš tako retki) nego bukvalno desetine hiljade građana koji su stanove vredne 100.000 maraka otkupljivali za stoti ili hiljaditi deo te sume. Kako to da rešimo?
Ključno je, međutim, da u ovoj stvari nije bitan legitimitet, nego legalitet. Dakle, mora sud da donese odluku: građanin taj i taj prekršio je zakon taj i taj, pa mu se oduzima imovina koju je protivpravno stekao i osuđuje se na zatvor… itd. To ima smisla i protiv toga niko razuman ne može biti. To je vladavina prava, sve ostalo je bezakonje. I bacanje prašine u oči, dimna bomba koja niti će ispraviti „krive drine“ devedesetih, niti će društvu doneti mir i stabilnost koji su neophodni za razvoj. Svakoga dana, u svakom pogledu…
Peščanik.net, 05.02.2014.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Sfinga socijaldemokratije
Mijat Lakićević – Kultura, tržište, država
Dejan Ilić – Neoliberali pod okriljem države
Mijat Lakićević – Šta da se radi
Dejan Ilić – Libertarijanska antidemokratija i elitizam
Mijat Lakićević – Ko još haje za Hajeka
Dejan Ilić – Od Schmitta do Hayeka i nazad
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU________________
- Pravo, zakonodavstvo i sloboda, str. 390.
- Isto, str. 393.
- Isto, str. 410.
- “Nepravedna cena obrazovanja“, Vreme br. 1202, 16. I 2014.
- Boško Mijatović, „O tzv. neoliberalizmu“, rad sa savetovanja „Globalna kriza i ekonomska nauka: neoliberalizam i alternative“, održanog na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 2012. godine.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
