Sabotaža

 
Botho Strauß je napisao da „ne znamo u kojem obliku će se pojaviti buduće tragedije“. To više nije tačno. Sada možemo da ih zamislimo. Doživeli smo ih u avgustu 2011, kada su počeli nemiri u Totenhemu u Londonu, a onda se proširili na Enfild i Brikston, Hakni, Krojdon i Luišam. Dovoljno je samo da pogledamo YouTube. Slike londonskih nereda su najava naše budućnosti. Malajski student Asyraf Haziq Rosli sedi krvav na trotoaru, prilazi mu nekoliko mladića, pomažu mu da ustane, polako otvaraju njegov ranac, uzimaju sav sadržaj i napuštaju ovog bespomoćnog mladog čoveka. To je nulta tačka ljudskosti.

Britanskom premijeru Davidu Cameronu trebalo je nekoliko dana da pronađe prave reči. Onda je izustio: „Socijalni problemi, nagomilavani godinama, eksplodirali su pred svima nama“, i dodao je nešto o „propalom društvu“. To je napredak. Britanski konzervatici retko izgovaraju reč društvo. Ono je za Margaret Thatcher bilo ključna tema: „Socijalisti polaze od društva i analiziraju kako se čovek uklapa u njega, dok mi polazimo od pojedinca“, izjavila je jednom čelična premijerka. Međutim, kada društvo propadne, propao je i pojedinac. Ideolozi neoliberalizma nisu bili spremni da to priznaju. Neoliberali su iskvarili ideje liberalizma. Pokušaj da društveno razorni teror nesputanih tržišta opravdate pozivajući se na Adama Smitha, znak je da niste razumeli ovog moralnog filozofa. Liberalizam govori o slobodi, umesto o odgovornosti. Tržište samo po sebi nema moral, a bez njega postajemo životinje.

Odjednom su svi to shvatili. Da je neko pre par godina na ulici uzviknuo: „kapitalizam više ne radi“, mnogi bi samo ravnodušno prošli pored njega ili bi došla policija, u zavisnosti od ponašanja govornika. Ali ko bi mu protivrečio danas?

U tome je problem. Niko više ne protivreči. Ali se ništa ne menja.

Sahra Wagenknecht, vodeća političarka Die Linkea, piše verovatno najbolje tekstove protiv sistema u Frankfurter Allgemeine Zeitungu, ranije smatranom uporištem konzervativizma i buržoazije. Ali to više nije slučaj, naročito od kada se jedan od njegovih urednika, Frank Schirmacher, požalio sa kakvom „avetinjskom okrutnošću“ Angela Merkel manipuliše moralnim vakuumom građanske politike, uz zaključak „da su se decenija razuzdane finansijalizacije ispostavile kao najbolja rehabilitacija levičarske kritike društva.“

Da, sa rečju kapitalizam može ponovo da se radi, čak i van levičarskih krugova. Odjednom se svi sećaju da je još Marx objašnjavao da je istorija kapitalizma istorija njegovih kriza. Ponovo posežemo za plavom knjigom, koju smo tokom poseta istočnom Berlinu morali da kupimo od službenika DDR-a, i počinjemo da čitamo: „Protivrečnosti kapitalističkog društva najvidljivije su u periodičnim industrijskim ciklusima i njihovom klimaksu – opštoj krizi“. Tako piše u Kapitalu i na to moramo ponovo da se naviknemo. Tehnološka samorazumljivost zapada ugrožena je nakon eksplozije u nuklearnoj elektrani u Fukušimi, baš kao što je njegova socijalna samorazumljivost duboko uzdrmana finansijskom krizom, a jedna od njenih posledica, evrokriza, još uvek traje. Svedoci smo super havarije sistema, davno predskazane, ali i neočekivane prateće katastrofe – moralnog kraha. Katastrofe su često predvidive, ali nas redovno zateknu nespremne.

Simptomi su vidiljivi. Tokom londonskih nemira lomljeni su samo izlozi. Finansijski kriminalci ruše shvatanja o pravdi i nepravdi. Leta 2012, visoki menadžer HSBC-a, najveće evropske banke, morao je da odgovara na pitanja pred anketnim odborom američkog kongresa, jer je njegova banka godinama prala novac meksičkih narko kartela. Banka je iz predostrožnosti pripremila 700 miliona dolara za plaćanje kazni, dok je istovremeno prijavila profit od 12,7 milijardi dolara.

Stuart Gulliver, šef ove banke, najavio je pre puta u Vašington „da ćemo se izviniti, priznati našu grešku, odgovarati za naše poteze i nedvosmisleno se obavezati da ćemo popraviti ono što je zakazalo“. PR stratezi ove banke su se pridržavali taktike koju je analitičar CIA Jack Ryan preporučio svom predsedniku u Tom Clancyjevom trileru Kartel: „Besmisleno je deaktivirati bombu koja je već eksplodirala“. To je profesionalna tehnika savremenog upravljanja krizama. Poricanje je stvar prošlosti. Daleko pametnije je priznati očigledno, zamoliti za oproštaj, zakljinjati se da ćete se popraviti i prosto nastaviti po starom.

To je proverena strategija. Za nju nema leka. Osim raskida. Ali možemo li da raskinemo vezu između Evrope i velikih banaka? Naravno. O tome je između ostalog reč u ovoj knjizi.

Bankari poput Gullivera se zaista lično izvinjavaju, lišavajući se time svake krivice. To ih ništa ne košta, ili samo nekih 700 miliona dolara. Oni se priznanjem odriču greške. I odjednom je nestala, nema je više. Ne moraju da snose odgovornost. Krivica i odgovornosti su samo dva pojma od mnogih koji su izgubili svoje izvorno značenje. Ko je jednom učinio taj korak i oslobodio se značenja ovih pojmova, svestan je da se istovremno oslobodio tereta odgovornosti prema njima. Lagati je onda daleko lakše, jer se laž više ne percipira kao takva.

To smo doživeli tokom finansijske krize, koja je samo jedan simptom. Novac je pitanje poverenja. Međutim, reč je o nečemu daleko važnijem od povratka poverenja tržišta u sebe. Možda ova kriza tržišta nenamerno i u svojoj izopačenosti razotkriva istinu o sistemu. Reč je o krizi poverenja u sistem i njegove pojmove: pravda, pravo, odgovornost, zakon, dužnost, jednakost, razum, napredak, javnost, parlament, vlada, izbori, demokratija. Svedoci smo obesmišljavanja i postepenog gubitka ovih pojmova. Međutim, ne možemo da ih se odreknemo. Postoje mudraci koji veruju da nam nisu potrebne vrednosti. Peter Sloterdijk za njih ima čuvenu definiciju cinizma: „Cinizam, kao prosvećena lažljiva svest, postao je okorelo-podmukla mudrost koja je odbacila hrabrost, smatrajući prevarom sve što je pozitivno, sa željom da se samo nekako provuče“. To su dakle savremenici koji smatraju da je savršeno dovoljno da „se nekako provučemo“. Oni apatiju izjednačavaju sa trezvenošću, strah sa razumom, a lenjost sa vizijom. Mora da je kapitulacija veoma udobna. Problem je samo u tome što to nije dovoljno za demokratiju koja zaslužuje to ime. U ciničnom egzilu nema demokrata.

Engleski politikolog Colin Crouch skovao je za našu stvarnost veoma ubedljiv pojam postdemokratije: „Pojam označava zajednicu u kojoj se održavaju izbori na kojima se zaista smenjuju vlade, ali međusobno suprotstavljeni timovi profesionalnih PR stručnjaka tokom same izborne kampanje strogo kontrolišu tok javne rasprave, tako da se ona pretvara u goli spektakl u kome se razgovara samo o onim problemima koje su prethodno izabarali stručnjaci. Pri tome većina građana igra pasivnu, nemu, čak i apatičnu ulogu i reaguje samo na zadate signale. U senci ove političke predstave i iza zatvorenih vrata, stvarnu politku vode izabrane vlade i elite, koje pre svega zastupaju interese kapitala“. Evrokriza je potvrdila ovu tezu.

A šta dolazi posle postdemokratije? Tišina? Ili nova oluja? Šta ostaje kada građani postanu birokrati prepušteni svom cinizmu? To već vidimo. Pandan desničarskom cinizmu prema vlasti danas je levičarski cinizam iz očaja. Plamteće ali potisnuto nezadovoljstvo, toliko nepoverljivo u sistem da je i samo postalo ravnodušno prema zaprećenom, najavljenom ili izvršenom povlačenju političke kaste. I ono ništa ne znači.

Ako ostanemo bez pojmova, gubimo i sredstva za razmevanje stvarnosti. Finansijski fizičar Emanuel Derman piše: „Ovo su povoljna vremena za fizičke modele sveta, što se ne može reći i za njegove društvene modele“. Da, zato što modeli više ne služe predviđanju. Imamo neku predstavu o tome šta su kancelar, ministar, predsednik, bankar, parlament, javni servis, sud. Od ovih osoba i institucija očekujemo određeno ponašanje. Ali šta da radimo kada oni ne ispune naša očekivanja?

U nastavku ćemo videti kako je savezni ustavni sud zaključio da je kancelarka tokom evrokrize sistematski kršila prava Bundestaga. To nisu sitnice. Kako da razgovaramo o demokratiji kada sa kancelarkom ne delimo isti sistem vrednosti?

U filmu Kartel Ryanov protivnik, agent CIA Ritter, to opravdava rečima da ne bi trebalo da stvari posmatramo crno-belo: „Sivo! Svet je siv Jack!“. Što je veća otuđenost, sve je teže potražiti spas u pojmovima lišenim svog izvornog značenja. To je opasan proces.

Ova knjiga govori o toj otuđenosti. Ona je pohod, ekspedicija kroz sadašnjost jednog sistema koji krši svoja obećanja. A na kraju nailazimo na jednu jedinu reč. Staromodnu, ali u kojoj leži sva nada, zaklonjena, jedva prepoznatljiva, još nejasna – radikalizam.

Potraga nas vodi spolja ka unutra i nazad. Šta je to? Šta osećamo? Šta želimo? U kom režimu živimo? Kakav refleks to izaziva? Kakvu bi reakciju trebalo da očekujemo od sebe samih? Moramo da povratimo pojmove. Pravda, zakon, jednakost, demokratija, sloboda. Pojmove koje nam je oteo jedan mračni kapitalizam. Delegirali smo našu odgovornost, a ona se izgubila u šumi strašljivih političara, pohlepnih bankara i nemuštih novinara. Zato nije dovoljno glasati svake četiri godine, a onda ćutati sve vreme.

Neizbežno je pitanje akcije. Ispravna svest sama nije dovoljna da stvori ispravno biće. Pisac Ingo Schulze je o tome razmišljao i došao da zaključka: „Svoju volju moramo pokažemo nenasilno i kroz geste i simbolične akcije, a ako je potrebno i uprkos otporu izabranih predstavnika“. Međutim, Schulze vrlo dobro zna da se zbog simboličnih akcija više niko ne uzbuđuje. O rečima i da ne govorimo.

I dobronamerna gesta ostaje mrtvo slovo na papiru. Ali šta se nalazi s onu stranu geste i simboličnih akcija? Telo. Bližimo se trenutku kada će telo morati da se vrati u politiku. Na jedan ili drugi način. Da li to znači i nasilno? Ingo Schulze govori o nenasilju. On je doživeo nenasilni pad režima na istoku. Mada je to bio sistem već dovoljno načet i spreman za slom. To danas nije slučaj. Jasno je da je revolucija u Nemačkoj gotovo nemoguća. Ali šta će biti ako sve ostane samo na Schulzeovom objavljivanju volje.

Tabu nasilja je jedan od retkih koji opstaje. U tome se svi slažu. Ako biste otvoreno pozvali na nasilje, odmah biste bili inkriminisani od strane zakona i javnog mnjenja. Član 111. krivičnog zakona propisuje kako reagovati na „javno podstrekivanje na krivična dela“: „Onaj ko javno, na nekom skupu ili širenjem spisa poziva na protivpravan čin, kazniće se kao podstrekivač“. A podstrekivač se „izjednačava sa počiniocem“. To bi trebalo zapamtiti.

Ali ako odbacujemo nasilje, time se odričemo i pitanja gde ono zaista počinje, ko ga vrši i ko su njegove žrtve.

Oskar Negt je jednom rekao da greše oni koji veruju da se teorije moraju sprovesti u praksi. Međutim, on podseća na Adornove reči da ne možemo znati šta su stvari, dok ne znamo šta ih nadilazi.

Vreme je da ponovo naučimo da želimo. I da delujemo.

 
Odlomak iz knjige Jakoba Augsteina: Sabotage, Carl Hanser Verlag, München 2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 06.02.2014.