„Činjenica da je čovek Bernamovih kapaciteta bio spreman da, barem izvesno vreme, o nacizmu misli kao o nečem vrednom divljenja, nečem što bi moglo da vodi, štaviše, što će verovatno dovesti do trajno uređenog društva pokazuje koliku je štetu našem osećaju za realnost nanelo negovanje nečega što danas nazivamo ‘realizmom’.“
Orvelov (George Orwell) esej iz 1946, posvećen Džejmsu Bernamu (James Burnham), tada vodećem anglosaksonskom političkom filozofu i jednom od najprepoznatljivijih glasova američkog posleratnog konzervativizma, aktuelan je barem koliko i u vreme kada je napisan. Zamenite li Bernamovo ime imenom savremenog evropskog ili američkog konzervativca po izboru, a nacizam autokratijom Putinovog tipa, Orvelov polemički prikaz Bernamove Upravljačke revolucije (The Managerial Revolution) postaje up-to-date analiza političke filozofije današnjeg „vojnika“ demokratije, obeshrabrenog njenom navodnom neefikasnošću naspram totalitarno ustrojenog društva.
Percepcija demokratski uređenog društva kao „dekadentnog“ i simpatije za poredak koji podrazumeva koncentraciju izvršne moći u rukama jednog čoveka ili malobrojne, autohtone upravljačke elite navešće Bernama da pogrešno predvidi pobedu nacizma u Drugom svetskom ratu, kao i da, kasnije, prema Orvelovim rečima, „o Staljinu piše u gotovo mitskim terminima“.
Orvel bi danas imao dovoljno materijala da piše o „Bernamovom sindromu“. U kontekstu nemoći Zapada pred Putinovom intervencijom na Krimu, konzervativci naših dana ne samo što američkog predsednika Baraka Obamu vide kao slabića, već gotovo neskriveno zavide komociji ruskog predsednika u ulozi siledžije. „Ima nečeg čudnog“, piše ovim povodom autor skorašnje analize u magazinu New York, „u vezi s komentatorima koji najoštrije kritikuju Putina, istovremeno čeznući za tim da u Beloj kući sedi neko što više nalik njemu“.
Da li demokratija gubi na privlačnosti?
Paradoksalno, „otmica Krima“ dogodila se u trenutku kada su demonstranti na ulicama glavnog grada Ukrajine, Kijeva, proglasili pobedu, a put ka ostvarenju svojih ambicioznih aspiracija – tešnje veze s Evropskom unijom, kraj ruskom uticaju u ukrajinskoj politici, smena kleptokratske vlasti predsednika Viktora Janukoviča – prohodnim.
Pobunu protiv korumpirane, autokratske vlasti i zahtev za uspostavljanjem demokratije zasnovane na poštovanju zakona nije teško razumeti. U proseku, demokratije su bogatije od ne-demokratija, manja je verovatnoća da će ratovati, uspešnije su u borbi protiv sistemske korupcije; svojim građanima garantuju slobodu misli, govora i udruživanja, obezbeđujući im, barem načelno, instrumente da upravljaju svojim životima i trasiraju sopstvenu budućnost.
O nesumnjivoj privlačnosti demokratije dovoljno govori činjenica da su ljudi u raznim delovima sveta spremni da toliko toga stave na kocku kako bi se za nju izborili. Ipak, i pre „krimske epizode“, optimizam povodom kijevskih protesta bio je pomešan s dozom strepnje. Ne bez razloga. Od prestonice do prestonice, godinama unazad ponavlja se ista matrica: ljudi protestuju na centralnim gradskim trgovima; režim nastoji da uzvrati, gubeći nerve pred opštim simpatijama za demonstrante, generisanim medijskim izveštavanjem o protestima; svet aplaudira padu režima i nudi pomoć u uspostavljanju demokratskih mehanizama vlasti. Na kraju se, međutim, ispostavlja da je smena autokratske vlasti daleko lakši posao od izgradnje demokratskog sistema. Po pravilu, novi režim posrće, ekonomija počinje da se urušava, a država dospeva u položaj koji nije ništa bolji od prvobitnog. Tako nešto dogodilo se u zemljama zahvaćenim Arapskim prolećem, ali i sa ukrajinskom Narandžastom revolucijom iz 2004. Janukovič je tada uličnim protestima oteran s vlasti, da bi šest godina kasnije, nakon što se alternativa pokazala beznadežno nesposobnom i korumpiranom, ponovo bio izabran za predsednika.
Bez dileme, nastupila su teška vremena za demokratiju. Osim što se vlasti koje dođu namesto smenjenih autokrata pokazuju nesposobnim da uspostave kredibilne demokratske institucije, u samim tradicionalnim, stabilnim demokratijama, sve su vidljiviji sistemski nedostaci i opšti prezir prema politici i političarima.
Tokom druge polovine 20. veka, demokratija je u nekim sredinama uspela da pusti koren uprkos najtežim zamislivim okolnostima: u Nemačkoj, traumatizovanoj nacizmom; u Indiji, zemlji s najvećom populacijom siromašnih u svetu; u Južnoj Africi, razorenoj aparthejdom. Paralelno, dekolonizacija je izrodila niz demokratskih društava na prostoru Afrike i Azije. Zatim su, jedan za drugim, pali autokratski režimi u Grčkoj (1974), Španiji (1975), Argentini (1983), Brazilu (1989). Usledio je kolaps Sovjetskog Saveza, rezultirajući nizom novih demokratija u centralnoj i istočnoj Evropi. Sve u svemu, prema klasifikaciji Freedom House-a s početka milenijuma, 120 zemalja, odnosno 63 odsto ukupnog broja država u svetu, moglo se ubrojiti u demokratije.
Činilo se da niz nema kraja, tj. da demokratija nema alternativu. Savremeni oblici autoritarne, totalitarne vlasti proglašeni su neuspelim eksperimentima, a liberalna demokratija ubedljivim pobednikom u ideološkom ratu Istoka i Zapada. Duh vremena efektno je sažet u naslovu eseja američkog politikologa Fransisa Fukujame (Francis Fukuyama), objavljenog 1989. u časopisu National Interest: Kraj istorije?
Imajući u vidu realne okolnosti, trijumfalizam je došao kao prirodna reakcija. Pogled unazad bi, međutim, sugerisao oprez povodom teze o nužnosti demokratije. Nakon pada Atine, gde je nastala i prvobitno implementirana, demokratija je kao politički model „spavala“ sve do prosvetiteljstva, dve hiljade godina kasnije. U 18. veku, jedino je Američka revolucija proizvela stabilnu, održivu demokratiju. Naredni, 19. vek, obeležen je nastojanjem monarhija da suzbiju svaku demokratsku inicijativu. Tokom prve polovine prošlog, 20. veka, došlo je do kolapsa tek ustanovljenih demokratija: Nemačka, Italija, Španija. 1941, svet je brojao tek 11 demokratskih država.
Demokratski entuzijazam s kraja prošlog veka definitivno bledi. Prema Freedom House-u, 2013. je bila osma uzastopna godina pada globalnog indeksa sloboda. Mnoge demokratije ostale su samo nominalno demokratske: održavaju se izbori, ali se krše prava i slobode i urušavaju institucije, što su fundamentalni aspekti funkcionalnog demokratskog sistema. Izuzmemo li Zapad, demokratije kao da se uspostavljaju samo da bi odmah potom posrnule i pale. Na Zapadu pak, demokratija postaje sinonim za disfunkcionalnost i prezaduženost. U problemima kod kuće, a sa sve manjim uticajem spolja, demokratija kao da gubi momentum.
Zašto demokratija gubi na privlačnosti?
U opširnom eseju na temu, magazin Economist kandiduje dva ključna razloga: (i) globalna finansijska kriza 2007-08; (ii) uspon Kine.
Šteta od krize nije bila samo finansijska, već i psihološka. Razotkrila je fundamentalne slabosti zapadnih političkih sistema: vlade su decenijama proširivale prava, čije su ostvarenje finansirale zaduživanjem. Način na koji su reagovale na kolaps finansijskih tržišta – dajući novac bankama i bankarima, a propisujući mere štednje svima ostalima – dramatično je srozao poverenje građana u politički sistem.
Istovremeno, Komunistička partija Kine razbila je monopol demokratskog sveta na ekonomski napredak. Lari Samers (Larry Summers), profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard, primećuje da je Amerika u periodima najrobustnijeg rasta uspevala da udvostruči životni standard na svakih 30 godina; Kina je tokom poslednje tri decenije to učinila tri puta, na svakih deset godina. Pripadnici kineske elite bez ustezanja govore da je njihov model – čvrsta partijska kontrola nad svim segmentima društva, uz nastojanje da se najtalentovaniji pojedinci regrutuju za visoke partijske položaje – efikasniji od demokratije, između ostalog zbog toga što je imun na blokade usled nepostojanja međustranačkog konsenzusa.
Ogromna većina kineskog stanovništva se po svemu sudeći slaže s ovim. Ne bi menjali sistem koji produkuje ekonomski napredak i rast životnog standarda. Tako se u 2013, u Anketi globalnih stavova koju je sproveo američki Pew Research Center, 85 odsto Kineza izjasnilo kao „veoma zadovoljno“ smerom u kojem ide njihova zemlja. Poređenja radi, o Americi tako misli 31 procenat njenih odraslih stanovnika.
Uticaj „kineskog faktora“ utoliko je snažniji što je združen s brojnim posrtanjima s kojima se demokratija suočava od 2000. Economist se fokusira na tri slučaja koja su ključno doprinela srozavanju ugleda demokratije kao takve.
Prvo veliko razočarenje donela je Rusija. Nakon trapavih koraka u pravcu demokratizacije, načinjenih za vreme Borisa Jeljcina, na čelo države, u ulozi premijera ili predsednika, došao je bivši službenik KGB, aktuelni predsednik Vladimir Putin, koji se u međuvremenu pretvorio u postmodernog cara. Ne libeći se da hapsi (političke) protivnike, pritiska i guši nezavisne medije, zabranjuje rad nevladinih organizacija i slobodno iskazivanje manjinskih stavova, Putin u „svojoj“ Rusiji dopušta organizovanje i sprovođenje izbora, čime održava privid funkcionalnog demokratskog sistema.
Drugi snažan udarac demokratiji naneo je rat u Iraku. Američka invazija na tu zemlju, 2003, izvedena je pod izgovorom potrage za oružjem za masovno uništenje – arsenalom koji bi u rukama ondašnjeg iračkog predsednika Sadama Huseina mogao predstavljati ozbiljnu globalnu pretnju. Nakon što se ispostavilo da ono ne postoji, američki predsednik Džordž Buš počeo je svoj ratni pohod da pravda borbom za slobodu i demokratiju. Ubrzo, Irak je postao sinonim za „američki imperijalizam“, a promocija demokratije – drugo ime za „proizvodnju trajne nestabilnosti“.
Egipat se navodi kao treći kolosalni promašaj. Pad autokratskog režima egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka, 2011, pobudio je nadu u mogućnost demokratizacije Bliskog istoka. Oduševljenje je ubrzo smenio očaj. Nakon što su prve slobodne izbore dobili islamski fundamentalisti, usledio je vojni puč. Demokratski izabran predsednik države je uhapšen, a demonstracije nezadovoljnih građana ugušene su u krvi. Zajedno s krvoprolićem u Siriji i anarhijom u Libiji, Egipat je postao novi „dokaz“ da promocija demokratije van granica Zapada po pravilu daje neželjene rezultate.
U međuvremenu, ozbiljni problemi pojavili su se u nizu novostvorenih demokratija. Od prvih slobodnih izbora u Južnoj Africi, 1994, na vlasti je ista politička partija, Afrički nacionalni kongres, koja je vremenom ogrezla u korupciji i pretvorila se u simbol plutokratije. Korupcija i autokratske tendencije ojačali su i u Turskoj, za koju se verovalo da uspešno kombinuje umereni islam i demokratiju. Istovremeno, u Bangladešu, Kambodži i na Tajlandu, opozicija ili bojkotuje izbore ili odbija da prihvati izborne rezultate.
Ispostavlja se da je izgradnja demokratskih institucija mukotrpan, dugotrajan proces. Drugim rečima, ideja da će demokratija, jednom kada se njeno seme poseje, procvetati sama od sebe, pokazala se kao bezumno optimistična.
Da stvar bude gora (po atraktivnost demokratije), institucije koje se uzimaju kao model za izgradnju novih demokratija pokazuju se neadekvatnim i disfunkcionalnim u već etabliranim demokratskim sistemima. Zahvaljujući opsednutosti partija svojim partikularnim interesima i izbornim rezultatima, Amerika je, na primer, u konstantnoj opasnosti od blokade procesa odlučivanja. Usled sve očiglednijeg direktnog uticaja krupnog kapitala na ishode političkog odlučivanja, u tradicionalnim demokratijama jača utisak da je pravo glasa izgubilo smisao, što ima tragične posledice na imidž demokratije kao takve i uzrokuje opšti pad poverenja u istu (u Vašingtonu, prema procenama Economist-a, na jednog člana Kongresa dolazi 20 lobista, čiji je posao da partikularne interese poslovne elite proguraju kroz institucije sistema).
Ni Brisel nije paragon demokratije. Recimo, odluku o uvođenju evra, 1999, praktično su doneli tehnokrati. Referendumi o prihvatanju zajedničke evropske valute sprovedeni su u samo dve zemlje, u Danskoj i Švedskoj, pri čemu je ishod u oba slučaja bio negativan. Evropska politička elita slično je postupila nedavno, povodom Lisabonskog sporazuma: nakon što su prvi referendumi odbacili Sporazum, odustalo se od njihovog daljeg sprovođenja. U istom maniru, na vrhuncu nedavne krize evra, evro-birokratija primorala je Grčku i Italiju da svoje demokratski izabrane vlade zamene tehnokratskim. Čak i površno posmatrano, kako nedavno piše magazin Politico, Brisel sve ubedljivije podseća na Vašington: sedište EU i NATO puno je lobista, grupa za pritisak i advokatskih kancelarija, čiji zadatak je da evropske ministre i parlamentarce permanentno podsećaju kako prilikom donošenja odluka ne smeju smetnuti s uma interese njihovih finansijski moćnih klijenata. Briselske mane više se ne mogu skrivati od očiju javnosti i već utiču na stavove i opredeljenja Evropljana. Tako Evropski parlament broji sve više poslanika iz redova ekstremno desnih partija, a narastajući desni populizam predstavlja sve ozbiljniji izazov tradicionalnom demokratskom modelu upravljanja.
Razočaranost demokratijom
Etablirane demokratije ne pate od prolaznih, bezazlenih bolesti, već od ozbiljnih strukturnih poremećaja. Od svojih modernih začetaka, negde krajem 19. veka, demokratija je imala jasan okvir: nacija-država i njen nacionalni parlament. Unutar njega, najopštije uzev, ostvarivala se tako što građani izlaze na izbore i biraju predstavnike koji će u njihovo ime, u vremenski definisanom periodu, donositi odluke rukovodeći se opštim (nacionalnim) interesom. Danas je ovaj okvir narušen i odozgo i odozdo.
Odozgo, globalizacija je dubinski izmenila nacionalne politike. Nacionalni političari vremenom su se odricali sve većeg dela moći – na primer, u domenu trgovine i finansija – u korist globalnih tržišta i nadnacionalnih entiteta. To ih dovodi u poziciju da nisu u stanju da održe obećanja data biračima. S druge strane, supranacionalne institucije, kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija i Evropska unija, vremenom bivaju sve moćnije i uticajnije. Ovako nešto ima svoju logiku: Kako da se pojedinačna država samostalno uhvati u koštac s klimatskim promenama ili poreskim utajama? Globalizacija je primorala nacionalne političare i da deo sopstvenih ingerencija prepuste tehnokratima koji ne podležu izborima. Recimo, broj zemalja sa nezavisnom centralnom bankom uvećao se od 1980. do danas sa 20 na 160.
Izazovi odozdo nisu ništa manji. Bilo da dolaze od zajednica koje pretenduju na položaj suverenih nacija, kao što su Škoti i Katalonci, bilo od gradonačelnika moćnih megapolisa, kao što su Njujork i Čikago, ili pak od centara „mikro moći“, kao što su nevladine organizacije i lobisti, svima im je zajedničko jedno: hoće da preuzmu deo nadležnosti koje tradicionalno pripadaju nacionalnoj vladi.
Ipak, najozbiljniji izazov demokratiji ne dolazi ni odozgo ni odozdo, već iznutra – od samih birača. Platonova bojazan da su građani skloni da „žive od danas do sutra“ i „cene trenutna zadovoljstva“ pokazala se opravdanom. Bauk deficita i prezaduženosti nije ništa drugo do posledica prakse demokratskih vlada da udovoljavaju takvim sklonostima svojih birača, zanemarujući širu sliku, tj. dugoročne (nacionalne) interese. Globalna finansijska kriza samo je ubrzala suočavanje sa istinom o neodrživosti „dužničke demokratije“.
Političari zapadnih demokratija danas deluju u okruženju koje se bitno razlikuje u odnosu na period stabilnog ekonomskog rasta i jeftinih kredita. Politika štednje nije popularna u biračkom telu. Spori rast i tesno skrojeni budžeti nesumnjivo rađaju konflikte među interesnim grupama koje se bore za pristup ograničenim resursima. Da stvar bude gora, ova borba vodi se u državama čija populacija nezaustavljivo stari. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog činjenice da masovnije izlaze na birališta nego mladi, stariji će biti u stanju da omoguće da se njihov glas čuje. Već sada, tradicionalne demokratije suočavaju se s nekom vrstom sukoba između prošlosti i budućnosti, odnosno između nasleđenih prava i nužnih budućih investicija.
Cinizam javnog mnjenja prema politici i političarima, koji je u porastu, samo otežava prilagođavanje na teška vremena. U razvijenim zemljama, članstvo u političkim strankama rapidno opada: za razliku od 1950, kada je petina odraslih Britanaca imala stranačku pristupnicu, danas je tek jedan odsto britanske populacije s pravom glasa učlanjeno u stranke. Sličan trend važi i za izbornu izlaznost: Economist navodi da je na uzorku od 49 demokratskih država, između dva perioda, 1980-84, odnosno 2007-13, zabeležen njen pad od punih deset procenata. Istovremeno, sondiranja javnog mnjenja u zemljama EU pokazuju da polovina birača „nimalo ne veruje“ svojim vladama, dok procenat onih koji smatraju da „političari stalno lažu“ premašuje i dve trećine.
Prezriv stav Evropljana prema politici možda se najbolje očituje u rezultatima izbora za gradsku skupštinu i gradonačelnika Rejkjavika, održanih 2010. Najveći broj glasova osvojila je Najbolja partija (The Best Party), koja je biračima obećala da će za razliku od ostalih stranaka biti „neskriveno korumpirana“. Njen lider, komičar Jon Gnar (Jon Gnarr) izabran je za gradonačelnika. Nešto slično dogodilo se u Italiji, prošle godine, kada je četvrtina birača dala glas novoformiranoj stranci koju predvodi komičar Bepe Grilo (Beppe Grillo).
Kada evropski birači ne bi puno zahtevali od svojih vlada, ovakav cinizam bi bio dopustiv, možda čak i zdrav. Ali, očekivanja od vlada su ogromna, u kriznim vremenima možda i veća nego obično. Zavisnost od vlade uz istovremeni prezir prema njoj može se pokazati pogubnom kombinacijom. Preveliki oslonac građana na vladu traži od nje da proširi polje sopstvene moći i uticaja, dok joj cinizam s kojim je ti isti građani dočekuju oduzima legitimitet.
Problemi u granicama tradicionalnih demokratija pomažu da se objasne njeni neuspesi na izvan tih granica. Entuzijazam u pogledu demokratije kao sistema, tokom prošlog veka, delimično se može pripisati američkoj hegemoniji: razumljivo je da druge zemlje teže da imitiraju vodeću svetsku silu. Sada, međutim, s porastom kineskog uticaja, Amerika i Evropa gube poziciju uzora, ali i apetit da šire demokratiju. S jedne strane, Obamina administracija je, na primer, paralisana strahom da bi u pojedinim zemljama na demokratskim izborima pobedili islamski fundamentalisti. S druge, postavlja se pitanje zašto bi iko slušao lekcije Vašingonta, koji nije u stanju da donese budžet (nemogućnost konsenzusa među predstavnicima demokrata i republikanaca dovela je početkom godine do kolapsa federalnih institucija u SAD) i Brisela, čiji moćnici smenjuju legitimno izabrane vlade zemalja članica, koje ne prihvataju fiskalnu ortodoksiju.
Ni demokratije zemalja u razvoju nisu imune na bolesti detektovane u stabilnim, razvijenim demokratijama. I tamo finansiranje kratkoročnih užitaka birača uživa prednost nad inteligentnim, dugoročnim investicijama. Na primer, u Brazilu, zaposleni u javnom sektoru mogu da se penzionišu u 53. godini života, ali zato zemlja nema adekvatan sistem aerodroma. Svi članovi donjeg doma indijskog parlamenta, mlađi od 30 godina, potomci su očeva političara ili potiču iz „dinastija“ čiji su članovi politički funkcioneri već generacijama.
Aktuelna kriza demokratije nije prva te vrste. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, komunizam i fašizam izgledali su kao kredibilne alternative. 1931, kada je Španija na kratko restaurisala parlamentarnu demokratiju, Benito Musolini (Benito Mussolini) podsmevao se takvom potezu, poredeći ga s povratkom na lampe na gas uprkos dostupnosti struje i sijalica. Sredinom 1970-ih, nemački kancelar Vili Brant (Willy Brandt), procenjivao je da zapadnoj Evropi predstoji još maksimalno 30 godina demokratije, nakon čega će nužno potonuti u diktaturu.
Sadašnji trenutak se ipak razlikuje. Kina predstavlja kredibilniju pretnju demokratiji nego što je komunizam to ikada bio. S druge strane, zadivljujući uspesi Kine skrivaju njene dublje probleme. Tamošnja politička elita sve više postaje klika zagledana u sebe i sopstvene interese. Recimo, 50 najbogatijih delegata Narodnog kongresa Kine zajedno su „teški“ nepunih 95 milijardi dolara. To je 60 puta više nego 50 najbogatijih članova Kongresa SAD. Istovremeno, kineska ekonomija više ne raste po stopi od deset odsto godišnje. Pad za dva procenta, na osam, sam po sebi nije katastrofa, ali jeste ozbiljan problem za režim čiji legitimitet u potpunosti zavisi od sposobnosti da obezbedi kontinuiran, visok privredni rast.
Ima li leka demokratiji?
Tokvil (Alexis de Tocqueville) je imao običaj da kaže da demokratije uvek izgledaju slabije nego što to uistinu jesu. Možda je bio u pravu. Kao što robustan ekonomski rast može da gurne pod tepih fundamentalne nedostatke sistema, tako je moguće da ispod konfuzne površine, donekle prirodnog stanja demokratije, ostaju skriveni neki od njenih bitnih aduta. Međutim, bilo da je u nastajanju ili već etablirana, da bi bila funkcionalna i efikasna, demokratija mora počivati na zdravim osnovama.
Utemeljivači moderne demokratije, kao što su Mil (John Stuart Mill) i Medison (James Madison), smatrali su je moćnim, ali nesavršenim mehanizmom. Osim što zahteva pažnju prilikom sklapanja, da bi ispravno radio, ovaj mehanizam traži konstantno održavanje. Neuspeh na tom planu mogao bi biti ključ za zagonetku slabljenja atraktivnosti liberalne demokratije zapadnog tipa.
Novoustanovljene demokratije često su kratkog veka i završavaju kao neuspeli eksperimenti između ostalog i zbog toga što se nove elite najčešće fokusiraju na izborni proces, što jeste važan sastojak demokratskog sistema, pri tom zapostavljajući njegove druge, jednako bitne elemente. Gubi se iz vida, na primer, da moć državnog aparata, iako stečena demokratskim putem, zahteva stalnu kontrolu, a individualna prava, kao što su sloboda govora i udruživanja/organizovanja – kontinuiranu negu i zaštitu. Najuspešnije demokratije su najuspešnije između ostalog i zbog toga što im je polazilo za rukom da izbegnu opasnost od „diktature većine“ – ideju da većinska podrška na izborima daje vladajućoj eliti pravo da praktično radi šta hoće. Zaštita prava manjina, nezavisno od toga o kom tipu manjinskih zajednica je reč, doprinosi stabilnosti demokratije na veoma očigledan način: predupređuje mogućnost njihovog nezadovoljstva i okretanja protiv režima.
Pokušaj vladajuće elite da ograniči mogućnosti za spoljnu kontrolu sopstvene moći najčešće je prvi pouzdan znak da demokratski sistem posrće i bliži se sopstvenom urušavanju. Janukovič je svojevremeno aktivno podrivao ulogu ukrajinskog parlamenta u nadgledanju izvršne vlasti. Njegov ruski kolega, Putin, to je učinio sa gotovo svim nezavisnim institucijama, razume se, pozivajući se na volju većine Rusa. Širom Afrike, demokratski izabrani predsednici nastoje da uklone ograničenja bilo u pogledu trajanja predsedničkog mandata bilo u smislu broja mandata koji izabrani pojedinac može provesti na predsedničkoj poziciji.
Ovakvi potezi često dolaze uz odobravanje većine. Svejedno, to ih ne čini legitimnim. Paradoksalno, na duži rok oni ne idu u prilog ni novonastalim autokratama; Janukovič, na primer, danas ne bi bio begunac pred sopstvenim građanima da, služeći se zakulisnim radnjama, nije akumulirao moći koje mu izvorno nisu pripadale.
Sve ovo ne znači da zrele demokratije ne moraju da vode računa o arhitekturi svojih političkih sistema. Ako ništa više, globalizacija i digitalna revolucija učinile su neke od ključnih demokratskih institucija zastarelim. Sem toga, građani tradicionalnih demokratija osećaju da je sprega novca i političke moći postala prejaka, pri tom netransparentna, što doprinosi rastu njihovog poverenja u sve institucije sistema. Amerika je po svemu sudeći na pragu odluke o obavezi obelodanjivanja imena svih donatora političkim partijama, pojedinačnim političarima, tj. njihovim kampanjama i izbornim štabovima; do sada je takva obaveza postojala samo za one koji doniraju novac ili usluge iznad određenog minimuma. Evropski parlament se pak priprema da obaveže svoje članove (poslanike) da prilikom refundiranja troškova povezanih s obavljanjem poslaničkih dužnosti prilože račune kao dokaz (trenutno, veruje im se na reč ili dobijaju paušalno određene novčane iznose).
Jedan od najefikasnijih načina da se spreči scenario u kojem izabrani političari praktično služe (specijalnim) interesima finansijske elite jeste smanjenje broja „usluga“ koje političari mogu da učine bilo kome. Paralelno, jedan od najefikasnijih načina da se spreči dalje razočarenje građana u demokratske sisteme jeste sužavanje prostora političarima da daju obećanja, koja kasnije nisu u stanju da ispune. Stoga, neki od poslova države mogu se preusmeriti ka tzv. četvrtoj grani vlasti – nezavisnim regulatornim telima kakva je centralna banka. Takve institucije su po definiciji tehnokratske, a tehnokratija, kao i tradicionalne forme vlasti, ume nezadrživo da buja. Kao kontrateža mogli bi poslužiti različiti oblici direktne demokratije: Švajcarska ima pozitivno iskustvo s referendumima, a Finska sa zakonom koji vladu obavezuje da razmotri svaku inicijativu iza koje [potpisom] stoji 50 hiljada građana; Švedska je pak izbegla kolaps penzijskog sistema tako što je za njegovu reformu oformljena ad hoc grupa stručnjaka, čiji su predlozi, uključujući ideju da se godine starosti za odlazak u penziju vežu za srednje očekivano trajanje života, prihvaćeni i implementirani bez ostatka.
Dvadeseti vek pokazao je demokratiju u svoj njenoj žilavosti. Ukoliko namerava da opstane i u 21, moraće da se drži odavno poznatog recepta: maziti i paziti u detinjstvu i mladosti, održavati i osvežavati u poznijem dobu.
Mind Readings, 30.03.2014.
Peščanik.net, 01.04.2014.
UKRAJINA