U pokušaju suštinski benevolentne i poltronski bezopasne kritike, dnevni list Blic je objavio članak kojeg bi se postideo mnogi novinar. Tu nije jasno da li je tekst ismevanje ili omaž premijeru i njegovom političkom jeziku. Međutim, sigurno je da taj tekst reprodukuje diskurs o lenštinama na koji nailazimo na sve strane. Naime, u prvih nekoliko “zapovesti” stoji da treba više i duže raditi a manje tražiti. Oba zahteva (zapovesti) u najmanju ruku su problematična, a posebno drugi: kako manje? Gde u porodičnom budžetu uštinuti, šta izbaciti iz potrošačke korpe, kako postati još siromašniji?
Naravno, demagogija koja nam se prodaje cilja na samoljublje svakog pojedinca: kao što nema pojedinca koji bi za sebe rekao da je glup, nema ni pojedinca koji bi za sebe priznao da nije zaslužio to malo mizerije što je poseduje. Stoga demagogiju o osiromašenju uvek čitamo kao – osiromašiće neko drugi, neko ko zaslužuje. Da vas razuverim, osiromašićete baš vi koji radite; profitiraće baš oni koji su strukturno privilegovani (novostvorena partijska buržoazija). A ako ste još i vredni, tim gore po vas.
Ni zahtev za više rada uopšte nije za potcenjivanje. U toku je krstaški pohod protiv raznih lenjivaca koji parazitiraju na grbači onih koji rade. Međutim, nimalo me ne bi začudilo da neka ozbiljna analiza pokaže da se kod nas radi isto koliko se radi u Nemačkoj. Uostalom, mnogi su se iznenadili pre nekoliko godina kada je pokazano da Grci, čuveni po svojoj ljenjosti, rade više nego Nemci, čuveni po robotskoj neumornosti.
Prvi koji zahteva više rada je premijer. On predstavlja poslednji stadijum uvođenja neoliberalizma u Srbiji. Prvi stadijum bio je rat i izgradnja privilegovane političko-ekonomske elite. Drugi je bio deindustrijalizacija i temeljno od strane države sponzorisano rastavljanje privrede. Ostalo je još da se krupni korporativni kapital pojavi i u robovski radni odnos primi one gladne koji su preostali. Pošto su gladni, oni nemaju izbora i radiće koliko god treba za goli opstanak. Savršeni cinizam takvog dobrovoljnog rada leži u tome što se on dobrovoljnim naziva i kada ste na njega primorani jer ste egzistencijalno ugroženi.
Kad smo već kod premijera: on je izjavio pre neki dan da se vodi maksimom Bila Gejtsa. Da parafraziram onda i ja istog tog Bila Gejtsa, koji je rekao da više voli da radi sa lenjim ljudima, jer baš oni znaju da naprave prečice, tehnike i tehnologije koje rad olakšavaju, naravno, iz potpuno sebičnih razloga i težnje za kvalitetnim lenčarenjem. Neshvatljiv je taj civilizacijski fenomen koji se ogleda u zahtevu za više rada. Što više tehnologija čovečanstvo u celini savlada, to treba više raditi, uprkos utisku da je sve veći deo rada suštinski nepotreban i svodi se na birokratske poslove.
Da bi politički projekat neoliberalizma uspeo potrebna je temeljna promena ljudske prirode. Pospano biće, sklono eskiviranju preteranog rada, povremenom lenčarenju, povremenom uživanju, povremenom flertovanju, povremenom odmaranju[1] ima da postane rudar-udarnik Stahanov savremenog kapitalizma. Treba raditi od jutra do sutra, a satisfakcije u vidu srećnog gazde, uspešne firme i uništene pa ponižene konkurencije imaju da služe umesto plate koja omogućava emancipaciju, kupovinu kuće ili obrazovanje dece. Jer ta plata biće naravno dovoljna taman za biološku reprodukciju sledeće generacije robova, pardon, radnika.
Međutim, osuđen je na neuspeh svaki politički projekat koji sadrži i komponentu koja zahteva promenu ljudi: politički sistem postoji da bi resurse alocirao tako da ljudima bude bolje, a ne da bi ljude alocirao da bi resusrima i kapitalu bilo ugodnije. Konačno, nije li najsuvislija kritika radikalnih projekata realnog socijalizma bila ukazivanje na to da je ljudska priroda krajnja i nepremostiva barijera za realizaciju tog utopijskog projekta i da je baš zato staljinizam bio njegov jedini mogući oblik? Upravo je staljinizam izmislio Stahanova i udarnički rad. I diskurs je bio neodoljivo sličan: ne valjaju oni koji hvataju krivine i oni koji vole da odmore posle posla. Oni koji ne vole da rade 18 sati dnevno bili su okarakterisani kao neprijatelji,[2] a poželjni su bili neumorni, mišićavi, britki i iznad svega skromni udarnici.
Stvar je u tome – i to treba stalno ponavljati – što savremeni kapitalizam nije izgrađen na radu, već na ne-radu. Posebno je reč o ne-radu onih koji su strukturno nezapošljivi (a potencijalno, to su svi), dakle o visokoj stopi nezaposlenosti. Jednostavno rečeno, visoka nezaposlenost i egzistencijalna ugroženost nezaposlenih, izazvana smanjenjem socijalnih davanja, čini one malobrojne radnike ornijim za prekovremeni i potplaćeni rad.
Peščanik.net, 01.05.2014.
