rainbowumbrella

Pokušaću da objasnim.

Tu, kad spuštate dlan od srca na dole, pa tamo gde vam prsti upadnu ispod grudnog koša. E, upravo tu se nešto stegne nekoliko puta dnevno. Psiholozi bi sigurno znali da objasne šta je to i kako se zove, ali za mene je to unutrašnji vodič, samorazvijena navigacija svakodnevnog preživljavanja. Ako bih bio iskren, pa prestao da promišljam život lirski, to bih nazvao strahom.

I tako svakog dana. Trideset šest godina u mom slučaju. Kod nekih duže, kod nekih kraće. Neki od nas nisu mogli da biraju koliko će to da traje, jer su im oduzeli to pravo. Svaki dan razmišljam da li ću i ja biti na toj listi nikad rešenih slučajeva. Neću, naravno, ali svako je verovao da je onaj pre njega usamljeni slučaj i incident.

„Šta ćeš, tako je to, konzervativni smo, nismo mi spremni da sve to prihvatimo kao društvo“. Znam, ali šta da radim!? Da nestanem, to ne mogu, nemam tu nadljudsku sposobnost. Kad si mlad i lud, dok su mama i tata tu, babe i dede žive, pa penzije, pa levo-desno, pa studiranje, pa drugari, pa ludnica subotom, koliko je teško, toliko je brzo. Kad prođu neke godine, babe i dede nas napuste, roditelji potonu sa neostvarnim željama o našim životima, postaneš pomalo mator za klubove, kad drugari imaju svoje porodice i svoje porodične probleme – ostaneš sam. Ili nepriznat. Živimo nas dvojica već deset godina zajedno, ali to je kao neki život. Sve moraš stidljivo i polako jer ne znaš šta će ko da kaže i kako će da reaguje. Sećam se da sam u početku govorio: Kupujem džemper za brata… pa se posle tukao po sopstvenim rečima. Kakav brat, nisam u incestuoznoj vezi, to mi je momak, dečko, partner, budući muž, ima taj odnos neko svoje ime i dostojanstvo. Valjda. Onda sam shvatio da je to veoma čudno. Da bih preduhitrio lošu situaciju, krijem svoj život od sebe, a onda mi ne bude dobro, loše je to, nema radosti… Rođendan mu je, hoću da mu bude lepo, hoću da mu dam nešto lepo, On je moj i mnogo ga volim i – nije mi brat. Brate… Kad lažeš sebe, počneš da kradeš od sopstvenog života, nanosiš zlo prvo sebi, onda i drugima.

Godinama sam gledao na dole. Valjda iz tog osećanja krivice da grešim, lažem i kradem. Treba takav nikakav i loš da pogledam drugima u oči. Sve mislim: Ovaj što mi dolazi u susret ima da mi lupi pesnicu u glavu!, pa pređem na drugu stranu ulice ili uđem u prvu zgradu. Ne zbog njega, nego zbog sebe. Jer nemam osećaj da vredim. Ubedio sam sebe da sam kriv, da je sve i da su svi protiv mene, čujem samo ono loše što o meni govore, čujem kako mi dobacuju, osetim i kad me pljunu, ta pljuvčka izađe iz nekih usta pa je onako, neprijatno topla. Pljunite na sopstvenu ruku da osetite šta hoću da kažem.

Umorio sam se i odlučio da ne mogu više tako. Ne mogu više da se osećam ponizno i loše, da sebe kažnjavam na razne načine jer eto, greška sam u sistemu pa mi tako i treba.

Ja sam rešio da podignem pogled, da otvorim srce, da ne slušam ni svoj ni tuđi strah, da ubedim sebe da sve ima smisla i da duboko verujem da je svako dobar. Jer jeste. Niko ne želi da bude loš. Ako i postoji takav, onda je negde duboko ranjen. Ranjeni lav reži ne zato što želi da nas napadne, već zato što zna da je povređen, nema snage i ne može da se brani. Tako i čovek. Neka ga. Neka ih. Ako je nekome minut sreće da nekoga ponizi ili prebije, ko zna, možda mu taj minut sreće otvori neki novi horizont, pa postane bolji, možda se promeni jer shvati da to nema smisla. Ako je nekome pored mene bolje i meni je bolje. Pa dvoje zadovoljnih utiču na nekog trećeg. I tako, vremenom, svima bude bolje. Onda kada shvatimo da nam priroda nije dala ništa osim života, kada osetimo da je život sve što ćemo steći tokom života i da je ono što činimo sebi i drugima jedino što će ostati iza nas, onda počinje promena na bolje.

Meni samo zato treba taj Prajd, da kažem da sam tu, ovakav kakav jesam i da kažem kako mi je. Zbog sebe. I zbog drugih.

Vidimo se 31. maja.

Ljubav.

Joe Bongiorno – Mystical

Peščanik.net, 13.05.2013.

TEMA – PARADA PONOSA +