U ovom post-apokaliptičnom fantastičnom filmu iz 1995, svet je pokriven vodom, grupice uplašenih, negostoljubivih i netolerantnih ljudi žive na atolima koje povremeno pljačkaju razbojnici koji opet žive na plutajućoj ruševini broda Exxon Valdez, izazivača jedne od najvećih ekoloških katastrofa – razlivanja nafte pred obalama Aljaske 1989. Glavni junak-mutant u filmu poučava devojčicu, čija su tetovirana leđa ključna za nalaženje preostalog komada zemlje, veštinama neophodnim za ponovno uspostavljanje ljudskog društva i demokratije kao njegovog idealnog oblika: on devojčicu uči plivanju, kontroliše njeno crtanje (znanje geometrije i razumevanje prostora) i izaziva njenu naviku da verbalno opisuje. To su tri od četiri veštine koje su bile neophodne atinskom građaninu da učestvuje u neposrednoj demokratiji – plivanje, geometrija i retorika. Četvrta, muzika, pojavljuje se tek pošto pronađu zemlju, u vidu muzičke kutije njenih umrlih roditelja. Obrazovanje je okončano, mutant odlazi da završi negde u okeanu gde i pripada, a devojčica je osposobljena za demokratiju.
Može li poplava imati dobrih posledica? Naravno da ne. Upravitelji u svim državama poplava nastupaju neorganizovano, bez dobrog lociranja i definisanja problema, tako da i mali nivo promišljensti dobija oreol herojskog. Na drugoj strani se nevladin sektor organizuje neverovatno brzo i efikasno, posebno izvan neposredno ugroženih područja. Znam o čemu kao svedok govorim – Srpskom kulturnom centru “Danilo Kiš” u Ljubljani bilo je potrebno dva sata da uredi jedan od najvećih sabirnih centara, i četvoro ljudi – Irena, Biljana, Tamara i Ognjen. Spremnost, brzina, efikasnost su se pokazale sa okolnih i udaljenih područja i posebno dramatično su potkazale lokalnu poplavljenu nespremnost za racionalno delovanje, i spremnost za instantno političko profitiranje. Valjda u toj kontrastnoj svetlosti još bolje izgledaju podaci o nesebičnoj međusobnoj pomoći pripadnika raznih nacija, u koju spada i u drugim okolnostima sasvim neverovatna vest da je slovenačka vojska ušla u Srbiju iz Kosova. Balkanski internet se raspada od asocijativnosti na jugoslovensku solidarnost. I koliko god da se ovakvi talasi opšte ljubavi racionalizuju, svode u kontekstualne okvire i sferu očekivanog, jedno ostaje: unesrećeni i oni koji im pomažu u danima katastrofe otkrivaju šta sami i izvan bilo kakvih državnih i administrativnih ograda mogu da urade. To jeste već davno odsutno i zaboravljeno vaspitanje za demokratiju.
One iste nenegovane, bivene, klanju namenjene životinje na koje niko nije mislio ranije, sem kao na zaradu i hranu, sad kao naduvena trupla plivaju po Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, i teraju svakoga da se uplaši i zamisli. Recimo, žrtve poplave koje su glasale za Vučića, recimo žrtve poplave koje su hrlile na neustavni i čudovišni referendum u Hrvatskoj, recimo žrtve poplava koje nisu uspele da od pobune u Bosni naprave više. Ili, da budemo još suroviji: mnoge od današnjih žrtava su pre dvadesetak godina, a bogme i posle, bile spremne da isto tako unište svoj svet, zato što u njemu žive i mrski drugi. Kako da talas ljubavi za čoveka, svest o krhkosti ljudskog života i saosećanje sa svim živim bićima nije naprosto eksplodiralo kada se počela rušiti Jugoslavija? Zašto tada nije bilo mogućno u dva sata organzovati pomoć, i kamionima punim pomoći zagušiti puteve za tenkove? Najveći deo pomoći danas organizuju oni koji tada nisu bili ni rođeni, ili su bili deca, što je ogroman izvor nade, rezevoar koji se ne sme zagaditi. Najveći deo žrtava su upravo oni koji tada nisu smogli snage da se ujedine protiv rušitelja, poplave nasilja i groze, od koje su njihovi životi postajali vremenom sve gori.
Najgluplje što se oko prirodnih nepogoda može raditi jeste moralisanje, naročito sa suvoga spruda. Neka se crkveni oci takmiče oko povezivanja nepogoda sa grehovima i svojim jasnim političkim ciljevima, na celome tome području. Jer, mi smo im dali takvu moć, mi smo gledali kako im se dodeljuje ono što im nikako ne pripada, i kako uz to grabe i ogromno onoga što im ni u snu ne bi moglo pripadati. No onima koji nisu dali svoj život protiv rata, bili su potrebni razni lažni lekovi i vračarska maziva. Sada, kada vaša nevina jagnjad, vaša jedina krava, poneko prase (najbolje su se snašle svinje, promućurne i dobri plivači) i vaša verna, pothranjena džukela trule oko vas, da o kući i okućnici i ne govorimo, nije li trenutak da gnev, razum i želju za mirnom srećom pretočite u zajednički zahtev, pretnju i rad?
Za vreme žleda u Sloveniji, tehnološki bolje opremljeni Austrijci i Italijani su pomagali slovenačkim vatrogascima, vojnicima i dobrovoljcima. Sada tehnološki bolje opremljeni Slovenci pomažu u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Razlika u empatiji i razumevanju je minimalna – svodi se na prepoznavanje Gavrilović paštete ili neke druge besmislice iz sve udaljenije zajedničke prošlosti. No upravo taj minimum nema smisla svoditi na manipulativnu i krajnje opasnu nostalgiju, koja je danas pre svega drečeća reklama za prodaju nečega. U tome je zabrana da imamo Tita u veoma lošoj uspomeni, jer današnja levica, koja se pre svega bori za svoj intelektualni opstanak, koja zajedno sa levim populizmom kapitalizira na mitu, naprosto je katastrofalna. Ako ne dozvolimo jednu stranu sećanja, nećemo moći ni da ocenimo kakve su razlike između politike koja je slala JNA na poplavljena područja, a posle i radne brigade, i današnje sveopšte solidarnosti: razlika je tome što je bivši režim samo delimično obavio regulaciju voda u celokupnome plavnom području, a skoro trideset godina docnije, na tome jedva da je urađeno nešto više i bolje. A najgore je zaboraviti da su i tada neki retki i prilično hrabri mislili drugačije, i ne nužno plitkoumno antikomunistički.
I samo još jedno podsećanje na solidarnost oko prirodnih nepogoda, koje je obeležilo celu generaciju, ne samo u Jugoslaviji nego i u Evropi i SAD: kada je 4. novembra 1966. strašna poplava zalila Firencu, omladina iz celog sveta je došla da spasava ugrožene i raskvašene dragocene knjige. Zajednički život sa izazovnom, drskom, uzbudljivom kulturom je dobio epske rzmere – o boravku i radu u Firenci se pričalo godinama, i još se priča. Stvorene su veze između budućih umetnika i naučnika koje se i danas odazivaju na istu šifru – zime, blata, strašno napornog rada i poneke ljubavi u Firenci. U Firenci su izmenjene ideje koje su se probudile i srele sa sličnima samo godinu dana ili dve docnije po celoj Evropi i Americi, kao studentski pokret. Taj pokret je u velikoj meri bilo prevrtanje zaboravljenih ili zabranjenih ili pogrešno pročitanih knjiga, prepoznavanje, čišćenje i sušenje evropskog humanizma, sloboda koje je pokrilo blato, prava koje su odneli besni tokovi, slika koje je napala plesan. Pretpostavka da spasavanje i pomaganje običnih ljudi, njihovih svakodnevnih predmeta, njihovog načina života, njihovog možda poslednjeg proleća u životu i njihovih životinja može doneti plodove, ako ne intelekta i stvaranja, a ono obrazovanja za nešto veće i bolje, sa manje poplava, više pošteđenih i tetošenih životinja, možda stoji. Bez upuštanja u utopijske vizije, poplave pokazuju koga i šta treba, da bi se uopšte započelo, prvo otčepiti.
Peščanik.net, 21.05.2014.
POPLAVE 2014.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
