“Novi“ zakon o radu privukao je pažnju javnosti i usred leta, kada većina građana konačno podlegne želji da se odmori od politike. Međutim, dobar deo te pažnje je krajnje površan (ovde pre svega mislim na medije). Zahvaljujući tome održava se zabluda da je reč o „novom“ zakonu o radu, iako se radi o izmenama i dopunama zakona iz 2005. godine. Ta terminološka zbrka nije slučajna – vladajuća stranka i njen predsednik obećali su glasačima bitno nova rešenja u radnom zakonodavstvu, rešenja koja će dovesti čak i do zapošljavanja (kako zakon o radu može imati takav domet ostaće zauvek misterija). Tobože nov zakon o radu takođe doprinosi i utisku o reformskim potezima nove vlade. Zato se on iz ugla vlade pokazuje kao dvostruko dobar. Prvo, on stvara iluziju da vladajuće strukture imaju kapacitet da iznova izgrade sistem. Drugo, on pravi privid da će se sa uspostavljanjem novog sistema bitno izmeniti prava, obaveze i odnos između poslodavaca i zaposlenih. I pošto je reč o iluziji i prividu, ništa od toga se neće obistiniti. Da je bilo kapaciteta za uspostavljanje novog sistema, dobili bismo nov zakon, a ne izmene prethodno važećeg zakona. U nastavku ću razmotriti drugu tezu – da li se ovim izmenama bitno menja položaj zaposlenih i poslodavaca?
Dopune
Velika većina izmena se tiče dopuna, odnosno preciziranja odredaba zakona. Takvih primera je mnogo. Pored ostalog, radi se o preciziranju načina donošenja pravilnika o radu kod poslodavca, dopunama članova koje se odnose na obavezan sadržaj ugovora o radu i ugovora o radu van prostorija poslodavca, uvođenju procedure o čuvanju ugovora o radu kod poslodavca, broju kopija ugovora o radu, obavezi da otkaz kod probnog rada bude obrazložen i slično. Neke izmene su i strogo terminološke prirode, zbog usklađivanja sa drugim propisima: „invalidna lica“ su zamenjena „osobama sa invaliditetom“; „zaštita života i zdravlja“ – „zaštitom zdravlja“; „poslovi za koji su propisani posebni uslovi rada“ – „poslovima sa povećanim rizikom“. Ove izmene čine otprilike polovinu predloženih izmena i one uglavnom nisu sporne. Naprotiv, neka preciziranja i dopune imaju smisla i korisne su. Ipak, jasno je da su dometi dopuna, preciziranja i terminološkog usklađivanja miljama daleko od otvaranja novih radnih mesta ili korenitih promena u radnom zakonodavstvu.
Posebno su zanimljive izmene razloga za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca iz člana 179. Taj član zakona bio je uporno kritikovan kao „rigidan“ i kao velika prepreka za otpuštanje zaposlenih neradnika, koje su sudovi redovno vraćali na radna mesta. I baš je taj toliko kritikovani član 179. izmenama više preciziran nego izmenjen–dopunjeni su delovi kojima se precizira šta se podrazumeva pod nepoštovanjem radne discipline[1] i pod povredom radne obaveze sopstvenom krivicom.[2] I ovo preciziranje urađeno je polovično, jer jedan od razloga za otkaz ostaje i dalje nejasan – onaj o otkazu zbog zloupotrebe privremene sprečenosti za rad. S obzirom na to da poslodavac nema niti može imati pristup medicinskoj dokumentaciji zaposlenog, postavlja se pitanje – na osnovu čega će on zaključiti da je zaposleni zloupotrebio svoje pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad? Uz to: da li će njegova subjektivna procena i mišljenje biti dovoljni da zaposlenom bude urečen otkaz po ovom osnovu?
Problematične odredbe – razlozi za otkaz, radno vreme
Kada su u pitanju odredbe koje ne predstavljaju dopune i tehničke izmene, obratiću pažnju na one koje se na dnevnom nivou mogu pokazati kao vrlo važne. Neka druga pitanja – recimo otpremnine ili naknade za minuli rad – kojima je dato mnogo mesta u javnosti, ne mogu presudno uticati na položaj zaposlenog kao odredbe o kojima će sad biti reči.
Razlozi za otkaz, kako smo videli, u najvećem broju slučajeva nisu mnogo izmenjeni. Ipak, čitajući član 179. saznajemo da se uvodi i jedan sasvim novi razlog – ponašanje zaposlenog koje predstavlja izvršenje krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom, bez obzira na to da li je protiv zasposlenog pokrenut krivični postupak.To znači da će biti dovoljno da poslodavac sam proceni da neko ponašanje predstavlja izvršenje krivičnog dela. Takvo rešenje je ne samo nečuveno već je i nejasno u kakvoj je ono vezi sa odredbama koje u slučajevima pokretanja krivičnog postupka omogućavaju privremeno udaljenje zaposlenog sa rada. Dobili smo apsurdnu situaciju – istovremeno je moguće da vas nakon započetog krivičnog postupka poslodavac privremeno udalji sa rada, ali i da vam „na osećaj“ da ste učinili krivično delo, bez ikakve odluke drugih organa, uruči otkaz. I to će biti sasvim zakoniti otkaz.
Druga promena o kojoj se nije dovoljno govorilo, jer se javnost najviše bavila smanjenjem isplaćenih otpremnina i minulim radom, jeste ona o radnom vremenu iz člana 50. Prethodna definicija radnog vremena se u potpunosti menja i sada glasi:„Radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca.“ Dakle, prema novim izmenama radno vreme više nije samo ono vreme koje zaposleni, u skladu sa zakonom i ugovorom, provodi na radu; sada se u definiciju uključuje i vreme kada je zaposleni „raspoloživ poslodavcu“ da obavlja poslove „kada se ukaže takva potreba“. Šta je svrha ove odredbe? Zbog čega se na takav način proširuje pojam radnog vremena? U stavu 4. člana 50. stoji: „vreme pripravnosti i visina naknade za istu uređuje se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu“.
Pošto zakon u ostatku teksta o ovom novom pojmu ne kaže ništa, ostaje zaključak da će ugovorom o radu ili aktom poslodavca biti moguće, pored radnog vremena kakvo smo do sada poznavali, zaposlenom postaviti zahtev da, recimo, bude na raspolaganju poslodavcu u svako drugo vreme kada nije na radnom mestu. To može biti i jedan od razloga za otkaz, jer bi u slučaju da zaposleni ne bude „raspoloživ“, u pitanju bilo kršenje obaveze iz ugovora o radu ili nekog drugog opšteg akta poslodavca (što jeste jedan od osnova za otkaz). Ova odredba bi se mogla ispitati i sa stanovišta Ustava: da li je uvođenjem „raspoloživog vremena“ prekršeno pravo zaposlenih na ograničeno radno vreme.
Znamo da zakon o radu, pored ostalog, postoji i zato da radnike zaštiti od neograničeno dugog rada, neisplaćivanja zarada, neosnovanog otkaza, rada tokom bolesti. Ovde se ne radi o nekoj ideološkoj polemici, o levima i desnima, već o jednostavnoj činjenici da zaposleni i poslodavac imaju različite pozicije moći. Poslodavac je taj koji zapošljava zaposlenog, a ne obrnuto. Zakon o radu je zato uvek mnogo važniji za zaposlene, a to pogotovo važi u zemlji u kojoj je četvrtina stanovništva bez posla.Kada to znamo, ne možemo a da ne pitamo zašto se, recimo, izmenama zakona rok za pokretanje radnog spora od strane zaposlenog smanjuje sa 90 na 60 dana od povrede prava. U obrazloženju se kaže da je ova promena potrebna zbog „pravne sigurnosti poslodavca“. Ako pođemo od pretpostavke da mogućnost da nas neko tuži predstavlja pravnu nesigurnost, a pri tom pravnu sigurnost postavimo sebi kao konačni cilj, onda treba ukinuti i samu mogućnost da zaposleni povede radni spor zbog povrede prava. Zašto poslodavci ne bi u potpunosti bili „pravno sigurni“?
Dakle, vlada je „novim“ zakonom pokušala da se predstavi sposobnijom za krupne promene nego što to zaista jeste – htela je da poverujemo da je dokument zaista nešto sasvim novo i da donosi ozbiljne promene u odnosima zasposlenih i poslodavaca (mada ni u jednom trenutku nije jasno rečeno u kom pravcu će ići te promene, odnosno u čiju korist ili na čiju štetu). Umesto toga, mnoge izmene su strogo tehničke ili dopunske prirode. Tamo gde ima promena, one ne idu u pravcu obećanih rezultata, već olakšavaju otpuštanja zaposlenih na osnovu mišljenja ili utiska poslodavca, rastegljivog pojma radnog vremena i skraćenja rokova u kom se može tražiti sudska zaštita. O pokušaju da se omogući i otpuštanje trudnica da ne pričamo: amandman na ovo rešenje je na sreću usvojen.
***
Poslodavci na koje se nova rešenja odnose videće ubrzo njihove blagodeti – sa zaposlenima će moći da se ponašaju kako žele. Kada to znamo, koliko samo strašno zvuči izjava ministra zaduženog za rad da će „zakon omogućiti bolju zaštitu radnika”. Zapravo, možemo samo da se nadamo da će poslodavci biti bolji ljudi nego što su bili oni koji su predlagali izmene zakona o radu. Te izmene su nesumnjivo nepravične: ne samo po našem osećaju, već i po članu 20. Ustava koji kaže da se nivo dostignutih ljudskih prava ne sme smanjivati. Pravo na rad i druga povezana prava koja smo pominjali su nesumnjivo ljudska prava.
Pred nama je izmenjeni zakon koji je problematičan na više načina – on nesumnjivo smanjuje nivo dostignutih ljudskih prava, a predstavlja se i za nešto što zapravo nije: uz ovakve izmene, nijedan postojeći poslodavac neće otvoriti nijedno novo radno mesto. Svaki novi poslodavac će otvoriti minimalni broj novih radnih mesta, jer mu je u okviru sistema dozvoljeno da produženjem radnog vremena i neograničenim mogućnostima za otkaz ugovora od već dovoljno jeftinih zaposlenih pokuša da izvuče još više. To je jedina stvarna promena koju ćemo videti.
Peščanik.net, 22.07.2014.
Srodni linkovi:
Mario Reljanović – Paralelni svetovi Zakona o radu
Mario Reljanović – Socijalni monolog
Mario Reljanović – Sve neistine o izmenama i dopunama Zakona o radu
Mario Reljanović – Zašto poslodavci veruju u Deda Mraza
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
