Italija je opet u recesiji i sve bliža deflaciji; nemačka ekonomija opada a francuska stagnira. Britanija beleži rekordnu stopu zaposlenosti ali su joj realne zarade u sunovratu. Samo Sjedinjene Države – koje su se upustile u ogromna zaduživanja, restruktuirale banke i naštampale svu silu para – uživaju u nečemu nalik održivom oporavku, ali i to se održava samo na obećanju da će centralna banka stimulisati ekonomiju do u beskraj.
Iako su njene posledice po društvo blaže od one iz 1930-tih, kriza koja je započela 2008. traje duže, dok je po nekim merilima i znatno dublja. Sada smo tiho ušli u „izlaznu“ fazu na koju su nas istoričari ekonomije upozoravali: jurišanje u bezbednost zasnovanu na ekonomskom nacionalizmu. Prvi koraci učinjeni su posredno, a svi su vezani za diplomatski spor oko Ukrajine.
Beg kapitala iz Rusije je realan i masivan: ove godine je Rusiju napustilo 150 milijardi dolara što će, zajedno sa činjenicom da su unutrašnje investicije potpuno presušile, trajno promeniti poziciju Rusije u finansijskom sistemu.
Ruski embargo na poljoprivrednu trgovinu sa EU takođe je realan. Kao i svi poremećaji na svetskom slobodnom tržištu, ovi postupci će gotovo smesta stvoriti nove modele koje će kasnije biti teško promeniti.
Tako su se grčki uzgajivači bresaka suočili sa propašću dok njihovi proizvodi trule po putevima. Turska vlada je u međuvremenu razbesnela Grke, preuzimajući obavezu da poveća izvoz u Rusiju kako bi ispunila jaz stvoren embargom. Grčki političari su pod pritiskom leve opozicione partije Siriza koja traži da se prkosi evropskim sankcijama Rusiji; umesto odgovora, objasnili su glasačima da ne samo da EU drži dugove njihove zemlje već i da se, ako misle da priznaju rusko preuzimanje Krima, spreme i na priznanje turskog prisustva na severnom Kipru. Breskve i nektarine osvanule su u problemima koji obuhvataju brda dugova, vojne zabranjene zone i vekovna etnička neprijateljstva.
Ova nasumična buđenja sekundarnih sporova i mešanje ekonomske politike sa diplomatskim trvenjima i popularnom retorikom, podsećaju na atmosferu s početka 1930-tih.
Još zloslutnija je fragmentacija programa globalnih vesti, a s njim i javnog mnenja, u odvojene propagandne blokove. Ne šire neistine samo Putinovi propagandni kanali: ako pratite određene medije u SAD i oslanjate se na tviter, mogli biste poverovati da su Ukrajinci oborili malezijski avion, da je Barak Obama prošlog leta naredio napad otrovnim gasom u istočnom Damasku, da je Zapad „isprovocirao“ sukob u Ukrajini kako bi podstakao industriju frakovanja, i tome slično.
Kada počnu trgovinski ratovi, praćeni konspiracijama, sledeće što treba očekivati je balkanizacija interneta – a to se upravo dešava. Cenzura, blokade, hapšenje blogera i tviteraša: ove taktike su započete u Siriji, razrađene u Turskoj i Egiptu i usavršene u Rusiji.
Iako izgleda kao sasvim nevezan događaj – usled nekakvog mamurluka još iz Hladnog rata ili kao proizvod „slučajne“ revolucije – ukrajinski sukob se ne može odvojiti od ekonomskih rascepa proizašlih iz šestogodišnje krize. Ovi procepi se nalaze u srcu evrozone, kao i između Evrope i Sjedinjenih Država, a svima im je zajednička – Nemačka.
Sada je jasno da je Nemačka sprovodila merkantilističku strategiju tokom čitavog projekta stvaranja evrozone. Postala je produktivan pogon celog kontinenta, nameštajući sve ekonomske odnose u svoju korist. Dok je to donosilo korist, nameštaljku niko nije primećivao; danas glasači u Grčkoj, Italiji i Španiji ne samo da primećuju već i reaguju. Pogledaju svoje nacionalne stope nezaposlnosti (oko 25%, i ne prestaje da raste), i nemačku stopu (samo 5%) i vide sistem stvoren u korist rasta na severu i depresije na jugu Evrope.
Gledaju kako je Nemačka, onako nemilosrdna u nametanju evropskih pravila kada je reč o surovoj štednji, mlitava i bezvoljna u sprovođenju zajedničkih sankcija protiv Rusije.
U međuvremenu, u Sjedinjenim Državama raste frustracija zbog stava Evropske unije prema Rusiji, koji smatraju izrazom slabosti. U julu je ruskim bankama bliskim Putinovoj družini zabranjeno da izdaju obveznice na Vol stritu, da bi već sledeće nedelje nastavile sa izdavanjem na berzi u Frankfurtu.
Svetskim poslovima od 2008. dominiraju tri toka nestabilnosti: ekonomska kriza; socijalni nemiri osujećene omladine, koji su doneli Arapsko proleće i pokrete Occupy; kao i rastuće diplomatsko rivalstvo između Rusije, njenih satelita i Zapada.
Od početka 2014. ovi tokovi su počeli međusobno da se prepliću. Protest na ukrajinskom Evromajdanu bio je udaljeni odjek talasa socijalnog nezadovoljstva, pokrenut ekonomskim kolapsom zemlje; naleteo je potom na diplomatsku situaciju koja se već usijala oko Sirije. Proizveo je, preko ubistva 298 ljudi na malezijskom letu MH17, prvu značajnu upotrebu ekonomskih sankcija između razvijenih zemalja još otkako je počela era globalizacije.
Mnogi hroničari 1930-tih kažu da je ta dekada poprimila svoj zloćudni, haotični karakter tek pošto su velike zemlje napustile zlatni standard (prvo Britanija 1931. a poslednja Italija pet godina kasnije). Danas bi raspad svetskog sistema imao drugačiji oblik: konkurentna devaluacija valuta u kojima druge zemlje drže veliki deo svojih dugova, ili zatvaranje finansijskih tržišta za određene zemlje. Još uvek smo daleko od toga – ali ne tako nezamislivo daleko.
Posle objavljivanja prošlonedeljnih izveštaja o BDP, evropska dinamika zaduživanja – iznad svih, Italije – ponovo izgleda zloslutno. Italija ima najveće dugove u evrozoni i najveći je gubitnik aranžmana u kojem Nemačka profitira na neefikasnosti svih ostalih. Bez oporavka, ne samo da njeni dugovi deluju neodrživo; postaće to još jedan kandidat za nametanje oštre štednje i tehnokratsku vladu.
Moguće je da će u nekom trenutku doći do reprize leta 2011. kada je zaustavljanje krize na tržištu obveznica zahtevalo usklađenu globalnu akciju, ali ovog puta će umesto Grčkoj i Španiji, spašavanje biti potrebno Italiji. Takva akcija će biti još teža u svetu u kojem su trgovina i finansijska tržišta postali oružje u diplomatskom ratu i u kojem antiglobalističke stranke s desnice i levice imaju značajno veću podršku – dok globalni poredak izgleda već iscrpljeno i ofucano.
The Guardian, 17.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 19.08.2014.
UKRAJINA