Svirepo ubistvo deteta događaj je koji je teško misliti pribrano i suzdržano. Takvu će tragediju zajednica, ne samo ona iz bliskog okruženja žrtve, gotovo uvek doživeti kao kolektivnu traumu, rascep u normalnoj svakodnevici u kojoj bi bezbednost dece trebalo da bude vrhunski nalog opšteg interesa.
Svako ubistvo, s razlogom potisnuto u sferu socijalnog tabua, jeste užas koji potresa zajednicu, njen osećaj za ljudskost i smisao.
U slučaju devojčice Tijane iz Bajmoka, potres se osetio naročito snažno s obzirom da su se proteklih dana veze unutar naše zajednice dodatno učvrstile u solidarnom naporu da se dete nestalo bez traga što pre pronađe.
Posle ovakvih tragedija društvo je preplavljeno sasvim ljudskim i razumljivim izlivima očaja, rezigniranosti, osvetničke mržnje. Izraz kolektivne tuge i nemoći naznaka je gubitka smisla života u zajednici, u kojoju žive i ubice spremne na surovo ubijanje najslabijih, najnevinijih među nama.
Na sreću, tu su institucije države, milenijumske naslage pribranosti i razuma neophodnih za funkcionalan život društva, uprkos raznim podlim porivima i ostrašćenim reakcijama na njih.
Nažalost, institucije države Srbije uporno ruše njeni najviši službenici.
Umesto da diktira ton dostojanstva i razumne efikasnosti, ministar policije Nebojša Stefanović je svojim ponašanjem pozvao javnost Srbije na kolektivno ispoljavanje najnižih poriva, podstičući rasulo, strah i nepoverenje u racionalni poredak društva.
Već po prvim vestima o nestanku devojčice, ministar je na vanrednim konferencijama za novinare iznosio istražne detalje čija veza sa slučajem, kako će se kasnije pokazati, u tom trenutku nije prošla ni letimičnu proveru. Ispostavilo se da su izjave sa terena bile još jedan neuspešan pokušaj Nebojše Stefanovića da nametne ni u čemu zasnovan autoritet. Faze iz uobičajene procedure u slučajevima nestanka maloletnih osoba obznanjivao je povišenim tonom, kao da je reč o njegovom ličnom otkriću – što, u izvesnom smislu, verovatno i jeste slučaj.
Tabloidi su danima iznosili besmislene spekulacije o sudbini devojčice, zasnovane na poluinformacijama samog ministra ali i pouzdanim „dojavama“ iz istrage. Dan uoči otkrića da je dete ipak ubijeno, nepoznat neko iz policije, kao i toliko puta do sada, doturio je lešinarskim tabloidima „jedini trag koji policija ima“ o Tijaninom nestanku – tvrdnju da su je oteli zelenaši da bi primorali njenog oca da vrati dugove. Otac će kasnije javno posvedočiti da su ga novinari pojedinih tabloida, ohrabreni svojim vezama u policiji, bukvalno ucenjivali za izjave.
Preprodaju informacija i spinovanih dezinformacija iz policije i tužilaštva – za novac, bolji pristup i tretman, ili iz bilo kojeg drugog motiva koruptivnog lanca za učvršćivanje pakta medija i države – urednici i novinari tabloida smatraju legitimnim sredstvom „istraživačkog“ novinarstva, pozivajući se na okolnosti u kojima uzbunjivači dostavljaju novinarima poverljive informacije o različitim oblicima zloupotrebe vlasti na štetu građana i opšteg interesa.
U slučaju srbijanskih tabloida reč je ipak o teškom kršenju novinarske etike. Robovski odnos u koji je država na ovaj način upregla ne samo tabloidno novinarstvo, ne ostavlja puno prostora za pozivanje na javnu odgovornost neslobodnih medija. Osim kroz privatne tužbe pred dovoljno savesnim sudijom.
Međutim, službenici institucija koji vrše vlast i kojima je za to delegirana svaka moć, svojim učešćem u zloupotrebi medija direktno podrivaju funkcionalnost države budući da i na taj način zapravo razvlašćuju institucije i doprinose koncentraciji moći u rukama pojedinaca koji ih trenutno vode.
Na kraju je, jutro nakon otkrića Tijanine sudbine, na vanrednoj konferenciji za novinare ministar Stefanović odustao od svakog privida pribranosti i u emotivnom raptusu osumnjičenog ubicu okarakterisao kao „monstruma“, izražavajući žaljenje što u Srbiji više nema smrtne kazne.
Na direktne posledice ministrovog ispada nije trebalo dugo čekati: sajtovi tabloida započeli su takmičenje u podsticanju moralne panike i osmišljavanju što bestijalnijeg scenarija za „presudu“ ubici. U svom „pravedničkom“ gnevu jedan od tabloida objavio je ime i adresu sestre osumnjičenog ubice; otvorene su ankete sa pitanjem o vraćanju egzekucije u kazneni sistem. Nezamislivi uglovi pristupa tragediji postali su pitanje tržišnog prestiža. Poziv tabloidima da naslovne stranice svojih današnjih izdanja potčine pornografskoj zloupotrebi smrti jednog deteta, svojim ponašanjem uputio je direktno ministar policije.
Zvanične ocene da je osumnjičeni ubica „monstrum“ i da je šteta što u Srbiji više nema smrtne kazne, otvorile su nov krug preispitivanja smisla života u zajednici. Mistifikacija ubistva poslednja je stvar koju javnost treba da očekuje od ministra, s obzirom da podriva temelje racionalnog i nepristrasnog policijskog i tužilačkog posla. Stefanovićevi iskazi poput onog o eventualnim motivima zločina pokazale su da ministar policije ne ume ni da u prostoproširenoj rečenici upotrebi elementarne tehničke termine iz policijskog rada. Izjavama o najtežnoj kazni prejudicirao je epilog budućeg sudskog postupka, izlažući budućeg sudiju ogromnom pritisku da ne sudi po zakonu i savesti već po volji razjarenih vlastodržaca.
Svoju naklonjenost vraćanju smrtne kazne ministar je objasnio rečima: „Očigledno da naše društvo nije zrelo za evropske norme ponašanja“.
Iako se i ova izjava može pripisati emotivnoj nesuvislosti, član vlade koji nije u stanju da sa javnošću komunicira upravo jezikom normi koje težimo da dosegnemo – nije dostojan da vrši vlast u Srbiji 2014.
Ministar policije je očigledno nesvestan gde se nalazi i kakvu odgovornost nosi u etički poraženom društvu i institucionalno razorenoj državi.
Peščanik.net, 08.08.2014.
Srodni linkovi:
Branislava Isailović – Ko ovde nije zreo za evropske norme ponašanja?
Bojan Gavrilović – Smrtna kazna kao pozorište
Svetlana Slapšak – Smrtni doktorat
SMRTNA KAZNA