Nije reč o obnavljanju hladnog rata, već o ratu Rusije sa Ukrajinom. Da bi se to videlo pomaže poređenje sa čehoslovačkom intervencijom 1968. Takvih vojnih intervencija unutar sovjetskog bloka je bilo više u vreme hladnog rata. Okupacija Avganistana, međutim, je bila rat, kao što je bio i rat u Vijetnamu. Razlika tadašnjih ratova od ovog u Ukrajini jeste ta što bar nominalno ratni ciljevi nisu bili osvajanje teritorija, već promena režima i uspostavljanje novih međublokovskih granica.
U Ukrajini je reč o ratu za teritorije, gde je ratni cilj Rusije osvajanje ukrajinskih teritorija i njihovo prisajedinjenje Rusiji. Ovo je jasno već iz primera aneksije Krima, a nedvosmisleno kada je reč o teritoriji takozvane Nove Rusije, koju je zapravo tek ratom potrebno i odrediti. Reč je, dakle, o tipičnom ratu, jer se oružani sukobi vode između dve zemlje, jedne koja brani svoje teritorije i druge koja bi da ih osvoji. Sumnjam da je mnogo ljudi u zabludi oko toga.
Mere koje preduzimaju treće zemlje, pre svih zemlje članice Evropske unije i Sjedinjene države, nisu karakteristične za hladni rat, jer nemaju za cilj da ove zemlje postanu učesnice u, hladnom ili bilo kakvom, sukobu. Ovo nije teško videti. Naime, neprestano pominjanje NATO saveza kao ne samo učesnika u sporu, već i kao jednog od njegovih inicijatora, trebalo bi da sugeriše da je rizik u Ukrajini novi hladni rat, dakle uspostavljanje blokovske podele Evrope. Što, međutim, nije tačno.
Jer, NATO je odavno odlučio da ne prima u članstvo Ukrajinu. Zašto? Zato što je NATO sistem kolektivne bezbednosti u kojem se zemlje članice obavezuju da se bore i ginu ako je neka zemlja članica napadnuta. Ni zemlje članice Evropske unije niti Sjedinjene države nisu spremne da se bore i ginu u Ukrajini. A ni da prete tom spremnošću, kao recimo u slučaju Berlina, pa da ishod bude hladni rat. Mere koje treće zemlje i NATO vojni savez preduzimaju imaju za cilj odvraćanje, pre svega Rusije, od rata. One ne bi ni bile potrebne kada bi Savet bezbednosti mogao da izvršava obaveze kolektivne bezbednosti, a ne može jer je jedna od strana u sporu stalni član tog tela i ima pravo veta na sve njegove odluke.
Iz toga ne sledi da su rizici ruskih ratnih ciljeva manji jer nema spremnosti drugih zemalja da se svrstavaju u njenom ratu za ukrajinske teritorije, pa je realni rizik hladni rat, zaoštren recimo kao posle invazije na Čehoslovačku. Ukrajina nije članica ruskog bloka, već nezavisna i suverena država. Ovde je, dakle, reč o pravom, veoma vrućem ratu, koji može da se proširi na isti način kao u Ukrajini. Tako da Rusija ne rizikuje da izazove hladni rat, već da izazove rat širih, evropskih razmera. A kako znamo iz istorije i teorije međunarodnih odnosa (za ovo poslednje videti knjige Martina Uajta), mir u svetu zavisi od stabilnosti Evrope.
Nije, dakle, ovde reč o hladnom ratu, već o ratu koji nije moguće ohladiti.
Peščanik.net, 03.09.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
