nolightsahead
nolightsahead

Nama nikad gore (čak i po priznanju glavnih aktera vlasti), a naši sportisti – nikad bolji. Ako je i zbog ravnoteže, mnogo je. Možda da se nađemo negde na sredini – da nama bude malo bolje pa makar sportisti bili malo lošiji, kao večeras? Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ponekad slavljenje sportskih pobeda može i da nam se obije o glavu. Dobro, možda ne baš o našu glavu, ali o glavu nekog našeg. Ili nekog stranca. Što možda ima i teže posledice. I po glave i po društvo.

U noći u kojoj su mediji ponosno objavljivali kako se pobeda naših košarkaša slavi i van Srbije, čitaj: u Republici Srpskoj (dok bi vest da je na primer neki muftija slavio pobedu turske reprezentacije dobila tretman skandala ako ne i izdaje), stigla nam je i vest da je u centru Beograda napadnut mladić, strani državljanin, koji je bio gost konferencije o LGBT pravima. Da stvar bude gora, ako je to moguće, mladić je, po rečima svedoka, napadnut samo zato što je bio – stranac.

Zahvaljujući medijima mogli smo da vidimo i kako se napad na mladića odigrao. A odigrao se mučki, nipošto muški, s leđa. U tom napadu nije bilo ničeg sportskog, ničeg viteškog ni slavljenja dostojnog. Bio je to jedan kukavički, besni udarac u glavu posle kojeg je napadač hrabro pobegao. Računajući valjda da je tim udarcem – tog stranca naučio pameti i srpskom.

Čovek bi pomislio da će u toj slavljeničkoj atmosferi ljudi biti blagonakloni, ako ne i velikodušni prema strancima (šta bi tek bilo da su košarkaši izgubili?), da će se zadovoljiti time što mogu da se pred njima prave važni zbog pobede kojom smo celom svetu pokazali da smo bolji od celog sveta (dobro, ukoliko pobedimo i američku reprezentaciju, što nismo uspeli).

Šta je tom prilikom napadač mislio da brani? Sebe, u užem smislu, nije branio jer – on nije bio napadnut ni fizički ni verbalno (verbalno tek nije jer žrtva ne govori srpski). Pa šta je onda branio – sebe u širem smislu? Sebe kao naciju, pa još i sportsku naciju kako sebe često vidimo? Sebe kao nacionalni interes, pa još i viši nacionalni interes?

Da se razumemo, ima takvih svuda. Jedan od meni upečatljivijih je i čovek u mnoštvu koje se tiskalo ispred Bakingemske palate da iz prve ruke čuje vest o rođenju princa kao da će da dobije nagradu za muštuluk, koji je euforično izgovorio u kameru: ”Ovo je najsrećniji dan u mom životu”. Dan rođenja princa mu je najsrećniji dan u životu?! Dugo sam mislila na njega i pitala se kakav li mu je život kad mu je rođenje tuđeg deteta, pa makar ono bilo i kraljević, najsrećniji događaj? Čak i da izjavu pripišemo egzaltiranosti, ostaje pitanje – kako je uopšte moguće da je postao toliko egzaltiran? Od čega je satkan i oko čega je sazdan njegov život pa je zapao u to frenetično stanje samo zato što je dinastija dobila prinovu? Kakve to veze može da ima sa njim? Naročito kakve veze može da ima sa njim da bi se izbezumio od oduševljenja?

Ali, tako to valjda biva kad sebe shvataš u širem smislu. Kad zaključiš da te se tiče i ono što te se istinski ne tiče. Kao što je rođenje princa ili održavanje Parade. I da te ugrožava ono što nikako ne može da te ugrozi. Kao što je činjenica da je neko gej ili da je neko stranac. Šta treba da se desi da bi oni to shvatili ili, da kažem to srpski koji oni jedino razumeju: da im dođe iz dupeta u glavu? Osim ukoliko ne mislite da je to odgovor? Sram vas bilo!

Peščanik.net, 15.09.2014.

LGBTQIA+

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Author: Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.