Radio emisija 11.10.2000, govore: Borka Pavićević, Biljana Srbljanović, Goran Marković i Bogdan Tirnanić.
Svetlana Lukić: Ovi što su se hranili našim strahom i kukavičlukom doživeli su svoj Armagedon. Sada ih njihov vudu-vrač može oživeti, ali samo kao zombije. Međutim, pitanje je šta je sa nama. Izgleda da je posle ovih pijanih dana jasno da su i naši životi u velikoj meri opustošeni. Svih ovih godina eksploatisali smo sami sebe, samo da bi preživeli. Jeli smo sopstvenu supstancu.
Ne znam kako vi, ali ja više ne sanjam o mirnoj i dosadnoj državi kao što je Luksemburg nego čeznem za mirom manastirskih porti.
Ruska ekspedicija na Severnom polu zapala je jednom u strašne nevolje. Rusi odmah organizuju i šalju spasilačku ekipu. Međutim, uzalud traže, nikoga ne nalaze. Prolazi tuda svojim poslom engleski avion, Rusi pitaju da nisu videli grupu izgubljenih ljudi koja je ovde na Severnom polu zapala u kobnu nevolju. Englezi se preneraze – Gospodo, kažu, vi ste u zabludi. Ovo nije Severni već Južni pol.
Naše današnje sagovornike: Borku Pavićević, Biljanu Srbljanović, Gorana Markovića i Bogdana Tirnanića pitali smo da li je naša spasilačka ekipa svesna, odnosno da li zna na kom se polu nalazimo i da li je priča koju smo započeli da pišemo 24. septembra, odnosno 5. oktobra, u osnovi u redu?
Bogdan Tirnanić:Televizija iza leđa, Skupština desno, suzavac sa svih strana, tako da smo se prilično nagutali suzavca u tim događajima, s tim što je grupa u kojoj sam ja bio imala svoju ambulantu koja tu večno stoji, a to je bife Ateljea 212, pa smo se povremeno povlačili u bazu i na vest da se nešto ponovo dogodilo izlazili. Kao na primer, došao je Goran Marković i rekao – Nisam verovao da ću se ogrejati na RTS-u. Jadni Saja Lukić, Saja je u sredu dobio otkaz. Otpustio ga Milanović i sutra se desilo ovo. Kažem mu – Sajo, bre, ni 24 sata nisi uspeo da budeš slavan. Sada je lako biti uspešan, treba samo pokazati da si odan novom poretku i demokratiji, a posle će biti poterbno malo i pisati. To će ići prilično teško zato što je desetogodišnja vladavina tog medijskog mraka koji su sprovodili naši – kako se zovu ta dvojica saradnika – Marković i Matić, uništila jedan deo supstance našeg novinarskog medijskog staleža.
Ljudi su gledali da prežive, gledali su da što manje rade, ako rade da to bude što neutralnije, što bleđe i tako da će za njih biti problem ono što je za svakog problem kada se vrati sa letovanja. Najteže je pisati u septembru, a još je teže pisati posle 11,12 septembara. Ja nemam nameru da menjam život. Suviše je kasno. Baviću se fudbalom, kao i obično, i pisanjem. Osim pisanja ne znam ništa drugo da radim, a osim fudbala me ništa drugo i ne interesuje.
Mislim da euforija koja se sada stvara i koja je svakog trenutka sve lažnija i lažnija, i sve usiljenija, treba da se stiša i da se taj revolucionarni talas privede obali i da društvo počne da funkcioniše onako kako treba da funkcioniše u jednom demokratskom poretku. Osećanje sreće je u stvari neka vrsta širom zatvorenih očiju pred opasnostima koje nas očekuju u sledećim danima, kako zbog mogućih protivudara svrgnutog režima, tako i zbog moguće metastaze nekih znanih u knjigama davno opisanih revolucionarnih kancerogenih pojava. Vi već imate sada ono što je u svakoj revoluciji najgore, sudejstvo vrline i terora. Svako se sada trudi da dokaže svoju vrlinu, da je bio uvek na strani naprednog pokreta, DOS-a ili MOS-a, kako se već zove, a to dokazuje time što vrši jednu vrstu moralnog terora nad svojim dojučerašnjim istomišljenicima, takođe saputnicima bivšeg režima.
Prvi revolucionarni sud je uvek tzv. moralistički sud i sada dok neki preplivavaju na drugu obalu daveći se u sopstvenom verbalizmu osude bivšeg režima i pohvale ovog sadašnjeg kao onaj jadnik iz Obale Slonovače koji se davi na olimpijadi, drugi, dok se voda još cedi sa njih, čekaju na obali sa govnjivim motkama. Naravno, to sudejstvo vrline i terora se ne zaustavlja na tom verbalizmu. Mi znamo sudbinu mnogih revolucija i sudbinu mnogih revolucionarnih sudova. I u tom smislu moje osećanje zadovoljstva i olakšanja nema nikakve veze sa mojim odsustvom osećanja bilo kakve sreće jer jednostavno mislim da su tek dani pred nama oni koji će odlučiti o svemu. Ovo je tek jedan preduslov, ali stvari su često takve da prolog ne obezbeđuje uvek adekvatan epilog.
Nesumnjivo da će još nekoliko dana to njegovo prisustvo koje može biti fizičko, ali može biti i samo mentalno, kao prisustvo čoveka bez lica, biti stvarna opasnost kao možda latentna inicijalna kapisla akcije nekih drugih ljudi. Nisu se svi tako lako pomirili sa ovim što se događa i slika iz Sava centra prilikom inauguracije predsednika Koštunice jeste slika jedne laži. Svi su tamo aplaudirali, svi su odjednom bili kooperativni, ali mentalni sklop tih ljudi i uopšte ljudski mentalni sklop – nije spreman na takve promene, nije spreman da odustane čak i onda kada je to najlogičnije. S druge strane ako se ništa ne dogodi, a ja se nadam da neće, mada je oprez majka uspeha, nakon nekoliko dana samo prisustvo Miloševića neće više imati tu tenziju. Kada bih ja bio lekar, neki Joca Marić, ja bih savetovao ljudima da kada prođe ovaj talas, da ga jednostavno zaborave i da ga prepuste njegovoj političkoj sudbini i onima koji će istražiti njegove eventualne krivične radnje oko krađe izbora ili njegove eventualne krivične odgovornosti za događaje iz prošlosti u vezi sa čim ga potražuju razne institucije, kako ovde tako i u svetu.
U tom novom kontekstu za te harizmatske lidere prošlosti u svakom slučaju nema mesta, mada, da ne budem ciničan do kraja, niko ne može sporiti da je kada se radi o policiji, Vuk Drašković odigrao tu izvesne pozitivne uloge uz hiljadu negativnih brljotina koje je zbog svoje prirode i zbog prirode tog mentalnog sklopa, te politike, učinio. Njegovo vreme je završeno, ali on naravno ima odstupnicu. Toliki romani čekaju da budu napisani, Budva je lepo mesto, naročito zimi. Može tamo lepo da sedne i da radi. Može da ide u Pariz. Nije siromašan, i sve to. Ja bih mu preporučio ono što je u portugalskoj revoluciji jedan od onih majora pisao svom pukovniku. Kaže – Moj komandante, prešli smo zajedno dugačak put, sada se rastajemo. Moj savet vam je da čitate i da se odmorite.
Goran Marković: On je bio, hteli mi to ili ne, ipak centralna ličnost našeg života. Za mene malo duže nego za ostale ljude. Ja sam imao tu nesreću da su Milošević i njegova žena stupili u moj život već 1985. godine. Naime, tada sam režirao svoj prvi pozorišni komad. Zvao se Pazarni dan, u Zvezdara teatru i taj komad je na dva dana pred premijeru bio zabranjen zbog vređanja lika druga Tita. I ispostavilo se da je intervenciju da se taj komad zabrani napravio tadašnji predsednik Gradskog komiteta Beograda Slobodan Milošević, ali kako smo znali da nije mogao znati ništa o tom komadu i da nije uopšte gledao taj komad povezali smo to sa prisustvom njegove žene na nekoj generalnoj probi. Ona je bila predsednik univerzitetskog komiteta i ona se, dakle, zgrozila nad time kako mi tretiramo lik Josipa Broza i intervenisala je da se to zabrani i predstava je bila zabranjana. Međutim, celu stvar je pratio jedan tragičan događaj. Neki partijski sekretar opštine Zvezdara umro je u tom trenutku zbog svega toga, od infarkta. Toliko se uzbudio i uplašio, i toliko se potresao zbog cele te intervencije, da je jednostavno pao mrtav. Meni se to strašno zgadilo i tada sam bio napustio pozorište i vratio sam se tek jedno možda desetak godina kasnije. Bilo mi je sve to tako prljavo i rekao sam da smo se mi tako zabavljali u tom komadu i da je to sve tako nevino i čedno, da nije ništa tako strašno, zar je morao jedan čovek da umre zbog toga?
Ali posle se utvrdilo da su mnogi počeli da umiru zbog nje i njega i da ona i on nisu ni u kom slučaju bili zdravi po ovdasnje stanovništvo. Nisam znao da će otići ovako daleko i da ćemo ovako nisko pasti ali sam osećao opasnost. Onda kada sam gledao Osmu sednicu, pošto sam već imao to iskustvo i posmatrao sam tim očima, video sam kako se on ponašao, tako da sam posle Osme sednice pozvao Rajka Grlića u Zagreb i rekao mu – Rajko, gotovi smo, došao je tip koji će nas sahraniti. Dakle, ja sam petnaest godina sa njim u loncu kome je zatvoren poklopac i koji vri i ovog sekunda kada je poklopac otvoren i kada smo odjednom počeli da dišemo sveži vazduh, ja se osećam nekako prazno i tupo. Suviše je bilo uzbudljivo sve ovo a suviše se brzo završilo da bi čovek mogao tek tako da se na to privikne.
Što se tiče RTS-a, tu je bilo 1:1. Ja sam bio na njihovoj crnoj listi ali i oni su bili na mojoj crnoj listi, tako da je bila uzajamna netrpeljivost toliko otvorena da nikada nikome nije padalo na pamet… tome je prethodio jedan mali incident na jednoj premijeri, to je bilo mislim 90. kada je prišao reporter RTS-a, prišao mi sasvim naivno i rekao mi šta mislim o toj predstavi. I ja sam mu rekao u kameru da ne želim da se moje simpatično lice nađe na njegovoj govnarskoj televiziji. On je čovek bio zabezeknut i nije očekivao od mene prvo prostačke reči a, drugo, nije shvatao o čemu se radi, nije shvatao zašto bi njegova televizija bila govnarska televizija. Uopšte mu nije bilo jasno. Mislio je verovatno da sam ja poludeo i mislio je da nešto nije u redu sa mnom, pogledao me onako čudno. Onda mu se desilo još jedanput to isto. Zaboravio je to, verovatno, i posle izvesnog vremena ja sam mu ponovio i video sam kamermana koji u pola moje rečenice spušta kameru. Dakle, ja sam ih odučio od mene, oni su mene odučili od sebe, tako da sam ja imao s njima čist odnos.
Ta RTS je nadirodila Iroda. Mislim da ona nije samo slepo izvršavala Miloševićeve zadatke nego je RTS poboljšavala Miloševića u izvesnom smislu, ona mu je davala još dimenzije koje on nije imao. U tome su učestvovali razni kreatori. Na primer Milorad Vučelić, dugogodišnji direktor RTS-a, kao inteligentan čovek verovatno je imao ideje koje ni samom Miloševiću nisu padale na pamet. Sećam se recimo u toku rata u Bosni da su to bile višesatne emisije o raspadima raznih leševa srpskih itd, nekrofilne, užasne, koje su imale za cilj da izazivaju u ljudima bes i bile su u suštini ratnohuškačke, a onda se sećam jednog dana kada mi se već povraćalo, kada nisam mogao da gledam sve te leševe, onda je bio posle neke takve emisije nastavak emisija o zločinima ustaša za vreme Drugog svetskog rata. Dakle, nije im bilo dovoljno to nego su onda prikazivali leševe iz Jasenovca itd. Dakle, cela ta mašinerija bila je jedna nekrofilna mašinerija, proizvođač mržnje i smrti, tako da RTS stvarno zaslužuje, ljudi koji su ga vodili, jedno posebno mesto u Hagu. Mislim da bi tu mogla da se otvori jedna stolica, ukoliko naravno taj Hag ikada bude primao ovdašnje mušterije, za one koji su kreirali tu mašineriju. Ovo, recimo, sa Milanovićem, Komrakovim i Jovanom Ristićem itd, to je finale. Cela stvar je počela znatno ranije. Oni su najprimitivniji i najprizemniji završetak jednog puta koji je bio popločan mnogim glavama, umovima, mnoge inteligencije su upotrebljavane za tu nekrofilnu misiju i mislim da je RTS s pravom spaljen.
Znate, meni je žao, ja sam nekada kao student, ili posle studija radio, snimao sam svoje dokumentarne filmove na toj televiziji koja je bila sasvim O.K, ništa joj nije falilo, i ja sam tu svoje prve korake napravio. Na prvom spratu televizije je dokumentacija, ja to znam, i tu su svi moji mladalački radovi koji, naravno, zbog ove situacije nikada nisu ni bili prikazani i kada sam ja došao i video kako gori ta televizija, video sam da gori i taj prvi sprat i svi ti moji rani radovi su goreli i uopšte mi nije bilo žao. Rekao sam ako je to cena, evo ja prilažem svoje rane radove da plamen bude bolji i jači i uopšte mi nije bilo žao, bilo mi je vrućina od te jare i vratio sam se u Atelje i rekao sam Tirketu da nisam nikada sanjao da ću moći da se tako lepo ogrejem na televiziji.
Njegov status je stvarno neodrživ. Lično smatram da bi bez obzira na Hag ova nacija morala da smogne snage da sudi svojim zločincima, bilo da su to ratni zločinci, privredni zločinci ili oni koji su činili zločine po našim glavama. Tu bi, kada se uspostavi pravna država i kada počne u ovoj zemlji da vlada nekakav red i zakon, moralo da počne ispitivanje i preispitivanje. Tu se ne radi samo o Slobodanu Miloševiću i njegovim doglavnicima, i njegovim slugeranjama i njegovim aparatčicima, radi se o svima nama. Evo predlažem da se prvo ispituje moja odgovornost u celoj toj stvari. Ja koji sam svih deset ili dvanaest godina radio protiv ovog režima, snimao filmove protiv ovog režima, pisao članke i komade protiv ovog režima, moguće da i ja imam neki deo svoje ličnosti koji je kolaborirao sa ovim režimom i koji se nije dovoljno bunio ili se nije usprotivio dovoljno hrabro celoj ovoj stvari. Ja sam spreman da razgovaram o sebi, ali ima svakako jako mnogo ljudi koji su neviđene stvari radili, sve u stanju sužene svesti i mislim da takvi ljudi moraju da zasluže sudske procese. Naravno, Slobodan Milošević prvi, i mislim da bi ova nacija učinila ogromnu uslugu sebi ukoliko bi tako nešto organizovala.
Pogledajte recimo, imamo sličan primer Čilea. Čile nikada nije smogao snage da se oslobodi Pinočea i njegovog balasta i oni trpe strašan rascep u društvu. Njihovo društvo je šizofreno podeljeno. Nije raščišćeno pitanje krivice i odgovornosti Pinočea i njegove hunte i zato imaju tu situaciju. Mi moramo da raščistimo ovde pitanje odgovornosti Miloševića, njegovog režima i svih nas. Tek kada to raščistimo, kada taj dugački proces optužbi, odbrana, iznošenja dokaza i uopšte priče o celoj toj stvari, otvorene priče o tome ko smo, šta smo, da li smo bili svesni toga šta radimo, kada se sve to završi, onda ćemo moći da živimo normalno, mirno, kao ljudi. Čovek se predstavlja kao legalista i kod njega mi je to najsimpatičnije u celoj toj stvari. On se ponaša kao neko ko ne želi da natura svoje političke stavove, što je isto simpatično, nego želi da poštuje zakon i da uspostavi vladavinu zakona. To očekujem od Koštunice. Koštunica ima još jednu vrlo finu osobinu, a to je da deluje umirujuće, onako kao bensedin deluje usred ove histerije i ovog ludila, čovek mirno i razložno govori, razumljivim jezikom. Ima jednu evropejsku, civilizovanu fizionomiju, ne deluje ostrašćeno, osvetoljubivo i priča stalno o tom ustavu i o zakonu, prema tome – ja nemam ništa protiv takvog čoveka. Naprotiv. Baš fino. Nisam ni znao da je takav. Ja sam držao da je mnogo manje značajan nego što izgleda da jeste.
Svetlana Lukić: Slušali ste Bogdana Tirnanića i Gorana Markovića, a sada će vam govoriti dve žene. One su radikalnije, videćete i sami. Najpre gospođa Borka Paivćević, koja je svih ovih godina Miloševićeve vladavine bila direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju ili centra koji mi u Beogradu najčešće zovemo Paviljon Veljković. Kroz taj paviljon su prošli mnogi ljudi koji su bili izopšteni svih ovih godina.
Borka Pavićević: Užasno. Ti njima nudiš tragediju, oni ti vraćaju farsu. Jao, bože, što je to kod Kiša genijalno. To klizi u to, to je stalno to, krivljenja, ali onda ne može, to se mora prekinuti. Mislim nerevanšizam, naravno, ali to ne znači neodgovornost. Ja bih ih pohapsila pre nego što oni uhapse mene. Svakoga ko puca treba uhapsiti. Treba i mene uhapsiti ako pucam. To se jednostavno mora deklarisati kao program.
Rešili smo svi da idemo na te izbore. I onda si ti u stvari legitimnim sredstvima, što je dosta retko, oborio nelegitimni sistem. Jer taj legalizam koji su oni stalno furali, to je u stvari krinka, to ne postoji, jer nije legalno od 91. Nešto nije legalno, naravno, sve nije legalno, niti mi, niti oni, niti išta. I svi smo znali da će se dobiti izbori ali da je pitanje šta će oni da kažu. I sada ti imaš to da su ljudi odbranili svoju izbornu volju i ušli su u Skupštinu, ušli su u centralne institucije što mislim da je jako dobro, ući u institucije jednoga društva koje ubuduće moraju biti autonomne institucije, kao što je televizija. Ona mora biti autonomna, i univerzitet mora biti autonoman, mora biti država jedno, društvo drugo, sud treće, religija četvrto, jer je to problem ove istorije što je to zalepljeno. Ali problem ove istorije je i u tome što je ona odmak od stvarnosti. Ceo problem tog režima i svega toga jeste što je to plagijat stvarnosti. Što su oni stalno gurali da je istinito ono što oni tvrde da je istinito, a da ono što mi vidimo nije u stvari istinito. I onda imaš da su ljudi prosto osvojili tu stvarnost. Oni su vratili vagu i to je stvarnost. Oni su je u stvari proklamovali. E sad posle toga nema više povratka na legalizam u tom smislu da ti uvažavaš ono što je postojalo kao institucija prethodnog kriminalizovanog društva.
Mi smo videli nešto što nije ni rumunski ni češki model. Najbliži je češkom ali nije ni poljski, ni bugarski, nije ni slovački. E sad ta autonomnost tog događaja, odnosno ta originalna predstava zahteva svoju originalnu obradu. Prosto se ne možeš ponašati kao da se to sve nije dogodilo. To daje čvrstu osnovicu da bi to moglo biti interpretirano i vođeno dalje sa tim bogatstvom originalnog postupka u odnosu na ono što imaš u zemlji i ono što imaš van zemlje jer je to zanimljivo kako se reagovalo na to skidanje te obrazine kolektivne krivice tim činom, je li. Ali ja mislim da su to strahovito politički i moralni problemi takođe kao što su oni ekspertski, ekonomski i sve to, ali se te stvari ne mogu rešavati time što ćeš ti degažirati odgovornost koju su ti ti ljudi dali, ne možeš se degažirati time da ćeš ti to sada poveriti nekome ko je prosto znalac u tome, jer je politika takođe znanje. Ovo bi mogao da bude momenat za restauraciju politike kao plemenite aktivnosti.
Svetlana Lukić: Da li recimo sinoć ne dođe policija i ne uhapsi telohranitelja Šešeljevog zato što je pucao – zato što oni još uvek nemaju dobru saradnju sa policijom, nemaju policiju? Da li neko snosi političku odgovornosti i snosi krivičnu odgovornost za nešto?
Borka Pavićević: Sa svih stanovišta i legalizma i onoga što se dogodilo morao bi biti uhapšen. Ako kažeš – oni neće da slušaju, ti ih moraš zahtevom prevesti u slušanje. Mogu misliti da je to strašno nestabilno ali ono postaje činom stabilnije. To je sada pitanje da se izračuna i pretpostavljam da ljudi to i znaju. Ali time što ti to učiniš ti osnažuješ sebe, pre nego što to postane način da i onaj drugi može to da uradi. Jer onda može da bude kasno.
Svetlana Lukić: Pa zašto on to ne radi?
Borka Pavićević: Verovatno zato što uspostavljaju mehanizam po kome to treba biti suđeno, a 5. oktobar sam ti kaže šta treba da radiš. On je overen, da tako kažem. Ja se samo uvek vraćam na to da smo možda i pre deset godina mislili da samo neke budale pucaju i da samo neke budale viču. Puno je iskustva u tome koje nam govori da to nije dopušteno. Da nije dopušteno širiti rasnu, versku i nacionalnu mržnju, da nije dopušteno pisati na ulicama, da nije dozvoljeno pucati, da nije dozvoljeno s tim bodigardovima šetati. Hoćemo li prestati više da gledamo te ljude naoružane okolo, koliko ih je, šta je to? Jer to je u stvari ono što je najbitnije osvojeno, da je to mir zavladao, odnosno da je sve što se dogodilo bez krvi i to je strahovito bogatstvo sada s kojim treba operisati dalje. Ne može se ne biti na nivou toga, eto to je stvarno 700.000 ljudi na ulicama, da to bude tako. Slušala sam od svojih prijatelja kako je to bilo neverovatno kada su studenti pustili u Pragu milion ljudi cele noći, a da niko nikoga nije zgazio.
Znaš šta, ja to odavno mislim da je problem naših elita u najširem smislu, i one političke i intelektualne, to se mora revidirati. Setite se samo koliko je bilo priča da je narod glup, primitivan, nedorastao, nepismen, pa onda zato glasa. Ko je glasao, kako je glasao i šta je s narodom, ja se ne bih usuđivala da to tačno tvrdim da li je narod levo ili desno ili je narod ovo ili je ono. Ali on je sasvim jasno pokazao šta je. Žena koja trči s detetom na Skupštinu jasno kaže šta hoće. Taj proboj kroz strah, to je meni nešto fascinantno. Mislim da se ljudi boje, boje, boje, a onda jednog časa oni prestanu da se boje. Prosto se vratilo na to, deca se ne tuku. Aman zaman, ne mozete tući decu. Kada sam videla slike onih momaka iz Vladičinog Hana, samo što se nisam… da li će to sada da deluje, ta tolika represija, da se ljudi prepadnu ili će oni da prođu kroz to? E, pa prošli su kroz to. Baš mi je Nikola pričao ono veče pred policijom kada je Svilanović hapšen, da je bilo sasvim jasno da je bilo momaka koji su spremni i da poginu. Da su advokati morali da ih štite da ne jurnu na ona kola i da ne poginu. Ovo je bila jedna crta koju su ljudi prešli i to je veliki nauk za sve one koji o tome treba da razmišljaju šta je u stvari narod.
Svetlana Lukić: Da li vam ovi ljudi iz DOS-a liče na ljude koji će to izgurati, koji to razumeju?
Borka Pavićević: Ako se s nekim prođe neki takav događaj, ma koliko vi imate ideoloških i političkih potreba za raspravom, vi njih ipak volite, i ja se nadam da će oni to moći. Mislim nije u pitanju šverc na pijaci, za ime boga, niti je u pitanju ne znam šta, nego je u pitanju odgovornost za jednu epohu. Možda sada nije trenutak, ali kada bismo se setili svih ljudi koji su nestali i koji nisu doživeli to veče, kada pomisliš samo koliko ljudi je iz naše okoline, nema ih više jer nisu mogli to da žive i nisu mogli to da prežive i izgoreli su i poumirali su. Kada sam išla da glasam, bila je jedna mlada žena na izbornoj jedinici, ona meni kaže – glasajte za Jelenu Šantić. Odvratno. Toliko je tih ljudi, da ne govorim o svima onima kojih nema i koji nemaju ni kuće ni kućišta, i koji su raseljeni, iseljeni, izmuvani i do tih 200.000 mrtvih, koliko beše broj u novinama, za ime boga za deset godina.
Nije bitno da se čoveku sudi, nego je bitno da se vide svi ti filmovi, da se to pokaže, da se te činjenice iznesu, da se o tome govori, zato se to radi, a ne zato da bi neko bio zatvoren. Baš me briga da li će neko da bude u zatvoru ili neće da bude u zatvoru. Nego je vic u tome da se sazna to što je on radio, šta su oni radili, da se stvari stave nekako na mesto, zato se prave ti procesi. Zato da se to osvesti, da to postane javno, da to postane nekakva kolektivna svest i onda da postoji na kraju neko ko to imenuje. Ne treba to pustiti ekspertima, pošto ne postoje eksperti za duh naroda, za dušu, za čast pozorišta, za zdravo društvo, ne postoje eksperti, postoje talenti. Nama ne trebaju lekari u smislu fizičkog zdravlja, nama treba mnogo što-šta a centralno je to da se zna ko je ko i šta je šta, i gde je šta bilo i kad je šta bilo. I da se ta istorija vrati na neko svoje logično i pravno mesto tako da budemo svesni da je nešto sletelo i da smo sada na zemlji s nogama dole, s glavom gore, i da smo to mi.
Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Borka Pavićević. A sada Biljana Srbljanović, dramski pisac. Biljana je inače 24. bila na svom radnom mestu, na svom biračkom mestu i bila je kontrolor, a 5. je naravno bila ispred televizije.
Biljana Srbljanović: Ja sam išla kao vojnik. Jedan viče – moramo da idemo ispred televizije, tamo je frka. Trči ispred televizije, samo što se ja stvarno nisam tukla, pošto ja ne mogu da se tučem, ali sam sve išla gde treba. Ali nisam ja imala takav utisak… Prvo, u 12 je bilo 1000 ljudi, tih Čačana, i onda mi je malo bilo – kao ko su ovi ljudi i šta oni ovde rade. Ja sam gledala direktno ka skupštini i uhvatila jednu zastavu u sopstveni vidokrug i gledala kako se pomera. I kada je zastava koju sam ja pratila ušla, onda sam ukapirala da su stvarno ušli. Onda smo se tamo ljubili i lizali sa nekim odvratnim ljudima pored nas. I ja kažem – idemo, a kaže neki klinac – E, evo je Biljana Srbljanović, ona je genijalac, idemo za njom. Neki klinac, bre, ima 17 godina, video me je u novinama jednom verovatno. Super. S druge strane, sama stvar koja se odvila je onako na nivou Francuske revolucije. Znači, ne juriša se na apstraktni pojam, da se otme skupština, nego na zgradu. Čim to krene tako i ako je to jedini put, onda znači pločice, tepisi, slike, znači, naravno, da idu. I mislim stvarno, kupićemo nove pločice i baš me nešto briga za beli kabinet kneza ovog ili onog, pošto su to takvi ljudi, jer dok smo mi mlatili svećama i zvončićima, ništa nije bilo, sve dok se ti nisu pojavili. Ali s druge strane, da mi nismo mlatili zvončićima i svećama sve te godine, ne bi ni njih bilo. Ne bi oni osvestili u sebi šta im je problem. To je očigledno neki logičan put. Ali ja mislim da ovoga puta nije to, kao, narod nam je takav, nego je takva vlast. Znaš onako, motku onakvu kakvu svi znamo i motkom. Nema druge.
Ja stvarno mislim da smo mi jeftino prošli. Ne možeš ti sada očekivati, nisu ti ljudi krenuli u operu. Naravno da će da odvaljuju klozetske šolje i da kotrljaju televizore kući. Normalno da će to da rade. Ako ti je dobar da ti ramenom razvali vrata i ti pristaješ na tu vrstu političke komunikacije bagerom i ramenom, onda nosi, bre, čoveče. To je njegova cena. Ima onaj Formanov film Gori, gori, moja gospođice, pa kada kradu one stvari od lutrije, sve što stoji za tombolu, a oni kažu – sada ćemo da ugasimo svetlo i svi da vrate i neće niko biti kažnjen i onda se upali svetlo, a ono nema više ni čaršava. E, to je takva situacija, beda, ljudska beda, ne samo ekonomska, nego i neka intimna, lična, daj bilo šta, daj samo da nešto bude moje, tako da su nosili i vagu iz radnje. Nema veze. Meni je milo za ovaj Skandal Marka Miloševića što su ga razlupali, stvarno mi je milo. A to dvoje, troje ljudi što je stradalo, to je užasno, naravno, s druge strane manji broj žrtava nego na koncertu u Holandiji. Kada krene stampedo, ja ne verujem u boga, ali neko nas je sačuvao. To je nešto prethodno obavljeno. I ko god da je to obavio svaka njemu čast. I ne mogu da zamislim srpskog pandura da izađe i da vidi masu i da kao neće da puca, ako mu prethodno neko nije rekao da to ne radi. Platio mu, ucenio ga. Tako da ko je tu logistiku obavio, to je najvažnije. Dalje, naravno, bitan je i hardver, znači Velja Ilić i oni svi, ali softver je tu bio malo važniji.
Mene posebno nervira to što trećeg dana demokratije studenti opet popiju kordon. Zar ne postoji način da izađu ti ljudi i da kažu – hajde deco, tu je baraba, sad ćemo da smislimo šta ćemo s njima, hajde molim vas idite kući, samo da ne bude nekih nereda. Nemoj kordon, nema više kordona. To me posebno nervira, a s druge strane, nervira me sama činjenica da se on primorao da podnese ostavku umesto da bude išutiran u zadnjicu napolje i da odgovara za sve. Kakav Hag? Mene Hag uopšte više ne zanima, prvo zato što je to jedan sud koji ucenjuje čitavu državu. I ne može da bude interes tog suda ispred interesa države. Drugo, je l’ ga hoćeš? Dođi, pa ga uzmi. Što bih ja obavljala taj posao za tebe? Pogotovo ta vrsta lova na glave me strašno nervira, da taj Austrijanac juri po Austriji, da li ste čuli? To je genijalno. Priviđa mu se Sloba. Pa su ga onda helikopteri policijski jurili. Za pet miliona dolara privideće ti se svako.
Drugo, oni su u nama onoliko gledali stalno Slobu i nikog drugog, prema tome to je sad stvarno samo došlo do paroksizma, ta čitava stvar. Ta vrsta ucene, baš sam objavila tamo nešto u Zidojče Cajtungu. Svečano se obraćam Haškom tribunalu da posedujem informaciju koja vodi hvatanju Slobodana Miloševića, a to je da Ivanov i Putin odlično znaju adresu i broj. Prema tome, dajte mi mojih pet miliona dolara. Evo, dala sam vam informaciju, a vi idite pa ucenjujte Putina ili koga god. Pa postoji i ovde bre neki pravosudni sistem. I nije samo on. I nije samo njegova žena.
Prvi dan u skupštini, a gledamo: Bojić, Gorica Gajević, Ljubiša Ristić, Mrkonjić, ej. Ali taj čovek nema nikakvo pravo da šeta unuka nigde. Zato što 260000 ljudi neće nikada doživeti da šetaju sopstvene unuke, niti bilo šta drugo, koji su izginuli u svim ovim godinama. Plus pola miliona ljudi koje se iselilo, čiji roditelji neće šetati svoje unuke, jer su unuci drugog državljanstva. Znači, taj čovek nema apsolutno nikakvo pravo. Drugo, njemu moraju da se oduzmu građanska prava. Treće, mislim da kao nacistima, čitavoj stranci treba zabraniti politički rad. I ćao na deset godina, pa onda ćemo da razmislimo. I ja uopšte ne vidim da je to nedemokratski. Postoji nešto što su masovni zločini i postoji nešto što su političke trange-frange. Ljudi su krivično odgovorni, svi oni.
Drugo, ko dozvoljava Arežini da ona podnese ostavku? Ko toj kokoški dozvoljava da ona podnese ostavku? Po nju treba da se ide. Do poslednjeg dekana, nikakve ostavke. Bora Jović šeta po pijaci mrtav hladan i svi kažu – ko beše ovaj? Nema ko beše ovaj. Nego do kraja života da se zna ko si ti i šta si uradio. Meni su direktno oteli 10 godina. Ono od 20 do 30 ja sam uzela lepo i iscepala iz kalendara i poklonila njima. I sad on da ide da šeta unuka. Kog, bre, unuka? Meni se jedino dopada u tom Haškom tribunalu što oni govore da neće sad da traže Slobu, ali ne kažu za Milutinovića, ne kažu za Šainovića, i prema tome, ovde neće biti građanski rat ako izručimo Šainovića i taj baja mora to svako jutro da ima na pameti. Mi moramo svaki dan da ga podsećamo. On gleda sad sve te kanale i čita te novine, i svaki dan jedna mala notica Šainoviću – danas da nam se ćefne možemo da te izručimo. Evo danas. Uzmemo pet miliona dolara i damo rudarima u Kolubari. Podelimo ovako svima, rukujemo se i super. Tako da je to dobro. Njih verovatno mogu da ucenjuju, jer to je već politika. Mene zanima čista pravda, da vidimo ko je kriv, na koji sud ide, inače na kojim ti osnovama gradiš novu zemlju.
Koštunica dobro ’ajde, pitali su ga odmah prvi-drugi dan šta će biti sa ljudima koji su u zatvoru i on kaže – verujte, nisam imao vremena. Prvo, osnovno, za to moraš da nađeš vremena. Znači, nema vremena da ideš na RTS da ti se onaj uvlači. Za to nemamo vremena. Nemamo vremena ni za šta. Prvo idemo da vidimo ko je sve u zatvoru. Drugo, nisu samo novinari i nisu samo studenti. Ima hiljadu Albanaca koji sede već godinu i po dana u zatvoru. On mora apslutno jednako za sve, istog sekunda da oformi anketni odbor, da utvrdi šta je s tim ljudima, zašto oni sede u zatvoru? Zgodno je sada, pustiće Filipovića i super. Prvo su čekali ono tri dana više nego što je smelo da se čeka. A šta je sa Florom Brovinom? Šta se sa tom ženom dešava? Da li se on i jednog trenutka zainteresovao da dođe i da kaže – čekaj, bre, ima jedna žena, ako ništa drugo ima prednost, sedi duže u zatvoru, bolesna je, lekarka je, nema veze sa svemirom uopšte. Daj, vadi ženu napolje, glavu joj spašavaj. Tako da ja mislim da na njega ozbiljan pritisak mora da se vrši, da on pokaže da je on predsednik svih građana. Nije ovo nikakva srpska revolucija, mi smo svi zajedno bili u tom – da ne kažem čemu, sve ove godine. Prema tome, svi zajedno treba da podelimo taj kolač slobode, i nema malo više slobode za jednog, a malo manje za drugog.
On je ludak, to je potpuno jasno. Nije on sociopata, on je ludak pravi i ona isto. Znači, drži nas 10 ili 12 godina par ludaka u ovakvom mučenju, a da mi to za sat i po rešimo sa hiljadu Čačana. Pa to je ono – too easy, mene to boli, majke mi. Mnogo je, bre, lako. Znaš, bez obzira što si ti to pripremao, nije to samo taj trenutak. Ne mogu da verujem. Stvarno se osećam očajno. Kao da te držao neko na kratkoj uzici, a ti prvi put kažeš – ba, a on kao – dobro, dobro, povlačim se, sve u redu. Pa to stvarno govori o nama mnogo više. Da li je moguće da smo mi bili u tome? I to je sada nepovratno. Da ne pričam o mrtvima, ranjenima, invalidima, istraumatizovanim ljudima, čiji su životi nepovratno uništeni. Gledam onu Belu knjigu što su pustili. Nemam živce. Ne mogu to da izdržim. Mene boli, da plačeš. Šta je on nama radio, šta su oni nama radili, a mi ćutali. Gde su bili ti ljudi da ranije provale ta vrata? Da li je moguće da je to ono kao plinska svetlost?
Meni su pričali da je ovaj na televiziji što je zaposeo RTS, to mi pričaju svedoci onog dana, dakle on je čovek uleteo, tako se zove, Bosiljčić, zgrabio mikrofon neuključen, i astal i ovu stolicu na točkiće i uhvatio se za to, i on je zauzeo to mesto tako što je sedeo dva sata i nije išao ni da piški. I on je bio taj koji je otvorio televiziju, i tako sad sve. Neko otima pločice, neko mikrofon, neko biografiju. Kada se oni svi rasporede i kada budemo videli kakav je to užas, ja mislim da je ovo čisti, ozbiljno prelazni period. Ja nisam glasala za Koštunicu zbog Koštunice nego sam glasala protiv ovoga. Imam dosta toga da kažem za Koštunicu, imam ozbiljne primedbe na njegovu politiku. Naravno fer je i pristojno dati mu neko vreme da vidimo šta će on da uradi, inače kad god ja budem videla: nisi pustio ovog iz zatvora, a ovog si pustio, molim te, ja insistiram na tome, ako treba, bilo koju vrstu pritiska treba vršiti. U krajnjem slučaju mislim da zato oni tu postoje, da nama služe, a ne da nam vladaju. I oni to i hoće, čini mi se. Ja mislim da su sada istupili i rekli da je ovo što se po medijima dešava u stvari sramota. Kad su oni došli do tog stupnja svesti, mada i dalje sede svako na po nekom kanalu, ali stvarno je sramota. Opet, s druge strane, manje je važno šta će da priča sad neka koja je do juče vodila hit meseca ili čitala te iste vesti, s kim će na koji način da priča, to je manje važno. Mnogo je više važno da ljudi budu svesni da to ne treba tako.
Ja pitam mamu moje prijateljice – Jeste li videli ono u Danasu?, a ona kaže – Pa ne, mi sada kupujemo Politiku. Ali to su sve isti ljudi, samo su izbacili ovog, išutirali ovog jednog Struju. Zanima me stvarno kako se osećaju ti ljudi u Večernjim novostima, koji su rekli – od danas mi istinito informišemo. Ovi magarci koji su to kupovali do juče, kako se ti ljudi osećaju? I treće, to mislim da sam baš slušala kod vas u emisiji, užasno je važna integracija ljudi koji se osećaju sada na margini, koji su glasali za njega i koji se osećaju kao gubitnici, pogotovo oni ljudi koji nisu partijski funkcioneri, koji nisu čak ni članovi partije, koji na neki način od informacija, od sopstvene misli, od onoga u čemu žive, smatraju da je Milošević bio dobar za njih. Strašno je važna integracija tih ljudi. Slušala sam, mislim baš kod vas, kako se osećaju ljudi u Kosovskoj Mitrovici. Potpuno – lost in space i ti ljudi su stvarno bolesni. Imaju pravo na sopstvenu bolest i mi moramo strašno puno da se bavimo njima.
Ja vidim po zgradi, gledala sam onog dana, pa i ne znaš ko je šta. Ja znam da mi neko guli ono Gotov je, a ne znam ko je. I onda, kao, nema Struje, i ja otišla kući da skinem ono od suzavca i da uzmem drugo. I sad silazim dole i vidim jednu kako plače. I ja kažem – pa nema veze, gospođo, sve je super i vidim da mi je zalupila vrata i posle pitam ove gore, a oni mi kažu – Ma gde, bre, ona je ono krvi ispod vrata davala. Ja shvatam bol te žene, ona žena plače. To je kao kada je ubijen Džon Lenon, sve bi mu dao. Vezan si nestvarno za njega, i sada ga više nema. Teško je, znam ja to. Tako da samo polako. Pa eto, Pol Makartni je tu, znam da nije isto ali… Mora se to užasno pažljivo. Ja mislim da će tu sada biti ipak lične osvete. Mora strašno pažljivo o tome da se vodi računa. S jedne strane, ti razumeš kada odvaljuju pločice, s druge strane prošla je revolucija. Tri dana odvaljivanja, četvrti dan kada te vidim s pločicom, ideš u zatvor. Isto tako, kada te vidim da si se nekome svetio, ideš, bre, u zatvor, čoveče. Plati kaznu, daj 200 maraka. Srbima kada opališ po džepu – dosta je. Daj 200 maraka i gotovo. Šta si pljuvao – pljuvao, šutirao Milanovića u glavu – šutirao, basta. Mi nismo divljaci. Mislim jesmo, znam, ali to se ne sme.
Strašno će teško takođe biti u ovo vreme očistiti se od birokrata, tehnokrata, tih razno-raznih zunzara koje se lepe u grozdovima na njih, pa nešto imam utisak da se sada na vrat kače toj desetorici ili koliko god da ih ima, ono gomila nekih, razni uvoznici ne znam čega, cigara… pa sad oni bi da uzmu nešto ovde, ili eksperti u raznim poljima… Alisa Stojanović je to super rekla – samo da mi pojedini ljudi utvrde u čemu su tačno eksperti. Već vidim kako se u rojevima ti ljudi kače. Samo malo da makne ramenima da strese to sa sebe. Imam utisak da ga oni vuku. A opet, Koštunica, moram da kažem, teško mi je da kažem da mi je simpatičan, teško sam to zaokružila. Pa rekla sam, ja sam glasala za Batića, koja je to žrtva, ej. Zaokružila sam onog… ali ne delim ništa sa njim. Ne mogu ja da shvatim ni ime Demohrišćanska… ne mogu to da shvatim. I samo ime ima negativnu konotaciju, a opet mislim na neku varijantu da kažem – Koštunica, eto, sada mi je malo simpatičan. Možda sam ja na adrenalinu od svega ovoga, možda na nekoj od ovih pilula za spavanje koje pijem, pa ne rade. Kad jednom bude odradio svoje demetrin, možda ću da dođem i da kažem – ma daj, bre, kako simpatičan, ali sada u ovoj fazi… E, možda sad neko mora i nas da kontroliše. U toj istoj prevelikoj simpatiji za sve.
Sada će da dođe period otrežnjenja. Sve skupo, nema love, nema crne berze, nema da radiš na buvljaku, ideš da radiš za minimalac. Dobro, oni će sada da dunu neku lovu i sve, ali neće to da bude blistavo i to će da bude jedan strašno težak period. Očišćenja, otrežnjenja, shvatanja, ali bojim se da je sve bačeno na ekonomsko, a ovo društvo ovde mora da ima ozbiljno otrežnjenje od sopstvene krivice. To je reč koja je ovde možda najkompromitovanija, ali koliko god da smo se bavili tuđim krivicama, i ne kažem da ne treba više da se bavimo njima, toliko moramo konačno da počnemo da se bavimo i sopstvenom. Gde smo bili, šta smo radili, šta smo mogli da uradimo, zašto to ranije nismo uradili? Pre svega da se objavi broj mrtvih, imena mrtvih u svim ratovima. Da se ne govori o bombardovanju NATO-a kao pre rata i posle rata. Nije to jedini rat. To je četvrti. Prema tome, ne dozvoljavam da se to tako govori. Da se informišu ljudi, da se gleda, sluša, stalno to da se vraća. Da se deca u školi uče šta je bilo. Šta nam se dogodilo? U čemu su tate i mame učestvovale. Kao apsolutni saučesnici. Svi.
Ja mislim da takođe ljudi moraju s nečim da prekinu, to je veoma važno, pogotovo ljudi koji su se povukli iz medija, državnih, režimskih, isterani, isterani sa fakulteta, koji su se užasno razočarali, gde je njihovo mesto, neće da se vrate. Sada neće da idu na taj RTS, neće da idu na Studio B, neće da se vrate u Politiku. I meni je to potpuno razumljivo i užasno mi je teško da taj isti fakultet, gde su ignorisali moj štrajk od 6 meseci i gde sam bila pred otkazom, da su me ljudi koji su podoficiri kućnog saveta pozivali da uđem u štrajk, jer je sve bilo baš jasno i onda su postali najglasniji. Teško mi je tu da se vratim. I sad sam u nekoj fazi da neću više da učestvujem u štrajkovima na fakultetu. A onda malo sama sebi zvučim kao Vuk Drašković. Kamion-ubica, kamion-ubica. Daj, bre, nije samo to. Stvarno sam došla do neke tačke da kažem – dobro, nema veze, ti ljudi se nisu ni na koji način solidarisali sa mnom, ali ako se ja povučem odatle, onda će samo oni da ostanu. Niko neće da se vrati. Ja mislim da je strašno važno pogurati te ljude. Kada oni hoće, a ti nećeš, šta sad?
Emisija Peščanik, 11.10.2000.
Peščanik.net, 11.10.2000.