Radio emisija 15.11.2000, govore: Nikola Milošević, Žarko Korać i Ljiljana Đurđić.
Svetlana Lukić: Ima nas nemali broj verovatno baksuza koji veruju da je ono što se dogodilo 5. oktobra samo eksces u našem ropskom shvatanju vlasti i demokratije. Zaljubljenost u novog predsednika, zabrinutost zbog njegovog umora, zbog izbora odela, nerazumevanje za one koji ne podržavaju svaku njegovu odluku – zabrinjavajuća je. Možda je ipak tačna ona narodna “Koga zmija ujede i guštera se plaši”. Možda smo i paranoični ali to, naravno, ne znači da nas niko ne juri.
Učenje o ciklusima i večnom povratku kaže da je broj atoma koji čine svet ogroman ali je ograničen i dozvoljava samo određeni konačni broj permutacija. To valjda znači da će jednog dana svet morati da se ponovi. Da će mame ponovo da nas rode, da ćemo ponovo proživeti sve one dane koji su doveli do 5. oktobra a i ovo posle.
Naravno, baksuzi kao ja veruju da je repriza već počela. Međutim, pitanje je kako da ne bude na kraj srca kada je onima koji su nas ojadili i opljačkali dozvoljeno da nam se obraćaju kao da smo mentalno retardirani. Na primer, u prošlom Peščaniku su govorili štrajkači iz Telekoma. Čuli ste ih. Međutim, u ponedeljak je Telekom zakupio čitavu stranu nekih listova na kojima nam je saopštio istinu, kako kažu. Svašta se priča, napisali su u oglasu, ali činjenice govore drugačije. Kažu 670 miliona maraka smo uložili u razvoj, međutim, kada hoćete da uvedete telefon majstori vas šalju na buvlju pijacu da kupite žicu i kablove. Za to vreme, Telekom svakoga meseca na račun u švajcarskoj banci uplaćuje 3 miliona nemačkih maraka nekome ko brine o organizaciji i usavršavanju rada u Telekomu.
U tom čuvenom oglasu se hvale da je prosečna zarada u Telekomu pet hiljada dinara ili, kako kažu, dva puta veća od prosečne zarade u Srbiji. Međutim, u oglasu ne kažu da su ’96. godine kada su SPS i JUL izgubili lokalne izbore, svojih 5,5 hiljada lokalnih funkcionera, znači i SPS-a i JUL-a, zaposlili u Telekomu i naravno dali im velike plate koje su podigle prosek zarada u Telekomu.
Dajući pare za ovaj oglas izgleda da su direktori Telekoma uvereni, i to izgleda ne bez razloga, da se mesto u novoj Srbiji može kupiti. Ako može Zoran Baki Anđjelković, što ne bi i oni.
A onog dana kada je KFOR ušao u Orahovac Baki je pokupio svoje ljude i sredstva i zbrisao iz Orahovca a Orahovčanima dobacio čuvenu rečenicu: “Za dva dana stižu autobusi koji će vas odvesti u Srbiju”. Orahovčani jos uvek čekaju te autobuse, međutim, u međuvremenu njih dvadeset troje je oteto. Sutra u podne našim će gradom protestovati rodbina kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije.
– Pa ne možemo u vinograd zbog toga što se u Orahovcu od dolaska KFOR-a desila 23 kidnapovanja. Svako ko je izašao van onog okvira u kome smo u većini, van onih džek potova koji su prema albanskom delu, znači niko se od tih ljudi nije vratio, i oni koji su zašli malo dalje od parcela koje su u blizini onih zadnjih srpskih kuća na nekih možda pedesetak metara. Od zadnjeg kidnapovanja ima mesec i po dana, oko 23. septembra i to u svom vinogradu, možda jedno desetak metara od svog vinograda čovek je otet i o njemu se ništa ne zna.
– Videvši da pomoći niotkuda, mi smo 10. maja organizovali protest koji smo nazvali “Molitva za spas nevinih logoraša na Kosovu i Metohiji” ovde u Beogradu, krenuli smo sa Trga slobode, zastali ispred saveznog parlamenta gde nas niko nije primio. Beograđani, verovatno zaokupljeni nekim svojim ličnim problemima koje potpuno razumemo, nadamo se da će vas sada u četvrtak kada takođe imamo taj javni protest koji će se opet zvati “Molitva” biti veći broj a to bi ujedno bio i jedan vid podrške novoizabranoj vlasti i predsedniku Savezne Republike Jugoslavije Vojislavu Koštunici koji trpi veliki pritisak Međunarodne zajednice da oslobodi albanske zatvorenike.
– Postoji jedna osnovana sumnja da je komandant UCK u Orahovcu dao listu od nekih 68 ili 86 ne znam tačno Srba koje treba međunarodne snage KFOR-a da uhapse pod optužbama da su činili masovna ubistva, zločine, genocid. Od tog broja je uhapšeno 14. većini tih ljudi uopšte nije podignuta optužnica i nijednom od tih lica suđenje nije počelo.
– Dakle, za sve one Albance za koje se ustanovilo da su sticajem okolnosti u određenom momentu na Kosovu i Metohiji bili uhapšeni a nije u procesu dokazana nikakva krivična radnja, mi smo za to da oni ugledaju svoj dom.
– Mi smo možda i najveću nesreću imali time što smo dobili Holanđane u Orahovcu. Imamo utisak da su Holanđani došli sa jednom predstavom o Srbima, da li su to mogli da pravdaju Srebrenicom ili bilo čime ne znam ali su oni imali takav odnos prema Srbima da nam je jedan njihov major rekao: “Pa mi nismo došli ovde zbog vas nego smo došli zbog Albanaca”.
– Bio je ranjen na kućnom pragu, oko jedan sat, nedelja. Majka je bila prisutna kada se sve to desilo. Pozvala je KFOR u pomoć. KFOR je stigao. Prebacili su ga helikopterom u bazu na lečenje, navodno. Do dan-danas ni ziv ni mrtav. Jednostavno, čovek iz bolnice nestao.
– Jedno se pričalo masi da ostanemo a drugo se pričalo privatno u četiri oka. Znači, to je procurilo i zato je bila ta tenzija i kao rezultat te tenzije svi oni koji su nešto, oni koji su bili direktori ili koji su bili na tim čelnim funkcijama, oni su svi postepeno izašli i…
Svetlana Lukić: Hoćete da kažete da je Zoran Anđelković svojim ljudima koji su nešto značili, direktorima firmi i ljudima koji su bili u lokalnoj vlasti i sarađivali sa njim recimo, da je njima on govorio neformalno da napuste Orahovac a da je vama rekao da ostanete da čuvate srpska ognjišta?
– Da. Narod je tražio da se obezbede autobusi i da se ljudi izmeste. Pitao sam zašto autobusi. Ako već treba da idemo, da odemo časnije, treba ljudi da počnu od nule, da ostave sve. Što ne dovezete i kamione, oni koji su bili zagovornici toga da beže rekli su – ne, eto, mi ćemo da odemo sa jednom kesom. A u tom trenutku je jedan od tih ljudi koji su pronikli u neku ruku u to šta ta kesa može da znači doslovce rekao: “Neka, daj ti meni tu kesu. Kada bih ja tu kesu imao, ostavio bih ti sve ovo drugo.” Mene često pitaju da li bi ti pristao da tebi Albanac bude direktor. Ja pamtim vreme kada je meni Albanac bio direktor. Ja nisam imao nikada ništa s njim zato što je on Albanac. Mogao sam da imam sukoba samo zbog nekih drugih stvari, ako je radio nešto što je protivno nekim elementarnim uslovima za rad ili život.
– Mi moramo reći istine radi, iz obaveze prema onim nedužnim zatočenicima, da smo mi prilično nezadovoljni uređivačkom politikom koju vodi nova RTS. I mi smo to u javnom protestu i rekli. Iz prostog razloga što po deset puta u toku jednog dana mi možemo čuti takve alarmantne vesti i takve informacije da su recimo albanski zatvorenici danas ručali samo dva puta. I zaista je to loše što su samo dva puta jeli ali mi uopšte ne znamo da li su oni naši članovi porodica uopšte živi i da li oni išta jedu ako su živi. I u tom pismu smo rekli da je u odnosu na naš problem bio mrak i zašto se taj mrak prema našem problemu ponavlja. Mi nemamo bager ali ćemo jednog dana doći kod onih koji vode tu kuću sa slikama naših dragih i otetih i da ih oni pitaju zašto nas ne pominju a ne mi.
– Tu sam sa majkom, sestrom i bratom. Stanujemo privatno nadajući se da će otac da nam se vrati da budemo svi kao pre. Valjda će od ovih novih vlasti nešto da se sada promeni nabolje.
Svetlana Lukić: Za današnju emisiju razgovarali smo sa počasnim predsednikom Srpske liberalne stranke Nikolom Miloševićem. DOS je, kao što znate, odbio zahtev srpskih liberala da se priključe DOS-u. Govori profesor i akademik Nikola Milošević.
Nikola Milošević: Sadašnji vršilac dužnosti predsednika stranke profesor Petković, koga javnost zna kao onog profesora sa Šumarskog fakulteta koji je prvi došao pod udar Zakona o univerzitetu, i ja smo poslali jedno pismo gospodinu Koštunici u kome smo mu predložili da uđemo u DOS i on je meni u jednom telefonskom razgovoru svoju podršku da se taj naš zahtev i realizuje. Mi smo, međutim, iz druge ruke saznali da neki lideri DOS-a nisu tome skloni sa obrazloženjem da DOS ne bi trebalo dalje da se širi i ja na to ovako gledam. Ako je DOS osnovan zato, a trebalo bi da jeste, da se uruše ostaci Miloševićevog režima, onda bi svaka stranka koja tome može da doprinese, po toj logici se DOS udruživao, bila dobrodošla u DOS-u. Ja sam čak slobodan da tvrdim da bi naša stranka ne nekom infrastrukturom i novcem, mi to nemamo, mi smo osiromašili u režimu Slobodana Miloševića, ali držim da je to preporuka a ne mana, dakle stranka u kojoj ipak postoje ljudi za koje se zna i koji, čini mi se, imaju i da kažu ono sto imaju i koji bi bili dobrodošli u predstojećoj izbornoj kampanji da bi dakle takva stranka trebalo raširenih ruku da bude primljena u DOS. Ako tako ne bude, onda odgovornost nije na nama. Ja ipak mislim da smo mi potrebniji DOS-u nego DOS nama jer, znate, normalan politički život tek dolazi.
U Australiji čovek ostavi svoju vikendicu koja je od drveta preko zime i vrati se kada sunce počne da greje i naizgled zatekne sve u najboljem redu, vikendica stoji onako kako je stajala. A onda malo jače zalupi vrata i vikendica se odjednom sruši u prah i pepeo. U čemu je stvar? Termiti su je iznutra nagrizli. I termiti, naravno, nagrizu drvo iznutra a ono spolja izgleda kao da je sasvim puno i čvrsto. Vidite, termiti rade neki svoj nevidljivi rad. U ovom slučaju u istoriji uvek ti termiti negde nevidljivo iznutra svoj rad obavljaju i sada kada neko malo jače zalupi vrata kao ovaj bagerista, on je bio taj čovek iz vikendice, onda se to sve slegne u prah i pepeo. Jer sve te zgrade totalitarnih režima, ja tvrdim da je to bio totalitarni režim, bez obzira na neki privid demokratičnosti, to je bila samo maska, dakle, svi ti totalitarni režimi spolja imaju izgled neke neverovatne čvrstine i snage, demokratski režimi izgledaju prema njima kao kritične demokratije, neefikasna, spora, mlaka, slabačka i trošna građevina, a zapravo je obrnuto.
Petar I je, eto, hajde da kažemo, to nećete naći ni u jednom udžbeniku, ni đkolskom, ni u srednjim školama, ni na univerzitetima, bio prevodilac onog glasovitog dela poznatog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila “O slobodi”. Petar I Karađorđević je preveo to delo na naš jezik. Ne znam da su ruski carevi prevodili neke takve knjige, ako su uopšte nešto prevodili. Drugo, nije on ostao samo na tome da prevodi neka takva dela nego je on bio vladar koji se i lično držao liberalnog stila ponašanja. Recimo, njegova apanaža se u ono vreme javno pretresala u parlamentu. Jedne godine je bila izuzetno visoka i njegov najviši kritičar bio je ko drugi nego Dimitrije Tucović. Posle dva ili tri dana neko zvoni na vratima, Tucović otvara vrata, kralj. Tucović ga nudi da sedne, a on kaže: “Ne, gospodine Tucoviću, ja sam došao samo da objasnim zašto je moja apanaža ove godine tako visoka. Mi moramo da se zbog Bugara naoružavamo ali ne možemo da iskažemo visinu ratne stavke direktno nego preko moje apanaže tako da to ne ide u moj džep”. Taj isti kralj je šetao dvorskom baštom i rekao jednom dvorskom baštovanu – imate lepog cveća ali nemate šeboja, zašto ne sadite šeboj. Srpska opozicija sazna i otvori debatu u parlamentu ko je kralju dao pravo da se meša u posao dvorskog baštovana i srpska skupština izglasa da kralj nema pravo da se meša u posao dvorskog baštovana. Pa, vidite, Srbija je imala takvu tradiciju. Ona nema zašto da se stidi te tradicije. Ja vidim u tom odnosu gospodina Koštunice prema srpskoj crkvi i srpskoj tradiciji ono što je meni lično blisko, dakle odnos ne prema bilo kojoj i bilo kakvoj našoj tradiciji već prema onoj koja je demokratska.
Koštunica je sušta suprotnost tzv. autoritarnoj ličnosti. Zašto? Osnovna crta ličnosti kod autoritarnih osoba je njihova prekomerna sujeta. Odatle arogancija, odatle agresivnost njihova, odsustvo trpeljivosti i jake reči, psovke na javnim mestima. Ja sam više puta to pominjao kada sam učestvovao u jednoj emisiji kod Minimaksa pa je lično Slobodan Milošević kada sam nešto protiv njega prozborio zvao Živorada Minovića, tadašnjeg direktora te televizije, psovao mu majku i pretio da će da rasturi TV Politiku zbog toga. Koštunica je, vidite, u svom javnom nastupu neko ko je odmeren i u ponašanju i u izrazu. Dakle, on ne pravi neke patetične i preteće gestove. Niste ga videli da podigne pesnicu. Vrlo je uzdržan u mimici a što se njegove terminologije tiče on nikada nije upotrebio neku jaku, tešku reč i kada govori o ljudima sa kojima se ne slaže i opcijama koje nisu njegove on izbegava da kaže bilo šta uvredljivo i agresivno. Recimo, kod Slobodana Miloševića je svaka peta reč bila iz vojnog rečnika: mobilizacija. Kod Koštunice su isključivo termini iz civilnog rečnika. On nije autoritarna ličnost i budući da nije autoritarna ličnost, on ima moje simpatije, potpuno nezavisno od njegovih političkih pogleda koji su meni inače bliski, ali to je druga priča. Tako da je to ono što mislim da je razlog da se priklonio toliki broj građana na izborima upravo njemu a ne Slobodanu Miloševiću. Uslovno rečeno, to dovodi u pitanje i jedan mit koji su neki naši psiholozi dugo negovali na kome se zasnivala i strategija američke spoljne politike kada je reč o Srbiji, mit o Srbima kao nekom autoritarnom narodu koji budući da je autoritaran voli autoritarne vođe pa dakle Milošević vlada Srbijom pre svega ne zato što kontroliše vojsku, policiju, televiziju i pare, nego zato što prosto Srbi vole takve vođe. Šta možemo, je li, ima takvih naroda. U ovom slučaju kontrolni primer bio bi jedan jako zanimljiv eksperiment koji je jedan američki psiholog, zvao se Milgram, izveo u Americi. On je zamislio da pozove izvestan broj dobrovoljaca i da im kaže – vi ćete biti u jednom eksperimentu u ulozi učitelja. Vi ćete ispitivati tzv. učenike i dužni ste da svaki pogrešan odgovor kažnjavate udarom električne struje. I što više pogrešnih odgovora, to jači udar. Naravno, ovi tzv. učitelji nisu znali da su učenike psiholozi istrenirali da glume bol. Milgram je zatim sazvao vodeće psihologe i psihijatre Amerike i pitao ih – dokle će po vašem mišljenju ići učitelji? Oni su rekli, pa do prvih vidljivih znakova bola. I svi su se prevarili. Jer kada bi recimo neki učitelj videvši da se onaj tamo previja od bola, nije pravi bol ali svejedno on misli da ga to boli jako, kada bi se učitelji obratili eksperimentatorima i rekli – pa njega boli – a eksperimentator na to zapovednim glasom rekao nastavite, oni bi nastavili. Milgram je hteo da istraži da li postoji u ljudima nekakav nagon poslušnosti. Recimo, kada su frankfurtovci pre dolazak Hitlera na vlast hteli da provere koliko ima onih koji će iz psiholoških razloga podržati predstojeći nacistički režim, našli su da ih ima otprilike 5%. Ali u svim slojevima. Ja mislim da je to broj koji važi za sve narode. Ali, vidite, posle se pokazalo da je ogroman broj Nemaca sledio taj ali ovoga puta autoritarni obrazac, politički obrazac. Ne zato, dakle, što su oni bili autoritarni po svojoj psihologiji nego zato što je to bio vladajući obrazac koji je pored ostalog donosio i mnoge koristi, ako ćemo pravo. Naime korist je bila pljačka goleme imovine pokorenih naroda, da ne nabrajamo dalje. Stvar je u tome što su Srbi uvek bili takvi kakvi jesu i pre ovoga i posle ovoga. Niti su oni postali divan narod, kako sada kaže gospođa Olbrajt, niti su oni bili autoritarni narod koji pomaže režim gospodina Miloševića, kako je ta ista gospođa Olbrajt ranije govorila, nego je prosto moć autoritarnog političkog obrasca zamagljivala psihološku sliku Srba u kojoj se Srbi ni po čemu ne razlikuju od svih drugih naroda. Niti su oni bolji, niti gori. Ne kažem ništa novo, ali ipak treba to reći. Teško je ponekad poverovati upravo ono što uopšte nije novo pod suncem.
Države se u svojim međudržavnim odnosima ponašaju otprilike kao gospodin Đinđić. Jako su pragmatične i brzo zaboravljaju ono što nije u njihovoj trenutnoj koristi. Ako Amerikanci procene da je u njihovom političkom interesu da podrže gospodina Koštunicu a ne, kao dosada, gospodina Đukanovića ili Hašima Tačija, Rugovu ili Demačija, oni će tako i da rade. Znate, i nije bitno šta kaže Karla del Ponte nego šta kaže američki predsednik. Karla del Ponte zaboravlja da i njen sud formiran onda kada je Amerikancima bilo potrebno da se izvrši američki pritisak na režim Slobodana Miloševića. Sada više taj sud nije potreban i silne pare koje se tom sudu daju imaće istu sudbinu kao pare koje su namenjene gospodinu Đukanoviću, Hašimu Tačiju itd. pa, pravo rečeno, i hrvatskom dosadašnjem režimu. Novac će ovde ići. Ja ne govorim napamet. Uzmite kaspijski naftovod. Znate li vi kako je on bio dosada planiran? Tako da zaobiđe Srbiju, bez obzira na to što bi to koštalo između 400 i 500 miliona dolara više. A znate kako sada stoji stvar? Sada će proći kroz Srbiju. Njima gospodin Koštunica neće uopšte smetati zato što brani svoje nacionalne interese pod uslovom da ih ne brani ratom. Oni će zarad tih poslovnih interesa da zažmure nad nekim izjavama gospodina Koštunice pa i nekim stavovima koji se njima ne sviđaju. Ako ovde bude Milošević izveden pred srpski sud, a ja iskreno mislim da će tako biti i da tako mora da bude, ko će sad bas podržati Karlu del Ponte da ona recimo kidnapuje Miloševića iz nekog našeg zatvora i da ga vodi u Hag kao što je dosada činila, to nije nikakva tajna. Oni će lepo da pređu preko svih tih, recimo, nacionalnih opredeljenja gospodina Koštunice i svi oni koji su na tome dosad lep politički publicitet, pa i silne pare zaradili, otići će u proslost.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor i akademik Nikola Milošević a sada slušate pisca Ljiljanu Đurđić koja uređuje časopis koji se bavi ženskim pitanjima i uređuje kolumne u dnevnom listu “Danas”.
Ljiljana Đurđić: Koštunica je zapravo novi vođa. Može strašno da smeta partijama koje su mu pomogle da dođe na funkciju na kojoj je. Đinđić i sštali su isto ovo zaključili jer su njega izabrali, drugi ne bi prošli. To je sada problem. Činjenica je da on već sad, koliko ja vidim, vodi jednu politiku koja se poprilično oslanja na Miloševićevu politiku. Mislim recimo na one njegove poslednje izjave kako će se taj geopolitički prostor na Balkanu razrešiti. Očigledno računa na neko pripajanje recimo Republike Srpske, delova ili šta ja znam, ne mogu tačno da odredim ali ide se na priču ne baš svi Srbi u jednoj državi ali recimo na neku redukovanu priču. Moram vam reći da sam debelo otpatila gledajući te snimke iz Trebinja, za mene je to bio zaista kič, to je već fraza, to se zaista mora sociološki obraditi, sve to što se tamo videlo. Ja sam i počela neki tekst da pišem o tome, Međutim sukobila sam se s ukućanima tako da nisam to objavila ali to je zaista bilo strašno. Pre svega čitava ta priča, to je počelo sa nekakvim kostima, od toga da Matija Bećković na nekakvoj skupštini udruženja predlagao da se na zgarištu stare narodne biblioteke napravi neka velika staklena građevina kao recimo piramida u Luvru pa da se onda sve te kosti iskopaju pa da se tu izlože. Prenošenje ovih Dučićevih kostiju, to je tako izgledalo zastrašujuće. Mislim da su ga šetali – Podgorica, Nikšić, pa sva ta opela. Naravno, to je sve Matija dobio, on s kostima odavno ima biznis, ne znam šta više da kažem, i neki ljudi u mantijama i ja sam se zaista strašno osećala. Prisustvo Koštunice me nije previše iznenadilo. Šta da vam kažem, to se moglo očekivati. Ja nemam ništa protiv da se ljudi vrate, oni koji hoće, u crkvu, ali ova naša crkva kakva je, kako se predstavlja, zastrašuje me. Naravno, plus ova priča o Filaretu – da ne govorimo o tome. Zaista, ako oni njemu daju oprost, čoveku koji je stajao sa mitraljezom ispred tenka i govorio držeći nečiju lobanju da ne govorim o drugim stvarima, ako su oni njemu dali oprost, pa zašto onda ne bi dali oprost i Slobodanu Miloševiću.
Ja sam osoba koja je svoj vek proživela u Titovoj Jugoslaviji. Osećala sam strah od tog sistema. Ja sam bila član partije jer mi je otac rekao kada sam se zaposlila ovde u bliblioteci preko veze da je to moja moralna dužnost jer me je zaposlio neki general. I onda sam ja sedela na tim partijskim sastancima i uopšte nisam znala o čemu ti ljudi pričaju, to je bila neka sekta, neko čudo. U stvari, bila sam prestravljena. Ja sam se iskreno njih bojala. Čak i kada je došao Milošević, ja sam izgubila taj strah. Ja sam već tada počela da pišem i ta sloboda je za mene i tada bila sloboda. Ja sam jednostavno sve ove godine prozivela govoreći svuda svašta i ovo što mene sada u ovom trenutku muči to što se pojavljuju ljudi koji pripadaju tzv. ispravnim komunistima koji su bili protiv Miloševića. Za njih sve ovo počinje ’90. godine. Izvinite, za mene ne počinje ’90. godine. I ne sa Slobodanom Miloševićem. Slobodan Milošević je preuzeo sistem. Nesumnjivo je zločinac ali je sve njih zaštitio. Svi su oni bili zaštićeni. Sve do ovog nestanka Stambolića, ja ne znam da li je iko bio dirnut. Ovde mora da se napravi nekakva knjiga zločina koji su učinjeni u komunističkoj Jugoslaviji, u Srbiji. Sad ćemo završiti ovaj fantastični film u kome se posle demokratske plišane ili bager revolucije čovek koji je sve to napravio nalazi negde među nama a mi ne znamo gde. Nije uhapšen, nije mu suđeno, nije ništa. Ludnica! Ali ne smemo zaboraviti ni ovo jer ćemo stalno onda nešto zaboravljati. Mi smo u stanju onda da zaboravimo i Slobodana Miloševića.
Godine ’91. ili ’92. napisala sam tekst o Ljubiši Ristiću. Tada je još bio obožavan, apsolutno. I ja sam napisala tekst u kome sam rekla da je on jedan težak prevarant. Tada su me svi pljuvali uključujuci i osobe koje i dan-danas jako cenim, kao što je Mirjana Miočinović koja je rekla: “Pa nemojte, pa on je tako divne predstave napravio.” A ispostavilo se da je on zaista veliki prevarant. Zar ne? Mali Ljuba sa velikim brkovima i njegova patuljasta kraljica. Gde to ima? Taj JUL, to je sekta. Imate Jaru Ribnikar koja ima veze sa Sai Babom i veruje u reinkarnaciju. Ljiljanu Habjanović Đurović ja ne mogu da čitam. To sam uzela samo da vidim, salje političke poruke u svojim romanima. Teško je pročitati ali treba videti. Jao, da li se sećate, to je u Žagubici bilo, kada je Markovićkina glava bila na postamentu a na mikrofonu visi tašnica. Strašno! (zena se zacenila) Mene je najviše nerviralo u svemu tome što sam ja sve vreme gledala dvoje strašno običnih ljudi. Moram to da gledam deset godina da ne uzmem u obzir druge stvari. To jeste bilo strašno, zaista. I sada kada su se skinuli sasvim se dobro osećam. Ipak.
Svetlana Lukić: A sada slušate Žarka Koraća, još uvek jednog od lidera DOS-a, i predsednika Socijaldemokratske unije.
Žarko Korać: Ja, recimo, imam ozbiljne primedbe na način formiranja prelazne vlade. Ja mislim da nije trebalo praviti tu prelaznu vladu Srbije. Mislim da je trebalo napraviti vladu nacionalnog spasa i narod bi nas podržao. To je sasvim dovoljno da čovek legitimno vlada. To je, znate, ta igra legalizma i legitimizma, jedna igra koja se može igrati doveka. Odmah da vam kažem, legalizam je suština demokratije, da ne bude neke zabune. Konačno, oprostite, Milošević nas je uveo u rat s NATO-om. Šta ćete više od toga? Dakle, tamo gde je opstanak države i naroda u pitanju, postoji mogućnost da se vlada uz pomoć ne legalizma nego legitimiteta. Jer bilo je jasno da 80% građana Srbije stoji iza tih promena. Dakle, mislim da je tu napravljena ključna greška. Znači do 23. decembra imamo jednu čudnu situaciju gde mi imamo sav legitimitet ali nemamo ništa od legalizma. Ono što je za mene mnogo više zbunjujuće iz toga proisteklo jeste da se onda moraju poštovati sve institucije i njihove funkcije, a to su recimo tužilaštva. Očigledno je da u jednom procesu socijalnog darvinizma i postoji ta reč, pobedili su samo najpokvareniji, najžilaviji, najamoralniji, najbeskrupulozniji, najkorumpiraniji. Molim vas, ne govorim o individualnom sudiji, individualnom tužiocu, individualnom profesoru, individualnom policajcu, ne – naprotiv. Ali na ključnim mestima se nalaze ljudi koji su izabrani na osnovu svoje lojalnosti. Milošević je bio majstor te kadrovske politike. Pogledajte ljude oko njega. Tu gotovo nema nijedne ličnosti koja ima grama integriteta ličnog i ti ljudi su, naravno, potpuno nespremni da pokrenu istražne radnje, da pritvore nekoga. Onda se tu krug zatvara sa nedostatkom promena u policiji. Onda i policija ne radi svoje i, naravno, onda tome daje neku vrstu modela vojska, kod koje takođe nije došlo ni do kakvih promena pa čak imamo i ovo cinično saopštenje sa proširenog kolegijuma Generalštaba Vojske Jugoslavije gde se tvrdi da se vojska ponašala u skladu s Ustavom do izbora, što je apsolutno netačna i skandalozna izjava. I neistinita iznad svega. Dakle, ono što je problem to je što smo izborom nekog legalističkog puta mi u stvari sebi u potpunosti zatvorili vrata da šire menjamo društvo i da otvaramo proces ozdravljenja. Konsekvence toga su recimo pranje biografija i na primer potpuno hladnokrvno posmatrate generala Pavkovića koji izjavljuje da je stan doduše njegove žene, znači ona je kupila to od svoje skromne plate na televiziji, stan od 550 kvadrata. Njegova vila, uzgred po nekim podacima koji kruže u javnosti, koja se gradi u Užičkoj ima 1.700 kvadrata i on kaže: “Pa, dobro, ako narod kaže da ne treba tu vilu da imam…” Ja ću samo nešto da kažem da ne otvaram temu. Ja bih voleo da znam statistiku koliko oficira Vojske Jugoslavije nema rešeno stambeno pitanje. Neka sve drugo ostavimo po strani. Znači, samo u Vosjci Jugoslavije. Ti podaci postoje i Ministarstvo odbrane i Generalštab imaju te podatke. Koliko oficira nema rešeno stambeno pitanje pa neka oni onda kažu kako takav čovek može da ih predstavlja. Kada je prvi put konstituisana savezna skuština u Centru “Sava”, kada je Koštunica kao predsednik položio zakletvu, najveći zvižduci su takoreći bili upućeni ljudima iz režima i generalu Pavkoviću. Vi znate da u Srbiji nije običaj da se zviždi uniformi. Vojska je u Srbiji ipak u osnovi bila narodna. Tako ta sramota, ljaga pada na čitavu vojsku. I to neko mirno gleda. Kada sam rekao da njegov opstanak urušava instituciju, na to sam mislio. Sada je, naravno, ostalo da se sačeka taj 23. decembar i nema nikakve sumnje da će do tih promena doći. Taj strah u ljudima – neće se vratiti ni Milošević ni socijalisti. Neće. Gotovo je. Srbija je krenula putem promena i tu je možda najveća pobeda naroda. Ali ono što smo očekivali i ono što smo želeli, i to je jedno potpuno prirodno očekivanje, jeste da se otvore sve one teme koje su se otvarale u vreme predizborne kampanje.
Očigledno da mi zbog toga što imamo samo zahtev za promene i suviše veliku delegaciju koja je to sprovela, znači DOS, nemamo ni nagoveštaja političkog profila onoga što se u Srbiji očekuje. Ja ću navesti jedan primer. Obično se kaže da je ekspertska grupa koja treba da izvede ekonomske reforme G17. Ja uzgred mislim da tamo ima vrlo mnogo ljudi koji nemaju baš nikakvu kompetenciju, iako naravno postoje i kompetentni ljudi, ali prema onome što sam ja čitao većina su klasični neoliberali ekonomski. Ja, recimo, nisam. Da li je neko sproveo javnu debatu o tome ili smo mi prosto predali G17 i neoliberalima… Ja nemam ništa protiv da bude i tako, ako je to većinska politička odluka, ali nisam video da je neko nju doneo. Procesi idu stihijski i, naravno, u toj stihiji svako pokušava da opere svoju biografiju i svako pokušava da nađe svoje mesto. Mi imamo primer, naravno, Dobrice Ćosića koji se prvo učlanio u Otpor a onda još i podržao Koštunicu na izborima ne progovorivši nijednu jedinu reč o tome ima li on neku odgovornost za ono što se dešavalo prethodnih godina. Možda je to paradigma čitave situacije. Svi peru biografije i svi pokušavaju da ućare. Ja ću vam reći nešto što je rekao Marks. Eto, neobično, niko ga ne pominje kao da nije ni postojao takav filozof. Vi znate da je francuska građanska revolucija označila početak jedne nove epohe u istoriji čovečanstva, uvođenjem građanskog društva buržoazija je stupila na scenu, srednji vek je poražen, svuda sem u Engleskoj, kako je Marks rekao. Tamo je došlo do klasnog kompromisa – buržoazija i aristokratija podelile su vlast. I to jeste jedan fenomen Engleske da aristokratija još nije baš beznačajna, ona nije kao u drugim zemljama, kao u Švedskoj, Holandiji, Danskoj, manje-više folklorna i tradicija i istorija. Tamo je aristokratija na mestu direktora firmi, generala. Ja postavljam pitanje da li je jedna od stvari koja nam se dešava naš kompromis nacionalni u kome oni koji su podržavali Miloševića i koji su narod i čitavu državu doveli do ovog do čega su je doveli u stvari pokušavaju da u ovom periodu operu svoje biografije, da se ponude novoj vlasti i da kažu – dobro svi smo mi ipak Srbi, za sve je kriv Slobodan Milošević a mi smo u stvari bili u zabludi, ili nismo mi tako strašni kao što mislite i onda da ovi koji dolaze na vlast kažu – pa jeste ipak su oni možda tu pljačkali, krali i činili zločine ali ipak je njih sve zaveo Milošević. Dakle, poput Dobrice Ćosića. To je najgore što nam se može desiti jer onda se gubi ono što je strašno važno. Jedna potpuno jasna linija koju nije naravno u istoriji uvek lako povući između bivšeg režima i novog, odnosno između nemorala i morala i između pljačke i nepljačke i na tome se svesrdno radi. Svi oni koji radi očuvanja tzv. mira misle da će sačuvati Srbiju, kako oni kažu, od novih muka i novih tragedija, u stvari praktično rade na brisanju te linije i to je ono što imamo u ovom trenutku. Dakle, u ovom trenutku imamo jednu restauraciju na delu. Mi imamo krugove koji su potpuno kompromitovani podržavanjem Slobodana Miloševića i njegovog vojnog, nacionalnog, šovinističkog programa koji misle da su tek sada pobedili i da su u stvari tek sada došli na vlast i to je ono čemu se moramo suprotstaviti. Ja lično mislim da će se polako formirati iz DOS-a blokovi koji će biti nukleus buduće političke scene Srbije. Mislim da će to ići mnogo brže nego što se misli. Neke granice su tu već izbrisane, nažalost već u DOS-u, očigledno se već vide savezi koji se pomaljaju i koji nisu nimalo logični ni politički jasni. Mnogo više su rezultat ličnih ambicija i beskrupuloznosti i karijerizma nego političkog pozicioniranja ali će biti i političkog pozicioniranja. Dakle, imaćemo jedan desni blok, jedan centar, levi blok. To je najmanje što će se pojaviti i to možda nije loše za samu Srbiju. Dakle, kada ja protestujem, meni nije lako da protestujem zato što DOS mora da opstane i ja sam svestan da možda to zvuči kao davanje neke šanse na izborima onima koji su mi svakako mnogo veći protivnici nego bilo ko u DOS-u, međutim, ipak je činjenica da postoji granica koju čovek mora da povuče. Mislim da se ovde uspostavljaju neki principi za buduću Srbiju. I ovo pranje biografija u stvari ljude pretvara u buduće takmičare na političkoj sceni Srbije umesto da sa te scene nestanu zauvek. Nije slučajno da su neke zemlje istočne Evrope donele zakone da deset godina niko nije smeo da bude u politici ko je bio u bivšem režimu. Kod nas to ne bi bilo loše. Vi vidite da ljudi koji imaju ogromnu odgovornost za ono što se dešavalo sada potpuno beskrupulozno gaze i možda je najegzemplarniji slučaj mitropolita Filareta koji se, eto, pokajao i on je još dobar. Ne radi se o tome šta je on podržao politički, nego se radi o tome da je on potpuno jasno bio angažovan u jednoj državnoj propagandi. Kakav ugled taj čovek može da ima. Ko će njega više da sluša? Ko će njega više da tretira kao moralnu ličnost? Ali ništa. I crkva je rekla da je njegovo pokajanje sasvim dovoljno. Dakle, svuda imamo jedan proces pranja biografija sa jednim stavom – za sve je to kriv Slobodan Milošević, sva je ova konfuzija jeste rezultat tog perioda a mi svi u stvari imamo svoje šanse u novoj Srbiji i, konačno, ja ću sada otvoreno reći čak i oni koji govore o komisiji istine, o komitetu za utvrđivanje istine, oni kažu – to treba da prethodi krivičnim postupcima. A zašto bi to prethodilo? Pa valjda to nije vezano jedno s drugim. Kakve veze ima komisija za istinu sa krivičnom odgovornošću? To su potpuno nezavisne stvari. Komisija za istinu se tiče svih nas a krivična odgovornost se tiče pojedinaca. Dakle, neko će morati da odgovara sudski i krivično za ono što je radio. Zločine, pljačku. Kakve to ima veze s istinom. Istina je mnogo širi pojam. Dakle, čak i ti nesvesno šalju jednu poruku – bolje da mi utvrdimo istinu a što se tiče sudova i individualne odgovornosti dobro toga će biti ali to nije baš prva i najpreča stvar. Sve u svemu, mislim da mi još ne možemo govoriti o fenomenu o kome je govorio Trocki, izdane revolucije. Mislim da bi to bilo preterano i pogrešno ali možemo govoriti o tome da već ovo sunce koje se rađa ima jako mnogo svojih pega i zatamljenja i ta zatamnjenja nisu mala, i meni se čini da je to zbog toga što je ogromna konfuzija u javnosti, što je Milošević u stvari urušio Srbiju i ceo taj projekat šovinistički i čini mi se da mnogi ljudi nisu spremni da se suoče s time da moraju iz osnova da menjaju svoj koncept države, pojedinca, odnosa prema drugima i svoga mesta u svetu u kome živimo. Ja bih samo dodao da će tu veliku ulogu da odigra spoljni svet koji će ulaziti u našu zemlju, i ako ćemo pošteno, većina poteza koje vučemo u stvari su direktno u anticipaciji onoga što zapad čeka, pod pritiskom sasvim otvoreno to mogu da kažem. To je manje poznato javnosti spolja i mi ćemo doći dotle da će u stvari jedan veliki deo tih promena biti iznuđen zato što neće biti drugog. Ako nema drugog onda ćemo ići tako. Ali sam ja kao što vidite ispao veći patriota kao i uvek nego drugi. Ja sam očekivao da mi sami imamo više snage da postavimo pitanje kako se gradi jedna moderna građanska država, kako ta država izlazi na kraj sa problemima odgovornosti i kako na kraju sa problemom krivice. To nisu iste stvari. Ako neko smatra da je legalizam držati čoveka za čije ime se vezuju u najmanju ruku odgovornost za brojne propuste, zločine i pljačke, dakle govorim o ljudima koji su u vrhu policije, onda očigledno on i ja imamo temeljne razlike u pogledu toga šta je legalizam a šta je legitimizam i šta su odgovornosti i krivice. Ja ni u jednom trenutku nisam tražio da neko ide u zatvor dok se ne utvrdi krivica ali sam tražio da podnese ostavku. Ako neko ne vidi razliku između te dve stvari, odgovor da se time urušuje institucija je komičan jer ta ličnost nije institucija, niko nije institucija. Nije dekan fakultet. Dekan je dekan. Fakultet je stariji. Mi ovde imamo već sada zastrašujuće naznake toga da je pobedila ona nacionalistička opcija koja smatra da je za sve kriv Slobodan Milošević a da u stvari zablude ostalih nisu tako velike i ja moram da kažem da izgleda neki ljudi imaju izvesno razumevanje za politiku koja se vodila poslednjih godina i oni izgleda više misle da je to bila izvitoperena politika nego da je to bila suštinski pogrešna politika. Mislim da se ovde već naziru politički obrisi onoga što nas čeka, tj. da jedna nacionalistička elita ovim što se sada zbiva želi da pomiluje najveći broj aktera prethodnih zbivanja zbog toga što negde na dnu svoga stomaka misli da ta politika i nije bila toliko pogrešna. Čuvena teza – politika je dobra, sredstva i njihovi nosioci nisu valjali.
Čovek je zločinac ako napadne nekoga iz mog plemena, ali nije zločinac ako napadne nekoga iz drugog plemena. Da li vi mislite da ja karikiram? Ne. To je niži oblik moralnosti. On postoji na ovom svetu. Krvna osveta konačno govori – moje pleme mene štiti a šta ti radiš drugome nije moj problem. Oprostite, ako jedan Peruanac ubije jednog Japanca da li je to zločin. Šta se to tiče jednog Srbina. Ja sad mogu da kažem – pa ni ubica ni ubijeni nemaju veze s mojim narodom. Dakle, ovde se monstruozne stvari već oblikuju u javnosti kao osnova s kojom mi treba da idemo dalje. Mislim da ovde ima već zabrinjavajućih pokazatelja o tome zašto smo mi pali gde smo pali. U stvari, ljudi sada u ovom trenutku govore o tome zašto je Milošević uopšte bio na vlasti 10 godina. Nije on bio, kako kažu te teorije, briljantan politički taktičar. Jedan trećerazredni provincijski političar sujetan. Ne. Slobodan Milošević je bio naše ogledalo. I ljudi to pokazuju i dalje. Zašto je on u stvari bio na vlasti. On je bio na vlasti upravo zato što smo mu mi našim moralnim falinkama, svojim provincijalnim gledanjem sveta, svojom balkanskom uskogrudošću i sebičnošću dali šansu da on postane neka vrsta političara. I to se, naravno, sada nastavlja. To se nastavlja u velikom stilu i to je veoma loše za nas. Samo ja imam jedan optimistički zaključak paradoksalan za ovo. Zavaravaju se oni ako misle da se istorijski točak može vraćati. On je samo zaustavljen u Srbiji. On nije vraćen za deset godina. On ide dalje. Ova pitanja će se otvarati pre ili posle. Po mom mišljenju, bolje pre nego posle, ali otvaraće se i posle. Nateraće nas svet to da radimo i konačno nateraće nas oni među nama koji ove probleme vide. Ne može se sada reći da ne postoji odgovornost svih subjekata društva za ono što se dešavalo i da je nama potrebna jedna velika javna debata o tome šta je bilo proteklih deset godina. Dakle, narod je to ipak intuitivno tražio. Ko je pljačkao, ko je krao, zašto je krao, zbog čega, ko može da štiti ubice, zločince i pljačkase? Ko mu daje to pravo da ih štiti? I sva ta pitanja će se otvoriti.
S presednikom Koštunicom ja nemam nikakvu saradnju i mislim da nemaju ni drugi ili vrlo malo njih ima. To mislim da nije dobro jer mi smo pobedili kao jedan tim i mislim da bi trebalo da ostanemo tim dok se ne odluči ili dok se faktički ne dogodi da mi više nismo tim. Budimo sasvim otvoreni. Ako je Koštunica mogao sam, što onda nije na ranijim izborima postigao rezultate koje sada ima. Ipak smo mi svi stali iza njega, i bili više nego kolegijalni i lojalni, ali naravno stali smo iskreno iza njega i on to zna. Isto kao što je i on nas vukao, vukli smo i mi njega. I ko će tu sad izmeriti ko je koga vukao više. Činjenica je da je to bio tim koji je izvanredno pobedio i za mene je to potpuno jasno da se ovde ne radi samo o nedostatku vremena nego se radi o mnogo suštastvenijim problemima. Prosto je u jednom trenutku očigledno jedna funkcija odvojila nekoga. Poslednji razgovor koji sam imao i to u grupi DOS-a jeste oko slučaja načelnika Državne bezbednosti. Ja sam rekao moje mišljenje. Dobio sam vrlo agresivan i negativan odgovor od njega i meni je to bilo sasvim dovoljno. Nemam ništa protiv da razgovaram o budućnosti ali nemam utisak da mogu da utičem na te odluke. Ne vidim da ti razgovori imaju naročitog smisla, ako vi ne možete uticati na njih. Ja sam samo istakao jedno faktičko stanje. Voleo bih da neko izađe javno i pokaže mi da nisam bio u pravu i da mi iznese jedan argument da on u stvari nas brižljivo konsultuje i pita pre nego što bilo šta učini. Konačno, ja sam čak predlagao, i ne samo ja, da postoje institucionalizovani odnosi, da imamo makar jednom u nedelji vreme kada smo zajedno. Međutim, on ništa nije odgovorio. To su prosto elementarne činjenice i to je sada realnost. Mi ćemo napraviti tu zajedničku listu, ići ćemo zajednički na izbore ali očigledno da je potpuno svesno i namerno napravljena jedna distanca između predsednika države i DOS-a. Nije bilo moje žaljenje što ja ne utičem na odluke nego je bilo više konstatacija. Nadam se da su ljudi razumeli da ja ne odgovaram za njegove odluke jer neke odluke koje on donosi nisu u saglasnosti s onim što ja mislim. Ovo povećanje distance u odnosu na DOS čini da se visoko personalizuju i simbolizuju promene, što ne odgovara stvarnosti i ako pogledate pažljivo slike, postoje dokumenta, videćete da na svim slikama mi stojimo iza njega. Nas 18 stoji svaki put iza njega i možda će on pokušati naknadno da promeni istoriju ali dokumenta će mu pokazati da smo mi bili jedan tim. I kao taj tim smo pobedili i ta pobeda je zajednička. Kasnije će svako ići svojim putem i narod će vrednovati, građani Srbije, koliko je ko postigao.
Moj period velikih nada je trajao deset dana, možda ni toliko. Onda sam osetio jedno užasno razočaranje kako idu stvari, ali sam naravno ostao na političkoj sceni i ostaću koliko mogu da izdržim. To neće biti predugo još ali koliko budem mogao. Čovek ide za svojim idejama. I da vam kažem te ideje će na kraju pobediti. One neće pobediti u nekom čistom i potpunom smislu ali će pobediti. Ja nisam sam i sve više ljudi će misliti kao ja. I dolaziće generacije koje će misliti kao ja. Da li će to biti dominantno za moga života? Ja mislim da neće. Moram da kažem da čovek mora ipak da negde potroši svoj život boreći se iznova za te ideje i to je moto, što je najporaznije u našoj sredini, da se svaka generacija u stvari potroši pokušavajući da ovaj vodenični točak naše prošlosti koja je jako, jako teška, pomeri malo dalje, da ga pomeri malo unapred a ne da ostanemo u tom svom razvoju stalno negde zamrznuti u nekoj fazi dok svet ipak ide dalje. Zoran Lilić tvrdi da će osnovati Srpsku socijaldemokratsku stranku ali odmah je ponudio koaliciju socijalistima. Ima nešto još duhovitije. On je rekao da on nastavlja tradiciju Dimitrija Tucovića. Dimitrija Tucovića koji je glasao protiv ratnih kredita a onda poginuo kao srpski oficir u rovu. Zamislite, staviti to u usta tog čoveka, to je moralni pad. Ali moram isto da vam kažem da je Srpska socijaldemokratska stranka imala velike ličnosti i velike novinare i jako dobro novinarstvo, publicistiku. Velike ličnosti, ali je imala dva poslanika. Dakle, ti ljudi koji su ostavili jedan legat ovoj zemlji bili su predstavljeni sa dva poslanika i ta sudbina će čekati i nas koji se borimo za demokratsku levicu ali važno je da istrajemo. Ovo je bitka iscrpljivanja. Razbojnici misle da će pobediti zato što su uporniji, zato što su amoralniji, zato što su jači i više ih je. Ali neće tako biti. Koliko god je sad teško, koliko god je ovo jedan prelazni period, ta promena ide suprotno od onoga što oni očekuju. Podvale, laži, brkanje uzroka i posledica, to će nas pratiti još dugo, ali u celini Srbija je krenula jednim putem modernizacije i razvoja i to će teško zaustaviti oni koji danas misle da to mogu.
Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik. U emisiji su danas govorili: rodbina kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova, profesor i akademik Nikola Milošević, kolumnista lista Danas Ljiljana Đurđić i jedan od lidera DOS-a, gospodin Žarko Korać. Montaža, Ratko Ristić, realizacija emisija Milan Mihajlović. Emisiju pripremile Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 15.11.2000.
Peščanik.net, 15.11.2000.