Radio emisija 29.11.2000, govore: Olivera Borisavljević, Svetlana i Ivan Lukić, Milutin Petrović i Dragan Babić.
Svetlana Lukić: Danas je 29. novembar. Eto, toliko rasprave da li ga je trebalo ukinuti kao praznik, a ko zna u stvari koji je danas datum i koja je godina. I tu konvenciju smo mi davno prekršili. I što je najgore, ko zna koliko svako od nas ima godina. Evo, uporedite naše i strane automobile koji su proizvedeni iste godine. Mi smo obican krš, u stvari.
Kada je naš predsednik u Beču odbio i da pogleda u pravcu gospođe Medlin Olbrajt, te noći sam jasno čula tomahavk nad svojom kućom. Biće gužve pred vratima Laze Lazarevića, gde je gospođa Mira Marković bila prva dama Upravnog odbora.
Jeste li i vi juče videli gospođu kako sedi u Skupštini i žvaće žvaku?
Sada je, naravno, pitanje ko je tu lud i, što je značajnije, gde ga treba smestiti. Ko god da se kandiduje za smeštaj teško da može ostati u zemlji. Setite se one užasne ali poučne srednjevekovne legende o brodu ludaka koji je poslat da luta morima sa svojim abnormalnim teretom.
Ja sam jučerašnje zasedanje Skupštine gledala zajedno sa našom slušateljkom Oliverom.
Olivera Borisavljević: Ne mogu im ništa. Fakat, ne mogu. Ni Mićun ne može da ga skloni, ovaj hoće da ga bije. Nećemo im dozvoliti da uzimaju 5. kao prelomni datum i da se govori o puču. Kada budu shvatili da su izgubili na izborima, valjda će onda drugačije da se ponašaju. Ako ne shvataju sami, onda treba neko da im to pokaže i dokaže. Ovo je danas katastrofalno. Pogledaj Bubu Morinu koja maše rukom. Oni se ponašaju siledžijski, neka defanziva, ne znam o čemu se radi. Strašno. Skandalozno. Ako ovo nije za hapšenje… Šta je ona uradila, njoj treba postaviti pitanje šta je sa izbeglicama, pobogu. Ja prva hoću da puknem od muke. Ja ne mogu više da dozvolim, ne mogu više… ne mogu da verujem da sam čula Staku Novković na televiziji. To je strašno. Ako ta Staka Novković sama ne zna da treba da se skloni i da ne sme da bude na televiziji, ne znam ko može da joj to kaže. Onda, šta Kalajić ima više da govori, šta Brana Crnčević ima više da kaže, Lilić, Jović? Ja hoću da znam ko je dozvolio Karadžiću da stoji i da gruva po Sarajevu. Eto to hoću da znam. Hoću da znam mnoge stvari. Hoću da znam ko je naredio da se ubije Ćuruvija. Sve hoću da znam. Prosto, hoću da znam. Oni nisu normalna opozicija. Oni nisu krenuli od nule jedni i drugi, pa su sad ovi vlast, a ovi opozicija. Ne. Oni su krivci.
Ne može se. Ja sam mislila da će sada početi da se vežba neki normalan život. Da mogu da pročitam neku knjigu od početka do kraja. Opet se troši neka snaga na njih – nepotrebno. Kao magnet, i svađam se sa televizorom. Da se bar svađam i sa frižiderom pa onda bismo znali gde mi je mesto. Idem da se lečim. Ovako se stalno svađam s televizorom. E, sad bi trebalo to videti, ko je sada taj ko onemogućava da se neke stvari urade. Ako je verovati Koraksu, onda je ovaj Pavković, i ovaj Rade Marković. Kao dve velike mačke. Jedan je maskirna uniforma a ovaj drugi nešto tako šaren i on ih tako mazi. Mene grde moji prijatelji da sam mnogo nestrpljiva – Šta hoćeš, čekaj, tek je… 13 godina smo ovo trpeli, ne može sve odjedanput, njegovi su sudovi, njegovi su ljudi. Međutim, ja ne mislim tako. Ja zaista i dalje mislim da pod hitno mora nešto da se uradi. Kada čujem reč – Sarajevo, ja se sva naježim, meni se još uvek plače.
Svetlana Lukić: Ona je tu?!
Olivera Borisavljević: Ona je tu. Pa da, i žvaće žvaku.
Svetlana Lukić: Mira Marković?!
Olivera Borisavljević: Mira Marković sedi i žvaće žvaku sa zabačenom glavom.
Svetlana Lukić: Jao, čoveče, pa nisam znala, veruj mi.
Olivera Borisavljević: Pa nisi me čula.
Svetlana Lukić: Mislila sam da govoriš o Bubi Morini.
Olivera Borisavljević: Ma ne.
Svetlana Lukić: Jao, ubiću se!
Dragoljub Mićunović: (u pozadini sa zasedanja skupštine): Ja ne želim da počnemo sa tim merama i pogotovo ne želim da to bude sa jednom damom i ja vas molim da gospođa Morina toliko razume i da sledeći put nemamo ovakav incident, jer ja nemam druge mogućnosti osim da prekinem sednicu ako ne vladam ovom govornicom koja se nalazi ispred mene. To je jedno. Međutim, imam i drugi problem. Obavešten sam da u sali ima lica koja pripadaju obezbeđenju. Ja vam tvrdim: ovde su svi sigurni i svako ko misli da može biti ugrožen neka zna da samo preko mene mrtvog može neko biti ugrožen.
Olivera Borisavljević: Sladak je Mićun, sladak je. Znaš koliko se puta javljala Morina. Tri dana bih im sad dala. Sada sam besna na novu vlast. Zaista sam vrlo besna i vrlo kritična prema novoj vlasti da mora nešto da uradi. Na kraju krajeva, i oni se igraju narodnom voljom. Pa zar je narodna volja da sad mi gledamo ove, da ih slušamo i da oni rade ovo sto rade? Narodna volja je bila da se oni više ne čuju, da ih nema, da se sklone.
Svetlana Lukić: A sada slušate filmskog reditelja Milutina Petrovića. Milutin je u Nemačkoj nedavno dobio nagradu koja nosi Fazbinderovo ime za film Priča o istini, ljubavi i slobodi.
Milutin Petrović: Ja sam otišao sa idejom da dobijam nagradu, ali sa unapred paranojom da će nagradu dobiti Koštunica i bager, a ne ja. Ja sam čak mislio da u okviru plana nemačke tajne službe možda postoji i plan da se nekom novom umetniku odmah da neka nagrada da se to malo podrži, te promene u Srbiji i sve to. I tako, ja sam svima rekao, kao 100%, ako ne uzmem nagradu sada, nikada neću. I tako sam otišao i onda sam bio potpuno zapanjen što sam došao tamo i rekao – Evo, ja došao. A oni su rekli – Super, a u kom ste hotelu? Mi stalno mislimo da smo mi glavni a na primer, bio je zemljotres u Uzbekistanu, je li tako? Samo znam da je bio neki zemljotres. To je breaking news na svim vestima. Verovatno neki ljudi tamo misle kako sad ceo svet misli o njima, a evo ja ne znam kako se zove njihova zemlja. Potpuno je ista stvar sa nama. Mi mislimo da je to mnogo važno, a u stvari svi menjaju programe.
Balkan. Mnogo komplikovana drama. Ne može da se objasni, moraju da se napišu četiri puta Braća Karamazovi da bi se objasnilo šta se ovde dešava. Mi smo svi postali zen-majstori razmisljanja o politici. Ti stalno imaš u svom logičkom sistemu bar dve-tri potpuno oprečne misli o nečemu koje ti potpuno prirodno postoje u tvojoj glavi. Povodom ovog sada što se desilo, Koštunica se izvinio nije izvinio, meni u glavi potpuno normalno stoje dve paralelne misli. Jedna je misao – Šta će, bre, da im se izvini, Hrvatima da se izvini, ma zdravo, kakvi Hrvati, ko je, bre, rekao da se izvini uopšte, hoću da ubijem bre nekog, kakvo izvinjavanje, onoj ustaškoj zemlji da se izvinjavam, alo, a potpuno paralelno mi stoji u glavi – Ej, 10.000 ljudi u Srebrenici je neko ubio. Za to neko mora da se izvini. Zbog mene. Zbog toga sto se ja osećam kao Srbin i želim da i dalje imam stav kad mi neko kaže – ćao, ja sam iz Zagreba – a ja mu kažem – ćao, brate. Zbog toga je meni vrlo važno da se neko… aman, zaista i zbog boga, zbog svega toga. Neko je zaista ubio tih ne znam koliko 5, 7 hiljada ljudi u Srebrenici. I nije ih ubio ni Holanđjanin ni musliman nego ih ubili Srbi. I ne možeš nikome da objasniš.
Čak i Maljići, Dzeni inače, Maljići iz SKC-a, čak i on misli da smo mi svi ubice, i da je Koštunica isti i da smo svi isti. S jedne strane razmisljam – Jeste, Dzeni je super, potpuno je to strašno što on misli o nama, a potpuno paralelno mislim – Ma i on je, brate, Šiptar, šta ti Šiptari uopšte hoće.
Imao sam deda Boru. On je bio moj divni stari dekica, bio je slep i jako je dugo živeo. On je bio u transportu dece koja su prešla Albaniju. Njemu je za vreme tog transporta umro najmlađi brat i otac. Osamdesete godine krenu demonstracije. Ja se u tom trenutku isključivo zanimam za problematiku ko je bolji – Disciplina kičme ili Idoli. Načelno čujem da imaju neke demonstracije na kojima su neki studenti, pa ih panduri biju. Ne mislim ništa o tome, a načelno sam u tome da su verovatno studenti pozitivci a panduri negativci, tako je to nekako logičnije. Kažem dedi – To ovi Albanci?, a moj dekica se pretvara u đavola i kaže meni – Njih sve treba, svakom stotom dati injekciju kolere pa ih oterati u Albaniju, onda staviti bodljikave žice sa visokim naponom i bacače plamena, pa kad krenu da umiru od kolere i krenu preko žice a ti njima ovako bacače plamena. Moj divni, slatki dekica. Čika sa Dorćola sa beretkom na glavi, on meni to izgovara. Ja imam 20 godina. Potpuno zbunjen pitam ga o čemu se radi i onda mi on kaže, on je išao kao dete i oni su kao vukovi sa nekih planina silazili i kada neko padne oni pritrče i odseku mu prst, skinu burmu. A sada, opet, zašto je on išao preko Albanije? Išao je zbog majmuna Karađorđevića. Žrtvovali ceo narod, mog dedu i njegovu braću. To 16 Šekspira ne može da objasni šta se ovde desilo.
Ja ne bih bio čovek ako ne bih primio nešto što moj deda prenosi na mene. A opet ne bih bio čovek ako bih razmišljao kao moj deda. I ja razumem Dzenija. On sigurno ima takvu neku priču o nama. I sad ja i on… obaška ja i on, nego moja deca i njegova deca, da se nekako ne ubijamo. Meni je juče ovde svoju životnu priču ispričala žena koja nam sprema prostorije za koju sam ja mislio da je ona 59. godiste, tako mi je izgledala, a ona je žena 70. godiste. Ona je iz nekog mesta u Bosni čije sam ime zaboravio, sa celom tom pričom – poginuo brat, muž 100% invalid. Njenu priču kada slušaš potpuno poropadneš u zemlju, prosto te je sramota što postojiš uopšte, ali očigledno takvih ljudi ima puno. Bruka me što mi pričamo nešto sad, kao, koju knjigu si čitao, sta je rekao Dzeni, kada iza toga postoji činjenica da je juče neki traktor naleteo na minu i da su neka deca raskomadana.
Postojale su za mene dve kultne rečenice koje su u tom trenutku izgledale kao s Marsa da su pale. Jedna je scena u jednom od mojih omiljenih filmova, Doktor Živago Dejvida Lina, kada na kraju onaj negativac odvodi Laru vozom, a on čeka pa se oni pozdravljaju, oni čekaju voz i onda ovaj kaže – Krenuće voz, gde je ovaj tvoj idiot? A ona pogleda tog negativca i kaže – Kako nisi shvatio? Živago nikada neće otići iz Rusije. Evo, ja sam se sad naježio. Ja sam plakao deset puta kada sam gledao taj film nemajući pojma zašto plačem. 82. godine rečenica Živago nikada neće otići iz Rusije mi ništa nije značila. Niti sam znao šta je Rusija, ni šta je revolucija, ni šta je rat, ni šta je odlazak u emigraciju, potpuno mi je bilo sve svejedno. Kada je krenulo da se dešava sve to sa odlaženjem, ja sam sebi govorio deset godina – Nikada nećeš otići odavde, ja necu otici odavde. Ubili su cara, došao je Lenjin na vlast, kolju. Ja mogu da odem u Kanadu, ali neću da odem. Jer ja sam Živago. Ja nikada neću otići iz Rusije. A druga stvar takva bio je Hugo Prat, Korto Malteze, epizoda u Sibiru, dešava se dve-tri godine posle revolucije, Bela garda se još negde u Mandžuriji bori protiv crvenih i voz ide negde i stane, i odjedanput imaš jedan kaiš gde su tri ista crteža, onako kako Hugo crta, stoje dva lepa belogardejca u mundirima, mlada, i jedan puši. Ovaj drugi mu kaže – Kako si, Serjoža?, a drugi odgovara – Ne pitaj me kako sam. Mogu da poginem ovde u Mandžuriji ili mogu da pobegnem u Njujork da budem kelner, ili u Pariz da budem taksista. Rođen sam pre 19 godina i završio sam Kraljevsku konjičku akademiju da budem oficir carev i zato me više nikada ne pitaj kako sam. I stoji još jedan onako prazan kvadrat, oni stoje i puše. Okreneš stranu i sada se dalje Korto Malteze juri sa nekima. Eto, mene su na primer te dve stvari zadržale u zemlji.
Ima još jedna stvar zašto sam ovde. Zato što se ja zovem Milutin Petrović pa sam imao mnogo manje problema nego moj najbolji drug Zlatan Fazlagić koji je morao da ode u Holandiju, pa je onda probao da se vrati, pa je onda ponovo otišao u Kanadu i sada će, bože zdravlja, da se zaista vrati. Imao je čovek objektivne razloge da ode tamo. Uključujući i mene svog najboljeg druga, koji sam takođe počeo da razmišljam da je on Zlatan Fazlagić a ne moj najbolji drug Zlaja sa Banovog brda. Sede moj tata i njegov kum. Njegov kum je iz Hercegovine. Sede i pričaju o knjizi Nož Vuka Draškovića koja je upravo izašla, i moj tata koji je upravo pročitao knjigu pita svog kuma koji je zaista iz Hercegovine da li je moguće da je to sve bilo tako, pošto je moj tata s Dorćola i ne zna za tu priču. Kum mu onda kaže kako je bilo mnogo gore nego što je napisao taj netalentovani pisac. U tom trenutku, dok oni to pričaju, ja odlazim negde, oni me pitaju gde ću i ja kazem da idem da se nadjem sa Zlajom. Oni pitaju kako mu se zvao deda a ja ne znam da im odgovorim. Oni kažu – Pitaj ga da li je Dževad? I sad ti odlaziš i vidiš svog najboljeg druga i pitaš – Zlajo, kako ti se zvao deda?, on kaže – Dževad. To je objektivan problem. On je s jedne strane stvarno moj najbolji drug, a s druge strane kreće neki rat a tebi neko kaže da je tvoj najbolji drug unuk nekoga ko je poklao ljude… i tako.
Da li ću znati deci da objasnim koliko sam mrzeo Slobu Miloševića ovih deset godina? Koliko sam mrzeo Slobu i njegovu ekipu, to je… biblijski sam ga mrzeo. Opsednut sam bio kletvama ka njemu i njegovoj porodici. Sasvim sam siguran da su moje kletve i kletve još 100.000 ljudi učinile između ostalog da on padne. Ja sam išao u crkvu da se molim Isusu Hristu da ubije Slobodana Miloševića. Nije dan prošao da ja deset puta ne usmerim svu energiju koja postoji protiv tog monstruma. I sada se sve ovo završilo i ja sam se juče zapitao kako beše ono, šta beše to što sam ja mrzeo, šta ću ja da kažem detetu za deset godina kada me ćerka bude pitala – Aha, šta je to bilo, a što ste vi njega toliko mrzeli?, malo sam zaboravio. To je prosto ljudska osobina da te velike muke prosto zaboraviš. Ljudi prosto nisu hteli da pričaju da su deca klana i bacana u jame. To ne želiš da pričaš svojoj deci. Sve misliš – dobro to ću sutra da ispričam, pa im nikada ne ispričaš, posto više voliš da zagrliš dete i da mu nešto lepo kažeš. Ti uvek imaš jedan deo priče – Oni su došli pa su poklali naše selo. A onda imaš drugi deo priče – A onda smo se mi skupili pa otišli i poklali njihovo selo. I obe su strane de facto uradile obe stvari. To je prosto jedan dijaboličan ciklus koji prosto ne znaš odakle da počneš i gde da ga prekineš.
Nismo mi živeli normalnim životom pa smo sada posle 5. oktobra ušli na rajska vrata i sada će odjedanput svi da budu anđeli koji su na vlasti. To valjda niko nije očekivao. Nego smo mi živeli u noćnoj mori, najstrašnijoj noćnoj mori, u nerealnosti, u jednom demonizmu nekih monstruoznih likova iz kojih samo što nije krenulo ono zeleno da kulja iz usta. Mislim na Slobu, Šešelja, Vučića, i sve te ljude, i onda smo uspeli, kao neki obični, normalni ljudi, konačno, uz pomoć stranaca da gurnemo te ljude ponovo i da mi zauzmemo ulice. Što znači da smo mi samo iz strašne noćne more, u kojoj smo se pri tome ukakili i upiškili u krevet, pa sad moraće još puno da se peru čaršavi, da smrdi, da se stidimo zbog toga i sve, ušli smo u jedno normalno jutro. U tom jutru nas ništa specijalno ne očekuje. Mi smo se samo sada ukljucili u svet onakav kakav realno jeste. To je moja slika šta se desilo i vrlo sam relaksiran. Drago mi je da ću konacno izaći iz usrane sobe i da ću da vidim svet oko sebe na realan način. Ali zaista ne očekujem da sad… stvarno od Koštunice ne očekujem ništa specijalno. Na taj način kada gledaš kao što ja gledam, ja mislim da je on i dalje sto puta bolji nego što bi mogao da bude, pa da meni bude zadovoljavajući.
Mi smo svi zaboravili da smo do pre šest meseci bili spremni da nam se sve ovo desi sa Vukom Draškovićem na celu, je li tako? Svi smo bili spremni da popušimo i da kažemo – ma pusti i Vuka i Danicu, samo da ovoga skinemo. Pa smo imali tu sumanutu sreću da nemamo Vuka i Danicu nego da imamo Koštunicu. Ja sam lično otkinuo na Koštunicu. Radio sam film za ANEM o njegovoj kampanji i bio sam prisutan nekoliko dana na njegovoj kampanji u situaciji da ga gledam sa strane. Ja sam režiser i znam da gledam ljude. Odlepio sam na tipa. Baš se brinem da ne ispadnem naivan. Ne bih nikako da za tri godine kažem sebi – U, opet sam ispao naivčina. Verovao sam da je ovaj tip… Moram da priznam da sam ja jedan od ljudi koji je kada se Sloba pojavio mislio da će on da bude neki Gorbačov. Nisam provalio u prve dve godine da je on monstrum. Nisam provalio. Pa sam veliki magarac ispao zbog toga.
Priznaću čak jednu najapokrifniju stvar koju danas niko neće priznati a to je da sam ja otkinuo na Šeselja kada se pojavio – Aha, to je neki što je bio u zatvoru, komunisti ga oterali u zatvor. Čovek je elokventan, komunisti su svinje, a mi smo svi za ravnogorski pokret Draže Mihailovića. Za kapitalizam. Pa su mi izrasle uši do neba kada sam video koji je to moron. Kako kažu – Koga je zmija ujela i guštera se plaši. Mene je krokodil ujeo tako da se stvarno plašim da pričam dobro o Koštunici, specijalno otkako to tako na RTS-u zvuči kada ovi njihovi novinari govore reč Koštunica. To je drugog dana počelo da zvuči kao Sloba. I stvarno je opasno. Ključna reč za njega je pristojnost. On je jedan pristojan čovek. Drugi utisak koji je meni dosta bio važan jeste da je on čovek koji je stvarno verujući. Znači, on kad udje u crkvu, prekrsti se i poljubi ikonu, ja znam kako to razni ljudi rade. On privatno, lično, duboko u sebi veruje u Isusa Hrista, sina božjeg. I treća stvar je, za razliku od svih drugih političara koje sam video, uključujući i pozitivce i negativce, svi oni imaju prosto neku ličnu, kao neku seksualnu stvar zašto su u tom poslu. E, ovaj nema to. On ima neki trip – država, dražavnotvornost, ustav, rimsko pravo. On ima neku globalnu sliku koja ga strašno vuče oko toga šta je to država, šta su to zakoni, kako to treba postaviti i po ljudskim i po božjim zakonima, to je njegov trip, odatle njemu snaga da to radi, a nema lični problem. Evo, ja sam sad to rekao pa sad ako sam zeznuo ljude – zenuo sam. Ja ću bar da priznam da sam zeznuo, kao što su mene zeznuli ovi pametnjakovići kada sam ja bio klinac, ali nikada nisu rekli da su me zeznuli. Ovi akademici.
Svetlana Lukić: Maločas ste čuli filmskog reditelja Milutina Petrovića. Na samom početku našu slušateljku Oliveru. Inače, juče nam je bio dan između ostalog da obilazimo naše slušaoce i da razmenimo mišljenja malo, pogotovo o jučerašnjem zasedanju skupštine. Inače, Olivera koju ste čuli, je profesor, već godinama bez posla, a Ivan i Svetlana takođe ne rade svoj posao već godinama. Oni su bili prinuđeni da prodaju na Kalenić pijaci. Svetlana je, naravno, morala da odustane zbog vetrova koji duvaju a Ivan je i dalje tamo i očekuje bolje vreme i da se vrati svom poslu.
Svetlana: Meni odmah muka pripadne, odmah mi krene odavde. Ne mogu, ja bih sto puta već razbila televizor. Ogorčena sam. Mene je i Koštunica razočarao – za mnogo za šta je dao reč, pravo da ti kažem. Dao je reč da će svi ministri dati svoju imovinsku kartu koja će izaći. Nije izašla. Da ćemo stupanjem na vlast DOS-a i njegovim stupanjam na vlast raskrstiti za sva vremena sa bivšim režimom. Ništa od toga nije uradio. Ostao je Pavković koji i dan-danas komunicira svaki dan sa Miloševićem. Znači, Milošević i dalje komanduje vojskom. Ostao je Marković u policiji. Znači, ni policija nije ostala bez Miloševića i SPS-ovaca, ostali su najvažniji resori. Šta je urađeno? Nije urađeno ništa. Sve ono što je rekao još nije uradio. Jedno veliko razočaranje, a pogotovo vojska i policija. To je za mene bio šok. Meni je žao što 5. kada smo bili na ulici, što smo išli na televiziju, trebalo je njih da pohvatamo. Ne da ih ubijemo, ne želim novu državu koja nastaje na krvi, ali da se pohvataju malo i da se izbatinaju kao onaj Milanović sa televizije i da se pohapse. Kažu – revolucija. Je li revolucija? Onda skloni, završi jednom. Ovo je mrcvarenje. Ovaj sedi na Dedinju, čuvaju ga. Dobro to što ga čuvaju sada, mada ga ja ne bih dala da ga iko čuva. Zašto da ga čuva? Dok je bio predsednik, bio je predsednik. On to više nije. Šta je sada? Juri ga Haški tribunal, ovde je pokrao, a sad ga još čuvaju. Ali dobro, ajde, valjda znaju šta rade, zašto ga čuvaju. Ali zašto ove druge?
Svetlana Lukić: Šešelj danas kaže – Kad će da odgovaraju oni što su zapalili Skupštinu?
Svetlana: Ko, pa njega treba zapaliti. Izvini što tako kažem, ne želim da se iko zapali, ali on ruši deset godina. Celu zemlju je razrušio i kad mi neko spomene za tu Skupštinu, pa znaš šta, žao mi je sto nismo bacili bombu da je skroz razruše. Kako neko ima obraza da spomene Skupštinu, šta je napravljeno 5. i za televiziju. Deset godina je zemlju rušio, uništio nam živote za deset godina. I sad je važno dve sobe u Skupštini što su srušene. Više stvarno nemam živaca da ih gledam. Pošto je cela nacija depresivna, treba da se izglasa u Skupstini neki zakon da njima treba zabraniti bar pet godina da se negde pojave, da se ovaj narod od njih oporavi. Ali, dobro, kažu još nemamo republičku vladu. I zato bih stvarno volela da taj Zoran Đinđić dođe da malo okupi oko sebe ljude kao što je on, koji su sposobni, koji hoće, i nema ništa natenane i na polako. To je trenutak kada mora da se iskoristi ili da se uradi ili da se ne uradi.
Ivan: Ovo što je Svetlana malopre rekla o suđenju – mislim da treba ipak neko vreme da prođe, da legnu stvari i onda polako da im sudimo. Ako treba nekome da se sudi. Jer sve te revolucije, bojim se da bi to moglo da se okrene posle ponovo. Ipak je za tog Slobodana Miloševića glasalo nekada 3 miliona ljudi ili koliko, možda i više. Ja sam sretao ljude sada pred Skupštinom. Došao sam u sukob kada je bilo ono iznošenje stolica. Vrati tu stolicu, rekoh, glodaru jedan. I stoji pored mene jedan Era. Kaže – Ne mogu više da te slušam. Pa to mu je uspomena, to će mi biti uspomena za ceo život. Pa šta će mu stolica za uspomenu, treba uspomena da mu bude ovo što svi zajedno radimo… I tu se mi zakačimo. Izljubili smo se na kraju. Žao mi je što ga nisam pitao, ali siguran sam da je bio na Gazimestanu. Siguran sam. To su ti tipovi koji se vežu za vođu i – ajde idemo svi, ura!. Slobodan Milošević je imao bezrezervnu podršku, maltene. Strašno. Sad je ima naš predsednik, ovaj novi, ima ogromno poverenje naroda. Videćemo dokle će to da bude. Evo, Amerikanci oko 500 glasova se lome hoće li izabrati ovoga ili onoga. Nije normalno za čoveka da dobije 80%. Ja sam već utrnuo, gotovo. Zapravo, imam neku nadu da će to da se završi kako treba, pa koliko god koštalo da koštalo, znači, koliko god bilo bolno. Sad neko vreme će nam biti malo teže, ali… Danas sam video Jovića. Šetao je godinama tu, stavi Politiku pod mišku i prođe pijacom. Nikada ga nisam video s cegerom ili da je nešto kupio. Gledao sam ga tako, prođe i ništa. Dobro, čovek završio, računam ćuti i ništa. Međutim, danas sam gledao – Gde si tenkista? Jer Jović je nama izveo tenkove 91. na ulice. I sad se opet javlja. I isprovocirao me je, posle ja razmišljam, stariji čovek, pa možda i nije u redu da mu tako kažem. Ali ne znam kako on može uopšte da se vrati u politiku i da priča o nekoj demokratiji. Izveo je tenkove na svoj narod. Nemam taj poriv da nekog uhvatim i da ga gnjavim. Meni je žao bilo ovog Milanovića što su ga tukli, kada sam video kako ga biju bezočno. Mogu da razumem…
Svetlana: Meni nije žao.
Ivan: …ali opet će mi biti žao da on tako jeftino prođe.
Svetlana Lukić: Do kraja današnje emisije Peščanik slušate Dragana Babića. Ako se sećate prošlog života, onda se sigurno sećate i Dragana Babića i njegovih emisija Dvogled, Kino-oko, To sam ja i Međe življenja.
Dragan Babić: Kada pogledate u bunar tog vremena iza sebe, onda taj bilans već ima sam po sebi jednu potrebu kao da teši, da se popravlja. Kada gledam saobraćaj u Beogradu i kako se Srbi parkiraju, samo na ćošku, samo na crvenom svetlu, samo u tuđim trpezarijama, samo na tvojoj glavi, da su prave pustahije. To je pust svet. Nevaspitan, divalj i polulud. Tako da sam odjedanput rekao – Gle, i ovo se desilo. Baš zgodno. Oni je zapališe tamo, počeše da ruše, da lupaju, da kradu i onaj ko je protiv toga taj ne razume ama baš ništa. Ovde se stvari moraju gurnuti.
Oni imaju dobrog reditelja to nemojte da zaboravite. Ako se taj Ljubiša ičim bavi više, on bi morao da dođe tamo i da kaže – Znate šta, stavite u usta po jednu žvaku. To deluje ovako baš i postmoderno i hipi i rok. I onda oni kao rokeri uzmu te žvake, to je strašna relaksacija, za njih, za javnost. Tu postoje raznorazni glumački i rediteljski efekti koji se sada dalje uopšte ne odnose na Ljubišu Ristića nego se odnose na jedan mentalitet koji ima neverovatnu spretnost u presvlačenju, u igranju kakvih god hoćete uloga na pozornici. Oni su tu jako vešti. Vi nikada niste ni čuli, niti ćete čuti dok je sveta i veka da je ovde neki političar izvršio samoubistvo, kao što bi jedan Japanac učinio, iz nekog dubokog osećanja časti, dostojanstva, zaloge za jedan projekat u koji je on uložio svoju ličnost. Kao onaj mađarski ministar koji je izvršio samoubistvo kada su Nemci preko Mađarske ušli u Jugoslaviju, a on je bio dao reč da Mađarska neće dopustiti da se preko njene teritorije izvrši invazija na Jugoslaviju. Čini mi se da je Jova Rašković platio, on je isto bio častan čovek, da ga to srce odnese prosto kao kaznu. Ono je takav jedan nepogrešivi regulator vaših mentalnih stanja da ume za kaznu da vas izda tačno na onom mestu gde je vaš mentalitet, vaši postupci gde su omanuli.
Bez teatra nema demokratije. Demokratija je teatar, odnosno takva podela uloga da svako ko je ušao u predstavu, dok se zavesa ne spusti mora tu ulogu da igra. I ne može odjedanput od Hamleta da se pretvori u Polonija ili u Ofeliju a Ofelija da ne poludi jer joj se tog dana to ne sviđa, nego ima da poludi. Na isti način svaka predstava u demokratiji mora da se igra sa strogo propisanim ulogama. To se zato i zove demokratija a ne anarhija. Dok Srbi ne vole tu vrstu demokratskog teatra. Oni ga ne podnose po prirodi svojoj. Njima je sve to nepodnošljivo. Nositi jedan kostim, govoriti jedan tekst, stalno iz dana u dan dokle god traje predstava. Još ako je od ovih modernijih pa traje satima, ili 24 sata, to je ubistvo. Njemu je to dosadno. On nema discipline da podnese tu ulogu do samoga kraja, onoliko koliko taj demokratski propis zahteva. Tako da sve to kod nas ima jedan tragični nedostatak dekora, koreografije, režije, pravilne raspodele uloga i dobrog poznavanja teksta. Morate da naučite taj tekst. To je jako dugačko i teško, pa mora da se ponavlja, pa mora da se vežba, pa u toj vežbi ima nekog smisla. Dakle, kroz ovu sliku mislim da se i sva ta budućnost učenja određenih uloga mora odigravati ko zna koliko puta. Kultura je nasilje. Nije to slučajno rekao baš Tomas Man. On je znao šta je nasilje. Nasilje rada, nasilje poštovanja jednog odredjenog zadatog cilja i posvećivanja čitavog jednog života jednom jedinom cilju.
Meni je mnogo lakše i oslobađa me svake iluzije kad kažem Srbija nego kad kažem Jugoslavija, posebno mi ide na nerve reč – ovi prostori. To kad čujem meni se smrkne. Koji prostori? Odavde do Vranja i odavde do Subotice? Kina je prostor. Rusija je prostor. Argentina je prostor. Brazil je prostor. Pa i neke srednje velike evropske države, Francuska, Španija… Koji je ovo prostor? E, ali oni kad izgovore – prostor, oni su istovremeno sebi dali takva prava kao što su i ti prostori. Jer, zaboga, na tim prostorima, vi ne možete to ni da ograničite ni da pojmite šta je to. To je prostor. Kakav prostor? Koji je to prostor? Tu bi prvo trebalo da naprave put koji ide direktno, pravo od Valjeva do Negotina. To je prvo. Da nauče da misle pravo. To je pravo. A ne da ide ovako gore, pa ide dole na jug, pa ide na istok, pa ide malo na severo-istok, pa onda stignete iz Valjeva u Negotin iz Zaječara. To je takođe jedan čisto filozofski projekat napraviti put, šest traka kao u Americi. Tri s jedne, tri s druge, koji ide pravo iz Valjeva u Negotin. Tako treba razmisljati, je li? U XXI veku. Četiri dana po putevima od Valjeva do kako beše magistralom do Beograda, pa onda idem dole do Ćuprije, pa skrenem prema Boru, kao neke moždane vijuge, pijano, ludo, metastazira. Neki lavirint ludila, strasti. Onda putuju oni za Zaječar. Sve što je do sada podignuto podignuto je u vreme socijalizma. Žalim slučaj.
Izašlo je neko pismo u Politici iz nekog kopaoničkog sela kako ta deca nikada neće videti more. Ja sam, inače, sklon tim postupcima i kažem – baš će da vide more. Otišao sam u to selo. Njih je bilo čini mi se oko 40-50 koje smo natrpali u autobus i odveli ih u Petrovac na more. Prvi put su videli more, prvi put su se kupali u moru. I onda ih vratite u to selo. Ja ne znam šta je dalje bilo. Vi kao da činite jednu vrstu zločina jer ste probudili neke nade koje taj bez vaše pomoći više nije u stanju da ostvari. Pretpostavljam da je tako bilo sa tom decom. A ono što je tragedija televizijskog autora jeste zapitkivanje – bože, šta li sam radio tolike godine? Kud ode sve to? Šta se desilo s tim? To sam se pitao kada su počeli ratovi. Ko tu koga vaspitava? Šta se s tim dogadja? Jer prinude su večito prinude. Gledanje televizije je ipak samo gledanje televizije.
Jugoslovenstvo je jedna zgodna filozofska ideja, a la amerikana, ali niko od tih nesrećnih naroda nije imao snage da podnese tu ideju. Ideju nije mogao da podnese. I ne greše zaista oni koji kažu da je to bila jedna romantična laž. Ja se pitam stvarno da li je i moglo drugačije da bude s onom Jugoslavijom. Sve je to lepo, svako ko je voleo tu Jugoslaviju bio je u pravu. Osobito je bio u pravu onaj ko je toliko putovao po njoj kao što sam ja putovao. Čini mi se, osim nekoliko zabiti, da sam svako selo video u Jugoslaviji odozgo do dole. Ali mogu baš onako da vam kažem uvek je tinjala neka… neka sitnica se stalno raspirivala. Nešto tu nije bilo u redu. To sam doživljavao u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni. To treba reći. Šta je to što sada tera Crnogorce da neće sa Srbijom? Objasniste mi. Zbog čega? Kakve su to razlike? To se svodilo, svodilo, svodilo, pa na kraju jedva nešto, ta dva čvarka su se napravila. Sad im je i to tesno, i to im smeta, ni to nije moguće održati, jer, zaboga, tu postoji ne znam koliko plemena.
Napravi se nekakva crnogorska akademija, dve crnogorske akademije. Jevrem Brković govori o nekim novim glasovima u crnogorskom jeziku. To je da čovek poludi potpuno. Kakvi novi glasovi zaboga? Odnosno, to ništa drugo nije nego jedan lokalizam, onako tribalističkog tipa, najstrašniji mogući. E pa, u tom smislu zamislite tek kakve su moćne sile bile Hrvatska i Slovenija i Bosna i Hercegovina. Kakve su to velike istorijske činjenice bile, važne za evropsku istoriju, pa ih niste mogli složiti. Onoliko krvi, onoliko mrtvih se napravilo. Nisu umeli čak ako je i trebalo da se rastanu na neki civilizovan način. Ličnom kartom. Pa šta, bože moj. Nego se napravio rusvaj kao u stogodišnjem ratu.
Kod Slobodana Jovanovića imate krajem prošlog veka – ne znam ko koga, da li radikali naprednjake ili naprednjaci radikale, nabijaju na ražanj. Bilo pre neki dan. A i danas se nabijaju na ražanj. Pružite mi nekoliko dokaza o tome da je nešto počelo da se menja. Makar u utakmicama. Dopustite da bolji nadvladaju gore, da pismeniji definitivno nadvladaju nepismene, da brzi nadvladaju spore, onda ćete imati jedan dobar razlog da kažete – Pa zaista, ovde se nešto zaista krupno dogodilo. Najzad se nešto dogodilo. Bez toga vi možete to da pričate i da meljete koliko god hoćete. Ali to nije tačno. Vi biste to voleli ali to se još ne događa. Šta je opstimističko? Optimistička je naša priroda. U to sam potpuno ubeđen. Mogao bih i to da upropastim ali neću. Mi zaista kao deca imamo jedan optimisticki pristup stvarima, možda zato što smo tako infantilni. Možda zato što nismo upućeni u sve teškoće koje nas čekaju. Ili, naprotiv, imamo taj optimizam divljaka kome su sve prepreke savladive, što je divno. To je ono što je najlepše u nama. Sve to mi sa lakoćom, ma to je čas posla. To ćemo mi časkom da savladamo. To je možda jedna sjajna odlika ali je ne bi valjalo iskušavati strašnim zadacima. To je kao kad sa nekih volovskih kola pređeš na F-16. Tu ima toliko posla a pri tom si ti manje-više skoro neaktivan. Stalno stižu do tebe neki podaci koje moraš da slušaš i da usmeravaš tu blesavu stvar koja hrli negde sa 2.400 na sat. Skoro pasivan. Možda je to naše veselje bezrazložno. Možda Đinđić to hoće, šta ja znam. Možda hoće da stavi Srbe pred neke neverovatne sportske zadatke: trči, skači, plivaj. Da Srbi navale ka nekom cilju.
Svetlana Lukić: A stvarno Đinđić jako mnogo uznemirava ljude.
Dragan Babić: Oni se nakostreše od užasa, on mnogo brzo priča. On govori u konkluzijama. Sva njegova leksika je – tako da, on odmah izvlači zaključak i – znači da. Tako da, znači da, on tako govori. Iz svake druge, treće, četvrte rečenice – već to je mnogo – on izvuče jedan zaključak. Mislim da to užasava Srbe. On ni jedan jedini govor još, ja ga nikada nisam čuo – a slušao sam ga mnogo, nije završio nekim pastoznim govorancijama koje se razliju, meandriraju, ne odu nikuda, jer ih on uvek skuplja, on ih pribire i završava -tako da, znači da. I sad ovi slušaju i svi misle – Bože, ovaj tačno zna šta hoće, a nama uopšte nije do toga. Da nam neko kaže šta tačno treba da radimo, kako treba tačno da se ponašamo, pa to je suviše od nas zahtevati. Zato je njima Koštunica drag. On čovek ne pravi zaključke. On kaže – Tako piše u zakonu pa ćemo se i mi ponašati lepo kako piše. E to je već jedan blaži oblik, to je jedna veoma prihvatljiva demokratska forma. To negde postoji zapisano pa ćemo to tako da uradimo, videćemo kako je to. A ovaj se narogušio, zaključuje. Prema tome, tera nas, zahteva, traži od nas neki nadljudski napor. On hoće da mi rintamo od jutra do sutra. Je l’ on lud?
Svetlana Lukić: Imate božanstvenu biblioteku.
Dragan Babić: Imam. To je moj posao. Moj posao 52 godine. Grobnica… Mlad čovek koji je bio u Dragačevu, kandidat DOS-a, mislim da se zove Dragiša Janković, dolazi na traktoru, obilazi svoje birače i dođe u jednu kuću gde ima i starijih ljudi. Dakle, opet jedna mala zadruga, baka, deka, sin, snaha, unuci. Jedna od prvih stvari koje je rekao jeste da bi zakonom trebalo zabraniti svima u Srbiji koji imaju više od 60 godina da glasaju. Kandidat DOS-a, dobio je na izborima. On bi čovek napravio jedan biološki rez i rekao – odavde dovde ovo više ne postoji. Jer on ne može da se bori s njima, on ne može ništa da im objasni i on misli da su oni prosto nedokučivi. Da im se ništa ne može objasniti. I traži… možda će čovek jednog dana da izađe u Skupštini sa jednim takvim radikalnim, robovlasničkim, demokratskim zahtevom da se svima u ovoj zemlji koji imaju preko 60 godina zabrani da glasaju, jer oni samo kvare neku sliku. On ima 28 godina.
Srbija je jedan potpuno renesansni koncept. Sva je sreća da me niko ne pita i da nemam tu moć. To treba pustiti potpuno. To je tako anarhično i ludo sve. To treba do te mere atomizovati, kakvi regionalizovati, to treba pretvoriti u nezavisne gradove, kao u srednjem veku. Svako da tera svoje. Oni ludaci tamo da prave sir, oni tamo da sade neke ludare, oni tamo da vade onaj bakar. Ovi u Valjevu ne znam šta će da rade, nemam pojma. Ovi da gaje šljive. To sve treba pustiti, neka svako radi svoje. To ko hoće da dovede u red taj strašno greši. Anarhičan jedan svet. Pusti sve to neka radi šta god ko hoće. I onda bi oni bili srećni. Pa ima mnogo filozofa koji ne vole da rade. Što da rade? Legnu ispod drveta, zevaju onako, broje avione. Ponovo lete iznad Beograda, to su neke pare, oko 40 miliona dolara zarađuju se samo od toga što dve stanice sprovode u tom radio faru avione za jug. Najskuplja srpska privredna grana je što idu neki ljudi i voze se dole na jug. Mislim da se oko 40 miliona dolara godišnje uzima od te tehničke usluge. Može neko lepo da sedi i da broji. Ja bih recimo strašno voleo da brojim te avione. Sve znam o tome, gledam – ide neki srećan svet, vozi se. Mi zevamo u ovoj rupi odozdo – ko su ovi, gde li će, kud idu ovi nocas? Što rek’o Zuko – Kud će ovi noćas?
Emisija Peščanik, 29.11.2000.
Peščanik.net, 29.11.2000.