Radio emisija 10.01.2001, govore: Aleksandar Ilić, Srđa Popović, Lazar Stojanović, dečak-četnik Miloš nekad i sad, sa 12 i 23 godine.
Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci. Da li je neko od vas video to znamenito pomračenje Meseca sinoć? To izgleda nikoga nije posebno zanimalo u ovoj zemlji, što je logično, kad ne možemo da vidimo večnost, ne zanima nas ni ta bedna astronomska pojava.
A novo vreme počeli smo istim pričama – ne damo naše ljude u Hag, sami ćemo da pravimo komitete za istinu. Izgleda da će nas te priče i u budućnosti kvalifikovati kao beznačajno ali opasno pleme.
S druge strane, Đinđić u Srbiju dovodi stručnjake iz inostranstva, pravi mali trust mozgova, umesto šljiva da sadimo čipove i zaoremo malecnu silikonsku njivu. Nemam pojma šta se dešava, međutim, vidim samo da kod istih ljudi postoje vizije budućnosti koje se međusobno isključuju.
Ono što je loše i dosadno u danima koji su pred nama jeste da ćemo izgleda morati da isključimo iz diskusije geostrateška i metafizička ćaskanja. Neko je rekao da će uskoro biti vredno i važno zanimati se jedino za trenutna zbivanja i za apsolutno, da će uskoro doći dani kada ćemo čitati jedino telegrame i jevanđelja.
Ne znam baš za jevanđelja, ali za zabavu će služiti i dalje Baki Anđelković, koji je iznedrio još jednu epohalnu ideju, da se ujedinimo sa Makedoncima, valjda da im ispravimo onu govornu manu kolektivnu. A što meni Margit Savović nije vratila onaj pištoljčić što ga je nekad uzela na revers da brani prava nacionalnih manjina dok je bila gospođa ministarka.
Meni pomračenje Meseca još nije prošlo, pa to je vajda demokratija, pravo da vam se zamrači kad vam se prohte.
A u današnjoj emisiji Peščanik slušaćete gospodina Srđu Popovića, on je poznati beogradski advokat, ako može tako da se kaže, pošto već godinama nije u Jugoslaviji, ne živi valjda od ’91. godine, u Americi je.
On je napisao jednu knjigu, zove se “Put u varvarstvo”, izdao je Helsinški odbor i bila je promocija te knjige u Paviljonu Veljković. A slušaćete takođe gospodina Aleksandra Ilića, profesora na Katedri za svetsku književnost. Šta je zajednički imenitelj njih dvojice, pa da, i jedan i drugi su živeli u inostranstvu.
Srđa Popović je došao da vidi da li može da živi ovde sa nama, a Aleksandar Ilić može da živi, on već predaje na fakultetu.
Dakle, prvo ćete čuti Srđu Popovića, da vas podsetim samo da je bio on zlatni dečko srpske advokature, odnosno jugoslovenske tada. Između ostalog, borio se za ukidanje verbalnog delikta, sećate se, branio je liberale, branio je Andriju Artukovića, međutim, u javnosti je ovde poznat i dosta su ljudi bili besni na njega pošto je i ’93. godine zajedno sa Česlavom Milošem, Margaret Tačer, Brodskim i drugim ljudima zahtevao bombardovanje Republike Srpske, a još više je naravno naljutio ljude kada je podržao bombardovanje Srbije. Ali, otom potom.
Dakle, u Paviljonu Veljković promocija ove knjige, bili su Sonja Biserko, Nataša Kandić, iz Fonda za humanitarno pravo, bio je tu Lazar Stojanović i gospođa Latinka Perović, koja je govorila na samom početku i koja je rekla da je Srđa Popović u svetu spasavao čest svoga naroda.
Latinka Perović: Njegova knjiga otkriva orijentaciju čvrste unutrašnje koherentnosti, koja ne samo da ostavlja utisak alternative, nego za koju se nakon svega sa sigurnošću može reći da jest bila alternativa padu u varvarstvo.
Jasno je kako je ta orijentacija sazrevala; čuvene odbrane na političkim procesima, borba za ukidanje verbalnog delikta, osuda rata i otvoreno pozivanje da se razrešena sila koja je u Jugoslaviji uništavala ljude i dobra zaustavi silom.
Srđa Popović zaista pripada onoj uskoj manjini koju ima svaki razvijeniji narod. I srpski narod u svojoj modernoj istoriji zna za takvu manjinu. Ona je u njemu ipak uvek trpela poraze, ne toliko od naroda, seljačkog i neprosvećenog, koliko od inteligenata sa kakvim-takvim obrazovanjem, ali bez ikakve kulture. Identifikujući se sa narodom, što iz uverenja, a češće iz interesa, ona je u suštini uvek bila široka baza totalitarizma.
Prava opasnost za demokratiju je, kaže Slobodan Jovanović, ne dolazi od odnarođenjene već od suviše ponarođene inteligencije. Prema puku treba održati samostalnost.
Čovek drugog vremena, Srđa Popović je dosledniji od Slobodana Jovanovića. Srđa Popović je često bio očajan, ali uvek slobodan, išao je uz struju, ali nije izdao sebe. Doživeo je žalosnu satisfakciju, dogodilo se sve što je predviđao. To će pojačati želje da bude što dalje odavde. Ljudi ne vole svedoke vlastitog poniženja.
Sada, kada je pukao ledeni omotač oko Srbije čini mi se posebno važnim upozorenje Srđe Popovića da bi relativizovanje zločina moglo da dovede do smrtne opasnosti, da se kao narod identifikujemo sa zločinom. Odbacimo li nužno suočavanje sa istinom, arhivi u Hagu, kaže Srđa Popović, biće naša istorija, istorija našeg zločina. Tu će istoriju pisati neko ko je posve objektivan, neko ko će reći – ja nisam ni Srbin, ni Hrvat, ni Albanac, ni musliman, ja sam istoričar, baš kao što je Srđa Popović odgovarajući na napade što brani Andriju Artukovića rekao – ja nisam Srbin nego advokat. Nikada mi ta rečenica nije iščilila iz pamćenja i što vreme više odmiče ona mi sve više zvuči antologijski, skoro biblijski.
Srđa Popović:Ja se ne slažem sa Sonjom da ljudi koji su otišli odavde imaju ista prava da govore o tome šta se ovde zbiva kao vi koji tu živite. I ja znam da sam uvek sa sumnjom gledao u ona mišljenja i savete emigranata iz doba komunizma, jer sam smatrao da oni ne dele našu sudbinu i da je na takav način dosta lako davati predloge, lekcije, savete kada je vaša budućnost na drugom mestu.
I zbog toga nisam bio naročito postiđen vrlo laskavom reči Latinke Perović, jer smatram da je moj život prestao ’91. godine i ja sam otišao iz Jugoslavije ne od straha od režima, ne zato što je život bio težak, nego što sam jednog trenutka osetio da ja tu više nikom nisam potreban i naravno, onako uvređen mislio sam – pa, onda ni oni meni nisu potrebni.
Pogrešio sam, meni jeste vi potrebni. I sad kad sam došao pre nekoliko dana, došao sam zato da vidim da li je to život koji ja mogu da nastavim ili ne, i nije mi jasno. Između ’91. i ove 2001. stoje još uvek strašni zločini i stoji još uvek jedno veliko poricanje tih zločina. I ja mislim da ja ne mogu da odgovorim na to pitanje da li mogu da nastavim svoj život, jer mislim da niko od vas ne može da odgovori na to pitanje, odnosno da na njega možemo samo svi zajedno da odgovorimo, jer po mome najiskrenijem ubeđenju, ovaj narod ne može da nastavi život dok ne izađe na čistac sa onim što se desilo tokom svih ovih godina.
Moj je utisak da je ovo više poraz Miloševića nego pobeda nečeg drugog. Taj režim koji je došao kao požar isto je tako nestao, kad je sve spalio iza sebe i kad više nije imalo na čemu taj požar da živi.
Ono što me jako zabrinjava to je da vidim da priča se o ulasku u Evropu, o vezama sa svetom, a izgleda da postoji i jedno neshvatanje da se ova zemlja u svetu vidi pre svega kao zemlja koja je vodila agresivne ratove, koja je vršila genocid nad drugim narodima i koja, ako želi da se vrati u neku zajednicu naroda mora da prihvati pravdu te zajednice, pravda te zajednice je Hag. Za to očigledna nespremnost postoji, a glavni inženjer svih tih zločina sedi na nekoliko kilometara od nas kao tumor još uvek prisutan u ovome telu.
Da ne budem tako potpuno pesimističan, kazaću onda ono što mislim da se dogodilo značajno, mo meni bar, to je buđenje mladih ljudi u ovoj zemlji, jer mi se čini da su jedini oni ostali čistih ruku, samim tim što su mladi, da oni jedini mogu da pokrenu pitanje odgovornosti za sve ono što se dogodilo i čak možda i više od toga, da oni jedini mogu da shvate da ovo možda nije samo ni poraz Miloševićeve politike, nego da je ovo poraz jednog čitavog kulturnog i političkog obrasca koji ovde vlada dugo, meni se čini 200 godina vlada ovde taj obrazac. I koji je u Miloševiću našao samo svoj puni izražaj, nesputani izražaj i da ta generacija može da shvati da je taj obrazac konačno poražen, da s tim obrascem se nema kud, da je to jedan obrazac koji pogrešno čita našu istoriju, koji je narcisoidan, autističan, koji je samoporažavajući.
I da možda, ako bi se to dogodilo, onda bi čak i taj poraz, a to je duboki istorijski poraz po meni koji je srpski narod doživeo, mogao da bude čak i neka prekretnica, mogao bi da bude čak i početak nečega novog. Naravno, mislim na Otpor i čini mi se da bi bilo vrlo važno da se oni politički organizuju, da se organizuju u stranku zato što je najveća politička protivrečnost danas u ovoj zemlji, kako ja vidim, protivrečnost između mladih i starih.
– Rekli ste da pokušavate da vidite da li možete da živite ovde i da li ovaj narod može da nastavi da živi ovde. Ovaj narod nastavlja savršeno, vi to vidite, sem možda jednog malog broja ljudi. Mislim da imate iluzija i o Otporu, Otpor slavi Novu godinu u Bujanovcu s “našim momcima”, s Pavkovićem. Oni ne mogu da se organizuju dok se pre svega međusobno ne diferenciraju. Šta mislite o odnosima sadašnje vlasti prema Crnoj Gori i prema Albancima?
Srđa Popović: Ja sam čuo to što vi pominjete što se tiče Otpora, ali ovo je njihova zemlja, ovo je više njihova zemlja nego vaša, a pogotovo moja, jer će duže u njoj živeti. I ja sam siguran da oni ako se politički orgnaizuju da će se oni diferencirati, pa to je jasno. Što se tiče Crne Gore, ja vidim svih ovih 12 godina kao jedan jedinstven događaj, ali suština je bila da su svi pokušavali da postave neku granicu između sebe i Slobodana Miloševića i njegovog režima.
To je bio slučaj i sa Slovenijom, to je bio slučaj i sa Bosnom i sa Hrvatskom, i to je slučaj i sa mnom, samo što ja nemam šta da otcepim nego samo moram da uzmem kofer, pa da se otcepljujem individualno.
U Crnoj Gori sada postoji jedan zamah koji dolazi iz logike te situacije. Situacija se u međuvremenu izmenila, nije jasno koliko se izmenila, i oni po inerciji nastavljaju sa svojim pokušajima da stave između Srbije i Crne Gore tu granicu i ja to razumem.
Što se tiče Albanaca, hteo bih samo jednu stvar da kažem oko koje često imam nesporazuma sa ljudima ovde, čak i s onima s kojima inače slično mislim. Kad počne da se priča o albanskom terorizmu i uvek se zaboravlja da je taj terorizam stvorila srpska država. Ja ne odobravam terorizam, ali to je poznato, da iza svakoga terorizma stoji neki krupan politički promašaj. Ovde ste vi doveli jedno stanovništvo do takvog očajanja da je ono spremno i da ubija i da pogine da bi se odbranilo.
Kada su počela dejstva na jugoslovenske policije i vojske na Kosovu većina ljudi s kojima sam ja razgovarao se s time slagala, jer Bože moj, u pitanju je terorizam. Na stranu to što to nije ni ličilo na borbu protiv terorizma nego je ličilo na kaznenu ekspediciju.
Ovde nije došlo do katarze, te komisije su moguće kada dođe do jednog jasnog preloma, kada je sa tom prošlošću na potpuno jedan nedvosmislen način prekinuto. Ovde je jako mnogo ljudi učestvovalo u tome i samo društvo još uvek se nalazi u jednom defanzivnom položaju u koji je dospelo još tokom izolacije, pa onda tokom bombardovanja, tokom onoga što se zvalo demonizacija Srbije, o političkim, javnim napadima na ceo narod.
To je tačno, znam da to pogađa ljude, mene to ne čudi, znate, mi smo svi govorili da su Nemci vodili Drugi svetski rat, niko nije govorio nacisti, ja se sećam toga odlično. I u tom smislu je stvarno govoreno poslednjih godina da to sve rade Srbi. Sve je to stvorilo kod ljudi jedno osećanje refleksne odbrane, refleksnog poricanja i da su se ti zločini dogodili, i u takvoj situaciji to društvo uopšte… u ovom društvu nemoguće su te Komisije za istinu. One ne bi imale dovoljno podrške da bi mogle da obave svoj posao.
Po meni je glavna slabost opozicije tokom sveg ovog vremena bila u tome što je ona podržavala ratove, a to je bila osnovna poluga celokupne Miloševićeve politike. Znači, oni su ga podržavali u nečem što je predstavljalo suštinu njegove politike. I njihov kredibilitet kad su u pitanju ti ratovi i utvrđivanje odgovornosti, naravno da nije baš veliki.
Ja se sećam da je Koštunica jedanput izjavio da onaj masakr u Srebrenici da je to bila samoodbrana, a sećam se i nekih… nezgodno je zato što je to bilo u ličnim razgovorima, ljudi koji su sada tu na političkoj sceni, s kojima sam pokušavao o Srebrenici da razgovaram, oni su mi govorili – pa, nije jasno šta se tamo dogodilo.
Uopšte, to je jedna tačka koja mislim može da posluži kao lakmus papir kad s ljudima pričate, da li možete oko toga da se sporazumete ili ne. Ako ne možete oko toga, teško da možete oko bilo čega drugog.
Neće niko da me pita ništa o bombardovanju Beograda, ja sam to očekivao kao sigurno.
Lazar Stojanović: Pa, dobro, možda u jednom drugom ratu.
Svetlana Lukić: Bio je ovo dakle Srđa Popović, u stvari, ovo je bio deo promocije njegove knjige ‘Put u varvarstvo’ koju je izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Inače, ova knjiga je zanimljiva, naslovna strana, to su neka tri majmuna, da li tri majmunolika čoveka koja ne vide, ne čuju i ne govore. A što se tiče bombardovanja, evo, ova knjiga je, u stvari, zbirka intervjua koje je gospodin Srđa Popović davao svih ovih godina i pošto je bio među prijateljima onda nije bilo za očekivati da će mu biti postavljeno to pitanje. Zato ću vas podsetiti samo vrlo kratko, dakle, u tom pismu koje su uputili Klintonu svojevremeno, dakle, ’93. godine, ponavljam još jednom Česlav Miloš, Josip Brodski, Margaret Tačer i među njima gospodin Srđa Popović, napisali su u tom pismu između ostalog i sledeće: “Čak i sada posle 16 meseci perverzne zapadne politike koja je pobožno osudila pansrpske agresore, pri tome ne čineći ništa da zaustavi masakre, zapad još uvek može da primeni u velikoj meri i na diskrimitivan način svoju silu da bi smanjio moć slabo motivisane i loše disciplinovane srpske vojske u Bosni.”
Potpisnici ovog pisma su, u stvari, predlagali da se već u to vreme bombarduju neki ciljevi u Srbiji, kažu “a vrlo visok procenat vojnih aviona na velikim aerodromima u Srbiji može se uništiti na način koji ne bi ugrozio srpske civile u UNPROFOR”. Dakle, to je ’93. godina i bombardovanje sledeće ’99. godine.
To je intervju koji je gospodin Srđa Popović dao Feral Tribjunu, na pitanje novinara kako intimno doživljava bombardovanje grada u kojem je živeo i u kojem verovatno, kaže, ima i danas rodbinu u prijatelje, on odgovara: “Naravno da sve to vrlo emotivno doživljavam, teško mi je gledati kako padaju bombe na grad u kojem sam rođen. No, ja sam tu vrlo ambivalentan, tamo imam rodbinu, stan i vikendicu. No, s druge strane, mislim da je za budućnost srpskog naroda i Srbije dobro sve ovo što se događa. Oni su se našli na slepom koloseku, ta je politika kao neki autobus koji već 10 godina bez kočnica juri nizbrdo i bilo je jasno da jednog trenutka mora udariti u zid.”
Svetlana Lukić: Posle Srđe Popovića, evo, slušaćete Aleksandra Ilića, profesora na Katedri za svetsku književnost ovde u Beogradu. Inače, na političkoj mapi valjda se njih dvojica veoma razlikuju, ali kad su u pitanju te drastične radikalne stvari koje su nam se dešavale zanimljivo je da i profesor Ilić i gospodin Srđa Popović imaju razumevanja za bombardovanje Bosne, smatraju da je to zaustavilo rat.
Profesor Ilić ima ideološka razumevanja i za bombardovanje Vijetnama, doduše smatra da su toliko preterali, da su sredstva potpuno dezavuisala samu svrhu, međutim, njegova tolerantnost, odnosno odsustvo svake tolerantnosti je kad se pomene bombardovanje naravno Srbije.
Razlika je između ostalog i u toj čuvenoj crti koja treba da se podvuče, profesor Ilić je za povlačenje debele crte, a Srđa Popović izgleda, na osnovu ovoga što smo čuli, ne misli da treba podvlačiti crtu i izgleda sumnja da se ovde uopšte nešto dogodilo od 5. oktobra na ovamo.
Dakle, Aleksandar Ilić, rekla sam vam, profesor, ali da vas podsetim samo da je on jedan od osnivača Demokratske stranke, on je uređivao list Demokratiju, a takođe je i preveo sve knjige koje je napisao Vaclav Havel, a dobio je naravno i otkaz svojevremeno na fakultetu ovde u Beogradu od legendarnog dekana Marojevića.
Aleksandar Ilić: Nisam pristalica brzine uopšte, mislim da sve treba raditi što je sporije moguće. Obično se kaže da se nekoj vladi kada dođe daje 100 dana. S obzirom na probleme koje ova vlada nasleđuje možemo da im damo i više od 100 dana. Rečeno je da Jugoslavija liči na vulkan, pa jedan moj prijatelj istoričar rekao – vulkan ali sa nekoliko kratera.
Prvi krater je naravno Crna Gora, drugi je Kosovo, možete misliti sa čime je ova vlast i na saveznom i na republičkom nivou suočena i to nisu problemi koji mogu da se rešavaju brzo, što sporije to bolje. To je demokratija, demokratija je sporost, trajanje, postepeno rešavanje, demokratija je spora po definiciji.
Diktature su prividno i despotije su prividno brze, a onda sve okamene, tako da mogu da kažem da se meni ovo što se dogodilo sve zajedno na neki način dopada. Potrebno je dati primat onom vlasništvu koje je najefikasnije, a to je privatna svojina. Ja ne tvrdim da je privatna svojina ono što sve rešava, glavno merilo je efikasnost, a tek onda merilo svojine. To se dogodilo u Bugarskoj, oni su imali izvanrednu poljoprivredu državnu, darovit narod za to, to je bilo dobro organizovano, onda su podelili zemlju i ta poljoprivreda je propala. Znači, prvo merilo je efikasnost, ali sa druge strane i takozvana restitucija je izuzetno važna zato što povratak imovine znači obnovu po meni najznačajnije klase, to je građanska klasa.
To je u Češkoj naročito imalo izvanredne efekte. Takozvana vaučerska, kuponska privatizacija pokazala se kao promašena. Njima je jedan međunarodni ekspert, a, u stvari, ajkula, Viktor Kožilni odneo pare, otišao na Bahame, u sred demokratije.
Treba se čuvati sad gusara, ajkula, dakle, ljudi koji su maheri za razne transakcije sa međunarodnim kapitalom. Ne treba reći da ovde nema šta da se ukrade jer smo siromašni, uvek ima, neće oni da kradu naš novac, uvek će se uzimati ono što iz sveta dolazi. Vilijams je napisla odličnu knjigu, zove se “Zločin stoleća” i u toj knjizi je analizirala delovanje gusara i ajkula u Rusiji, to je potresna knjiga. Demokratija znači čuvati se, paziti, biti čuvaran.
Mene zanima ko je odlučio, zašto, kako da se pošalje vojska u Sloveniju, o tome postoji priznanje. U knjizi Bore Jovića, prosto je neverovatno da ljudi to pišu i potpuno spokojno, ne vide šta priznaju i šta govore. Tamo je dijalog o tom slanju vojske u Sloveniju gde se zapravo govori da se time spasava socijalizam. Znači, meni je prva krivica slanje vojske u Sloveniju, čime je dat legitimitet nasilju kao sredstvu za rešavanje političkih pitanja.
Zatim, zločin je sve ono što se događalo na ratištima, ja se držim liberalnog načela, svaki čovek je slučaj za sebe i ako je neko izveo deset ljudi iz kuće i ubio ih bez suda on je zločinac i neka ne priča ništa o srpskom pitanju, neka se ne busa u grudi da je on srpski nacionalista, on je prosto zločinac koji je izveo nevine ljude i pobio ih. To ne sme da se radi.
Onda su tu zločini druge vrste, to je sad ovo što je kad je novac u pitanju. Ja uopšte nisam neko ko bi sad nekome virio u novčanik, ali ono što je državni novac, ono što je naš novac, to mora da se vrati, to mora da se vrati. Tu se javljaju razna pitanja, nekada kad je smenjivan Ranković onda je Nikezić rekao jednu rečenicu – da vidimo krupne ribe, lako ćemo za sitne. Ima mnogo ljudi koji učestvuju u strukturi vlasti po principu subordinacije, i onaj čuveni izgovor – imam decu, ja moram da radim to i tako dalje je ubedljiv izgovor za humanistu.
Mladi ljudi su često nemilosrdni, vidite da prosto često nisu imali izlaza, nisu mogli drugačije. Važne su te krupne ribe, dakle, oni koji su kreirali jednu politiku i bili su svesni toga šta rade. Taj dijalog Jovića i Miloševića za mene ostaje onako… mislim, to treba uokviriti, negde objaviti ponovo, vidite, oni se prosto dogovaraju da prave rat da bi sačuvali socijalizam. To je stvarno na nivou… mislim, ja ne znam koga, Černjenka recimo ili Brežnjeva, način rezonovanja potpuno prevaziđen.
Berlinski zid je pao, tresnulo je, da se cela zemaljska kugla zatresla, a oni to nisu čuli. Mlad svet je gnevan i s razlogom, ta generacija je kažnjena bez ikakve krivice, jer to je jedna moderna, pametna generacija koja je trebalo da bude danas… onako da živi kao što treba, kao što žive generacije na Zapadu, tako da ja taj inat razumem.
Ali ipak, neće to trajati 50 godina, to će trajati godinu, dve, tri, postepeno, step by step. Mi smo dugo živeli u vremenu brzih odluka i nelegitimnosti, to je nekakva hajdučka naša tradicija, bolje bez toga. Ja mislim da ti mlinovi pravde melju, možda sporo ali melju dobro i neće biti grešaka, neće biti neko kažnjen ili čak kompromitovan, diskreditovan, a da zapravo ili uopšte nije kriv ili je malo kriv.
Evo, daću vam jedan primer, možda malo iznenađujući, čitam sada feljton Bujoševića i Ivanovića, ako se ne varam, o 5. oktobru. I sad tamo je jedan general policije, javne policije izjavljuje, to je taj Vlastimir Đorđević, i on na jednom mestu kaže – izgubio je na izborima, neka se makne, bolje da se makne on nego da se makne narod.
Ako se ja ne varam, taj se čovek ranije nije baš proslavio nekim postupcima, ali je ipak u tišini svoje sobe, uz neku crnu kafu u svojoj kancelariji ili pred ogledalom dok se brijao rekao sebi – ovo više ne može, ovo više ne ide. Taj jedan trenutak treba poštovati, mogli su da naprave grešku da upotrebe silu, mogli su, nisu oni baš se toliko uplašili samo tog ogromnog naroda koji je naišao, nisu to plašljivi ljudi, mogli su oni da naprave glupost, ali je nisu napravili.
Tako da takvu odluku jednog čoveka treba uvažiti. On se, kako se to patetično kaže, susreo sa svojom čašću u jednom trenutku i odlučio da se promeni. Ja sad ne kažem da treba da dobije odlikovanje za to, i tako dalje, ali po meni su to ljudi koji su se na neki način iskupili, a takvih ima mnogo.
Haški sud, vidite da ga se polako odriču, malo prete, to je ono toplo-hladno, čas kažu ne mora, a onda kažu mora, pa kaže Medlin Olbrajt mora i Vaclav Havel kaže, na moje iznenađenje, da ne mora Haški sud, da može u Jugoslaviji, pa onda se pojavljuje Karla del Ponte i kaže – ne, ne, svi moraju u Haški sud i Milošević… i tako dalje. Tu vlada jedna konfuzija, možda je ona deo neke igre, ovo što kažem toplo-hladno, a možda je izraz stvarne konfuzije. To je demokratsko društvo, različita su mišljenja…
E, sad, zašto je taj sud za mene neprihvatljiv. Najpre, on iskazuje nešto što je ponižavajuće, to znači da oni nemaju poverenja da smo mi sposobni da stvorimo demokratski sistem, to znači da mi nismo sposobni za demokratiju ako se nama daje staratelj. Meni nije prijatno ni kad gledam hrvatske bojovnike na tom sudu, više bih voleo da im sude u Zagrebu.
Kad ga sudite u Zagrebu, u Sarajevu ili u Beogradu onda je psihološki efekat i moralni – aha, evo ovi ljudi znaju šta je demokratija, oni ih sude, to su dobri ljudi, to je dobra zemlja i tako dalje. Prosto nije fer, ja znam da ovo možda naivno zvuči i detinjasto za srca nemilosrdnih sudija, ali prosto nije fer, jer stvara se utisak zaista jedan – pa to mora da je neki zaostao, bedan narod kad moraju da ih dovuku ovde i da oni tamo sa prevodiocima govore, brane se, onda izvlačenje iz političkog, kulturnog, običajnog miljea to stvara nekad tragikomične situacije, nešto taj čovek ispoveda, niko ga ne razume o čemu on govori.
U Bosni bi ga razumeli šta on govori. Lepa je knjiga “Robinzon Kruso”, ali mislim da smo prevazišli tu situaciju Petko i Robinzon. Možemo mi da im sudimo ovde i to bi onda imalo efekat pozitivan po ono što se tako popularno zove imidž jedne kulture, naroda, jedne zemlje, demokratije i tako dalje, bilo bi lekovitije u svakom pogledu.
Sad ne znam, mislim, neće to biti lako da se postigne. Tu ima mnogo faktora u igri. Da li smo mi zemlja koja će ući u NATO ili ne? Ja sam recimo za to da mi budemo u NATO-u, trebalo je da budemo među prvima ’90. godine. Ona već poznata, otrcana rečenica, ali ipak puna smisla – da smo dva svetska rata bili na istoj strani, tako da su svi razlozi bili da mi priđemo Zapadu i naglašavam, iz ubeđenja, ne iz straha što su oni veći i jači, iz ubeđenja.
Češka republika je prišla Zapadu iz ubeđenja, ja sam to gledao u Pragu ’90-ih godina kada se jedan trg ceo Vaclavski preplavi ljudima koji su došli da dočekaju predsednika Buša i oni su ušli u Zapad normalno, oni su to želeli, oni su čeznuli za tim od ’39. godine.
Ovaj je napravio tu neverovatnu stvar da se kod nas tretira Zapad kao neprijatelj i čak doveo na kraju do toga, to je možda najveći uspeh režima, da mi sa Zapadom i uđemo u rat, da krivica nije samo na strani Zapada što je nas bombardovao.
Ja sam protiv bombardovanja, naravno, citiram često Čerčila – to nije zločin, to je gore od zločina, to je greška, naravno greška koja nije slučajna, ali nas je na kraju… znate, san svakog tog ekstremnog komuniste je da zarati sa Zapadom, pa izgubio-dobio.
Nas je režim doveo u situaciju da mi kapituliramo pred nekim sa kime treba da sarađujemo normalno i relativno ravnopravno. Kad je dolazio, ja sam gledao Vesli Klarka kad dođe u Prag, on se poklanja pred onom zastavom, jedne male zemljice, salutira i ponaša se preljubazno. A zna se ko je jači, naravno, i ko daje pare i ko je gazda, ali vi možete imati sa tim ljudima jedan odnos koji je fer, a možete imati ako zaratite s njima odnos koji neće biti fer.
Prema tome, kad kažete – zapad nas gleda, baš me briga, vi, u stvari, time izražavate komunistički prezir prema demokratskim svetskim institucijama, a to je nedopustivo. Nije to sad Amerika ili zapad, Francuska, to je demokratska liberalna tradicija koja se mora poštovati. Pogledajte recimo teze lorda Karingtona koji je osudio bombardovanje Jugoslavije, a on je predstavnik te jedne liberalne zapadne tradicije ili predsednik češkog parlamenta, nekadašnji predsednik češke vlade Vaclav Klaus, izvanredni argumenti jednog liberala protiv bombardovanja Jugoslavije.
To su sve zapadni ljudi od glave do pete, ne možete pincetom da nađete trag komunizma u njima, pa su recimo branili Jugoslaviju od bombardovanja, ali nisu opraštali nama naše zločine i neće da opraštaju. Zašto bi opraštali? Zašto mi da ih oprostimo? Taj ko je tamo izveo iz Vukovara nekoga iz bolnice pa streljao, ako se to dokaže naravno, pa taj će i mene izvesti ovde da me strelja.
Komunistička nomenklatura nije izašla samo u Vukovar, nego je 9. marta izašla na beogradske ulice. Sad su ponovo hteli… čitali ste sad u ovom feljtonu – naređenje zolja na autobuse, hteli su da ubijaju svoje sugrađane samo da bi sačuvali vlast.
I takvi ljudi ne treba da pričaju o Srbiji, ni o srpskom nacionalizmu, srpskim interesima, oni su ih uništili.
Kad je reč i tim razlikama između Koštunice i Đinđića, tu se pojavljuje zaista Demokratska stranka Srbije kao jedna stranka recimo desnog centra sa jačim nacionalnim elementom i pojavljuje se Demokratska stranka kao zapravo nešto što je slično nemačkoj socijaldemokratiji, to Đinđić reprezentuje. Sa druge strane, postoje manje stranke koje treba ceniti, recimo Građanski savez Srbije, stranka koja je dala jedan tim pravnika, vrlo stručnih ljudi.
Nekad bih voleo da te ljude vidim u nekoj od ovih dveju stranaka, ali to su neke puste želje, prosto moramo to sad da trpimo kao realnost, šta da radimo. Ne možemo sad da tražimo od nekog ko vodi stranku da je raspusti i da priđe nekome i da tamo igra petnaestu violinu ili čak da otpadne. Prosto mislim da to sad nije važno da se to rasplete, ja bih voleo ali ne vidim načina.
E, sad, važna je ta politička stabilnost između te dve stranke, te dvojice ljudi na kraju krajeva, jer se ipak stranka personalizuje, politika je personalizovana. Ja se iskreno nadam da neće doći ni do kakvog konflikta, da će biti jedna saradnja tu, ali naravno sa sukobima, sa nerazumevanjima, sa različitim mišljenjima, to se već događa, ali to je demokratija.
Normalno je da neko recimo kaže da nekog treba smeniti sutra, a neko kaže – čekaj, postoje državotvorni razlozi, ti i ti razlozi, očuvanje institucija, neka taj sedi još godinu dana, godinu i po, dok se ne završe neki poslovi, pa da vidimo šta je ko radio.
Ja sam pre pristalica ovog sporog, naglašavam to, načina, mada sa druge strane postoje situacije u kojima treba biti brz. Recimo to traženje novca nazad, to je posao koji treba da se obavi odmah. Mene nekako to, iskreno rečeno, najviše nervira, pošto smo u situacji da neko nam se sad smeje, a odneo je pare koje pripadaju, ni vama lično, ni meni lično, ali pripadaju ovoj zemlji kojoj su one nasušno potrebne.
Znači, za neke stvari treba brzo, tu je Đinđić u pravu, neke stvari treba brzo raditi, zašto oklevati, to su jednostavne stvari i nema posledica osim pozitivnih, ničije dete neće da plače kad nam vrate tri milijarde dolara.
E, sad, nacionalizam Koštunice, ja mislim da se to precenjuje, mislim da Koštunica nije nacionalista u onom smislu u kom bi se neka negativna natruha u tome mogla naći. Tamo negde davno kad smo osnivali Demokratsku stranku, to je uvek bio jedan razumni nacionalizam u smislu odbrane srpskih nacionalnih interesa koji se ipak moraju braniti. Možda bi toga bilo manje da nismo sve ovo doživeli šta smo doživeli.
U lestvici vrednosti na prvom mestu je humanizam, na drugom mestu demokratija, tek onda nacija. Nacija se mora meriti nečim, nije ona alfa i omega, mora se meriti. Nacija ako hoće da ima i svoje dostojanstvo i svoju vrednost mora da se drži načela humanosti i načela demokratije.
Da to ilustrujem, niko neće da ratuje, znači niko neće da krši načela humanosti i niko neće da nekom nedemokratskom procedurom nekoga na nešto natera. Najzad, kad ste vi govorili o modernitetu, to je stvar koju ja podržavam, ali to je nas možda 20% stanovnika Srbije, nekih drugih 50% su možda neki tradicionalni Srbi, dobri ljudi koji obrađuju svoju zemlju, koji idu u crkvu i to su glasači, to su ljudi koji tako žive. Moramo poštovati i te svoje sugrađane, ne samo zato što su u većini, a u većini su, oni su u većini moramo znati i to svaki političar mora da zna kada se priprema za izbore. Ima tu i političke mudrosti. Srbija je danas takva kakva jeste, ali više u tom vrhu političke srpske elite nema radikalnog nacionalizma, niti ima te retorike koja je bila prosto zaista ponekad u nekim izjavama bliska nekom srpskom fašizmu.
Tako da tu treba biti tolerantan, gledati u dobre namere ljudi, ne osuđivati olako i naročito se ne baviti tom crnom propagandom. Znate, kada kaže Sonja Biserko da je Arkan rekao da je patrijarh Pavle njegov duhovni otac, to je crna propaganda, to je rekao Arkan, a nije patrijarh Pavle rekao da je Arkan njegovo najmilije čedo.
Mislim da i u ovoj orijentaciji koju oličava Koštunica i u orijentaciji koju oličava Đinđić postoji jedno iskreno nastojanje da se stvori moderno i prosperitetno demokratsko društvo, a to je najvažnije. Stoji činjenica da su ti ljudi u politici već 20-tak, 30-tak godina i da su u nju ušli kao idealisti. Dajmo im vremena, nema smisla, znate u šta su ušli, ovo su Augijeve štale, niko od njih nije Herkul, ni svi zajedno.
Ako je odlazak u Hilandar nedemokratski potez onda se tu neko preračunao, Koštunica je otišao i kod pape, zašto da ne, evo Šreder je otišao da proslavi sa Putinom pravoslavni Božić, neka je otišao, to je jedan lep gest.
Taj što je sakrio milion maraka možda mu se sin zaljubi u neku opozicionarku i pare pređu na našu stranu, pa da, život je znate čudnovat, kad ste stariji onda to znate. Neko krao po SPS-u a na kraju to dobije neki šarmantan mladić recimo ili neka devojka, ode u neku drugu porodicu.
Kod mene na fakultetu znate da je bio dekan Marojević, neki ljudi zahtevaju da se napravi neka specijalna komisija koja bi Marojevićevo delovanje ispitala, njega kažnjavala i tako dalje. Ja sam protiv te komisije. Marojević je danas sveden na fakultetu na jednog profesora rusistike, koji dođe, održi čas i ode.
Moram da vam kažem, meni je uručio otkaz među prvima, odnosno prvome, da mi on ne smeta. On dolazi kao senka, ispredaje svoje i ode, za mene je to kraj. Sad zamislite, praviti jednu komisiju, ja sam rekao, jednog dana će se pričati da je neki Marojević stradao od neke Komisije, pa ne bih voleo da budem u toj komisiji. To su utvare prošlosti bez ikakve mogućnosti za neki revanš, prema tome, jedino ako nas okupira tako Severni Vijetnam ili Severna Koreja pa se plašim ponovo mog dekana, onda bi on došao ponovo, a ovako ne može više nikako, gotovo je.
Jedino ako se pokažemo humani biće nam lepše u demokratiji. Ti ljudi meni uopšte nisu dragi, nijedan od njih, ali recimo, ako bude, govorim slikovito, Milošević imao… osuđen, sudbinu, recimo poređenje je neumesno i unapred se izvinjavam gospođi Broz, ako bude imao tu sudbinu da bude konfiniran u nekoj zgradi, da živi u nekoj vili, da ima neki ograničen… znači neka vrsta kućnog pritvora, to bi za mene bilo zadovoljavajuće rešenje, nego da ga vidim na onim studentskim karikaturama u prugastom odelu i sa kuglom oko noge. Nekad treba podvući debelu crtu iza prošlosti, naročito ovako ružne. Ja bih i iza titoističke prošlosti povukao debelu crtu, a kamoli iza ovog užasa.
Nevladine organizacije, oni traže – otvorite dosijea. Čekaj, polako, vidi šta je, jer ljudi najviše veruju u rđave vesti. Samo na nekoga prstom i on je to.. Imam jednog prijatelja koji pravi viceve telefonom, pa kad neko pogreši on ne kaže pogrešan broj nego pravi viceve, nije baš lepo, i sad neko zove – da li je tu Milan, kaže on – Milan je juče uhapšen, voli crni humor. A onaj tamo čovek sa druge strane kaže – znao sam. E, to je model ponašanja, je l’ tako? Znao sam.
Svetlana Lukić: Slušali ste Srđu Popovića, profesora Aleksandra Ilića, a sada Miloša Miljkovića. Možda se sećate vi Beograđani, ’90. godine ispred Moskve ste ga viđali, on je bio maskota srpskog četničkog pokreta, tada je imao 12 godina, bio je mali, ljubak dečak sa šajkačom na glavi. Sinoć smo pričali sa njim i sa njegovom porodicom, on sad ima 23 godine. Dakle, Miloš Miljković 12 i 23 godine.
Miloš Miljković: Prvo se sećam u životu za Novu godinu kad je bilo, tata je kupio meni i njemu šajkaču, imao sam tri godine. Sećam se kuće gde sam živeo i dan-danas.
Svetlana Vuković: Kakva je to kuća?
Miloš Miljković: Mala seljačka kuća, plavo-bela kuća, nisu ni struju imali kao prvo, imali su česmu na pumpanje, nisu imali veš mašinu, ni televizor, ni ništa.
Svetlana Vuković: Šta je to rat?
Miloš Miljković: Ne znam, kad se ubijaju, bese, tuku, narod protiv naroda, država protiv države. Mislim da će biti rat kad bude bilo… samo u Jugoslaviji i to četnici protiv ustaša i protiv komunista, znači samo četnici protiv komunista i protiv ustaša i Šiptara, svih.
Svetlana Vuković: Četnici će biti u opasnoj manjini.
Miloš Miljković: Neće, ima Srba više nego svih zajedno.
Svetlana Vuković: A šta ćemo sa onim što sam ti već jednom pomenula, da sam ja neka vrsta komuniste?
Miloš Miljković: Nema veze, pa mahom ko živi u Beogradu on je komunista.
Svetlana Vuković: Opiši mi jednog komunistu.
Miloš Miljković: Debeo, ima veliki podvaljak…
Svetlana Vuković: Ima kolor televizor, to sam shvatila…
Miloš Miljković: Da, video, ima dobra kola, mercedes i nešto tako.
Svetlana Vuković: A četnik?
Miloš Miljković: Pa, ima sad tih koji su… naprimer, neko ko je četnik a ovamo i za komuniste i za četnike, oni imaju isto kao što imaju komunisti, samo to ne pristaje jednom četniku, da ima televizor u boji. Dok nije bilo tog televizora u boji onda su svi gledali crno-beli televizor, kao prvo, četnici nisu ni gledali televizor, nisu imali vremena da gledaju, a sad…
Svetlana Vuković: Nego šta su radili?
Miloš Miljković: Ratovali.
Svetlana Vuković: Šta misliš o “Šiptarima”?
Miloš Miljković: Ne znam šta da mislim, podmukli su.
Svetlana Vuković: Šta neki šiptarski dečak od 12 godina misli o tebi?
Miloš Miljković: Da bi me ubio.
Svetlana Vuković: A šta misliš što on tebe mrzi?
Miloš Miljković: Zato što nisam Šiptar.
Svetlana Vuković: Šta znači biti Šiptar?
Miloš Miljković: Isto što znači biti Srbin, isto nacija, narodnost, on je isto za Šiptare, Albance, ja sam za četnike i mrzimo se, mrzimo jedno drugo.
Svetlana Vuković: Je li to prirodno?
Miloš Miljković: Jeste.
Svetlana Vuković: Da li bi pristao da prestaneš da budeš četnik kada porasteš visok?
Miloš Miljković: Ne bih.
Svetlana Vuković: Izvini, ovo je bilo podlo pitanje.
Miloš Miljković: Znam… a sve bih dao da porastem makar 20 santima.
****
Miloš Miljković: Najnoviji list srpskog četničkog pokreta.Optužnica protiv Josipa Broza. Optužnica za 52 krivična dela od kojih je najveći genocid nad srpskim narodom….
****
Miloš Miljković: Strašno.
Svetlana Vuković: Da li se sećaš toga?
Miloš Miljković: Sećam se i sad vidim da je to najstrašnija stvar koja mi se desila u životu, šta mi je to trebalo sa nekih 12-13 godina… Manipulacija čista.
Svetlana Vuković: Kad si se, u stvari, razočarao u Šešelja? Kad si to shvatio?
Miloš Miljković: Pa, pre… ne znam, 4-5 godina, samo da sam znao da unovčim to, to bi bila druga stvar, kao što su svi, možda sam trebao i ja, što da ne. Šta mi treba da radim… sad radim od 10-15 sati dnevno za recimo 400, 500, 600 dinara, nije bitno.
Svetlana Lukić: Ti se nisi razočarao u njegove ideje koliko u njega kao čoveka…?
Miloš Miljković: Da, da. Da, da.To su ljudi koje ja ne znam, koje u životu video nisam, koji su samo odjednom… znači, sad je Šešelj, sad su izbori, sad se pojavljuje te Toma Nikolić, te ovaj, te onaj, koje ja ne znam, ne znam ko je on uopšte. Te ovaj ima šest lokala, ovaj ima pet lokala, ovaj radi u obezbeđenju, ovaj radi u opštini, ovaj radi ovamo, ovaj radi onamo… Ne verujem, mislim, posle svega da se niko ne zapita šta je sa tim ljudima, jesu živi, šta je s tim Milošem, je li on živ, šta je s tim detetom, gde je… Svako je otišao na svoju stranu, svi su otišli na bolje, jedini sam ja propao.
Svetlana Lukić: Ako jedan čovek recimo u osnovi ima dobru ideju, kao što je Šešelj, misliš da je u osnovi njegova ideja dobra?
Miloš Miljković: Pa, nije… Ne znam, ali njegovo neko da zaratimo sa celim svetom i uporno… Ovo bombardovanje što je bilo, mi smo super prošli…Mi smo… Ne znam …
Svetlana Lukić: Da li je postojala nekad opasnost da budeš mobilisan i da ideš na ratište?
Miloš Miljković: Postojala je, s tim što vojsku još nisam služio niti planiram.
Svetlana Lukić: Nećeš?
Miloš Miljković: Ne, ne pada mi na pamet, iako mi treba pasoš, stvarno mi treba pasoš, ujak mi je u Americi, da odem, sutra bih otišao da imam pasoš. U životu se ne bih više vratio, postao bih Amerikanac. Vlast se promenila, sad je DOS, sad već svako svoga gura. Znači, ja bih prvi pristao da recimo ja budem kontrolor nekog poslanika, znači da ga pratim u stopu, šta radi, gde ide, gde se kreće, koga je svog ubacio da zaposli, prvi bih pristao.
Svetlana Vuković: Jesi glasao na ovim izborima?
Miloš Miljković: Jesam, u stvari, bio sam kao CESID, posmatrač, za DOS sam glasao.
Znači, sve u svemu, sve je to bila greška, greška roditelja verovatno, što su me vukli sa sobom, što nisam mogao da idem u školu, što… eto… ne znam. Mogao sam da ostanem da spavam, ja sam ustajao recimo u 6-7, kad oni kreću krećem i ja i tako mi se svodio svaki dan. I meni je to bilo zanimljivo, ne idem u školu. Tek sad, u stvari, shvatam koja je to greška bila. I sad kad kažeš nešto, ne, to nije baš tako, to je malo drugačije… Šta je drugačije? Iz grada smo došli sad ovde na selo, dok su drugi u naselju gde smo živeli, to su neki moji vršnjaci, pootvarali butike, pošto su se učlanili, ne znam, u Radikalnu stranku pa dobili dozvole, pa…
Svetlana Lukić: Ti si bio kao njihova maskota?
Miloš Miljković: Da, zato i kažem, da sam znao da unovčim to, to bila druga stvar, jer novac je najbitniji od svega. Možemo mi da pričamo nije sve… Ma kako nije, bre, kako nije sve u parama, kad ja još uvek recimo ne mogu… još uvek ne mogu da skupim za vozački, on je 300 maraka, a radim kao crnac ali ne vredi. Sad radim zbog para, sve što radim radim zbog para, nema više džabe nikom ništa, ni ja džabe ne kupujem farmerke.
Svetlana Lukić: Ali kud ode u CESID zbog para, hoću da kažem da ope se motaš oko politike.
Miloš Miljković: Pa, zbog para.
Svetlana Lukić: CESID-u naplaćuješ ono što nisi radikalima.
Miloš Miljković: Teško da mogu da naplatim ikom sad to. Nama treba neki vatreniji čovek, Đinđić mi se sviđa, Velja Ilić mi se sviđa, znači neki čovek koji zna šta ovom narodu treba. Pa, znači, borimo se od ’90. godine da se skine Sloba do ’95., od ’95. do sad smo se borili da se on osudi, da se obesi, šta, nije ni bitno. E, sad kad smo se izborili za to, on još uvek sedi. Velja Ilić zna šta treba da se uradi, Zoran Đinđić zna šta treba da se uradi, znači to su neki ljudi, mi smo se zbog toga i borili, ne zbog toga da se skine Sloba i da on sedi i dalje ovde. Zbog toga smo se i borili, mislim, borili… izginuli bez potrebe. Dosta drugara mi je poginulo na Kosovu, dosta prijatelja na ratištu po Bosni, po Hrvatskoj, gde je bilo već, to samo ja što ih znam jedno pedesetak, a gde je drugi ljudi… to se ne zna koliko je ljudi izginulo.
Miloševa majka: Politika je možda i dobra stvar za neke, ali za neke je pogubna. I kaže nije kolektivna krivica, jeste kolektivna krivica zbog ratova, zbog svega što nam se izdešavalo, svi smo mi krivi.
Ja prvo sebe stavljam na prvo mesto, zašto sam kriva. Šta je meni trebalo ’90. godine da vičem – hoćemo rat, dajte puške da idemo u Knin… Kakav Knin, u životu nisam bila tamo. ’89. smo recimo prvi put otišli na miting kad je bio, negde valjda 30. decembar ili 31…. Ne, ne…. to je Mirko Jović, onda smo ’90. otišli u Pazovu na Badnje veče, onda je bio Vuk Drašković, onda Srpska narodna obnova, društvo Sava, u stvari, tu smo se prvo učlanili, jer smo smatrali da je ovo antikomunistički pokret, sad ćemo mi to da razjurimo, je l’?… Dok dlanom o dlan. Pa, eto tu kao Šešelj, Srpski četnički pokret, računaš… Ne znam ni sama šta smo onda mislili, ali kao hajde, to su neki Srbi, veliki Srbi bili, međutim, moje razočarenje u Šešelja je bilo onog momenta kad je moj muž otišao u zatvor. A i njegov isto tako, iako je to Voja pokušavao, da može u kantini da kupi cigarete na njegov račun i tako dalje.
Onda sam ja sela pa se pitala, Bože, otkud sad, kad njega ovako hapse malo-malo pa u zatvor, otkud sad na njegov račun u kantini da kupuje cigarete, mislim, malo nelogično.
Svetlana Vuković: Vi ste bili veoma… izabrali ste u samom početku, tada kada ste vi birali Srpski četnički pokret, u tom času su postojale i druge opcije koje su bile mnogo razumnije, mnogo humanije je sve to delovalo, bilo je pristojnog sveta…
Miloševa majka: Tačno, bila je Vesna Pešić u ono vreme, mi smo napravili haos kod Vesne Pešić i UJDI-a i toga se jako dobro sećam, i pokojnog Đurića Ivana i tako dalje, pa mislim.. upali smo onako… prosto blam jedan čoveka…
Nemam pojma, ne znam, to je valjda nešto… to je tako nešto novo bilo i sad odjednom se pojavljuju ti neki četnici, pokret Draža Mihajlović, drž-ne daj…
Svetlana Vuković: Kao rok’n’rol, kao …
Miloševa majka: E tako. Kao ’68. godine hipi pokret, pa tako i mi, sad nije bio hipi nego, hajde, četnički pokret. Međutim, znaš, napravili smo tamo čitavu katastrofu sa onim UJDI-em, mislim da je to bila sad… ne sad, nego i unazad možda 7-8 godina smatram da je to bio jedan fantastičan pokret… Pa, UJDI je bio ’90. godine kad su imali Ante Marković, Vesna Pešić…”
Milošev otac: Nije bio Ante Marković…
Miloševa majka: Pa dobro. To je bila njegova stranka. Pa Veton Suroji, bio je Rade Šerbedžija, Ivan Đurić pokojni… mislim i mi napravismo tamo katastrofu jednu, to je bilo gađanje cipelama, pa nas je onda Šešelj kad smo izašli napolje pitao je li neko ostao bez obuće… Mislim, nije, ali je bilo i takvih stvari, kidanje mikrofona… strašno, mislim katastrofa jedna… cepanje zastave s petokrakom i tako dalje… Sve bez potrebe, koji je mene onda đavo naterao nemam pojma. Da li je moguće da je 100-150 ljudi moglo da iznedri jednog takvog manijaka kao što je Šešelj?
Miloš Miljković: Uvukli ste me u politiku i meni je to bilo zanimljivo, meni nije bilo zanimljivo da idem u školu, meni je zanimljivije bilo da ja šetam ceo dan.. Čekaj, čekaj …
Miloševa majka: Bio si osmi razred…”
Miloš Miljković: Već je bilo gotovo, znači prvo ste me uvukli, a onda kao sad se snalazi, završavaj školu, fakultete…
Milošev otac: Mi smo doživeli što nijedan narod nije otkad postoji, čoveče…”
Miloš Miljković: Ovakvo detinjstvo nema jedan u 10 miliona… Ćale kaže treba da si srećan, ja nisam srećan zbog toga uopšte… Ti misliš da ja treba da budem srećan zbog toga. Uopšte nisam srećan zbog toga…
Milošev otac: To su ti bili najlepši dani u životu… Šta je nesreća tu kod nas, strašno tupavi… A klozeti, to mislim da ti ne pričam, to je posao za fotoaparat da napraviš izložbu, znaš, to je od šaše, od pleha, sad ovi savremeniji imaju krovove od automobila, pa vrata… Pa, to je nauka jedna gde se smrdoše, to je jezivoća jedna.
Ja kažem, mi smo takav, bre, narod kao i klozeti, svako na svoj način. Hoću da napravim stranku koja će se zvati Zelena Srbija, da se stane bre na put ovom rasipanju, ovoj ujdurmi, da se barem toj deci ulije nešto, da mi drugu otadžbinu nemamo i da čuvamo tu našu malu Srbijicu bre.
Ta smrdljiva Jugoslavija postoji zbog ovih peder-oficira, to mora da nestane, bre, mi moramo da se vratimo našoj Srbijici, da sačuvamo ovo malo što ima. Tu je bio hrast na ćošku od 80 godina.. on je došao njega prepilio, izgoreo to… nikom ništa, još se kurči veliki Srbin…
A ja pošto sam znao kakav smo mi narod, ja donesem jedan mesingani krst i kažem da je osvešćen, tako sam ga namerno u nadi da će ako barem malo duše ima… Ma, kakvi krstača, njemu je to… sekirom i odvalio krst, to udara…
Odemo mi kod njih kao u goste, mi odemo, lepo sednemo ovako i dolazi neka preko tarabe tamo – e, ene, kaže, delu zejtin tamo u mesnu zajednicu. Oni skaču, diž’ Žaklino, vidi Žaklinu, rekoh, jebote, vidi Žaklina… Kad poskakaše, da idemo, rekoh – sedi, bre, čoveče, došli smo ti u goste, ne dele ništa, moraš da kupiš, da ti daju, da ti daju, ne daju, bre, ništa… I to pobegoše, ostaviše nas, ja kažem ajmo kući, više nikad… Zvali su nas sto puta, ma rekoh, nikad više.
Emisija Peščanik, 10.01.2001.
Peščanik.net, 10.01.2001.
