Radio emisija 28.03.2001, govore: Vojin Dimitrijević, Petar Luković, Zagorka Golubović, Mirko Đorđević, Mihajlo Pantić i Dobrica Ćosić.
Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci. Srećan vam praznik. Ako ga ne slavite, kršite zakon, a to se u ovoj zemlji koja je u riznicu svetske demokratije unela i pojam legalizma neće tolerisati. Uvreda je što danas zaseda parlament, međutim, ‘ajde nekako, budžet ne može više da čeka, ali da Crnogorci ne ratuju sa Japancima, to je nelegitimno, koliko ja znam, oni nikada zvanično nisu sklopili mir sa Japanom i morali bi da se late oružja umesto da nas maltretiraju referendumom.
A znate i sami da nam je cela zemlja postavljena naopako i mi sa njom. Jednom je valjda morala stajati približno kako treba inače ne bismo imali ovaj osećaj naopakosti.
Bilo bi lako da je sve kao na slici u ogledalu, sve je kao tu, ništa nam ne nedostaje, ali samo je na suprotnoj strani pravo. Međutim, nije tako, ima manjka ljudi, pobijeni su, ali ima i viškova. Ne možemo sada da se samo obrnemo i tako stanemo na noge.
Pitanje šta ćemo sa ovim ratom koji preti Balkanu, šta ćemo sa Robertsonom koji silazi iz aviona na skopskom aerodromu gužvajući u ruci rusku kapu i koji misli: “Šta ću sada sa ovim malim Rusima”, bloody Balkan, šta ćemo mi sa gospođom Karlom koja nam diše za vrat, pogotovo Batiću, verovatno da mu očita bukvicu za one izjave i one reči da su se uz piće negde dogovorili da Slobu ne diraju još godinu dana.
Šta ćemo ako se Đinđić umori i dobije grip, kako da funkcionše vlada kada on sve drži u svojoj glavi i usmenim predanjem stvara novi sistem. Šta ćemo sa direktorima MMF-a koji izgleda misle da je povećanje plata sa 80 na 140 maraka bezobrazno rasipništvo. Sve da ih pobijemo ne možemo, a i ako se to desi, moramo opet u Hag, kad-tad..
Ne znam da li ste videli ovih dana jednu noticu notu da je formirana Komisija za istinu i pomirenje. Naime, naš predsednik Koštunica pozvao je 17. ljudi koji bi trebalo da sačinjavaju ovu komisiju za istinu i pomirenje. Da vas samo podsetim da je ministar spoljnih poslova Goran Svilanović ubrzo po stupanju na dužnost pokrenuo ideju o osnivanju Komisije za istinu. On se u međuvremenu izgubio iz ove priče, pojavio se naravno gospodin Koštunica i verovatno je ovaj spisak ljudi potekao iz njegovog kabineta, pretpostavljamo.
Međutim, to je samo bio jedan pripremni sastanak, samo da vas podsetim ako niste videli, tamo su na tom spisku i gospodin Radovan Bigović, dekan Teološkog fakulteta, otac Sava Vuković, vladika Sava Šumadijski, Đorđije Vuković, Svetozar Stojanović, Latinka Perović, Vojin Dimitrijević i još neki ljudi, za koje, moram da priznam da ja za njih nisam čula ili sam malo čula o njima.
Pokušali smo da napravimo malu priču o komisiji za istinu i pomirenje, međutim, jedna stvar vezana za komisiju jeste da se ništa ne zna; da li će je formirati vlada, da li će biti nevladina organizacija, ko bira članove, neće valjda samo predsednik Koštunica, da li bi svedočenje pred ovom komisijom isključivalo, kao u nekim drugim zemljama, krivičnu odgovornost, koliko bi trajao njen rad, mesecima ili godinama i tako dalje…
Znači, mnogo je nepoznatih a i pitanje je da li će svi ovi ljudi pristati da učestvuju u radu ove Komisije za istinu i pomirenje. Onaj ko je, kao i uvek, pristao da nam kaže nešto o tome jeste profesor Vojin Dimitrijević koji je takodđe dobio pismo od predsednika Koštunice i odazvao se, naravno.
Vi ćete čuti razgovor koji smo vodili sa njim da saznamo šta se u stvari predviđa, šta će raditi ova Komisija za istinu i pomirenje. Da vas podsetim samo da je upravo Centar za ljudska prava nedavno obavio istraživanje upravo na temu Komisije za istinu i pomirenje i, recimo, na pitanje koji narodi su najviše krivi za raspad Jugoslavije, naši ispitanici su rekli da su mnogo krivi Hrvati, njih 51,8%, Albanci su drugi, naravno, 46,8%, Muslimani i Slovenci.
Pa i Srbi su krivi, to je reklo 23,5%, međutim ono što je ohrabrujuće, odnosno dobra pretpostavka za rad ove komisije, smatraju u beogradskom Centru za ljudska prava, jeste to što je čak 66% ispitanika u Srbiji spremno da pripiše neku vrstu krivice za raspad Jugoslavije i Srbima, odnosno građanima Srbije. Evo dakle šta nam je profesor Vojin Dimitrijević rekao o Komisiji za istinu i pomirenje.
Vojin Dimitrijević: Postoje različite tendencije u kom pravcu da se ide. Postoji jedna tendencija da to bude zamena za Haški sud pa čak tendencija da to bude protiv Haškog suda i sada moramo da vidimo u čemu je stvar. Mislim da je to bila i namera predsednika Koštunice i onih koji su ga savetovali da skupi ljude koji se bar u njegovoj percepciji i u percepciji publike nalaze na različitim mestima u tom pogledu, i to mu nije zameriti, a i svakog od nas stavlja pred neku dilemu.
Koliko god da je meni možda neprijatno da sarađujem sa nekim članovima komisije od kojih sam se vrlo mnogo razlikovao i po percepciji i po ponašanju, toliko je i njima teško da sarađuju sa mnom. A s druge strane, ima i jedan logički paradoks – kako hoćemo da se bavimo istinom o pomirenju kada u samoj Komisiji ne možemo da se pomirimo, odnosno da se tolerišemo.
Na neki način to opet zavisi od programa. Ako program obećava da dovede do nekog rezultata, onda niko ne može da kaže: “Neću da sarađujem s nekim u jednom takvom naporu”. E tu postoji opasnost i videćemo kako je to zamišljeno. Postoji jedna opasnost da bi se izbeglo preglasavanje što bi dovelo do teških razmirica i vrlo dugotrajnih sastanaka i pisanja nekih ispravki, onda bi se išlo ka konsenzusu.
Oko takvih stvari konsenzus će se svesti na najmanji zajednički imenitelj, najmanji zajednički imenitelj su nekakve vrlo opšte tvrdnje u ovom trenutku kada nečiju odgovornost treba jasno imenovati i na neki način i potkrepiti imenima, podržati imenima. Te opšte ocene će nas voditi onome što možda neki žele, skidajući kolektivnu odgovornost sa Srba pojačavamo kolektivnu odgovornost sa nekih nejasno određenih ljudi koji se zovu: Hrvati, Muslimani, Albanci ili još gore Šiptari, Balije i tako dalje.
Tu je puno opasnosti i moram reći da sam vrlo skeptičan da taj napor može da uspe ako nije praćen i nečim širim. Mislim da mediji tu moraju da odigraju veliku ulogu, jer se kroz medije mogu mnoge zanemarene i zabašurene stvari otvoriti i, drugo, mora da prati jedan ozbiljniji istoričarski napor u istorijskim institutima, u istorijskim društvima individualnih istoričara, a to je naravno jedan sporiji proces. To ne može kolektivno da izigrava jedna Komisija.
Svetlana Lukić: Zar se ne osećate malo usamljeni? Ljudi koji misle slično vama u manjini su?
Vojin Dimitrijević: To je tačno, mada nije tolika disproporcija, neke ljude uopšte ne znate i, na neki način, neki su pozvani kao stručnjaci i uvedeni su preko svoje struke u kojoj se nisu imali prilike izjašnjavati u ovom ili nekom drugom pravcu.
A, drugo, tu su nazivi pogrešno vođeni. Kaže se nacionalna opcija i tako dalje. Pa ja za sebe mislim da sam nacionalna opcija – da se uradilo ono za šta sam se ja zalagao, ovaj srpski narod bi bolje prošao. I zašto sada govoriti da je nacionalna opcija busanje u grudi, iracionalnost, pozivati na nemoguće podvige.
Mene niko ne može da uveri da ja nisam nacionalan, ali to je deo našeg društva i, prosto, mi moramo da se usredsredimo na to da ne govorimo o opštim osobinama nacije ali da vidimo ko je tu naciju vodio, koga je ta nacija sledila, ko je zapravo kriv za te zablude i to je ono što preti da nam se desi u onim pismima koja je pisao Herman Broh koja su sada dramatizovana kao komad. On je sve vreme proveo sa jednim antifašistom Nemcem u Americi govoreći o Hitleru.
Onda se taj antifašista vratio u Nemačku a Broh je još ostao u Americi, ovaj mu piše da je sada denacifikacija, od ’45. godine, nemački narod je isto nastradao, bio je doveden u zabludu i tako dalje i sada pronalazi dobre primere a ovaj mu stalno odgovara “A gde su nacisti, a gde su nacisti?”.
I u ovim pričama se ja stalno pitam, počinje toliko da se priča da je tu bilo nešto protiv nas svih a pitanja “A gde je Milošević, a gde su naši tadašnji vođi?”, nije valjda da su samo krali nego su nam uradili i nešto drugo.
To je ono što je moje osnovno pitanje. Ako je ovo Komisija koja će samo da utvrđuje istinu, ono što se desilo, onda uz to ide, i to je ono što su moje dileme, ide neko pravo takve Komisije da nekome zapovedi da izađe pred nju, ne da bude krivično gonjen nego da joj kaže, da svedoči o tome što zna i on se od toga ne može izvući.
Tako je bilo u Južnoj Africi. Onda postoje nekakvi podsticaji da ako se doživi neka katarza pred takvom komisijom, ako se toj komisiji nešto kaže, prizna, onda je moguće izbeći krivično gonjenje, ali je juznoafrički model pripreman vrlo dugo.
Nisu tu bili samo Dezmond Tutu i Aleks Borejn, to je jedan veliki aparat koji tome vodi. Ako napravimo umesto toga improvizaciju, onda smo to samo formalno zadovoljili. Drugo, mi imamo problem što to nije samo mirenje unutar Srbije nego je to mirenje sa našim susedima.
Svetlana Lukić: Ako budemo insistirali na pomirenju unutar Srbije, onda ćemo teško da se pomirimo sa drugima.
Vojin Dimitrijević: Pa to je ono što ja stalno ponavljam. Što se bolje pomirimo sa našima, sa ljudima koji su nas vodili u propast, to ćemo se teže pomiriti sa onim drugima koji će percipirati… Uvek svako nekakav dogovor i kompromis može da protumači kao popuštanje boljih gorima. E, sada, ko je bolji a ko je gori – to zavisi od tačke gledišta.
Ja bih bio za to da ta ambicija utvrđivanja velike istine ka kojoj će po prirodi stvari naginjati istoričari i umetnici u Komisiji, da se zameni skromnijim ispitivanjem sleda događaja koji su se ovde desili, čak i ako je namera da se ublaže efekti Haškog tribunala, oni se mogu ublažiti na taj način što će ta Komisija početi da radi nešto što naši sudovi nisu uradili.
Ako sudovi počnu da rade da se vidi šta se recimo događalo od 1987. do 1990., kada je ovde, po mom mišljenju, vladalo jedno ludilo koje se sada opravdava time što je Tuđman pobedio na izborima. Ali Tuđman je pobedio 1990. godine, a u to se ne ulazi. To će biti dosta bolno.
Drugo, ja nikako ne bih pristao da u toj Komisiji sedim tri dana a da se ne počnemo baviti ratnim huškanjem za šta ima dovoljno materijala, odgovornošću ovih koji nikada neće na sud, ovih ljudi sa medija, ljudi koji su kontrolisali medije, ljudi koji su bezočno lagali, i sa namerom da se izazove rat, koji su prema tome isto toliko krivi za sve žrtve. Ako se u to ne pipa, onda ja stvarno ne vidim po svom obrazovanju i po svojoj dispoziciji mesta za sebe.
Svetlana Lukić: Recimo određeni ljudi koji dođu pred Komisiju za istinu i pomirenje i hoće da priznaju i da svedoče o tome šta su radili?
Vojin Dimitrijević: Nažalost, to se izgleda kod nas ne predviđa i meni se čini da je to više i po mogućnostima i po zamisli grupa ljudi koji će na osnovu nekih dokumenata, na osnovu nekih tragova utvrđivati šta se desilo i da to ide, kako bih rekao, prema nekakvoj opštijoj ravni. Ja nemam utisak da će biti moguće pozivati te ljude na iskaze. Biće moguće pozivati ljude koji dobrovoljno hoće da svedoče, ali ako Komisija iza sebe nema neku državnu moć, ona ne može da natera ljude da govore.
Svetlana Lukić: Ove Komisije za istinu i pomirenje koje su postojale, vidim da je jedan od važnijih elemenata bila je Komisija za amnestiju…
Vojin Dimitrijević: To nije bila Komisija za amnestiju, nego onaj koji je iskreno doprineo nekakvom raščišćavanju, koji je kao, recimo, pre neki dan na suđenju u Tribunalu u jednom trenutku je optuženi plakao kad je čuo svog druga iz Prijedora kako se čudi što je on to uradio, i onda su plakali obojica. I svedok i optuženi.
Znači ako je došlo je došlo do tako nečega, onda je mogao da izbegne i krivično gonjenje. Na kraju krajeva, krivičnom gonjenju nije cilj osveta nego neka resocijalizacija. Sad treba videti da li je to uneseno. Ja ne verujem da ako mi krenemo putem jednog kluba intelektualaca i bez nekih velikih ovlašćenja, da će takvi uopšte doći pred Komisiju. Pre će doći ljudi koji imaju da optuže druge.
Naravno, i takvih je bilo u Južnoj Africi, i to je medijski bilo vrlo važno jer su i beli Južnoafrikanci odbijali kod nas ima ljudi koji odbijaju da prihvate da je bila Srebrenica, recimo odbijali tu takozvanu, kod njih je bila komunistička propaganda da se to dešavalo crncima. Međutim, kada su počeli da gledaju na televiziji saslušanja pred tom Komisijom, kada su izlazile svedokinje, obične crne žene i pričale šta je to bilo, onda je to naglo promenilo raspoloženje među belcima.
To nije običan vic, u Južnoj Africi se znalo ko je belac i ko je crnac i taj ko je bio crnac ostajao je crnac. Kod nas mnogi ljudi koji tvrde da su bili 10 deset godina sada se predstavljaju kao belci.
Svetlana Lukić: Slušali ste profesora Vojina Dimitrijevića koji je bio na pripremnom sastanku Komisije. Još se ne zna tačno da li će on i ostali ljudi koji su pozvani zaista biti članovi te Komisije, to ćemo videti. Međutim, kao što je sada profesor rekao, ima nekih ljudi koje ni on ne zna ni mi ih ne znamo, između ostalih, vidimo da je mnogima nepoznanica otac Sava Vuković, on je vladika šumadijske eparhije.
Vladiku Savu smo imali zadovoljstvo da upoznamo. Ne bih da ulazim u lično mišljenje, ne bi baš bilo zgodno. Vladika Sava je poznat po tome što je veliki graditelj. On je svih ovih godina dok je trajao rat, koliko ja znam, izgradio najviše crkava u svojoj eparhiji, a evo jedne njegove propovedi u selu Kusadak.
Otac Sava Vuković: Nisu bogati oni koji imaju volove, traktore, televizore, belu tehniku. Bogati su oni koji imaju pune kuće dece. Nekada se srpska majka, dobra majka, radovala punoj kući dece a danas u našim domovima imamo ili jedno dete ili nijedno dete, i gase se naše porodice, i ko zna ko će se useliti u naše domove ako ih mi ne naselimo srpskom decom. Greh čedomorstva je veliki greh, rađajte se, množite se, napunite zemlju. I što je vrlo važno za nas Srbe – ovladajte zemljom. Nemojte da dozvolite da zbog vaših grehova ovladaju ovom srpskom svetom zemljom oni sa juga.
Svetlana Lukić: Oni sa juga su bili Albanci, to je bilo ono aktuelno, sukob na Kosovu. Dakle, favorit našeg predsednika Koštunice, a naš favorit je Mirko Đorđević.
Mirko Đorđević: Ne pomirenje, nego pomirenje na istini. To je velika stvar. Brojni hrišćanski komiteti u Evropi deluju pod imenom “Pomirenje i istina”, nema bez istine pomirenja. Mi sada ne možemo reći – pomirenje i ništa, niko nije kriv za Srebrenicu. To je najveći zločin od Drugog svetskog rata i direktne ubice stanuju u Blagoja Parovića 30, II sprat, sve se zna.
Braća Lukić koji su to radili, Štrpci, evo ih tu. Sve se zna. Pomirenje bez istine, bez suočenja sa istinom lažno je pomirenje. To je zabluda. Neće nikada lav i košuta zajedno spavati. Pomirenje mora da bude na istini. Lav će čim ogladni pojesti košutu.
Svetlana Lukić: Petar Luković.
Petar Luković: Kada sam prvi put čuo za Komisiju za istinu, rekao sam – to je još jedan od naših tipičnih načina da kupimo vreme. Ako je ideja Komisije za istinu, a izgleda da jeste, da mi sada post festum ponovo otkrijemo toplu vodu, mi treba da otkrijemo ko je bombardovao Sarajevo. Da li je neko uopšte ubio te ljude u Srebrenici? Slušaj ovo. Da li je neko srušio Vukovar? Jok, nije niko. Pa nisam živeo u Južnoj Africi nego sam živeo u Srbiji, jebiga, tačno znam šta mi je bilo ovde. Kako ćemo da idemo? Od dana do dana, od čoveka do čoveka? Šta ćemo da koristimo kao izvore? Hoćemo li možda da dovedemo svedoke iz Bosne i Hrvatske, iz Kosova, Makedonije da dođu ovde u Beograd da svedoče? Ili će naša Komisija da ide tamo i na koji način?
Ja generalno ne bih imao ništa protiv Komisije za istinu samo pod jednim uslovom: prvo, da isporučimo naše ratne zločince a posle svako od nas može da pravi Komisiju za istinu. Vladika Sava, Predrag Palavestra čuveni, Svetozar Stojanović,savetnik Dobrice Ćosića. Da napravimo komisiju za istinu o Ćosiću i o Svetozaru Stojanoviću. Tu su još, ne znam, neki ljudi koji su moji prijatelji, Vojin Dimitrijević, Slavoljub Đukić i recimo, Latinka Perović, za koje stvarno ne znam otkud oni u ovoj konstelaciji.
Naprosto, ne mogu da verujem da se Vojin Dimitrijević i Svetozar Stojanović mogu složiti oko činjenice kako je počeo rat, recimo. Ta komisija naprosto nema nikakav rok. Šta sprečava tu komisiju da 50 godina radi? Komisija radi dok radi, dok ne utvrdi istinu. Istina je zajebana kod nas. E, kad mi završimo sa tim, dok ne poumiru svi ovi i oni koji treba da odu u Hag i ovi koji treba da ih pošalju u Hag i prođu tri generacije, jebeš onda istinu, jebeš Komisiju onda.
Cela ideja jeste kupovina vremena, to je čak i slepcu jasno. ‘Ajmo da oformimo komisiju. Da nije bila komisija, bila bi radna grupa kao u samoupravljanju. Vrlo bi pošteno bilo da ova vlast kaže – mi nećemo da sarađujemo sa Hagom, ili mi hoćemo da sarađujemo sa Hagom. Dakle, hoćeš ili nećeš. Nema ni Komisije, ni radne grupe, ni pizde materine, nema ničega između.
Hoćeš – nećeš. Ništa više. I svima nama je očigledno da ne postoji raspoloženje ni u javnosti, ne postoji raspoloženje ni u vladi, ne postoji raspoloženje ni kod predsednika da sarađuju sa Hagom. OK, ako je tako, kaži da nećemo da sarađujemo sa Hagom i spremni smo da podnesemo sve konsekvence. Jebi ga, mi bismo sada hteli da kažemo da sarađujemo i da primamo pare. E, pa ne može. Ne možemo da se pravimo da smo mi fenomenalni i super, a s druge strane čuvamo ovog skota koji svakih nedelju dana daje neki intervju.
Pa ne možemo tako. Neka kaže Đinđić, neka kaže Koštunica, neka se sastanu, ceo DOS neka se sastane, neka naprave Komisiju za izjavu i neka kaže Komisija za izjavu: “Od danas izjavljujemo to i to.” “Hoćemo – nećemo.” Nema trećeg. To je tako prosto.
Jedan od mojih favorite likova je ovaj Žižić iz Hajata – Crnogorac u Hajatu. On kaže – Saradnja sa Hagom da, jer postoje razlicčiti oblici saradnje. Jebem mu mater, ko haiku poezija. Ili se tucaš ili se ne tucaš. Nema treće. Naprosto ne postoji treće. Mi bismo hteli nekakav seks ali nikako da nam uđe, nego da nešto radimo sa strane, pa nešto da odlažemo, pa evo dajemo tog Bosanca, pa ga nismo dali, pa se onda ne slažemo, pa eto tako.
Mislim da ovaj narod konačno mora jednu stvar da odluči ako već ljudi koji ga predstavljaju nisu u stanju da odluče. Šta ovaj narod u stvari hoće? Hoće da živi dobro ili će da živi loše? Da li hoće pare iz sveta ili neće pare iz sveta? To je sve prosto, a čim je to prosto, Srbima je to komplikovano.
Svetlana Lukić: Slušate emisiju Peščanik. U nastavku će naravno i dalje govoriti Petar Luković i gospođa Zagorka Golubović.
Zagorka Golubović: Ja sam i dalje nezadovoljna tempom promena ali moram da uključim i jedan novi momenat većeg stepena razumevanja za neke probleme pred kojima se nalazimo. Naime, mislim da je u današnjem trenutku situacija kod nas daleko složenija, ha bih rekla, nego 5. oktobra.
Prvo, svi živimo u onom što se dešava na jugu Srbije i evo u Makedoniji, da nam ponovo neka vrsta rata kuca na vrata Balkana i da sa strepnjom očekujemo kako će se sve to završiti. Na kraju krajeva, dobra je stvar što naše vlasti pokušavaju da na miran način to reše ali je veliko pitanje da li će se to tako moći rešiti, jer ako uzmemo u obzir nešto što se obično ne uzima u obzir, fanatizam, a ovde nije u pitanju samo ekstremizam nego fanatizam, jer vidimo da je to na delu i u Makedoniji i u južnoj Srbiji i na samom Kosovu, sa fanatizmom se političkim argumentima ne izlazi lako na kraj.
Dakle, to je momenat koji okuplja uglavnom, i sasvim je razumljivo da okuplja, energiju novih vlasti, jer ako taj problem ne rešimo, onda propadamo kao država. Druga stvar je situacija sa Miloševićem. Mislim da je danas daleko komplikovanija nego što je bila 5. oktobra i ja se slažem sa Đinđićem, trebalo ga je 5. oktobra uhapsiti i ne bismo imali ovo što imamo danas. Ne bismo imali ucenu međunarodne zajednice, pre svega Amerike i Haga, i ne bi ta ucena komplikovala i njegovo hapšenje ovde.
Dakle, mi imamo dvostruki problem s njim. Da li ga isporučiti i kako ga isporučiti Hagu, odnosno, kako ga uhapsiti s obzirom na to da su se pojavile snage iz njegovih redova koje pokušavaju da ga brane, koje nastoje da pokažu da je on bio maltene heroj a ne nacionalni izdajnik ili ratni zločinac, tako da je to komplikovana situacija i ja takođe mogu da razumem zašto ne može da se nađe izlaz, pogotovo kada znamo kakvo nam je sudstvo.
Vidimo da za okružnog javnog tužilaca niko neće da se primi jer je to veoma riskantno, pogotovo ako kažemo da treba svedoke izvesti na sud da svedoče protiv Miloševića i drugih optuženih za ratne zločine. Pitanje je da li takvi ljudi apsolutno mogu apsolutno da se pronađu i da li bi pristali, s obzirom na to šta se stvarno događa u našoj mafijskoj državi.
Treće, povezano i sa tim, naročito ove pretnje i ultimatumi da se Milošević isporuči Hagu, pretnje novim sankcijama. Sada se ponovo uvlači strah kod naroda i ponovo pretnja – ako nam se uvedu sankcije, hoćemo li ekonomski stvarno da kolabiramo totalno, jer smo na ivici toga.
Opet u vezi sa tim jeste stalno pogoršanje ekonomske situcije. Ono što su nam i Evropa i Amerika tako oberučke obećavale na samom početku, posle prevrata, i tako fantastičnih prijema našeg predsednika u svim zemljama sveta, skoro ništa od toga nismo matrerijalno dobili. I svemu tome treba dodati nešto što se sve više pokazuje i to istraživanja dokazuju, sve veće nestrpljenje naroda.
Ljudi su očekivali da ce stvari mnogo brže ići. Mislim da se nisu dovoljno udubili u to sa kakvim se teškoćama nova vlast suočila, i ne samo nova vlast, nego mi svi kao zemlja, kao narod. Mislim da su prevelika očekivanja postojala i da sada preti opasnost od nekog novog razočaranja i da ponovo zapadnemo u apatiju.
Jedan apel koji bi trebalo stanovništvu uputiti jeste da ima malo više strpljenja i da svojim negodovanjima, i naročito štrajkovima, jer ja sam apsolutno protiv štrajkova u ovoj situaciji, jer ako neko štrajkuje zato da mu se plata podigne 100%, a otvoreno mu se kaže da novca nema, onda taj traži direktno da se novac štampa, znači da idemo u novu inflaciju a mi smo jednu inflaciju doživeli i znamo do čega nas je ona dovela.
Dakle to su problemi zbog kojih ja na neki način takođe menjam svoje stanovište, ne menjam ga potpuno ali sam spremna da pokažem veću dozu razumevanja, što ne znači da i dalje neću ukazivati na ono za šta mislim da su nedovoljno promišljeni koraci.
Recimo, evo molim vas i tu se potpuno slažem sa sindikatom Nezavisnost, 30 zakona treba da ide sada na raspravu u skupštini a nijedan od njih nije prošao kroz javnu diskusiju. Univerzitet je naglasio proteste ako Zakon o Univerzitetu ne bude išao na javnu raspravu. Od toga se odustalo, oglušili su se, i taj zakon kao i svi ostali ide na raspravu u skupštinu bez javne rasprave. Mislim da je to nedopustivo. To je bar stvar koja nije morala da se na takav način izvede.
Ja mislim da se isuviše formalistički shvata leglaizam. Postoji nešto što je legalno i nešto što je legitimno. Bilo bi smešno misliti da je velikim ratnim zločincima uvek trebalo da sud pronađe dokumenta sa njihovim potpisima i tako dalje, da bi oni otišli na sud i sigurno da Milošević nije ostavio pisani trag, to je s jedne strane, a s druge strane ono što sam malopre rekla, veliko je pitanje koliko će svedoka biti spremno da izađe na sud i da svedoči, plašeći se za svoju kožu.
Dakle, mislim da je takvo preterano insistiranje na legalizmu nešto što nije opravdano. Da je Slobodan Milošević zločinac, da ne kažemo samo ratni nego zločinac, to govori sama situacija u Jugoslaviji. Čovek koji je za vreme svoje vladavine zemlju doveo na nivo prosjačkog štapa, koja je prva po korupciji u Evorpi. Dakle, zemlja koja apsolutno ne može da funkcioniše kako treba, niti ijedna njena institucija. Sta drugo da kažemo za tog čoveka nego da je zločinac. Pa zar tu trebaju nekih dokazi sa pisanim dokumentima i sa njegovim potpisima, da je dao potpis da se uhapsi, taj i taj ili da se ubije taj i taj, ili da se Stambolić kidnapuje i tako dalje? Sigurno njegovih potpisa nema.
A da je on bio umešan, to znamo po celom mehanizmu vlasti kakav je postojao i da se ništa bez njegovog odobrenja u ovoj zemlji nije moglo učiniti. Prema tome, ja smatram da je to neopravdano, takvo odugovlačenje i u tom smislu ja donekle vidim opravdanje ovog insistiranja da se isporuči u Hag.
Jer pogledajte šta istraživanja pokazuju. Kad pitate populaciju za šta je kriv Slobodan Milošević, na poslednjem mestu je da je on ratni zločinac. Navodi se da je falsifikovao izbore, obogatio se krađom i tako dalje, ali ono što je bitno, jer je upropastio i našu zemlju i druge zemlje, to je na poslednjem mestu. Znači, ipak ni svest našeg naroda, a sigurno ni sudstva, nije na takvom nivou da će mu suditi za ono za šta je on stvarno i najviše kriv.
U tom smislu ima opravdanja insistiranje da mu se sudi za ratne zločine u Hagu, ali ne mislim ovako putem ucenama, davanjem rokova. Neka nas malo puste da vidimo kako ćemo da rešimo tu stvar. Ali u tom slučaju se ne sme odlagati njegovo hapšenje ovde, znači mora se početi pa makar i sa falsifikatima, makar i sa krađama, ali početi sa tim a onda za ono za šta naše sudstvo ne bude sposobno, isporučiti ga Hagu.
Vrlo teško mi sve to pada, kao i mnogima drugima, ali ja sam sklona da razdvojim nešto što je suština promene od nečega što je jedan dugoročniji tok promene. Ono što je suština promene to je ono što se dogodilo 24. septembra i 5. oktobra, što znači da smo konačno skinuli sa političke scene jedan autokratski režim koji je vladao decenijama. To nije samo sa Slobodanom Miloševićem nego i pre toga. Mislim da je ta promena nepovratna i zbog toga ja gajim nadu da sve ovo, pa i ovi nesporazumi u DOS-u, ova teškoća da se sporazumeju 18 različitih partija u koaliciji i tako dalje i ove spoljašnje i unutrašnje teškoće, ja sve mislim da je u takvoj situaciji, takvim okolnostima moguće naći rešenje.
Treba samo biti mudar, ali ja stalno govorim, ta mudrost se ne zahteva samo od vlastodržaca nego i od naroda. Mudrost s jedne strane da se ima malo više strpljenja i razumevanja, a s druge strane, da se ipak ne odustane od toga da se ne ukazuje na greške, jer uloga kritičke javnosti je ogromna. Dakle, i mi kao građani imamo odgovornost a ne samo vlast i ako budemo u stanju da zajednički to razumno upotrebimo, mislim da možemo izaći iz ovih teškoća.
Petar Luković: Ne može sad niko od mene da očekuje da primam platu 80 maraka mesečno i da ja podržavam reforme i da kažem sve je to fenomenalno i super, a da tu neki kriminalac za mene sada bude već legalan član društva, ima avion, bazen, ima petora kola, ima milion maraka i mi smo sada jednaki u startu. I on podržava reformu i ja podržavam reforme. E pa, jebi ga, ne može tako.
– Ne može više kao što je bilo i čudimo se zašto oni izbegavaju javni dijalog sa sindikatima. Mi želimo da učestvujemo u izgradnji ove zemlje na način na koji se može. Ako budemo morali da se organizujemo i da ih rušimo kao Miloševića, onda ćemo se organizovati.
– Gospodo narodni poslanici, radnici i sindikati Srbije vas podsećaju da se danas u Narodnoj skupštini Srbije ponašate nedemokratski. Oni moraju shvatiti da je za nas vlast – vlast.
Branislav Čanak: I da im kažemo – e, tako više neće moći. Građani žele da znaju kako će sutra da izgleda Srbija a kako ćemo znati ako nas nisu uputili u zakone koje pripremaju. Opet će se desiti da smo mi podanici koji plaćaju poreze onoliko koliko njima treba da se napuni kasa, ne pitajući koliko ima u džepu.
– Gospodine Nikoliću, otkud kordon?
– Otkud. Valjda su se deformisali i ne shvataju da ne može tako.
– Hoćemo svoj glas nazad.
– Crveni karton.
Branislav Čanak: Kad ima dijaloga, nema bunta – to je provereno.
Petar Luković: Kada je porez u pitanju, kada je u pitanju novi budžet, kada je u pitanju preraspodela budžeta, mora da postoji konsenzus na tri strane. Između poslodavaca, sindikata i vlade. Očigledno da u ovom trenutku sindikati, kakvi god da su sindikati i šta god mi mislili o sidnikatima, dakle, nisu konsultovani. Dakle vlada je sama smislila nešto i sama nešto uradila očekujući da će i poslodavci i sindikati da to shvate kao crveno slovo, kao njihovu obavezu. Neće.
Mislim da se vlada ponaša na isti način kao što se ponašala i prošla vlada. Razgovarao sam sa nekim ekonomskim ekspertima koji su došli iz Mađarske ovde. Njima se čini vrlo pogrešno, naravno, da je moguće na Srbiji primeniti sve one recepte i recepture koje su imale zemlje u tranziciji kao što su Češka, Poljska, i tako dalje. Oni su zaboravili samo jednu glupu stvar. Zaboravili su 13 godina života pod Miloševićem.
Mislim nismo se mi probudili jednog dana pa smo zatekli ovo što smo zatekli.. Mi smo živeli kroz ovo, i mi smo od najveće inflacije u istoriji čovečanstva, preko nestašica, preko ludorija, šta sve nismo imali, došli smo tu gde smo. Dakle, nije moguće posle 10 godina primeniti recepturu na nekakvu zemlju koja je uništena ali nije propatila ovako. Nije prošla kroz ovakav proces rastakanja kao što je ova zemlja prolazi.
Mi još uvek imamo zemlju kojoj ne znamo granice, gde počinje i gde se završava i kako je ime ove zemlje? U kojoj zemlji ja živim? Ja nemam pojma šta će biti posle 22. aprila, posle izbora u Crnoj Gori. Otkud znam kako će ova zemlja da se zove iduće godine. Ne znam. Ne zna niko. Od nas se zahteva strpljenje, od nas se zahteva, ne znam, da budemo primerni građani, da razumemo, da budemo askete a niko nam ne kaže koliko će to trajati.
Evo, sad ćujem da se i ovo malo plate što su povećane da se i to smanji. Stvarno više ne znam koja je to donja granica minimalca? Znaš kad mleko košta marku, kad, ne znam, hleb košta koliko košta. Pa znaš šta, kad neko prima penziju 50 maraka, on stvarno mesečno ne može da kupi ništa sem hleba i mleka i da ne plati ni struju.
I kada sve to znamo i kada sve to vidimo, na kraju se pojavi Milošević koji daje intervju. I Mira Marković na pet strana. Pa jebem mu mater onda, stvarno… Znaš, ima nečeg perverznog i patološkog u ovom narodu. Ja bih probao da napravim neke novine u kojima bi stalno bili intervjui Mire Marković i Slobodana Miloševića i svih njihovih da vidim dokle… Mislim interesuje me ta granica kada će nam biti dosta, kada ćemo da se zaštitimo svega. Da li ta granica uopšte postoji?
Kao da ništa nisu uradili, kao da su nas napustili onako tužno, kao da ih je neko uzeo, skinuo ih sa vlasti potpuno neprincipijelno, nisu zaslužili, jadni, i mi ih žalimo i čitamo o njima očekujući da ćemo možda jednog dana da otkrijemo da će ipak da nam se vrate pa da živimo opet zajedno, super. To je bolest. ‘Ajde da im sudimo, da svašta radimo sa njima, ali nemojte ih više puštati u javnost. Pa u bilo kojoj zemlji gde su naneli manje zlo, visili bi.
Mislim da iskustvo Rumunije, koje je toliko godina mnogim ljudima smetalo, mislim da je to iskustvo Rumunije bilo u stvari fenomenalno. Oni su održali jedno farsično suđenje Eleni i Nikolau Čaušesku, to je trajalo nekoliko sati u vojnoj kasarni. Elena je vikala, Elena je plakala i na kraju, posle nekoliko sati, doneli su odluku da ih streljaju bez prava žalbe i ovi su naprosto tog trenutka završili sa kultom Čaušesku. Nisu morali ni da ih izručuju u Hag, ni da brinu o njima, ni da formiraju Komisiju za istinu. Oni su završili.
Ne, mi smo napravili nešto što još niko nije napravio. Skinuli smo ih sa vlasti i ostavili ih tu da budu potpuno ravnopravni članovi naše zajednice. Ima nečega, rekao bih, somnabulnog generalno genetski u ovom narodu i mislim da sama činjenica da se nije desilo u Srbiji ono što je bilo u Rumuniji, a što je bilo super, nego se desilo ovako napako. Mislim da će nas to prokletstvo tih Miloševića i celog tog režima pratiti još godinama.
Ja lično postajem neka vrsta ludaka koji misli da on nikada neće otići odavde, on će umreti od starosti u 186 godini, tu će da umre, možda i ne umre, on će celog života biti ovde. Mislim da nikuda neće otići odavde, neće biti osuđen za zločine, sve će to biti kao po starom. Sve te neke naše nade koje su postojale iz dana u dan se pomalo gase. Ne gase se skroz ali se gase malo po malo. Zato što ne postoji neka volja, neka odluka, neka stvarna želja da se sa njim prekine.
Prošle nedelje je NIN objavio intervju sa Šljivančaninom. Dakle strašno je raditi intervju u kome nema nikava kritička distanca prema onome što je Šljivančanin radio ili uopšte prema optužbama. To jedan intervju kao sa estradnom zvezdom, kao – kakvi su vaši naredni planovi? Ili – u čemu je tajna vašeg uspeha? Kakav je novi matrerijal koji imate i tako dalje… I onda ovaj kaže da se on redovno viđa sa 5.000 svojih naoružanih saboraca ili već ne znam kakvih. Idemo dalje. Recimo u Vremenu su, već ne znam u kojem nastavku, memoari Mire Marković. Ta vrsta intervjua u kojem je njnoj dato pravo da ona na svoj način izmišlja, laže, pere se… svi smo mi kreteni, samo je ona super, prosto ne mogu da poverujem da je reč o listu u kome sam ja nekad tri godine radio.
U tom istom listu, ne znam, Radmilo Bogdanović na četiri strane. Ništa on ne zna. On nije bio tu. Nema on pojma. Evo Milošević, intervju danas na dve strane. Jebem mu mater, fali samo Marko, mali Marko i onaj stariji Marko.
Sve bi to bilo teoretski u redu da je reč o zemlji koja nije prošla ovo sve što je prošla. Da nije ostalo toliko mrtvih, ubijenih, zaklanih, izbeglih. Ružno je, naprosto neću to da čitam.
Evo, juće Batić rekao da je čuo privatno, pazi, u poverenju rekla… Karla del Ponte nema druga posla nego da se obraća u poverenju Batiću. I sad on kaže, on je rekao dve godine a ona je rekla godinu dana. To sve citiram. Ona, žena posle toga kaže da mu uopšte ništa nije rekla, naravno.
I to je jedna vrsta zajebavanja, moram tako da kažem, to je jedno zajebavanje, naš srpski specijalitet, stari ali upotrebljen sad ovako na jedan potpuno nov i moderan način.
Niko od njih neće da kaže – mi nećemo da isporučujemo Hagu ili mi hoćemo da isporučujemo Hagu. Mi imamo stalno nešto između – mi hoćemo ali… ili – mi nećemo ali… Mi sad čekamo nekakav zakon i danas nešto čujem, u tom zakonu nigde eksplicitno ne piše da će on biti isporučen gore. To će biti neki novi zakon.
Isporučuju sad nekog Bosanca u Hag. Onda Koštunica kaže – to je nelegalno potpuno. Ovde jebe lud zbunjenog, u ovoj zemlji. Mislim stvarno. I u toku jednog dana predsednik ti kaže jedno, predsednik vlade kaže drugo, ambasador kaže treće i za to vreme, taj isti Milošević sedi i daje intervjue. Koji broj intervjua je potreban da on da u međuvremenu da bi ispunio svoju kvotu da bismo ga izručili.
Idemo dalje. Koštunica objavljuje tekst u NIN-u. Pazi, po podnaslovom “Lični stav”. Predsednik koji ima lični stav. Da li je taj njegov lični stav drukčiji od stava predsednika? To me vrlo interesuje. Je l’ poslao pismo? Je l’ ga doneo lično? Zamolio? Mislim po kom je kriterijumu uopšte objavio? Ako je po kriterijumu predsednika, zašto onda to što ima da kaže nije rekao svima nama? Šta ćemo mi koji ne kupujemo NIN?
Vreme je odgovorilo NIN-u tako što je uzelo Đinđića koji je dao program vlade i ideje šta treba da bude. Ja, recimo, nisam kupio te brojeve. I šta sad? Ja nemam pojma šta se dešava u ovoj zemlji, zato što se njih dvojica preko dve novine sad obračunavaju i tu nam izlažu svoje principe.
Stvari koje se tiču sviju nas, objaviti kao kolumnu u novinama ili rubrku ili kao, ne znam, lični stav, kao pismo ili kao… Zoran Đinđić piše ekskluzivno za Vreme. Pa jebote bog. Pa mislim stvarno neverovatno. Mislim nije njegov posao da bude novinar i da piše za Vreme. Njegov posao je da bude predsednik vlade. Pa mislim, onda ću ja da budem premijer vlade. Zašto Petar Luković ne može da bude premijer vlade.
Fenomenalno je biti legalista a doći nelegalno na vlast. Ne ulazim uopšte u to da li je to opravdano ili nije. Sada neki put pomislim uopšte da nije trebalo da dođe na vlast. Poštovanje reči, zakona, procedure, ne znam već čega dobilo je takve apsurdne dimenzije kada je on u pitanju da stvarno ne znam da li mogu da zamislim bilo koju prirodnu bludnu radnju koju Koštunica obavlja a da ne bude legitimna. Zaista. Perverzno mi je potpuno koliko je to sve kod njega legitimno. Okružen svojim medijskim savetnicima, okružen sa nekim drugim savetnicima, svi se ubiše od legitimiteta. Ubiše.
I sad smo mi na kraju, pazi perverzije, mi, ova zemlja ovakva kakva jeste, a ne moram da pričam vama i slušaocima ko smo i šta smo, mi smo sada postali neka mera, uzor sveta u poštovanju prava i zakona. Jebote, pa nema gore zemlje na svetu. Ovde niko ništa ne poštuje. Samo se Koštunica našao, onako poslat od Hrista, ne znam od koga poslat, s neba je došao, i sada smo mi, pričali smo da smo nebeska nacija, sada smo legitimna nacija.
Njemu trebaju dokazi da kaže da je Milošević kriv. Nama trebaju dokazi za milion kriminalnih radnji u ovoj zemlji. Za sve nam trebaju dokazi. A taj isti legitimista, koji se tako predstavlja, on je držao Radeta Markovića svojim pismom, on ga držao na toj funkciji ne dozvoljavajući da se smeni i dao mu dovoljno vremena da uništi sve moguće dokaze i kojih sada naravno nema.
Umereni nacionalizam. Koliko je to umereno? Mislim ja bih voleo da mi neko objasni umereno koliko? Recimo, ja za sebe smatram da sam umereni alkoholičar, eto. A ima ljudi koji smatraju da sam ja potpuni, notorni alkoholičar. Ima ljudi za koje ja ne pijem uopšte, jer ja toliko malo pijem u odnosu na njih njih da sam ja stvarno najumereniji.
Šta je umereni nacionalizam? Dakle, to nije obični nacionalizam, nije ni ekstremni. Voleo bih da vidim tu jednu rečenicu, jedan primer. Ekstremni nacionalista kaže: “Ja ne volim genocidne Hrvate”. Umereni nacionalista kaže: “Ja ne volim Hrvate” a nacionalista kaže: “Ja volim Srbe, a za Hrvate me baš briga”. Je l’ to otprilike tako. Pokušavam da pronađem formulu umerenog nacionalizma. Da li umereni nacionalista više voli svoj narod nego obični nacionalista? Da li će umereni nacionalista i ekstremni nacionalista doći u sukob? Da li je biti umereni nacionalista podrazumeva da se za ostvarivanje svojih ideja sme koristiiti oružje ili ne? Da li Albanac može da bude umereni nacionalista? Da li mu je dozvoljeno?
Svetlana Lukić: Slušali ste novinara Petra Lukovića i gospođu Zagorku Golubović a sada Mihajlo Pantić, pisac, profesor francuske književnosti, predsednik novoosnovanog društva srpskih pisaca, čovek zlatnog preseka.
Mihalo Pantić: Kada vas napadaju i Gvelfi i Gibelini, onda izgleda da ste negde blizu istine. U nekim pravilnim vremenskim intervalima ja saslušam vrlo uljudno neki prigovor da sam ja strani plaćenik, prodana duša i mondijalista. To bi dolazilo sa ove ultranacionalističke strane, kao god što sa ove druge strane saslušam da se Mika Pantić prodao nacionalistima.
Svi razgovaraju o piscima ali niko ne razgovara o knjigama. Jeste li to primetili? Pisac ovde ima tradicijski jedno pogrešno kodirano mesto i znaćenje. Uzmite na primer, Petra Petrovća Njegoša, pa Ivu Andrića i najveće pisce koje smo mi imali. Oni se smatraju jednom vrstom nadnaravnih bića koja su na direktnoj telefonskoj liniji sa gospodinom Bogom i sada od njega primaju instrukcije kako stvarnost treba da se razvija.
I ja mislim da su pisci u stvari tu strašno izgubili. Oni su tako funkcionalizovani a pri tom, da stvar bude komična, oni su na tu funkcionalizaciju pristajali. Setite se recimo pokojnog Miodraga Bulatovića, koji je onako odmah ušao u SPS, pa je govorio na kongresima. Ja sam to gledao sa 15 cm razdaljine i video sam kako se pisac koji, da kažem, polako gubi svoj talenat, upinje iz sve snage da ostane u centru javnosti, u centru pažnje.
Onda sam, naravno, bio član onog prvog udruženja nezavisnih pisaca koje je pokrenula grupa beogradskih pisaca. To su bili Rade Konstantivnović, Filip David, David Albahari, Mirko Kovač, Vidosav Stevanović, od mlađih smo bili David Albahari i ja, Gojko Tešić, išli smo u Sarajevo na jedan osnivački kongres.
To je bio verovatno poslednji pokušaj da se bar na nivou ličnih odnosa održi nekakva tolerancija i komunikacija i mi smo to bili dobro i iskreno zamislili a onda nas je stvarnost tako surovo opovrgla i ta stvar je postala naprosto nemoguća.
Ja sam dugo letovao na jednom divnom ostrvu, na Silbi, i sećam se kada je moj mlđi sin imao godinu i po dana, mi smo se šetali kejom i jedan lokalni gospodin, penzioner koji tamo letuje, pitao je mog jednogodišnjeg sina: “Znaš li ti mali ko je Slobodan Milošević?” Ja sam onda shvatio da se stvar negde pomerila u nekom pravcu, da je negde nešto napuklo.
Šta je napuklo postalo mi je jasno kada sam probao da se odvezem do Beograda iz Zadra. Nisam mogao da se odvezem jer su na prugu bili postavljeni balvani. Ja se bavim analogijama. I pišem ponekad o nekim analogijama.
Jedna od najlepših analogija koju sam imao u svom dosadašnjem životu je da sam istog dana kada je Franjo Tuđman u Hrvatskom saboru proglasio otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije, odnosno proglasio novu nezavisnost Hrvatske, proglašen za asistenta za hrvatsku književnost na beogradskom univerzitetu I ja sedim i gledam neku televizijsku emisiju i zvoni telefon i javlja mi se Mate Lončar, moj profesor koji mi je pisao referat i kaže: “Čestitam ti, izabrali smo te za asistenta za hrvatsku književnost.”
Kad sam bio u Zagrebu pre jedno dva meseca, sreo sam se opet, posle 10 godina, sa nekim mojim prijateljima i poznanicima Zagrepčanima, i znate šta je bilo vrlo indikativno? To da mi je nekoliko njih kada smo ostali nasamo, onako, da popijemo neko piće, nekoliko je kao refrenski govorilo: “Znaš, ja sam ostao normalan.”
Roditelji moje supruge su došli u egzodusu Srba na traktorskoj prikolici, u jednoj koloni koju smo svi gledali, ’95. godine. Oni su se pre tri godine vratili u spaljenu kuću. Ja sam sada, kada sam bio u Hrvatskoj, bio da ih obiđem. To izgleda kao iz nekog najružnijeg mogućeg sna. To je pusta, spaljena zemlja na kojoj nema ničega.
Čovek se uvek pita – a, dobro, šta sam ja tu sve mogao da uradim? Onda shvatite da niste mogli da uradite više, meni se bar čini, od onoga što sam sve vreme radio. Onda shvatite da ste bili većina koja je iz mnogo razloga, iz straha, iz borbe za goli život, iz poniženosti, iz izgubljenog dostojanstva, bila naprosto prisiljena da trpi jednu vrstu totalitarne torture. Ja sam pisao dnevnik “Dnevnik šetnje” onih 89 dana. Prilično uredno sam to pisao i onda sam ustanovio da poznajem najmanje 15.000 ljudi u ovom gradu, što je fascinantno. Vi, naravno, ne znate ko su ti ljudi, ne znate imena i prezimena, ali osećate neku bliskost tih fizionomija. Što kaze Tin Ujević u onom prelepoj pesmi – “Pobratimstvo, lice u svemiru, ne boj se, nisi sam”.
Izađete iz vaše dobrovoljne kapsule, iz sobe, iz vaših tekstova, iz pisanja, iz ovoga, iz onoga i odjednom počinjete da srećete ljude koji liče na vas. To je veliki trenutak Beograda. Posle toga je usledilo još tri i po godine agonije, agonije ovog društva, uključujući i ono bombardovanje NATO-a. To je jos trebalo da nam se dogodi pa da shvatimo da više nema propadanja, da shvatimo da smo dodirnuli dno. Dodirnuli ste dno, kaže jedan Čeh, onog trenutka kada shvatite da više niko ne kuca odozdo, da ste na samom kraju.
Na RTS-u je radilo 6.000 ljudi i od 6.000 ljudi sigurno 6.000 nisu bili pobornici Miloševićevog režima. To su bili ljudi koji su radili svoj posao, išli na svoj posao, imali svoje porodice. Moja supruga je lektor, ona ispravlja tačke i zareze i opismenjava novinare, i ni na koji način ne utiče na sadržaj toga programa, kao što ni šminkerka koja je poginula na RTS-u te večeri takođe ni na koji način nije uticala na sadržaj tih programa. I velika većina ljudi koji su tamo radili nije uticala na sadržaj tih programa.
I to je trenutak kog sam naravno postao svestan tek nekoliko dana pošto se on odigrao. Postao sam ga svestan treći dan posle toga, kada sam došao na fakultet i tu me sačekala moja starija koleginica Nada Milošević, ustala je i rekla: “Uh, sva sreća Jelena nije bila na televiziji.” Ja kažem: “Bila je.” I ja sam video kako moja starija koleginica počinje da se trese i da menja boju lica i onda je to njeno osećanje, taj njen tremor, počelo da prelazi na mene. I kao da je bio potreban taj njen adrenalinski gest da bih ja u stvari shvatio do kraja i neopozivo šta se meni te večeri dogodilo i prosto proklinjem sebe što sam to napisao jer su mi tek posle tog teksta neki ljudi priznali da sam ja dobar pisac.
Svetlana Lukić: Otporaš Dobrica Ćosić prošli put je tvrdio da su za sve krivi Hrvati. Evo, iz nedelje u nedelju menja mišljenje, naravno. Sada je za sve kriva zapadna alijansa. Međutim, njegov narod ga ne sluša, i dalje popunjava krivične prijave protiv Miloševića.
Dobrica Ćosić: Za njih, tehničare zapadne alijanse, bio je to jedan čist, higijenski, otmen, gospodski rat u kome niko nije pokisao ni iskaljao cokule, pa će slava njegove žrtve pripasti Srbiji koja ga je podnela. U budućnosti Evrope i sveta ta će slava, siguran sam, obasjati i naše potomke ako ne postanu mundijalisti i ne ostanu bez svog identiteta.
– Kriv je zato što je mene poslao u rat od 4.11.1991, u Vukovar. Zašto smo bili u Vukovaru? Onemogućio je Zvezdu da bude evropski i svetski prvak ’92… Izazvao egzodus srpskog naroda… Vadio pare iz džepova srpskih zemljoradnika… Kriv je sto Džoni Štulić nije dolazio malo češće u Beograd.
Dobrica Ćosić: Oni su nas ubijali bez napora, tehničarski, elektronskim spravama, kompjuterima. Oni su bili preko Sredozemnog mora i okeana, oni su bili u nebesima a njihova osmatračnica je bio avaks za koji smo mi Srbi dok smo ga gledali mislili da je zvezda.
– Kriv je zato što je izgubio četiri rata, za desetine hiljada mrtvih vojnika i miliocionera, milione izbeglica, deset godina sankcija, terora nad svojim političkim protivnicima, bogaćenje članova njegove partije, familije, prebijanje članova Otpora. Smrtna kazna.
– Kriv je zato što je upropastio deset godina mog života i zato što su šlanovi moje porodice morali da napuste zemlju u potrazi za normalnim životom. Ako ga ne bude gonio sud, neka ga gone suze moje majke i sestre. Zato što je uprkos onome što je učinio živ. Kriv je što je Srbin.
Dobrica Ćosić: Mali svetski rat protiv Srbije biće zapamćen i kao rat organizovanog laganja i totalnog beščašća. Sa političarima i generalima lagali su i naučnici, pisci, umetnici, profesionalni mirotvorci, plaćeni borci za ljudska prava, crkveni velikodostojnici. Ta sveopšta totalna laž moć je totalitarne demokratije, izraz je njene u biti nihilističke prirode, po svojim sadržajima i razmerama predstavlja svetski trijumf nihilizma.
– Kriv je za krvave ratove, za hiljade mrtvih, za spaljena sela, za kolone izbeglica, za decu bez roditelja, za invalide bez pomoći, za bombardovanje, za izborne krađe, za odlazak mladih ljudi iz zemlje.
– Kriv je zato što u Srbiji ima sve više dece bez roditelja. Uništio je moju mladost, uzeo najbolje sinove zarad svoje fotelje. Kriv je sto je živ. Smrt.
Dobrica Ćosić: Ko sme danas da veruje da neće biti smak sveta.
– Ana Đorđević (pet i po godina): Kriv je Milošević i njegovi drugari.
Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik. Realizacija Milan Mihajlović, montaža Petar Savić i Boža Podunavac. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 28.03.2001.
Peščanik.net, 28.03.2001.