Radio emisija 02.05.2001, govore: Nebojša Medojević, Dušan Kovačević i Srđan Valjarević.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Danas je 2. maj. ’95. godine 2. maja bila sam ispred mosta u Velikoj Gradiški koji deli Bosnu i Hrvatsku. Čekali smo Srbe koji su bežali iz zapadne Slavonije. U toku je bila akcija Bljesak. Prve izbeglice su stizale bez hleba i vode, onda je nastao mali zastoj i ljudi su počeli organizovano da stižu iz Hrvatske i počeli su da dolaze ispraćeni od novih hrvatskih vlasti sa štekama plavog Ronhila i sendvičima umotanim u celofan.
U Pakracu sam prvi put bila na samom početku rata, u proleće ’90. ili ’91. godine, ko zna sad kada je to bilo? Sećam se samo da je Jugoslavija postojala još uvek, počeli su prvi međuetnički problemi u Pakracu a Radio Beograd u kome sam tada radila javljao je da je u Pakracu ubijen jedan pravoslavni sveštenik i da su Srbi maltretirani. Sledećeg jutra u Lipiku koji se nalazi samo nekoliko kilometara od Pakraca, zatekla sam novinara koji je to javio. Cigani su mu svirali na uvo a pakrački sveštenik je bio živ i sakriven.
U međuvremenu u Pakracu su se ljudi sakrili u kuće i o tome šta se u stvari dešava izveštavali su ih novinari. Dakle, nisu znali šta se dešava iza prve krivine i u susednom selu. Počeli su Srbi da saznaju preko Radio Beograda a Hrvati preko Radio Zagreba. Ne znam šta je hrvatski radio izveštavao jer nisam imala hrabrosti da uđem u neku hrvatsku kuću ali Srbi su već svoju decu i žene poslali u šumu.
Ubrzo su u prostorije lokalnog fudbalskog kluba počeli da stižu najviši hrvatski političari i generali Jugoslovenske narodne armije i svi oni su kao pokušavali da spreče rat a na lokalnom putu sa cevima uperenim jedni prema drugima bili su parkirani novi plavi hrvatski oklopni transporteri i zeleni transporteri Jugoslovenske narodne armije.
Pakrački put je bio toliko uzak da su se cevima plavi i zeleni transporteri skoro dodirivali. Pregovori su naravno propali i svako se vratio svom gazdi. Bila sam posle toga u obližnjim srpskim selima. Muškarci su, naravno, već čuvali straže i na svaki komentar da je to preterano, da još nije kasno da se spreči rat samo su pokazivali u pravcu jasenovačkog kamenog cveta.
Nekoliko puta sam bila u jednoj srpskoj kući u kojoj su muškarci naravno stalno slušali vesti Radio Beograda a jedna starica koja je uvek ćutala. Poslednji put kada sam ih videla, kada sam odlazila iz Pakraca, starica koja od ’43. godine nosi crninu ućutkivala je svoje unuke i rekla im: “Hoće li neko da skine onu krpu sa opštine?”
Ta krpa bila je šahovnica, naravno.
Evo samo malog kratkog podsećanja, pre nego što čujete današnje sagovornike koji imaju neke druge probleme, neke druge brige, znači kratka priča o 2. maju, a mesto događanja je most na Staroj Gradiški gde pristižu Srbi iz zapadne Slavonije.
– Ozbiljno?
Svetlana Lukić: Šta kaže?
– Da je Žakula potpisao domovnicu, onaj Veljko Žakula.
Svetlana Lukić: On je bio predsednik SDS-a?
– Jeste. U pravu ste. Inače, ništa nisam izvukao. Ovo je sve što imamo na sebi, i djeca i ja i majka, ali sam izvukao svu tehniku. To mi je najveća čast što sam izvukao sve oruđe što sam imao, jedini možda u zapadnoj Slavnoji. Gdje si, prijatelju? Jesi li našao koga od naših?
– Ubili boga u njemu…
– Je l’ da? Malo pašče, je l’ da?
– Ma njemu nema spasa.
– Ma nemoj reći?
Svetlana Lukić: A jeste li vi bili u zatvoru ili ste bili kod kuće?
– Ne. Bili smo kod kuće. Muškarce su sve odveli po zatvorima.
– Izašao je nas Lukijan, naš vladika, izišao je i vikao je narodu: “Narode, bješte, nemojte stajati pred zgradama. U Pakrac su ušle ustaše i pucaju. Bježite ko kud zna”. Videla sam onog Franju i onu Slavicu i ja sam mislila ostati sa njima ali mene niko nije zvao da ostanem sa njima. Da su me zvali, ja bih isto ostala. Onda sam rekla Zori: “Zoro, kud bježite da bježim i ja, jer ja nemam nikoga svoga, znate sami. Ja nemam kud niti imam s kime.” Mala Milena od onog Makse što je poginuo rekla mi je: “Bako, bježite k nama” i mi smo došli do našeg nadvožnjaka, do Dubovačkog i nama otpadne od prikolice točak. Videli smo avion i mislili smo da li je naš ili je njihov. Nismo znali čiji je. Kad je ono bombardovalo, vidjeli smo da nije naš. Mislili smo da će pobiti sve naše. Naših je bilo pet kolona.
– Dobro da smo izmakli.
Svetlana Lukić: Jesu li vam Hrvati nudili da ostanete tamo?
– Daju sve. Daju para, daju domovnice da ostaješ, da potpišeš domovnicu da ćes ostati. Penzije obećavaju. Na to ne možemo pristati. Ko će pristati. Do juče te gura, ganja, kolje, bata i sad ti je odjedanput prijatelj – budi tu i ne boj se ništa. Da me svežeš na lanac ko ćuka. Godine ’41. su me hapsili, tukli, imao sam 16 godina. Kuću su mi zapalili, ubili su mi mater, sestru, oca i prošao sam cijeli rat i došao kući na svoje ognjište, napravio kuću. Sad su zapalili opet…
– Oni pretresaju šumu a tu nema više nikoga.
– Martić bio u Pakracu i rekao nam da je izveo…
– Konvoj…. evakuisao se…
– Kaže – ni pedalj zemlje ne napuštajte, vi druge domovine nemate.
Svetlana Lukić: To vam je rekao Martić skoro?
– Ma nema pet dana. Rekao nam je da ne idemo nikuda, da ne dajemo stope zemlje, da je to naše, da mi drugu domovinu nemamo. I da se mi ne bojimo. Doći će i on i biti s nama. Oni nas ljepo razoružali, sve pokupili od vojske oružje i udri granatama.
– Užas. To je užas. Od Okučana do Gradiške, što je bilo žrtava, što to nije mogao neko snimiti.
– “Ovdje hrvatski Radio Okučani. 11.04 minuta i jako mi je drago da je hrvatski Radio Okučani mjesto gdje se okupljaju ne samo novinari nego i ovi naši hrabri dečki koji su tu zajedno s nama u ovom okučanskom kraju, kojima možemo samo pjesmom zahvaliti. Pjesmom “Ne dirajte mi ravnicu”.
– Nemamo više sa njima veze…
Svetlana Lukić: S kim?
– Pa sa Tuđmanom.
Svetlana Lukić: A bako, da li ste to mislili do ovog rata ili vam se činilo i pre rata, da je teško živeti sa Hrvatima?
– Nije bilo loše do sada, ali sada… Zašto nas…Tako maltretirali po malo.
– To je jedan zlikovački narod i s njima se ne može. Nisu oni kao mi. Mi praštamo ali oni, bože sačuvaj. Uvek je trebalo milo za drago raditi, pa kako oni nas, tako i mi njih. Već mi sve njima oprostimo, i bratstvo i jedinstvo a to je sve bilo lažno. Sve lažno.
Svetlana Lukić: Da li verujete u Miloševića?
– Pa ja verujem u njega, koliko može, samo ne može ni on preko njih.
– Da nas nije htio primit’ pa đe bi bili…
– Ja sam radio 20 hektara zemlje, imao sam i traktor, imao sam sve. Sad mi kažu “Piroćanac”, što nosim opanke piroćanke. Vidiš šta sam doživio, jebi ga, da nosim opanke. A ja i žena smo išli da beremo kupinu, jednu tonu kupine nabrao – dobio dve marke. Nego nisam slušao da li su nešto noćas potpisali? Ako su potpisali nešto, da ja dođem na moju zemlju pa neka je čista ovako, ali ću da sjednem i da pjevam, osam dana ću da pjevam, neću da jedem. Osam mogu da ne jedem, da pjevam, samo na moju zemlju da se vratim.
Svetlana Lukić: Slušali ste priču od 2. maja, ljudi su tek izlazili iz zapadne Slavonije, a drugi deo priče su Slavonci koji su izbegli u Srbiju a neki od njih su jos ’91. godine došli. Ovo je snimljeno u centru u Pirotu i ovaj čovek koga ste čuli na kraju koji je još tada ’95. godine čekao da se vrati u Slavoniju, videla sam ga ’98. godine, sedeo je na istim klupicama ispred istih baraka, ima jednu baštu od 3-4 m2 i imao je slobodu onoga koji ništa nema i mir onoga koji se rastao, znači tamo je bio već osam godina, ne znam šta je sa njim.
Čuli ste i Darka Rundeka. On je pevao na prvom koncertu posle srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog rata u Beogradu pesmu Šarla akrobate “Ona spava”, i čuli ste da nije baš u Beogradu uspela minuta ćutanja. Znači, nismo još u stanju ni to da uradimo a kamoli da počnemo da pričamo o onome što smo se osmelili da radimo svih ovih godina. Toliko u podsjećanju na Bljesak.
U nastavku emisije čućete Nebojšu Medojevića, ekonomistu iz Crne Gore, i dva pisca: Srđana Valjarevića i Duška Kovačevića.
Prvo će govoriti Nebojša Medojević. On je ekonomista i direktor Centra za tranziciju u Podgorici.
Nebojša Medojević: Ja sam lično jako zadovoljan rezultatima izbora. Pre svega kao profesionalac i kao čovek koji željno čeka već 13 godina da Crna Gora krene u tranzicioni projekat. Dakle, da mijenja jedan bolesni komunistički sistem vladavine zasnovan na monopolima i evo izgleda da je to sada konačno došlo. Inače, ja sam jedan od ljudi koji je tvrdio da tranzicija ne može da počne do onog trenutka dok komunistička partija na vlasti ne izgubi monopol u parlamentu. To je taj nulti trenutak kada počinju sve promijene. Naravno, mnoge moje kolege u Crnoj Gori, a boga mi i većina Demokratske opozicije Srbije, bili su fascinirani takozvanom reformskom verbalistikom Mila Đukanovića i bili su njegovi vjerni poštovaoci dolje u Crnoj Gori. E, sad se prvo desilo to da komunistička partija na vlasti gubi monopol, da mora da pravi postizborne koalicije, a drugo se desilo da je u crnogorskom parlamentu većina poslanika za proevropsku, prodemokratsku i da kažem za nezavisnu Crnu Goru.
Ja lično mislim da je koalicija gospodina Đukanovića izgubila jedan broj glasača upravo zbog toga što su građani počeli polako da razmišljaju o životnim stvarima, dakle, o enormnom bogaćenju, o zloupotrebama, o korupciji, o nepotizmu, da jedan uski krug ljudi u Crnoj Gori postaje enormno moćan i bogat. Bez obzira na tu obojenost ovih izbora državnim pitanjima, ipak je jedan broj građana glasao protiv koalicije Mila Đukanovića zato što nije htio da živi u privatnoj nedemokratskoj državi jedne male grupe ljudi.
U ovoj situaciji ono što je bitno jeste da su i jedna i druga koalicija sastavljene od partija koje su u proteklih nekoliko mjeseci toliko promijenile svoje političke programe, političke partnere, napravile toliko političkih lupinga da je sada građanin, običan birač, ostao zbunjen. Gospodin Đukanović priča o federaciji, onda o reformisanju, redefinisanju, a onda zadnjih mesec dana krene da priča o nezavisnoj državi. Gospodin Peđa Bulatović, koji je naprosto bio oduševljen svaki put kada bi imao priliku i privilegiju da sjedne na kanabe kod gospodina Miloševića, odjednom priča o NATO-u, odjednom se poziva na mišljenje Evropske unije, na mišljenje Sjedinjenih američkih država.
Možete da zamislite kako jedan čobanin na Durmitoru može sada sve to da skuva, od istih ljudi osamnaest različitih opcija. Ono čim sam ja jako zadovoljan jeste odnos Liberalnog saveza prema učešću u vlasti, gdje je juče javno objavio svoje uslove i zatražio od DPS-a da se prvo dogovore oko prioriteta politike nove vlade pa onda oko rasporeda resora. To je prvi put da neko kaže – čekaj da vidimo šta ćemo da radimo u naredna tri mjeseca zajedno pa ako se oko toga dogovorimo, ‘ajde da sjednemo da se dogovaramo oko resora.
Vi znate da se uvijek raspodjela mandata nakon izbora na Balkanu tretira kao raspodjela ratnog plijena. Ponašaju se kao lovci koji na gomilu zajedno love, ugrabe određenu lovinu, i onda – e, meni but, meni ovaj dio, meni ovo. Niko neće da razgovara o suštinskim stvarima. Prvi put je javno objavljena ponuda pre pregovora i naravno da su prioriteti reforma javne uprave, borba protiv korupcije, kriminala, šverca i onda kao logičan redoslijed tih prioriteta liberali su tražili kompletne resurse policije, pravde i državnog tužioca. Što je recimo kod ovih ljudi iz ovih komunističkih partija danas analizirano kao – samo to ste tražočo.
Danas je u Podgorici kao drugi dan nakon pada Berlinskog zida. Ljudi su vidjeli da ima nekih političara koji žele ne samo da se napune nego nešto i da urade na promijeni sistema.
Ja sam za nezavisnu Crnu Goru još od 1989. godine zato što sam mislio da je to jedini pravni okvir u kojem Crna Gora može dobiti odgovornu vladu koja će morati da uđe u tranziciju i reforme. Ono što me najviše razočaralo 1998. godine, ono što me najviše razočaralo, najveći broj ljudi koji su podržavali moje ideje i zajedno smo dijelili iste ideje sedam, osam godina, kada se Đukanović distancirao od Miloševića a zadržao sve iste mehanizme vladavine, odjednom je 99% nezavisnih intelektualaca, medija privatnih, NGO, stručnjaka, takozvanih eksperata prestalo da kritikuje Đukanovića sa jednom jako bolesnom tezom. “Nije vrijeme”, kao “za kritiku, sad on pravi državu”.
I to odgovornost za ovo što u Crnoj Gori nije došlo do reforme po mom mišljenju nije na gospodinu Đukanoviću. On se ponaša kao svaki pragmatični komunistički funkcioner – ne mijenja ništa ako ne mora. Jer iz toga sistema on i pripadnici njegove političke nomenklature izvlače lični benefit i politički benefit. Znači ako imate situaciju da narod glasa za njih, da međunarodna zajednica, dakle isto…. Ja sad sa velikim zadovoljstvom ponavljam, ja ne samo da sam bio kritičar gospodina Đukanovića poslednje tri godine i mojih kolega iz nevladinih orgranizacija i srpske opozicije iz Crne Gore koja je bukvalno pravila hvalospjeve gospodinu Đukanoviću, divila se njegovim reformskim potezima i uzimala fine honorare iz konsultantskih usluga po Crnoj Gori….Isto je to radila i međunarodna zajednica i ponavljala grešku od Jeljcina, Mečijara, Tuđmana, Miloševića, Dodika, dakle da podržava favorite a da ne podržava procese.
Ja sam tada govorio – ako mi gospodina Đukanovića ne pritisnemo da promijeni komunistički način vladanja ’97, mi nećemo imati svoju državu jer će narod izgubiti povjerenje u institucije sistema i samim tim i u državu. I to je rezultat rezerve međunarodne zajednice, nije domino efekat. To su obične budalaštine. Rezervisanost međunarodne zajednice prema projektu nezavisne države, njihov strah da Crna Gora ne postane Kolumbija na Jadranu jer su oni velike pare potrošili u Crnoj Gori bez ikakvog efekta, tako da se ja u tom pogledu zalažem za nezavisnu državu Crnu Goru, ne koja će biti ne samo nezavisna, to nije cilj. Meni je to uvjek bila samo ključna tačka da konačno i Srbija i Crna Gora dobiju dve odgovorne vlade koje neće odgovornost za svoje promašaje prebacivati na neku treću vladu i tako odlagati reforme.
Pogledajte zar nije smiješno danas demokratska reformska vlast u Srbiji za svog partnera za demokratizaciju i reforme na saveznom nivou koristi nevjerovatno rigidne Miloševićeve saputnike i dokazane konzervativne i kompromitovane političke stranke. Dakle, ako želite zajedničku državu, onda ćete s tim ljudima imati samo one iste probleme kao što ste imali i sa Milom Đukanovićem dok je pripadao tom korpusu prije ’97. godine, to je taj mentalni sklop jer njih interesuju samo zajedničke funkcije.
Mnogo je poštenije ako neko voli više Srbiju nego Crnu Goru da se zalaže za unitarnu Srbiju. Volim više Srbiju, poštenije je prema Srbiji tražiti unitarnu a ne tražiti podjelu funkcija, jer njih interesuje 50% samo zbog toga što se dobija 50% saveznih funkcija koje 90% plaća Srbija.
Odnosi između Srbije i Crne Gore su toliko duboki, isprepletani, i familijarni i poslovni i kulturni, rođački, da se ja potpuno slažem s tezom da ništa ne može razdvojiti Srbiju i Crnu Goru osim treća vlada. Samo savezna vlada može proizvesti toliko problema da mi počnemo da imamo animozitete jedni prema drugima i da pitamo “Šta oće, bre, više ovi Crnogorci”, to vi da kažete, ili mi da vam kažemo: “Dokle, puštite nas više, brate”. Dakle, to je rezultat nemogućnosti efikasnog menadžmenta, takva dva različita entiteta. I sve što treba između Srbije i Crne Gore da se reguliše mogu dvije vlade da urade bilateralno, dogovorom, ako su demokratske, ako su profesionalne i ako žele da rade svoj posao, jer mi inače i jedni i drugi treba da usaglasimo sisteme prema evropskim pravilima. Zašto nam treba treća vlada da okupi dva ministra i da usvojimo evropska pravila koja se ne definisu ni u Beogradu ni u Podgorici nego u Briselu i Strazburu.
Šta je početak priče? Tu su dvije stare države. Zašto mi treba da budemo zajedno, neka neko ispostavi račun. Treba zbog toga, toga i toga. OK, idemo. Ne. Obično kada se razgovara o odnosima Srbije i Crne Gore kaže se: “Pa mi smo braća, pa mi smo isti narod, pa isti jezik, pa korjen”. Inače kada slušate mog omiljenog pisca, pod znacima navoda, Matiju Bećkovića kada slušate njegove priče o nekom XVII, XIII vijeku, o tim nekim stvarima, i onda kada pogledate slike iz njegovog stana, vidite da je on jako dobro naplatio to svoje srbovanje i to je sinonim mnogih Crnogoraca u Crnoj Gori.
Želja da se u jednoj većoj sredini vlada, dokaže, bude lider i to tako što ćeš biti ekstremniji Srbin nego što je to čovjek koji radi i stvara, kome generacije rade i stvaraju u Srbiji i onda tu imate poznatu činjenicu da praktično svim poznatim poslovnim, političkim, kulturnim, sportskim životom u Beogradu i Srbiji vladaju Crnogorci, i kriminalnim, i imate činjenicu da oni to Srbovanje i guslanje jako dobro naplaćuju. Ja sam u jednoj emisiji čuo – ako želiš nezavisnu Crnu Goru, ti si antisrbin. Pogledajte koji je to apsurd.
Ja jutros došao u Beograd, platio 180 maraka avionsku kartu vašem preduzeću, 20 maraka taksi s aerodroma do grada, 250 maraka danas ostavljam Srbiji, ništa nisam uzeo, a Zoran Žižić dođe, kaže da vam je prijatelj i drug, 500 maraka Hajat apartman, džip, svita, obezbeđenje. On vam uzme dnevno 1.000 do 1.500 maraka i on je prijatelj srpskog naroda a ja sam neprijatelj koji dolazim tu da pomognem kad treba stručno, da prenesem svoja iskustva, član sam udruženja u Srbiji, držim predavanja po Srbiji, nikada nisam uzeo kintu u Srbiji. Kada pitate kad je neko iz te družine bio gost negdje u Srbiji? Hajde, kad je Peđa Bulatović, Šoć, Drecun, kad su došli u Beograd za bilo šta osim za fotelju?
Svetlana Vuković: Zar vam nije žao Jugoslavije?
Nebojša Medojević: Meni je zaista žao Jugoslavije ali jedine moguće, jedine prave Jugoslavije. Interesanto, ali u Crnoj Gori najveći zagovornici nezavisne Crne Gore su najveći jugonostalgičari. Dakle, oni ljudi koji su od ovih novih Jugoslovena branili onu staru Jugoslaviju sada su oni napadnuti da ruše ovu neku smiješnu Jugoslaviju i ja zato kažem da Crna Gora i Srbija treba fino, civilizacijski da se razdvoje ali na način da se dva naroda ne razdvoje, da se dva građanina ne razdvoje.
Jednostavno treba ljudima prezentirati da je zadržavanje Jugoslavije teret za Srbiju i Crnu Goru, politike se ne mogu usaglasiti nego će uvijek biti “e, sad su ovi krivi zbog ovoga, oni su krivi zbog onoga”. Možete zamisliti da mi godinu dana ne možemo fudbalskog selektora da izaberemo. Fudbalski savez Srbije i Fudbalski savez Crne Gore. Možete li da zamislite što bi u jednoj varijanti zajedničke države značilo izabrati zajedničkog guvernera, monetarnu politiku, odnos prema Hagu. Ja ne znam, zaista, zar ljudima nije dovoljno ovih 10 godina maltretiranja da vide da to ne funkšionise.
Smatram da bi Crna Gora i Srbija sada umjesto da toliko pažnje posvećuju svom rešenju odnosa trebalo da posvete pažnju regionalnim integracijama, dakle da se mirno razdvoje, da onda bilateralnim ugovorima život građana i odnose građana učine istim. Sasvim jednostavno urediti dvije vlade Srbije i Crne Gore, da nema viza, da nema pasoša, da je imovina zaštićena, da lične karte važe i recite mi onda zašto treba da radi treća vlada?
S druge strane ako pokažemo da mi možemo tako da uradimo, to će biti nevjerovatno veliki impuls za reintegraciju u regionu. U tim širim integracijama doći će ova nova generacija ljudi evropski orijentisanih koja neće stalno stavljati nacionalno pitanje kao neki plafon i šta god krenu da urade udare glavom u taj plafon. Ja smatram da dolazi mlađa generacija koja je doživljava naciju, i ja je tako doživljavam i nacionalno pitanje i tu kategoriju, na kao plafon, nego kao čvrsto tlo s kojeg možeš da pogledaš dalje, da pružiš vidik dalje. Mislim da ova Jugoslavija treba da nestane da bi se rodila nova Jugoslavija.
Svetlana Vuković: Kako vam izgleda DOS i uopšte sve to?
Nebojša Medojević: Meni to izgleda kao neki centralni komitet neke neokomunističke partije. Oni imaju neki svoj plenum, sastanke, pa se nešto dogovaraju, pa se oni usaglašavaju. Vreme izazova je veliko u sada Srbiji i ključ treba da uradi pritisak javnosti, medija, nevladinih organizacija, nezavisni pojedinci koji treba sada svom žestinom da se usmere na kritiku DOS-a jer će jedino tako oni pokušati da rade neke stvari, da umanje svoju apsolutnu moć. Ako padnete pod istu šemu kao Crnogorski mediji i intelektualci, nevladin sektor, pali ’98, ja ne znam šta će se dogoditi. Može jedino da dođe do raspada DOS-a zbog unutrašnjih, ličnih problema.
Ono što griješe ovdje politički analitičari DOS-a jeste što misle da je gospodin Đukanović promijenio svoje mišljenje i tjera narod na silu. Potpuno pogrešno. Gospodin Đukanović nije nikada imao nikakvu viziju ni ideologiju. On je obični komunistički apartčik koji zna da prati kako se mijenja politička volja građana. Dakle, nije tačno da je on promijenio mišljenje pa utiče na građane. Odatle ide pogrešan odnos DOS-a.
Sasvim je suprotno. Građani su promijenili svoju političku volju iz raznoraznih razloga i sada on želi da stalno surfuje na tom glavnom talasu. Ja sasvim komotno odlazim u Beograd kao što sam uvijek i kao što ću i posle odlaziti i raditi ali kada dođem biće mi interesantan SKC, knjižara, kafana, a neću odmah kada dođem merkati Dedinje i stan u tom krugu. Svi ovi ljudi iz savezne vlade su vas oštetili i koštali par miliona maraka za ovih pet, šest godina. Šta su doprineli? Pazite, ja već deset godina dolazim avionom i vazda platim taksi, taj Srđa Bozović, njega deset godina čeka limuzina na pisti. Mijenjaju se opcije, mijenjaju se partije ali to se ne mijenja. Srđa kad dođe u Beograd, čeka ga limuzina na pisti i vozi ga u saveznu vladu, on potpisuje svoje račune ovdje na vaš teret i ja mislim da je stvarno vrijeme da to prekinemo.
Desimir Tošić: Pazite, oni već ne znam koliko godina brbljaju da im se uništava državnost. Kako? Ko je taj u Srbiji ko nije priznavao državnost Crne Gore? Šta brblja predsednik Crne Gore? To je neistina, to je laž. Vi nećete da budete sa Srbima, to je, a ne zbog suverenosti. Vi morate da izgubite suverenost kada uđete u Evropu i to ne za račun Srbije nego za račun Portugalije, Austrije, Luksemburga. To je smiješno. Bio sam na jednom skupu u februaru. “Svaki narod mora da ima državu a svaka država mora da ima svoju crkvu.” I onda ja njima kažem tešku uvredu misleći da ću da ih premetnem. “To što vi tvrdite da svaki narod mora da ima državu a država mora da ima crkvu, to je čista pravoslavno-komunistička burgija.
Dušan Kovačević: Imamo jednu apsurdnu situaciju da Liberalna stranka koja drži skoro mat poziciju u Crnoj Gori i koja je dobila taj svoj broj glasova na osnovu 10.000 glasača, da 10.000 ljudi jedne stranke odlučuje o sudbini cijelog srpskog naroda. Znači, jedan soliter otprilike odlučuje o našoj sudbini. Oni to mogu da odluče sutra a ne moraju dvije godine i mi ćemo zbog bukvalno deset ljudi i zbog 10.000 ljudi da čekamo i bićemo u strahu na koju će stranu da prevagnu i to mi uopšte nije jasno. Umesto da rešavamo svoju sudbinu i da kažemo: “Znate šta, gospodo, imate rok do tog i tog datuma, rećićete nam šta hoćete. Ako hoćete da budete nezavisna država 15. juna, bićete. Ne interesuje nas uopšte u vašoj priči šta će biti kasnije, da li ćete istog trenutka kada budete cjelovita, nezavisna zemlja postati konfederacija”. Albanci koji ulaze, naravno, traže da imaju autonomiju. To što su te opštine i mjesta vezana uz albansku granicu i granicu sa Kosovom i što je većina albanskog stanovništva, to neka brine Milo Đukanović.
Međutim, ono što je naša priča i što mi moramo jednostavno da riješimo i da im kažemo jeste: “Mi ćemo vas čekati da odlučite do 15. juna, ili 15. avgusta, a onda ćemo mi da rješavamo naš problem jer mi više nemamo vremena da čekamo i da strepimo da li će Liberalna stranka, na primer, otići dva mjeseca na ljetovanje”, jer ako odu na ljetovanje mi ćemo da umremo, ili petorica neće doći jer su na svadbi ili su negde otputovali. A onda nema ni Srbije, ni Jugoslavije, nema ništa.
Stvar je do te mjere nepristojna i do te mjere degutantna i neukusna da ja to jednostavno više ne želim da gledam jer mi se obraćaju isti oni ljudi koji su sa Miloševićem bili do prije dvije-tri godine i sada su samo promijenili frizure, stavili su briljantin u kosu, obukli druga odijela i prave se da to nisu oni koji su učinili to da Jugoslavija izgleda ovako kao što izgleda.
Svetlana Lukić: U dosadašnjem delu emisije slušali ste Nebojšu Medojevića, ekonomistu iz Podgorice i direktora Centra za tranziciju. Jednog časa se umešao i gospodin Desimir Tošić. On je inače potpredsednik Demokratskog centra, a čuli ste i gospodina Duška Kovačevića, dramskog pisća. Toliko je on ispričao o Crnoj Gori a sada o problemima u Srbiji.
Dušan Kovačević: To je otprilike kao jedna velika hobotnica. Glava je u zatvoru ali su pipci napolju. Sad dok se sve to organizuje, reorganizuje, dok se ceo taj mehnizam koji je bio nasleđen naravno iz Brozovog vremena demontira prolazi jedno vreme koje je za nas izuzetno dragoceno. I dan-danas čujete kako je to jednostavno čoveku uneto u podsvest, kad čujete: predsednik Jugoslavije – vaša prva asocijacija je Milošević, pa onda čujete da je Koštunica pa se obradujete, a onda kada se naviknete na to da vam je Koštunica predsednik pa vam se pojave nekakvi problemi, onda se ljutite na novog predsednika i zaboravljate na starog.
Problem Miloševića će možda kao pravni problem trajati još tri meseca, ili tri godine. Međutim, on u suštini neće više imati nikakve veze sa problemima koji obični građanin neće hteti da razume i više niko neće moći da se poziva na Miloševića i da kaže – privatizacija ne teče kao što treba, jer je Milošević bio na vlasti 10 godina.
Ta prića može da važi jos dva ili tri meseca a onda će prestati. Ja se bojim ako se nova vlast među sobom ne dogovori ko tu šta radi, ko zapravo vozi a ko cepa karte, onda ćemo mi imati jednu problematičnu situaciju već krajem maja a na jesen mogu da se pojave vrlo organizovani i ozbiljni socijalni nemiri. Cela priča zapravo ima jednu pozadinu koju većina ljudi zna i onaj ko pokušava, a takvih ima mnogo i takvi su nažalost ostali i u privrednim organizacijama a naročito u medijima, oni svu krivicu i svu nesreću svaljuju na Miloševića. Zašto? Zato što su pripadali bivšem sistemu i ako se oni budu opet pitali, mi ćemo dobiti jednu mekanu varijantu Broza.
Mi ćemo da izvršimo čišćenje zuba i napravićemo zlatnu plombu ali će koren ostati problematičan i nećemo dobiti ništa novo. Međutim ono što je sada u hodu očigledno i što kažem: ljudi, zapravo građani iz zemlje Srbije će razumeti još jedno vreme, to je da se dve ili tri stranke definišu kao budući vladaoci zemlje Srbije. Jedna je Demokratska stranka Srbije, druga je Demokratska stranka.
Šta je po meni suštinski problem? Mi živimo u zemlji koja se zove Jugoslavija a koje nema. Za tu ideju Jugoslavije koja apsolutno ne postoji vezana je Demokratkska stranka Srbije samim tim što je gospodin Koštunica predsednik Jugoslavije. Vi vidite sada šta se događa u hodu. Velja Ilić, narodni heroj, zna da je ovo međufaza, međuvreme i pokreće pitanje izbora i on je potpuno u pravu. Ne može Milutinović da bude predsednik Srbije i dalje, ako je bio desna ruka Miloševića. Međutim, pošto nije definisan odnos sa Crnom Gorom, Demokratska stranka Srbije čuvajući svoga predsednika priča o Jugoslaviji a zatim svi ljudi koji su vezani za ideju Jugoslavije, a to su naši predstavnici u inostranstvu, poslanstvima, ambasade se pitaju – šta će biti s nama.
Zato nije čudo da je moj prijatelj Mile Perišić rekao da bi bilo dobro da se vlast podeli fifti-fifti između Srbije i Crne Gore jer šta će on raditi ako pukne Jugoslavija. Nisam uspeo to da mu kažem zato što je otišao juče. Zapravo mene lično Jugoslavija odavno apsolutno ne interesuje i to je njihov lični problem. Žive u imaginarnoj zemlji koja je međunarodno priznata od dana do dana.
Kad svetu odgovara da postoji Jugoslavija, da se ne bi rasparčavala i dalje balkanska priča na feude, onda brani ideju Jugoslavije, a kada im odgovara to da povlače svoju vojsku eventualno, onda će biti potrebna jaka Srbija kao nekakav garant ljudi koji će opet izigravati graničare kao što je nekada bila granica između Kosova i Srbije, zvala se srpsko-turska granica. Pa ćemo mi opet jednog dana biti nekakvi graničari ili krajišnici. Jer zašto bi ginuo jedan Francuz, Englez ili Amerikanac kad može Srbin da pogine braneći najezdu islama prema Beču i to je uvek ista priča. Traje 300 godina.
Vraćam se na priču o Jugoslaviji. Tu postoje dve opcije. Mi bismo zadržali Jugoslaviju ali da vidimo šta Crna Gora hoće, a Crnu Goru nećemo da prisiljavamo da ne bismo pravili tamo podele. Ako insistiramo da ostanu, to će biti srpski hegemonizam, ako ih teramo, biće da ih ne volimo. Ako ostanemo sami, onda više nemamo Jugoslaviju, onda je Srbija, što znači moramo da idemo na nove izbore. A ako idu novi izbori, pitanje je da li ćemo biti na istim mestima i šta smo onda radili džabe 10 godina. Gde smo mi u celoj toj priči?
I između toga da bude Jugoslavija sa drvenom nogom u odnosu na to da se definišemo jednom kao zemlja kolika tolika pa da onda nastupamo kao narod, jer se ustanovilo da na Balkanu izuzev Srba svi imaju državu. To sam pričao neki dan u našoj ambasadi u Londonu, pa su se neki ljudi naljutili, da je najnormalnije da svi oko Srbije imaju pasoš a kada vi kažete “ja bih voleo da Srbija bude zemlja koja će imati svoj identitet, himnu i granicu” a uz to slučajno dodate “i da bude monarhija i da se napravi kontinuitet”, onda pola sale pada u nesvest.
To šta će biti sa nama, to sigurno negde piše i zna se. Mi možemo da dobijemo maksimum ako budemo imali sjajnu diplomatiju. Ako se budemo urušili još više, onda pregovora nema. Onda ste vi dovedeni kao čovek koji kleči na nivo milostinje i onda ćete tražiti sta vam daju. Još jedno vreme ćemo eventualno moći da se pogađamo i da kažemo – mi bismo hteli ali za to eventualno tražimo to. Za šest meseci vi ćete reći samo – dajte šta date i uzmite šta god hoćete, kada se sve bude urušilo i kada budete imali dva miliona ljudi bez posla.
Znači, ta odgovornost između nacionalnog dostojanstva koje odavno ne postoji jer dostojanstvo jednog naroda koji je gladan i bos samo je pusta i prazna priča. To može samo retorički da se brani ili da se brani na način – ako ti imaš pa imaš, pa pričaš o tome da manje-više svi tako žive, ili već nemaš osećaj, a bojim se da većina naših političara, i novih, polako i postepeno prelazi u tu nekakvu dimenziju koja izgleda kao čovek koji se penje uz nekakvu planinu i u jednom trekutku dođe do nekakvog dvorca koji je iznad oblaka.
Iznad oblaka, tu je kao kada ste u avionu, sunce i sve ostalo, i povremeno pitate, šaljete glasnike da pitate šta je u selu. I, naravno, glasnik, pošto je vaš čovek, saopštava vam da u selu nikada nije bilo bolje, da narod peva i da je radost i opšte veselje. Onda jednog dana kroz taj oblak vam se pojave ljudi s motkama i umlate vas. I vi ste zaprepašćeni i pitate: “O čemu se radi, došlo je do nekog velikog nesporazuma?” To se Miloševiću naravno desilo.
Nama je zapravo prošlo 12 godina stojeći kao čovek koji stoji na poljani, nezaštićen i čeka da ga negde neko pozove da se skloni i posle 12 godina vi kažete: “Dobro, čekali smo ali sad hoćemo da znamo šta ćemo da radimo ne za dve godine nego sutra. Više nemamo vremena.” Imamo jedan kolektivni umor, kao da smo bili u rudniku 10 godina, i sada smo izašli i sad nam smeta čak i sunce. Jednostavno smo postali kao neke životinje kojima su oči izumrle i kojima sve smeta a potrebna je nova energija i nova volja, nov elan, i to više ne može da se traži da čovek pronađe u samom sebi.
Neka pomoć mu je potrebna, nešto mu treba dati i učiniti. U pozorištu koje se završava, koje je na korak od završetka, apsurdna je situacija da tokom dve i po, skoro tri godine, ovde je bilo mnogo ljudi koji su krišom donosili i pare i građevinski materijal i da su imali razumevanja za to da moraju ilegalno da nam pomažu a da ja evo sad drugi mesec kako čekam jedan potpis da bi se ugradilo možda 1% od sveukupne cene ove građevine.
Više ne znam koga čekam, kome da se obratim, jer kome god se obratim svi su ljuti jer nemam razumevanja za njih. Ja kažem: “Ljudi, znate, reč je o nečemu što se zove gradsko pozorište. To je jedno od nacionalnih pozorišta i to je budući kulturni centar. I, eto, mi smo se potrudili, što iz inata, što iz viška mazohizma, da to radimo kada se nije moglo, i što u Beogradu postoji 10 pozorišta koja su urušena, i ne tražim od vas apsolutno ništa nego samo to što već imamo pa da neko potpiše da se to odobri.” I onda tu krene ovako, pročitaju mi celu stranu kao presudu. Onda ja pitam: “Dobro, a ko to može?” “To može Pera”. “A gde je Pera?” “Pera ne može zato što Sima nije tu.” “Hoće li se Sima vraćati skoro?” “E, to ne znamo, boga mi, ima pametnija posla. On je sada u Kini.” “Pa, dobro, kad obavi to s Kinom kad?” “E, kad se vrati iz Kine, imaju sva trojica da sednu zajedno ali se bojimo da neće moći jer ova dvojica opet putuju.” Sad dok se njih pet sretnu, ja sedim ovde i čekam, a onda me majstori pitaju: “Kad mi to možemo da ukucavamo.” Onda ja to njima ne smem da ispričam jer će me neko udariti čekićem. Misliće da ih zavitlavam. Ta priča o gradnji jednog pozorišta zapravo je samo jedna mala simbolična priča koja kad se prenese na neku veliku firmu ide po istom principu.
Mene zapravo uopšte ne interesuje ko kome pripada, kojoj stranci i kojoj organizaciji, kojoj političkoj opciji. Mene interesuje samo to da li mi možemo sutra da završimo ovaj posao, da zaposlimo novih 15 ljudi i da gledaoci ulaze i da ne sede više na drvenim stolicama nego da sede kao gospoda na stolicama koje smo mi već ranije kupili, odnosno koje su nam donatori dali.
Ono što je isto tako tačno grad je dao i pomogao u ovom trenutku koliko je mogao i mi od grada ne tražimo više ni dinara ali tražimo samo da nam se neke stvari malo ubrzaju i da nam neki ljudi koji hoće da daju a da to ne bi ispalo ilegalno i da to ne bi bilo kao što je ovde jedan čovek rekao: “Znate šta, ja ću vam dati to i moj jedini uslov je da se ne zna da sam vam dao.” E sad treba da se zna, kao što je gospodin Đelić rekao, da će svakoga lično uhvatiti i zatvoriti ako bude porez skrivao, da se to ne bi desilo da nas gospodin Đelić lično zatvara, onda mi molimo njih da nam omoguće da što pre reše te probleme kome ako vam nešto treba možete da se obratite i ako je sve u redu, da se taj čuveni potpis da.
Svetlana Lukić: Bio je ovo dramski pisać Dušan Kovačević, a sada jedan drugi pisac, Srđan Valjarević. Ako niste čitali neku od njegovih knjiga, recimo “Ljudi za stolom” ili “Zimski dnevnik”, onda ga znate po kolumni u listu Danas. On piše redovno o avanturama Gojka i Dobrile.
Srđan Valjarević: Odakle vam ideja uopšte da mene zovete?
Bio sam mesec dana u Italiji, trebalo je da idem u Švedsku, dobio sam stipendiju. Kao ovo što je Arsenijević bio u Meksiku, ja sam dobio prvo Italiju pa je počelo bombardovanje pa nisam hteo da idem… deca od pokojne sestre… tako da sam ostao.
Za vreme bombardovanja sam čak držao kafanu na Bulevaru. Neki moji prijatelji imaju kafanu i onda su odlazili u osam a ja sam držao od osam pa nadalje. To je bilo bez neke zarade, nego su dolazili ljudi koji nisu imali uveče gde da izađu i mi smo tamo sedeli i to sam radio. Bilo je super.
To je deset godina čoveče, što je užas.
Svetlana Vuković: Jesi li imao neki lični odnos sve to vreme prema Slobi?
Srđan Valjarević: Lični odnos nisam imao. Ne. Imao sam jedan lični odnos prema Miri Marković. Ona mi je bila odvratna sve vreme, pošto sam čitao njene tekstove i uživao sam kao što neko možda uživa u onoj seriji “Bolji život” ili “Srećni ljudi”, jer to je otprilike to isto samo drugi medij, drugi kontekst. Mislim da je to baš bilo u vreme posle Oluje kada su ljudi dolazili iz Hrvatske kada je ona ovde pokrenula akciju oko kineske četvrti. To mi je s jedne strane bilo potpuno fenomenoloski fantastično a s druge strane toliko grozno da je to jedini put kada sam se intimno vezao za Mirjanu Marković pošto je to izgledao kao da se pojavi neko i kaže: “E, sad bi 92. trebalo da pravi deterdžent”. To je jedini put.
Mislim da oni to rade iz ideje. Kada sam bio u Berlinu, tada je bio zapadni Berlin, onda sam bio u Hitlerovom muzeju. Taj čovek je imao ideje, to se vidi, mislim ne znam a onda posledica tih njegovih ideja je u stvari taj istočni Berlin. Malo dalje od tog muzeja je muzej u kome je dokumentacija o ljudima koji su pobegli iz istočnog Berlina i ljudima koji nisu uspeli da pobegnu, odnosno koji su poginuli tako da smo mi super prošli.
U stvari najbolje stvari čujem od ljudi koji i nisu odavde. Znam jednog čoveka. Zove se Donald Deon i on je profesor na univerzitetu Kambera, stariji čovek, 80 godina, predaje istoriju. On me je zvao 6. oktobra i bio je oduševljen. Svi su bili pomalo euforični 6. i 7. oktobra ali, opet, ne u toj meri koliko je on bio. I sad ja onako kažem: “Ma da, dobro super je. Jebeš Slobu, otišao je.” “Ma kako čoveče, to je fenomenalno.” Onda se bavimo istorijom Pacifika i Indijanaca na tim ostrvima, verovatno u Srbiji ima mnogo ljudi koje to zanima. Ja sam rekao: “Jebeš Slobu, što bi neko krao sve to”. Možda mene stvarno zanima Polinezija, u stvari, a ne Srbija, jer možda to i nije najbitnija stvar na ovom svetu.
Možda su u ovom trenutku foke važnije od Srba. Treba spašavati foke i bengalske tigrove, na primer. I ja nisam bio svestan dok se to sve nije završilo, toliki svet, zovu te iz Australije, napili se njih dvoje, a pri tom napili se od dve čaše vina, ne piju ljudi, ozbiljni ljudi, ali čekaju dva sata, znaju da sam kod kuće i veze su bolje i ja vidim oni kao cvrcnuli zato što nema Slobe. Južnoafrikanac koji živi u Australiji. Sve je to u stvari dosadno.
Sad kao sve prođe i ti shvatiš da su ti keva, stric ili ujna rekli ’96. ili ’97: “Nije tebi Sloba kriv što si ti napravio to sranje”. I sad ti kao nešto ne znam kako reaguješ ’96. a sad vidiš da za sva sranja koja si pravio 10 godina nije ti bio Sloba kriv. A u stvari, ja mislim da jeste.
Kao što nam je fudbal loš, tako nam je i to bilo loše. Ja sam igrao fudbal ali nikada nisam bio navijač. A u ovom slučaju nisam se bavio politikom ali sam bio navijač. Onda mi je sve to tako ličilo na neku lošu utakmicu gde je dobio tim za koji si navijao a, kao, igrao si protiv užasno loše ekipe. U stvari, ti igraš sa nekim ko igra 10 godina kvarno, znaš da si bolji a ne možeš da dobiješ. Onda mnogi ljudi odustanu od sporta.
Svetlana Vuković: A kakvi su ti sad, mislim ovi naši?
Srđan Valjarević: Super je što ne moram da pratim šta ljudi rade. To je ono što meni treba, da me stvarno ne interesuje ko je guverner ili ne znam šta, mislim predsednik opštine. Nekada, nije to bilo tako davno, nisi znao ko ti je predsednik mesne zajednice. U zadnjih deset godina znaš sve. I ko je predsednik mesne zajednice. Znaš i sad. Hoće li doći to vreme da ne znam ni ko je predsednik kućnog saveta?
Svetlana Vuković: Da li bi pisao drugačije da nije bilo Slobe?
Srđan Valjarević: Ne. Pisao bih isto. Kada je Sloba postao predsednik, tada sam ja počeo da pišem. Kada je on postao bog, ja sam seo za mašinu. Ali, dobro, tako se potrefilo, pošto sam do tada živeo super, onda počneš da živiš loše i postaneš pisac. Ništa mi nije bilo razlog za pisanje od toga što živim u zemlji gde je sve odvratno, gde su vladali ljudi koji su napravili u drugim zemljama nešto odvratno.
Svetlana Lukić:Ali mogla bi sada recimo da se desi takva situacija da ostatak života proživiš negde, otkud znam, u Vićenci. Nije važno gde. Je l’ bi mogao?
Srđan Valjarević: Ostatak života? To može da bude samo jedan dan. Prvi put sam otišao kada sam imao 17 godina. Mislio sam da je to super. Kao, treba otići. I onda u zadnje vreme – sada ne treba ići, sad treba biti ovde. Ovde je bezveze.
Sad ti, kao, platiš stan i ne duguješ nikome ništa. I ti budeš super, kao. To stvarno ne bi trebalo da bude razlog da ti bude dobro, kad ne duguješ nikome ništa. Ali s druge strane, nekako, nikad ne možeš da kukaš. Već si na neke stvari odavno pristao a plus si uvek tako blizu informacije kako neko pored tebe živi jezivije nego ti sam, i onda nivelišeš u glavi – između njegovog očaja i moje bede nema mnogo razlike, da li ću biti očajan ili ću osećati tu bedu negde mi je svejedno, stvarno.
Svetlana Lukić: U knjizi “Zimski dnevnik” Srđan Valjarević je napisao: “Sve što me zanima je da radim ono što mi se radi i da ne živim kao pas. I kad već fantaziram, barem da budem iskren i da idem do kraja. Živeo bih u Italiji, na jugu, da pijem vino i u gaćama i potkošulji da jedem špagete. To je sve što me zanima. Kad već idem do kraja, da kažem nesto i o smrti. Da umrem sa glavom klonulom u tanjir i nosem zabodenim u paštašutu.”
Bila je ovo emisija Peščanik. Govorili su Nebojša Medojević, Duško kovačević i Srđan Valjarević. Realizacija Milan Mihajlović. Montaža Boža Podunavac a emisiju pripremile dve Svetlane, Vuković i Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 02.05.2001.
Peščanik.net, 02.05.2001.